Martovski legati

Istorijski sud sa preletačkom porotom 2

Z. ĐINĐIĆ...

foto: nenad stojanović

Istorijski sud sa preletačkom porotom

Svi se u martu sete tragičnog ubistva Zorana Đinđića i haške smrti Slobodana Miloševića, analiziraju se njihove politike, postupci, ideologije i modeli vlasti, zapravo u pokušaju da se razume ovo u čemu sad živimo: despotija azijskog porekla upakovana u nekakav EU marketing. To je ta hobotnica koja je usisala sve moguće ideologije i modele vlasti, napravljen je jedan politički smuti i više se i ne zna šta je Miloševićev a šta Đinđićev legat

Svakog marta, jer takav je mesec, bremenit istorijom, preispitujemo političko nasleđe novog doba i nema tog novinara koji, kad mu zapadne da se bavi martovskim godišnjicama ne pomisli da ih radi, može biti, po kazni. Sve je, čini se, već rečeno.

Šta je, za početak, nasleđe? Tekovina, legat, ostavština, zaveštanje, baština, zadužbina. O tome šta su Zoran Đinđić i Slobodan Milošević ostavili u amanet građanima Srbije, šta smo od toga uludo potrošili, a šta još trošimo, mnogo je puta pisano.

Kad se o njihovim legatima govori u istom tekstu, to bi moglo da prejudicira da se guraju u isti koš, a jedino što ih povezuje je mart, mesec njihovog odlaska. Zoran Đinđić je ubijen pre 18 godina ispred ulaza u zgradu Vlade Republike Srbije 12. marta 2003, bila je sreda. Slobodan Milošević, tri godine kasnije, 11. marta 2006. preminuo je u svojoj ćeliji Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija u Hagu, u Holandiji, a bila je subota. Ta dva dana, 11. i 12. mart idu ruku pod ruku već tačno 15 godina, slučaj je hteo da podsećanja na njih dvojicu budu uporedna. Inače, ne mogu se porediti.

Istorijski sud sa preletačkom porotom 3
…I S. MILOŠEVIĆ: Dva dijametralna viđenja Srbijefoto: draško gagović / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


VUČIĆ U MARTU

Od tih 15, Aleksandar Vučić je na vlasti devet godina, kojem je mart, lično, sasvim dobar mesec, rođendan mu je petog. Predsedniku je dečiji hor iz Gračanice došao u Beograd da otpeva pesmu, videli smo i tortu s figurama Vučića i dece kako ih drži za ruke i maketu manastira Hilandar, a u Nišu i Pirotu osvanuli su bilbordi sa srpskom zastavom i porukom: Srećan rođendan, predsedniče.

Proslavu predsednikovog rođendana zasenio je sledeći, 6. mart koji može biti kandidat za upisivanje u srpsku martovsku istoriju. Naizgled samo još jedno gromopucatelno najavljeno obraćanje predsednika države naciji, koji je, kao u kakvom rijalitiju, obećavao šokiranje javnosti, zapravo i jeste bilo – šok svetskih razmera. Bizarno, ne zbog prikazanih fotografija odsečenih glava i osakaćenih tela. Stravično je bilo suočavanje Aleksandra Vučića s posledicama sopstvene vlasti u direktnom prenosu na 13 televizija. Predsednik države je prvo negirao kontakte države i podzemlja, da bi sada pokazao deo monstruoznih zločina onih s kojima su njegovi ljudi, iz vlasti, delili iste lože na stadionima i tukli političke neistomišljenike.

"Frankfurter algemajne cajtung" (FAZ) je, povodom uznemirujućih fotografija na predsednikovoj konferenciji za novinare podsetio da je Zorana Đinđića, srpskog premijera, pre 18 godina ubio snajperista koji je zajedno sa svojim saučesnicima poticao iz miljea isprepletanih struktura srpske policije i mafije. I da je "Đinđić oktobra 2000. morao bar na kratko da sklopi pakt sa kriminalnom specijalnom jedinicom MUP-a, da bi ostvario pad Miloševića". Domaći prorežimski tabloidi su više puta dosad, pošto je Vučić najavljivao bespoštednu borbu s mafijom, takođe pravili paralele sa atentatom na Zorana Đinđića, kao i sam Vučić. Ostaju, međutim, brojna pitanja o vezama današnje vlasti s mafijom, razlozima za uspostavljene veze, razlozima za naprasni obračun s mafijom i koliko je taj obračun – ozbiljan. Ova se vlast, nažalost, dovoljno puta proslavila štancovanjem "novih istorijskih" datuma i devalvacijom događaja, ljudi i njihovih ideja od srednjeg veka naovamo, pa valja sačekati i ne ići trendu naruku. Biće vremena za pažljivi odabir martovskih ali i drugih "presudnih" datuma ove vlasti.


LEGATI

Za Vučićeve vladavine, više se puta postavljalo pitanje čijoj je zaostavštini Srbija bliža – Đinđićevoj ili Miloševićevoj? Svi se u martu sete tragičnog ubistva Đinđića i haške smrti Miloševića, analiziraju se njihove politike, postupci, ideologije i modeli vlasti, zapravo u pokušaju da se razume ovo u čemu sad živimo: despotija azijskog porekla upakovana u nekakav EU marketing. Isto kao kadar s ove poslednje konferencije za novinare: predsednik s premijerkom i ministrom policije pokazuje masakrirana tela i odsečene glave, a iza leđa im zastava EU. To je ta hobotnica koja je usisala sve moguće ideologije i modele vlasti, napravljen je jedan politički smuti i više se i ne zna šta je Miloševićev a šta Đinđićev legat.

Zato je danas normalno da Gordana Čomić sedi u Vučićevoj vladi, da je predsednik Narodne skupštine Miloševićev najperspektivniji omladinac Ivica Dačić, da je SPS i dalje stranka na vlasti u kojoj se pita haški robijaš i Miloševićev premijer Nikola Šainović. Normalno je i što je omiljeni Miloševićev opozicionar Vojislav Šešelj, danas i Vučićev, normalno je i što je bivši visoki funkcioner DS-a danas član predsedništva SNS-a i beogradski šerif Goran Vesić. A ostali istaknuti SNS i državni funkcioneri Siniša Mali, nekadašnji DOS-ov glavni čovek za privatizacije, Zorana Mihajlović, nekadašnja savetnica Miroljuba Labusa, Aleksandar Vulin, pulen Mire Marković iz vremena JUL-a…

Dogodio nam se društveno-politički melting pot: "Svako će, dakle, u skladu s javnim interesom, dobiti porciju nedosanjanih snova u kojima se, kao u nekom košmaru, brkaju Vučić i Đinđić, Milošević i Koštunica, te Dačić sa svima njima…", napisao je 2013. godine povodom srpskih "martovskih ida" glavni i odgovorni urednik "Vremena" Dragoljub Žarković.

Danas se u nekoliko reči može definisati zaostavština Miloševićeve dvanaestogodišnje vladavine: autoritarnost i despotizam, populizam, ksenofobija, kult ličnosti, obnavljanje istorijskih i nacionalnih motiva i mitova, propaganda, antievropska politika slepa na geografsku poziciju zemlje, likvidacija političkih protivnika uz pomoć kriminalnih paravojnih i parapolicijskih struktura, ratovi i ratni zločini…

Zoran Đinđić je vladao samo dve godine: za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001, a ubijen dve godine kasnije, 12. marta. Za to vreme, uspeo je da uz demokratske konture ucrta i geografsku i istorijsku poziciju Srbije u Evropi. To je hteo. Ostaće upisan, međutim, kao glavni inženjer DOS-a 2000. godine u rušenju režima Slobodana Miloševića, antipopulista i reformator. Samo te dve godine, u tri poslednje decenije, postojala je nada da će Miloševićev koruptivni, nepotistički i partokratski državni sistem biti demontiran. Ipak, prema istraživanjima javnog mnjenja uoči samog atentata Đinđić je imao podršku manju od deset odsto. Posle atentata, međutim, Srbija mu se poklonila, a njegov legat je postala misao o Srbiji kao reformisanom, demokratskom, evropskom društvu. Tek posle njegove smrti, građani Srbije su pomislili da je on mogao biti političar koji bi zaista promenio srpsko društvo.


PRELETAČI

Za vreme Đinđićeve vlasti, od 5. oktobra, ubrzana je tranzicija iza koje je ostalo mnogo više gubitnika, nego dobitnika. Tad je počelo ozbiljno ekonomsko devastiranje srednje klase pa se dobar deo boraca za demokratiju sklonio u državne strukture. Demokratski ideali nekadašnjih opozicionara preko noći su zamenjeni "državnim poslovima" i "režimskim strukturama". Kao što je i solidan deo socijalista u državnim strukturama po Srbiji samo preleteo u neku od vladajućih partija DOS-a i nastavio tamo gde je stao, u poslednjih devet godina svedoci smo preletanja u vladajući SNS zarad primamljivih sinekura.

Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) radio je istraživanje "Ko je na vlasti" pre godinu-dve i objavili su podatak da je samo u periodu od 2016. do 2019. za tri godine dakle čak 657 odbornika u 107 gradova i opština po Srbiji promenilo partiju i prešlo u vladajuću koaliciju, u stranke SNS i SPS. To je 10 odsto od ukupnog broja odbornika u Srbiji. Među njima ima i onih koji će uskoro dočekati penziju u državnom sistemu pretrčavajući iz jednog u drugi režim. Oni su, zapravo, prepoznatljivi samo na lokalu, inače nevidljivi.

Pored već pomenutih Vesića, Malog, Gordane Čomić, Vulina i Zorane Mihajlović, na spisak državnih selebritija-preletača (iz DS-a, DSS-a, G17plus) treba dopisati još neke: Goran Knežević, Mlađan Dinkić, Tanja Miščević, Kori Udovički, Suzana Grubješić, Milan Marković, Jelena Trivan, Andreja Mladenović, Nebojša Bakarec. A tu je i Branko Radujko, dugogodišnji demokrata i direktor "Telekoma", ugledni skupljač raznih državnih funkcija u poslednjih 15 godina, koga je Vučić prozivao da je "uništio Telekom". Bio je savetnik premijera Zorana Đinđića i generalni sekretar Predsedništva Srbije za vreme Borisa Tadića. Odnedavno je Radujko, inače junak novinskih tekstova o vrtoglavim platama državnih funkcionera, postao direktor Uprave carina.

Mnogi od ovih preletača, nova-stara elita koja se prepakivala i nadopunjavala nekoliko puta za ove tri decenije višestranačja u Srbiji, danas uopšte ne postoje za medije, poput Mlađana Dinkića, recimo, ili Branka Radujka. Drugi pak su vrlo bučni branitelji Aleksandra Vučića i njegovog dela, poput Gorana Vesića i Nebojše Bakareca, treći su takođe aktivni u odbrani režima samo se brane "vanstranačkim" angažmanom u Vučićevoj državi.


IZJAVE

Svima njima su važna podsećanja na Zorana Đinđića, posebno poređenja Aleksandra Vučića sa Zoranom Đinđićem, valjda tako sebe ubede da su sve dobro i kako valja u životu uradili. Zato su se u poslednjih devet godina, o martovskim godišnjicama, ustalile izjave o pokojnicima, posebno one o Đinđiću, koje su svojevrsna manipulacija poluistinama, buka i pre svega revizija istorije. Dovele su do toga da malo ko od rođenih u proteklih 20, 30 godina, uopšte može da razume ko su bili i za šta su se zalagali dva antipoda srpske politike Zoran Đinđić i Slobodan Milošević.

Vučić, kažu, uživa kad ga porede sa Đinđićem, mada je upamćena njegova izjava da se u životu napio tri puta – kada je Zvezda postala prvak Evrope, kad je ubijen Slavko Ćuruvija i – kad je ubijen Đinđić. Isti je Vučić, svojevremeno, prelepljivao tablu Bulevara Zorana Đinđića natpisom Bulevar Ratka Mladića. Kad su ga, međutim, kao premijera pitali kako se oseća kad ga porede s Đinđićem, rekao je: "Pomalo posramljeno, zato što nismo bili politički istomišljenici, pa se u tom smislu osećam pomalo postiđeno kao neko ko je kritikovao pa čak i njegovu energiju nekada, ali ga razumem…" dodajući da je "poštovao kod njega to što je svojim političkim potezima ulazio u rizik".

Ispostavilo se, tako, da je i Ivica Dačić, prvo premijer obnovljene crveno-crne koalicije, danas predsednik Skupštine Srbije i predsednik SPS-a "poštovao Đinđića kao političkog protivnika" te da je to bio čovek koji je život dao za svoju zemlju, a od toga "nema veće žrtve i većeg priznanja".

S druge strane, ništa ni nalik tome nije umeo da izjavi o svom političkom ocu i uzoru Slobodanu Miloševiću. Pre dve godine, 2019. šef socijalista je zamolio da sačekamo istoriju da donese sud o Slobodanu Miloševiću: "Previše je rano da bih dao ocene o bivšem predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću i njegovoj supruzi Mirjani Marković, istorija će na kraju o svemu tome reći."

Goran Vesić nije čekao istoriju. Baš pre dve godine prilično je ustalasao onaj deo uspavane demokratske javnosti kad je rekao da bi Đinđić danas bio sa Vučićem:

"Đinđić bi bio na onoj strani gde se rešavaju problemi i sprovodi ono o čemu je sanjao. Kratko i jasno, bio bi s Vučićem. Na onoj strani koja pregovara o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, na strani koja sprovodi ekonomske i društvene reforme, sa onima koji se bore za svaku stranu investiciju, za nova radna mesta i zbog kojih je Srbija ponovo poštovana u međunarodnoj zajednici."

Vesić izgleda ima posebne moći pomoću kojih zna ono što niko ne može znati. Recimo, da njegov sadašnji šef nije imao priliku u životu da se treći put napije, da li bi ikad bio predsednik Srbije a Vesić zamenik gradonačelnika Beograda?

To nikada nećemo znati.

Inače je spomenik Zoranu Đinđiću Mrđena Bajića i Biljane Srbljanović završen i nalazi se u Novom Sadu. Trebalo je da bude postavljen ove godine, na 18. godišnjicu od ubistva Zorana Đinđića na Studentskom trgu u Beogradu. Tako je obećao zamenik Vesić, ali se nešto isprečilo, pa će spomenik Đinđiću koji je ponovo Vučićeva inicijativa – morati da sačeka. Arheološko nalazište je na Studentskom trgu, kažu.

Istorija, katkad ume da se ispreči.

Iz istog broja

Intervju – Aleksandar Pavlović, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju

Imaginarni Albanac

Vukašin Obradović

 

Ispravka

Redakcija

Četrdeset godina od prvih masovnih demonstracija na Kosovu (II)

Tukli ste nam đecu

Radomir Diklić

Lični stav

Pitanje promena je pitanje opstanka

Zoran Lutovac

Portret savremenika – Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik SNS-a

Čovek bez svojstava

Nedim Sejdinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu