U susret izboru za patrijarha

Istorija mešanja države u poslove Crkve 2

POSETE PRED IZBOR PATRIJARHA: A. Vučić i vladika Jovan

foto: budućnost srbije

Istorija mešanja države u poslove Crkve

Po čemu je ovaj izbor drugačiji od prethodnog, odnosno prethodnih? Kako su tekli neki raniji Sabori – kada je državna vlast pobeđivala, a kada gubila i kako su baš ličnosti odabrane za patrijarhe pokazale da nema ničeg neizvesnijeg od ljudskog faktora, osim možda faktora Svetog duha? Šta glavne teme i brige danas, pri izboru novog velikodostojnika, govore o nasleđu patrijarha Irineja? Kako je predsednik Srbije čija mašinerija ne odustaje od pokušaja da samelje svakog ko mu ne tapše uspeo da postane jedna od glavnih tema i u izboru crkvenog poglavara? Šta se događalo prethodnih meseci na relaciji predsednik Srbije – vladike SPC

U petak 19. februara navršiće se tačno tri meseca otkako je, od posledica virusa korona, preminuo 45. po redu poglavar Srpske pravoslavne crkve Irinej. Dan pre toga, 39 arhijereja će se susresti kako bi izabrali novog patrijarha. Dosadašnja istorija govori o dva pravila. Prvo bi se moglo nazvati kob favorita – ko god je u novije vreme pred glasanje u Patrijaršiji viđen u javnosti kao novi patrijarh, izašao je ostajući vladika. Drugo pravilo kaže da je besomučno mešanje države u izbor prvog među jednakima u Srpskoj crkvi takoreći tradicija, klesana i kroz ceo 20. vek.


CRTICE I BELEŠKE

"Vaša vlada još nije odlučila koja je ličnost najpogodnija za patrijarha?", pita vladika Hrizostom, vršilac dužnost predsednika Sinoda, Dobrivoja Radosavljevića, predsednika Savezne komisije za verske poslove. Datum je 8. septembar 1958. godine, šire se glasine da je prethodni patrijarh Vikentije umro pod sumnjivim okolnostima, otrovan nakon što je popio kafu sa nenajavljenim gostom. Vladika Hrizostom potom nudi Radosavljeviću da izaberu pet vladika, a od toga će oni iz Crkve odabrati trojicu, na šta mu predstavnik države odgovara: Vi predložite pogodne ličnosti, pa ako ne budemo imali primedbu, stvar će biti u redu.

Članovi Sinoda tada kažu da ne mogu da daju imena, ali da su voljni da se patrijarh izabere sporazumno, te umoljavaju državne organe da iznesu šta imaju protiv koga, te da se na osnovu toga vidi šta i kako dalje. Razgovor ukupno traje 15 minuta, a zaključuje ga predsednik Savezne komisije za verske poslove: "Nek jedan od trojice bude episkop žički German, a druga dvojica koga hoće episkopat."

Tih je dana pritisak bio nepodnošljiv. Vode se razgovori sa vladikama, ali i članovima njihovih porodica i prijatelja; preti se i obećava svim i svačim. Sutradan, Sabor odlaže izbor patrijarha, Radosavljević sa članovima Udbe dolazi na sednicu Sabora, optužuje vladiku Vasilija Kostića, dugogodišnjeg sekretara, da radi za strane interese, optužuje prisutne da hoće da naruše saradnju Crkve i države, da naštete državi… Ako hoćete rat, dobićete ga, poručuje.

Tog dana, ipak, Sabor izlazi sa tri kandidata: vladikama Germanom, koji nema ni pet godina aktivne službe, Hrizostomom i Visarionom. Ostalo je poznato – patrijarh je postao German Đorić, a Vasilije Kostić je bio hapšen, isleđivan, pa puštan, pa opet hapšen i zatvaran.

Ali upravo je, pod vođstvom patrijarha Germana, izmenjen Ustav SPC; upravo se on pobrinuo da više niko ne bude izabran na način na koji je on izabran. Od 1967, patrijarh se bira na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, apostolskim žrebom; u izboru učestvuju samo arhijereji. Ova promena crkvenog Ustava bila je veoma neprijatno iznenađenje za tadašnju vlast.


HRONOLOGIJA BIRANJA

Do 1967, patrijarsi su birani na Izbornim saborima na kojem su učestvovali osim episkopa i drugi predstavnici Crkve, kao i pojedini laici. Nakon Prvog svetskog rata (SPC je 1921. Vidovdanskim ustavom prestala da bude državna crkva), septembra 1920. na sednici Sabora za patrijarha je izabran arhiepiskop Dimitrije. Vrlo brzo, Vlada je objavila Uredbu o izboru patrijarha – koja je bila temelj deset godina kasnije donesenog Zakona o izboru patrijarha SPC – i tražila da se ponovi izbor.

Prema pomenutoj Uredbi, Izborni sabor je birao između trojice vladika koje je predlagao Sabor SPC. U njega su, pored arhijereja i drugih crkvenih predstavnika, ulazili svi ministri, aktuelni i bivši predsednici Ministarskog saveta, predstavnici Narodne skupštine, predsednici sudova i pojedinih opština, rektori… Glavnu ulogu u celom procesu imao je ministar vera – on je čak bio taj koji je sazivao Izborni sabor. Kandidata sa najvećim brojem glasova potvrdio bi kralj da bi potom usledilo ustoličenje.

Izbor se ponovio – i ponovo je za patrijarha izabran arhiepiskop Dimitrije.

Novi Zakon donet je 6. aprila 1930. i većina u Izbornom saboru su, po tom Zakonu, bili laici; članovi Sinoda nisu bili nimalo zadovoljni. Navodno se tih dana mitropolit Gavrilo čak potukao sa predsednikom Vlade Petrom Živkovićem, jer nije želeo toliki upliv političara i svetovnih lica na odabir crkvenog poglavara. Nije mu vredelo. Po ovom Zakonu je izabran patrijarh Varnava Rosić.

Osam godina kasnije, usled borbe oko Konkordata, smrt patrijarha Varnave biće iznenadna i mnogima sumnjiva. Novog patrijarha Gavrila će, između izabranih kandidata, odabrati Kraljevsko namesništvo u ime kralja. Pritisak vlasti o tome koji će kandidati ući u uži izbor bio je velik – prema nekim izvorima, po ulicama oko crkve je zbog toga dežurala policija.

Nakon Drugog svetskog rata, Ustavom iz 1946. godine Crkva je odvojena od države. Poznato je kako je to u praksi izgledalo. Crkvenim Ustavom iz 1947, patrijarh se birao većinom glasova na zasedanju Sabora, a u izboru su učestvovali, osim arhijereja, i drugi predstavnici Crkve, dok su među laicima tu bili članovi Patrijaršijskog upravnog odbora. Drugim rečima, više nije bilo, formalno uzev, predstavnika države. Ali je zato ona na sve moguće i nemoguće načine na taj izbor, kao i ranije, uvek presudno uticala.

Godine 1950. izabran je patrijarh Vikentije Prodanov. Od njega se očekivalo da reši makedonsko pitanje i vlast je bila sigurna da je on taj. Prevarili su se. Mada je bio fleksibilan i sa predstavnicima vlasti razgovarao o mnogim temama, problem sa tzv. Makedonskom crkvom nikada nije rešio, iako je mnogo puta govorio da je to skoro gotova stvar.

Osam godina kasnije, na čelo Crkve je došao patrijarh German. Balansirao je naredne 32 godine, popuštao vlastima, ali i borio se za Crkvu. Decembra 1990, dok je ležao u bolničkom krevetu, počeo je izbor za novog patrijarha. Birano je između 17 episkopa.


U NOVIJOJ ISTORIJI

Svaki episkop, uključujući i vikarne, zaokružio je po tri kandidata. U tri koverte trebalo je da se nađu imena onih koji dobiju više od polovine glasova. Već u prvom krugu izdvojili su se episkop šumadijski Sava (16) i žički Stefan (13). A onda je nastupio drugi krug, treći… Nakon devet krugova došlo se do još jednog imena, do tada mnogima skoro nepoznatog. Prepričavaće posle neki da su, kada su čuli ko je novi patrijarh, tražili u prethodnim prazničnim poslanicama da li ga uopšte ima i pitali se ko je taj čovek.

Kada je izabran, patrijarh Pavle je imao 76 godina i teško da je, skroman i posvećen molitvi, želeo da dođe na čelo Crkve. Po svim merilima, laički rečeno, bio je autsajder. Međutim, u haosu i užasima koji će uslediti postaće poštovan i voljen patrijarh koji je uspevao da ostane jedan od glasova mira i da živi ono što je propovedao.

Kada je biran patrijarh Irinej, ni on nije važio za nekog ko je "prvi pik vlasti" i sabraće arhijereja, ali ni širih crkvenih i uopšte društvenih krugova. Njega je dočekala nevesela situacija u Crkvi koja je još uvek tražila svoje mesto u društvu – mada, taj proces i dalje traje – i nije se previše bavila sobom.

Patrijarh Irinej, odnosno Sabor pod njegovim uticajem kao prvog među jednakima, u prvim godinama stolovanja uspeo je da u nekim aspektima zaista konsoliduje Crkvu. Taj period, kada je Sabor penzionisao više vladika, verovatno je neuporediv u istoriji SPC.

Naime, u prethodnom izboru za patrijarha, javnost i veliki broj vernika ali i klira pribojavali su se da na tron dođe neko poput sada penzionisanih vladika Kačavende ili Filareta. Naime, strepili su zbog posledica njihovih nedostojnih aktivnosti po Crkvu i njen život, te na društvo i sveštenstvo. Danas, kada je reč o najvećoj većini kandidata za patrijarha, ovakve bojazni nema. Međutim, sada su u centru pažnje jedna druga podela i drugačija vrsta problema – ona koja se pravi u odnosu na državnu vlast u Srbiji.

To je, gledano na duže staze, ipak jednostavnije – svaka vlast je smenjiva ma šta sve činila da do te smene ne dođe.


SVEPRISUTNI PREDSEDNIK, SIN I MEDIJI

I atmosfera se stoga dosta razlikuje od atmosfere od pre 11 godina – dok su tada mediji pisali o klanovima i lobijima, o ratovima i borbama, razdorima i raskolima, prevlastima i spletkama unutar Crkve, ovaj put je glavna linija razdvajanja postala ona između vladika koji su u dobrim i više nego dobrim odnosima sa vlašću s jedne strane, i onih, sa druge strane, koji nisu u tako dobrim odnosima ili su se čak usudili da kritikuju istu tu vlast.

Naime, u prethodnim godinama, režim oličen u predsedniku Aleksandru Vučiću u dobroj meri uspeo je da stvori javnost po svojoj meri – armiju branilaca njegovog lika i dela, među njima posvećene i uvek budne grupe medijskih radnika, analitičara, političara i stranačkih aktivista, ali i kritičare koji koriste slične načine i rečnik poput njegovih pobornika. Zato mu takva borba, usled više moći i uticaja, uvek ide u korist, i konačno, u dobroj meri pokorene institucije.

Svako iskakanje iz ovako skrojene javnosti, pojedinci – kritičari koji se procenjuju kao opasni, ili čak oni koji državnu vlast ne hvale, a imaju društvenog uticaja u zemlji i regionu – skupo plaćaju. Tako je episkop diseldorfski i cele Nemačke Grigorije već mesecima na meti vlasti, a prorežimski tabloidi ne štede ni budimljansko-nikšićkog vladiku Joanikija.

Jer šta bi bilo ako posle onolikih pohvala upućenih predsedniku, onolikih darovanja Crkvi i truda da se ocrne svi koji nisu njemu bliski, na čelo Crkve dođe neko ko nije uz vlast?


ZABORAV I LJUBAV

Od decembra prošle godine, predsednik Vučić obilazi vladike, a pohvale na njegov račun sustizale su jedna drugu. Možda je najilustrativniji primer bio onaj vladike bihaćko-petrovačkog i rmanjskog Sergija.

Sredinom decembra prošle godine, u već čuvenom tekstu, vladika Sergije je napisao: "Dok god raspinju Aleksandra Vučića, znam da nam je dobro krenulo, da nam ide, da smo tu gdje jesmo. Kad ućute, znaću da nije kako treba, da nestajemo i da nas neće biti. Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje!"

Svojevremeno je vladika Filaret morao da se pokaje na Saboru zbog pružanja podrške Slobodanu Miloševiću i reči da ima samo jedno srce i jednog predsednika, Slobodana Miloševića. Između tih komentara i poređenja Vučića sa Bogom stoji čitava provalija.

Ali ipak manje duboka od one kada se nedavno Sinod SPC ogradio od izjave vladike Grigorija o okupljanju mladih ljudi kako bi došlo do promena sistema u Srbiji ocenjujući da je ta izjava političkog i stranačkog karaktera koji nemaju dodirnih tačaka sa misijom Crkve. Međutim, isto telo se nije ogradilo od gore pomenutog poređenja.

Četiri dana kasnije, na Fejsbuk stranici Eparhije bihaćko-petrovačke objavljena je vest da je njegovo preosveštenstvo episkop Sergije u popodnevnim časovima primio posetu g. Danila Vučića, sina predsednika Srbije, sa njegovom pratnjom; episkop se dalje zahvaljuje delegaciji iz Srbije za nesebičnu ljubav i brigu. U kom li je svojstvu Danilo Vučić predvodio delegaciju Srbije u poseti vladici? Šta se Aleksandar Vučić nasamo dogovarao sa vladikama, u razgovorima "na jedan minut", kako sam kaže na jednom od snimaka?

A s druge strane, možda je najzanimljiviji govor vladike šumadijskog Jovana, odnosno njegov lapsus. Dok se zahvaljuje predsedniku Vučiću na obećanoj pomoći za Crkvu, završava rečenicu na sledeći način: "Time sve čuvamo od zaborava i najviše što me plaši i kao čoveka i kao episkopa je da ljudi ne izgube zaborav." Iako je jasno reč o slučajnoj grešci, ima nečeg upečatljivog u sceni da, dok on to izgovara, pored njega stoji čovek kome se zahvaljuje i koji mahom vlada zahvaljujući tome što ljudi previše zaboravljaju.


OČEKIVANJA

Za Crkvu, ali i društvo, važno je da dođe patrijarh koji ne bi vladao Crkvom na način na koji Aleksandar Vučić vlada državom; da ne vlada isključivo strahom i ucenama; da ne pokušava da uništi sve koji nisu njegovi, da za sebe misli da je, kako kaže ime, prvi među jednakima, a ne prvi iznad svih ostalih. Važno bi bilo i da to bude neko kome nije strašnija kritika od razloga kritike i nije mu važnije da loše stvari ne dođu u javnost od toga da se loše stvari dogode. Takva bi se atmosfera izlila možda i na društvo.

Iz istog broja

Intervju – sveštenik Nenad Ilić

Crkva ima veću moć od cara

J. Jorgačević

Portret savremenika – Nebojša Stefanović, ministar odbrane

Čudesna sudbina »Nebojše iz Beograda«

Nedim Sejdinović

Intervju – Boris Tadić

Obračun u vlastitim redovima

Filip Švarm

Kosovo – Parlamentarni izbori

Čekajući Samoopredeljenje

Vukašin Obradović

Crna Gora – Lokalni izbori u Nikšiću

»Srpski svet« protiv »ugroženog crnogorstva«

Voislav Bulatović

Obavezni vojni rok

Ni ljudi, ni para

Davor Lukač

Država i kriminal – Uspon i pad Veljka Belivuka

Kome je Velja doneo Nevolju

Filip Švarm, Stevan Ristić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu