Izbori na Kosovu i Metohiji

Izaći ili ne

Registracija birača je završena, tajanstvena koalicija Povratak prijavljena je za parlamentarne izbore na Kosovu i Metohiji 17. novembra, "Politbiro" DOS-a drži sastanke bez odluke, Hans Hakerup, NATO, OEBS, EU, UNMIK, UN, međunarodna zajednica i mnogi drugi pozivaju Srbe da se "uključe" u politički život... U Srbiji uglavnom govore samo protivnici izlaska, ostali se ne izjašnjavaju i, po najstarijem receptu na svetu, odlažu odluku

Izaći ili ne 1
PRED IZBOROM – NA IZBORE ILI NE: Srpski deo Kosovske Mitrovice

Sedam nedelja pred parlamentarne izbore na Kosovu i Metohiji, zakazane za 17. novembar, jasno saopšten stav o neophodnosti da Srbi na njih izađu ima samo međunarodna zajednica. U proteklih nekoliko nedelja njena zainteresovanost potkrepljena je i s nešto konkretnih "šargarepa". Obezbeđen je početak školske godine u osnovnim i srednjim školama, prihvaćeno je "vraćanje" srpskog dela Prištinskog univerziteta u severni deo Kosovske Mitrovice i još dva mesta koje je UNMIK ocenio kao bezbedna, Hans Hakerup je imenovao nekolicinu Srba u opštinske organe vlasti, NATO je suzio vazdušnu zonu bezbednosti na deset kilometara… Manje ili više, ti potezi su pratili pojačan pritisak DOS-a na punoletne kosovske izbeglice da se registruju; u kampanji "da se vidi koliko nas ima" učestvovali su i Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić. Patrijarh Pavle registrovao se kao interno raseljeno lice dva dana pred istek poslednjeg roka, 20. septembra, pozivajući sve prognane i izbegle sa Kosova i Metohije da učine isto, uz poruku "da se zna koliko nas ima, jer je to potreba i za naše prilike i za međunarodne forume".

Čini se kao da su svi zadovoljni odzivom na registraciju birača. Prvi objavljeni podaci govore da je evidentirano gotovo 180.000 punoletnih (od toga oko 100.000 u Srbiji i 7000 u Crnoj Gori, ostatak na Kosovu i Metohiji). Tekuće medijske kalkulacije već su proizvele 38 od 120 poslaničkih mesta za nealbance; Srbi bi mogli računati sa najviše 28 poslanika. "Hakerupova pravila" predviđaju obaveznih 20 mesta za poslanike nealbanskih zajednica, od toga 10 za Srbe; osim toga, na osnovu rezultata izbora teorijski bi mogli osvojiti još 18 poslaničkih mesta na osnovu računice da će jedan poslanik biti izabran sa 10.000 glasova.

Slabo mesto ove i sličnih kalkulacija leži u dva "ako": ako svih 180.000 registrovanih izađu na izbore i ako glasaju za jedinstvenu listu. U ovom trenutku teško je procenjivati koji od ta dva uslova ima manje izgleda za ispunjenje, čak i uz neverovatnu pretpostavku da se svi registrovani odazovu eventualnom pozivu DOS-a da na izbore izađu.

ČOVIĆ I PRIKLJUČENIJA: Intenzitet zbivanja u vezi s novembarskim izborima najbolje ilustruju aktivnosti Nebojše Čovića, predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Na sastanku sa predstavnicima EU-a i NATO-a u Briselu 4. septembra, Čović Džordžu Robertsonu predočava kako je teško očekivati da će Srbi smoći snage da izađu na izbore bez jakih garancija da oni ne znače nezavisnost Kosova. Prema Čovićevim rečima, "ambasadori u Evropskoj uniji i generalni sekretar NATO-a naglasili su da nema nezavisnosti Kosova". Za uzvrat, sutradan je Stefan Lene, saradnik Havijera Solane zadužen za Balkan, preneo Čoviću očekivanja EU-a da će na novembarske izbore "izaći zamašan, reprezentativan broj srpskih stanovnika".

Tog dana Hakerup u Prištini izjavljuje kako Nebojša Čović "želi da bude deo rešenja. Osim što je pragmatičan, on je i odgovoran i konstruktivan. Proces ide brže nego ranije", mada nema "suštinske promene bezbednosne situacije". Stvar se može popraviti ako Srbi izađu na izbore jer "politikom se može postići i ono što se ne može bezbednosnim sredstvima". U Berlinu 6. septembra, na ponovljeno isticanje da je učešće Srba na izborima na Kosovu potrebno za dalji razvoj, Čović odgovara da "za izlazak Srba na glasanje još ne postoje dovoljni uslovi". Po povratku iz Brisela i Berlina, Čović izjavljuje: "Ne želim da proričem kada će biti doneta odluka jer ma koliko je malo vremena ostalo problem na Kosovu je velik i s rešavanjem se ne sme žuriti."

OFANZIVA I KONTRA: Pojačana diplomatska aktivnost Beograda izaziva 8. septembra prve žustre reakcije albanske strane. Beograd nastoji da zadrži kontrolu nad pokrajinom i da je podeli. Kosovom "drmaju paralelni organi vlasti koje su formirali Srbi", što im je dopustio – UNMIK. Čović, s druge strane, pred predstavnicima 55 zemalja članica OEBS-a u Beču iznosi jugoslovenski stav o predstojećim izborima: "Evidentno je da mi srpskoj nacionalnoj zajednici ne možemo da ponudimo nešto što očigledno ne može brzo da se reši, a to su pre svega rešavanje problema slobode kretanja, bezbednost, povratak raseljenih lica i pitanje nestalih." Predsedavajući Stalnog saveta OEBS-a složio se s tim, ali istovremeno poziva Srbe da glasaju na predstojećim izborima: "Nadamo se da ćete ih i vi ohrabriti da to učine", rekao je Čoviću.

Tri dana kasnije, 15. septembra, DOS nije doneo odluku o izlasku Srba na izbore; Čović izražava očekivanje da će odluka biti doneta do sredine ili kraja oktobra, objašnjavajući stav da "nema kompromisa sa ljudskim pravima" podatkom da se na Kosovo i Metohiju vratilo 80 Srba, dok je istovremeno omogućen povratak za oko 750.000 Albanaca. Istog dana objavljeni su delovi platforme za učešće jugoslovenske delegacije na zasedanju Saveta bezbednosti UN-a: Nebojša Čović i Hans Hakerup istovremeno su u Njujorku, a tumačenje ishoda izlaganja 17. septembra izazvaće zanimljive sukobe – među Srbima.

Savet bezbednosti i generalni sekretar UN-a dali su punu podršku programu jugoslovenske vlade za rešavanje krize na Kosovu, glasio je prvi izveštaj. Žan David Levit, predsedavajući Saveta bezbednosti, ocenio je da će predstojeći izbori na Kosovu biti važan korak u implementaciji mandata UNMIK-a i da će pojačati demokratske procese u pokrajini; pozdravljena je podrška Beograda registrovanju srpskih birača. Levit je istakao da učešće kosovskih Srba na izborima treba da omogući najšire predstavljanje njihovih stavova u političkom životu pokrajine.

PROTIVNICI I OPTUŽBE: Dva dana kasnije, Hans Hakerup izjavljuje da Savet bezbednosti UN-a nije "neposredno" podržao potpredsednika srpske vlade Nebojšu Čovića u naporu da se kosovski Srbi i vlasti u Beogradu direktnije povežu. Hakerup tvrdi da je Čović u Savetu bezbednosti izneo svoj stav o rešenju krize "koji se bitno razlikuje od onog što je objavljivano u štampi", "uopšten program" koji se "ne podudara" sa onim što Čović govori na Kosovu. Ili, drugim rečima, "na Kosovu do rešenja problema jedino može doći uz saradnju beogradskih vlasti i UNMIK-a, ali to ne znači da SRJ može da vrati svoje institucije na Kosovo", niti je Hakerup spreman za ikakva "uslovljavanja Srba za izlazak na izbore".

Te večeri, 19. septembra, DOS ponovo nije doneo odluku ali je ovlastio Čovića da nastavi pregovore o uslovima za izlazak; neki lideri (Žarko Korać) pomenuli su potrebu prijavljivanja jedinstvene liste bez obzira na to kakva će konačna odluka biti. Zoran Đinđić je, pragmatično po običaju, pomenuo mogućnost kompromisa po kom bi Srbija imala neke ingerencije na Kosovu, a Albanci preko Srbije izlaz u Evropu. Ne upuštajući se u detalje oko prijema jugoslovenskih stavova u UN-u, albanske partije su ocenile da je nastup u Savetu bezbednosti bio "uzaludan pokušaj Beograda da dokaže da je Kosovo deo Srbije". Ibrahim Rugova izjavio je da je "volja naroda Kosova poznata i neće biti prihvaćena nikakva platforma iz Beograda". Izvesnost je samo nezavisno Kosovo. Ramuš Haradinaj pozvao je Čovića da umesto pisanja platformi uveri kosovske Srbe u neophodnost njihovog učešća na novembarskim izborima. Odbor SPS-a za Kosovo i Metohiju zatražio je da republička i savezna skupština odmah razmotre situaciju, ocenjujući da je Čovićev boravak u Savetu bezbednosti "samo u funkciji obmane Srba i Crnogoraca i njihove prisile da izađu na izbore".

Marko Jakšić, predsednik regionalnog odbora DSS-a za Kosovo i Metohiju, smatra da bi učešćem na novembarskim izborima Srbi "udarili temelje sopstvene nesreće". Takođe kosovski Srbin i predsednik saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju Momčilo Trajković 20. septembra izjavljuje da u okviru jugoslovenske platforme postoji neobjavljeni deo kojim je predviđena "(srpska) autonomija u (albanskoj) autonomiji". Čović odgovara kako "to jednostavno nije tačno" i da Trajković daje svoje, privatne komentare, uz usputni udarac u istu metu: što se Hakerupovog tumačenja prijema u Savetu bezbednosti tiče, pogrešno je interpretiran (izveštaj koji su objavili mediji dao je "Trajkovićev" savezni komitet za Kosovo i Metohiju). Nekome smeta "Čovićev" savezno-srpski koordinacionioni centar za Kosovo i Metohiju, iskorak i uspesi koje postiže ili činjenica da je on "glavno telo za Kosovo, sviđalo se to nekome ili ne", zaključuje Čović.

KO JE ZA: Svejedno, ni tada nije rečeno da treba izaći na izbore. Jasan stav "za" ima Batićeva Demohrišćanska stranka Srbije, koja se zalaže za prijavljivanje jedinstvene liste svih političkih stranaka, ali… Odluka treba da bude doneta "u konsultacijama sa svim državnim organima i političkim strankama". Savezni ministar za etničke i nacionalne zajednice Rasim Ljajić smatra da Srbi sa Kosova i Metohije sami treba da odluče da li će učestvovati na izborima, te da niko nema pravo da im nameće bilo koju odluku. On lično podržava izlazak na izbore, zalažući se "za otvaranje perspektiva međusobnog suživota". U prošli ponedeljak Zoran Đinđić ocenjuje da je važnije od stava vlasti u Beogradu to šta o učešću na izborima misle Srbi sa Kosova. Uz to, smatra da bi neka vrsta srpske samouprave uz garantovanu zaštitu od albanske policije bila "veliki korak ka učešću na izborima".

Savezni ministar policije Zoran Živković, međutim, izjavljuje da će vlasti u Beogradu preporučiti Srbima na Kosovu i onima koji su raseljeni da učestvuju na izborima samo ako se desi čudo, "ali ja u čuda ne verujem". Šešeljevi radikali pozvali su da se na izbore 17. novembra ne izlazi, a Borislav Pelević optužuje Vladu Srbije da ispunjava nalog međunarodne zajednice jer će sa Srbima "ceo svet te izbore proglasiti demokratskim", ali će se "posle pobede Albanaca pitati šta Srbi sada hoće".

Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) već je izašao: oni su još 17. septembra uključeni u nadgledanje registracije birača. Za sada je odobreno prisustvo 576 posmatrača, a planirano je ukupno oko 1200. U prošli utorak Nebojša Čović je potvrdio da je za izbore prijavljena koalicija stranaka i nevladinih organizacija Povratak i da će biti jedina srpska lista 17. novembra – ali da prijava "ne znači izlazak na izbore". U sredu ujutru još se samo nagađalo ko je u koaliciji (DHSS, SPO centralnog Kosova, Nova demokratija…), a ko ne (DSS, Nova Srbija, SPO…).

"Donošenje odluka" tek pošto i poslednji voz prođe kroz kukuruz postaje loša navika DOS-a. Kako god se završila ova priča, biće po onoj: ko izađe kajaće se, ko ne izađe – takođe. Ili oboje, istovremeno.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija je od početka, polazeći od Rezolucije Skupštine Srbije, jasno istakla da ustavni okvir za Kosovo i Metohiju nije u skladu za Rezolucijom 1244, već osnova za stvaranje nezavisne teritorije. Nerešena pitanja povratka prognanih, bezbednosti, manjinskih prava i terorizam na Kosovu čine da nema uslova za izlazak na izbore. Zbog toga smo od početka protiv registracije birača – ali ne i protiv popisa stanovništva, kojim bi se utvrdilo stvarno stanje. Čak i ovako, registracijom, došlo se do 180.000 birača, a Srbi u skupštini Kosova i Metohije dobijaju samo 10 odsto mesta.

O izlasku na izbore moglo bi se razmišljati kad bi UNMIK ravnopavno tretirao sve stanovnike Kosova i Metohije, sarađivao sa vlastima Srbije i Jugoslavije, obezbedio osnovna prava u obrazovanju, zdravstvu… Srbi bi trebalo da organizuju sopstvene izbore, najviše zbog toga da nečiji "privatni Srbi" više ne rešavaju problem. Tako izabrani predstavnici bili bi pravi pregovarači i saradnici sa UNMIK-om, Albancima i svima drugima.


Miroslav Šolević

Najpametnije rešenje nudi Udruženje za povratak Srba sa Kosova i Metohije i njihovih potomaka od 6. aprila 1941. do danas Kućni prag: održati paralelne srpske izbore za skupštinu i druge organe Kosova i Metohije. To nije ništa novo, Albanci su tako od 1981. do 1999. imali svoju paralelnu vlast.

Što se Srba tiče, ima ih dve vrste: oni koji su zarobljenici na Kosovu i Metohiji i mi prognani. Jedina razlika među nama je to što mi imamo slobodu kretanja, a oni ni to, da opljačkanu, uništenu i uzurpiranu imovinu i izgubljenih 70.000 radnih mesta ne pominjem. O tome već sutra razgovaramo sa gospođom Rašković-Ivić, a za narednu nedelju planiran je susret sa premijerom Zoranom Đinđićem. Sramota je pod okupacijom izlaziti na izbore. Sa okupatorom je moguće pregovarati samo o poboljšavanju uslova pod okupacijom i uslova za povratak prognanih.


Kosta Čavoški

Pitanju "za" ili "protiv" izbora prethodi pitanje ko je imao pravo da poziva naše sunarodnike na upisivanje u biračke spiskove. Jasno je, OEBS, strana organizacija, na teritoriji naše države pravi posebne biračke spiskove za deo te države koji je pod stranom okupacijom, iako u Rezoluciji 1244 izričito stoji da je Kosovo i Metohija i dalje integralni deo SR Jugoslavije. Takođe valja primetiti da su strani upravljači, pre svega UNMIK, dopustili da se i 24. septembra i 23. decembra prošle godine savezni i republički izbori na Kosovu i Metohiji održe po do tada postojećim biračkim spiskovima, koje su načinili organi Srbije i SR Jugoslavije. Pitanje je zašto se na Kosovu i Metohiji, sastavnom delu Srbije i SRJ po Rezoluciji 1244, sada prave nekakvi novi birački spiskovi i prave ih stranci, a u ostatku zemlje ostaju stari spiskovi. Po mom sudu, to se čini da bi se i na taj način stavilo do znanja kako Kosovo i Metohija nije više u sastavu Jugoslavije. To unekoliko imaju na umu i oni visoki zvaničnici i dostojanstvenici koji pozivaju naše nesrećne sunarodnike da se upišu u te nove spiskove, jer izbegavaju da kažu kako se obavlja upis u biračke spiskove, objašnjavajući da je reč o popisu nealbanskog stanovništva izbeglog sa Kosova i Metohije.

Lično mislim da bi izlazak na izbore koje organizuju stranci na osnovu ustavnog okvira koji su doneli stranci i na temelju izbegličkih spiskova koje su oni sastavili predstavljao davanje legitimnosti i formalnom izdvajanju Kosova i Metohije iz SR Jugoslavije.


Sanda Rašković-Ivić

Komesarijat za izbeglice je ove godine učestvovao u registraciji birača Kosova i Metohije koji je OEBS počeo prošle godine, dok još nije bilo saradnje sa Jugoslavijom. Registrovani su samo birači kako bi bila načinjena baza za izbore 17. novembra i sve naredne. Komesarijat je uradio registraciju birača među prognanima na zahtev predsednika i vlada SR Jugoslavije i Srbije, dakle kao tehnički izvršilac.

Lično, verovala sam da tu registraciju treba obaviti zbog dobrih stvari, da vidimo koliko nas ima punoletnih. Ali, takođe mislim da u ovom trenutku nisu ispunjeni uslovi za izlazak na izbore 17. novembra. UNHCR ne samo što ima mali povratak prognanih, svega 80, nego su i planovi povratka ograničeni na 2000 ljudi godišnje, dok izbeglih, prognanih ili interno raseljenih sa Kosova i Metohije ima 250.000. Srpskih enklava na Kosovu i Metohiji ima 112, ljudi tamo žive očajno a o njihovoj sigurnosti ne želim ni da govorim. Pri svemu tome, zvaničnim institucijama Srbije i SR Jugoslavije praktično je onemogućen pristup Kosovu i Metohiji. Moglo bi se reći da pokazujemo želju da ponovo budemo deo sveta, ali svet ne pokazuje sličnu želju. I tako, dve godine posle rata, imamo veći odliv sa nego povratak na Kosovo i Metohiju.


Zoran Lutovac

Dilemu izaći ili ne izaći na kosovske opšte izbore raspisane od strane međunarodne prinudne uprave trebalo bi posmatrati u kontekstu opštih uslova na samom Kosovu, ali i u kontekstu stanja u regionu, odnosu snaga u međunarodnim odnosima i mestu Srbije u regionu i širem međunarodnom kontekstu.
Što se tiče opštih uslova na Kosovu i Metohiji stvar je sasvim jasna: nema osnovnih uslova za slobodno izjašnjavanje političke volje Srba i drugih nealbanaca niti se ti uslovi mogu obezbediti do početka izbora. Dakle, s obzirom na tu činjenicu bojkot izbora se nameće kao logično opredeljenje. To bi možda bio način da se skrene pažnja svetske javnosti na položaj Srba i drugih nealbanaca, ali se postavlja pitanje dometa i efektivnosti takvog čina s obzirom na činjenicu da međunarodna zajednica stoji iza tih izbora.
Dilemu bi možda trebalo rešavati odgovorima na niz pitanja: Šta je manje zlo? Da li je do ostvarenja strateških ciljeva lakše doći izlaskom na izbore ili bojkotom? Šta bi Srbi dobili, a šta izgubili izlaskom na takve izbore?
Izlaskom ne bi izgubili ništa više od onog što bi izgubili neizlaskom, ali bi izlaskom na izbore bar dobili šansu da u perspektivi menjaju nabolje sadašnje stanje. Da li bi izlaskom na izbore dali legitimitet tim izborima? Ne bi, jer legitimitet izborima je već dala međunarodna zajednica. Dakle, niti će svojim izlaskom dati legitimitet izborima, niti će ih bojkotom delegitimisati.
Bojkot izbora ne bi ni izbliza imao one efekte koje je imao bojkot Albanaca za vreme Miloševića. Ne samo zbog toga što je Albanaca procentualno znatno više nego i zbog različitih okolnosti na Kosovu (one izbore je raspisivao Milošević, a ove međunarodna zajednica) i u okruženju koje međunarodna zajednica nastoji stabilizovati između ostalog i raspisivanjem izbora na Kosovu.
Srbi na Kosovu mogu opstati jedino uz pomoć međunarodne zajednice koja ima faktičku moć da ih zaštiti i da deluje na Albance. Ako već ne mogu izdejstvovati normalne uslove do 17. novembra, ovdašnji političari bi bar trebalo da traže neke jasne i vidljive ustupke ili znake dobre volje međunarodne zajednice prema nealbanskom stanovništvu.
Kratkoročnije posmatrano, izbori mogu biti korišćeni za pritiske na međunarodnu zajednicu da reši problem kidnapovanih i nestalih, da skine one koji su među Albancima na listi nepoželjnih na Zapadu sa izborne liste, da se podignu optužnice protiv onih koji su umešani u zločine protiv Srba, da se uz pomoć EU-a radi na bržem povratku prognanih…
Izlaskom na izbore Srbi bi mogli dobiti sem zagarantovanih 10 još 15-18 mandata ako izađu jedinstveni. To nije dovoljno da bi zaštitili svoje interese kao što nisu dovoljni mehanizmi zaštite predviđeni ustavnim okvirom, ali to može biti osnova za izgradnju novih mehanizama pa možda i stvaranje konsocijativne demokratije ili funkcionalnih entiteta koje, na primer, za sebe traže Albanci u Makedoniji.
Strateški ciljevi ostaju u igri samo ukoliko Beograd ostane u igri, ukoliko se problemi rešavaju u trouglu Beograd–Priština–međunarodna zajednica, a ne na relaciji Priština–lokalni Srbi, kao što žele lideri kosovskih Albanaca.
Uz pretpostavku da bi realpolitički strateški cilj Srbije na Kosovu mogao biti prelaz iz protektorata ka samoupravi, specijalnom statusu, odnosno funkcionalnim entitetima i Evropskoj uniji, onda je za ostvarenje tog cilja neophodno izabrati odgovarajuća sredstva i puteve. Svakako da to nije zaoštravanje odnosa sa međunarodnom zajednicom ili menjanje faktičkog stanja nasilnim putem. Preostaje, dakle, da se zadati okviri uvažavaju i iznutra menjaju uz pomoć međunarodne zajednice.

Iz istog broja

Lični stav - Srbija i nove tehnologije

Put u Nigde

Dr ing. Zlatomir Simić

Dečja prava

Mesta za igru

Davor Konjikušić

Javna prepiska

Prijatelju, prijatelju…

Velimir Ćurgus Kazimir

Jugoslovenska ekonomija i finansijska pomoć iz inostranstva

Ništa bez domaćih para

Nebojša Petrović

Intervju - Milan Panić, specijalni izaslanik jugoslovenskog predsednika

Referendum za Evropu

Miša Brkić

Okasnele i potpuno okasnele reforme

Moglo je i bolje i gore

Dimitrije Boarov

DOS u razbijenom ogledalu

Razlaz na godišnjicu?

Milan Milošević

Lik i delo

Dragan Stojković Piksi

Vladimir Stanković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu