Uloga Tvitera u političkom životu i smrti

Ispiši dete sa Save, upiši na Đuku... 1

foto: marija janković

Ispiši dete sa Save, upiši na Đuku…

Tviter spejsovi su nov način komunikacije na verovatno najotrovnijoj društvenoj mreži na svetu. Sada kad su ih političari otkrili, zanimljivi su i medijima. Ali, da li su relevantni? I da li je Tviter ikada bio važan za bilo šta

“Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, bivši narodni poslanik Đorđe Vukadinović i Sajam ludaka našli su se sinoć u istom prostoru kako bi razmatrali aktuelna politička pitanja, predstojeći referendum i izbore. Bili su prisutni i Samo Dejo, Gibanica, Licimur i mnogi drugi…”

Vest koja ovako počinje, na prvi pogled čini se kao loša šala ili nečija halucinacija, ali samo zato što joj nedostaje odgovor na pitanje gde se sve to događalo. A događalo se na Tviteru, društvenoj mreži koja je relativno skoro uvela opciju “spejsova”, svojevrsnih audio-foruma na kojima korisnici mogu da razgovaraju.

Tviter spejsovi u Srbiji naglo su zaživeli ove jeseni i to zahvaljujući onom delu populacije koji negira postojanje korona virusa ili se protivi vakcinama. Gotovo svi tradicionalni mediji prenosili su vest o profesoru Goranu Brajuškoviću, molekularnom genetičaru koji je šest sati bez pauze odgovarao na pitanja antivaksera i pokušavao da ih ubedi da se vakcinišu.

Antivakserski spejsovi bili su najpopularniji u Srbiji sve dok organizacija “Kreni Promeni” nije ušla u organizaciju blokada puteva širom Srbije. Od tog momenta, čini se, onaj deo društva koji je aktivan na Tviteru počinje da ozbiljnije shvata spejsove. Dok su oni antivakserski bili slušani iz zabave ili da bi se shvatila logika teoretičara zavera (što se, doduše, ne razlikuje mnogo od zabave), tokom blokada spejsovi počinju da liče na razmenu mišljenja i mesto gde se mogu razmeniti ideje i predlozi. I tako stižemo do faze u kojoj su spejsovi ovih dana: političari počinju da uviđaju da su tamo stotine, ponekad i hiljade potencijalnih birača i priključuju se, a često dobijaju i reč.

OTKAD STE VI NA TI

Jedan od prvih političara koji je govorio u spejsovima bio je Borko Stefanović, a nedavno se, u dva navrata, uključio i bivši predsednik Srbije Boris Tadić. Redovan slušalac, a povremeno i govornik jeste i bivši narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Videvši valjda da se opozicione struje grupišu u spejsovima, jednom se priključio i poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, pa je ceo jedan dan (a to je na Tviteru čitava večnost) bio hvaljen jer se ponašao normalno. Sa druge strane, onima koji su ga pohvalili zamereno je što su uopšte bili s njim u istom prostoru, makar taj prostor bio i virtuelan. Konačna presuda o tome da li je u redu što je Đukanović bio u spejsu ili ne nije doneta, niti je to na Tviteru moguće: ova mreža je po pravilu kakofonična, oštro podeljena i neretko prepuna verbalne agresije.

Kritike, međutim, nisu bili pošteđeni ni oni koji su se našli u istom spejsu sa Borisom Tadićem. Iako je diskusija bila civilizovana, Tadić strpljiv, spreman da uvaži svakoga ko je imao pitanje za njega, delu korisnika Tvitera nije se dopalo što ga ostali učesnici oslovljavaju sa “Borise” i ne persiraju mu. Zamerka može da stoji ako uzmemo u obzir samo i jedino činjenicu da je reč o bivšem predsedniku države, ali obraćanje na “ti” i oslovljavanje po imenu odavno je postalo manir na Tviteru. Autorka ovog teksta na Tviteru je već 13 godina i to odsustvo persiranja umelo je da joj smeta, ali nepisano pravilo da smo svi na “ti” je takvo kakvo je i malo se šta može tim povodom uraditi. U krajnjoj liniji, ako Borisu Tadiću nije smetao način na koji ga oslovljavaju, ko smo mi da se bunimo. Kad dodamo i to da ovo društvo ima hronični problem sa kulturom komunikacije i sposobnošću neistomišljenika da razgovaraju, oslovljavanje je najmanji problem, ako je uopšte problem.

Veći problem je nešto drugo: kad javna ličnost uzme reč u spejsu, a nakon toga ode, počinju uvrede i podsmeh na njegov račun. Stoga, ako se naivnom i za Tviter nezainteresovanom čitaocu učinilo iz prethodnih opisa da su spejsovi nekakve oaze kulturnog i fer dijaloga, mora se pošteno reći da ipak nisu. Jedna od najtoksičnijih stvari koja se dogodila u jednom od njih, desila se baš kada se uključio Borko Stefanović. Pošto je izašao, domaćin spejsa, čovek koji se na Tviteru predstavlja kao Bora Konj, rekao je kako ima mnogo informacija i o Stefanoviću i o drugim ljudima iz Stranke slobode i pravde i kako će ih izneti u martu pred izbore. Naravno, ovo je izazvalo revolt onog dela korisnika Tvitera koji gaje nadu u civilizovan razgovor i međusobno uvažavanje, ali je palo u zaborav sa prvim mrakom i novim spejsom.

Drugi problem jeste sam koncept spejsa: domaćin može biti bilo koji korisnik Tvitera, ali već se ustalilo pet-šest ljudi koji organizuju ove virtuelne forume. I tu dolazimo do nečega što u internet prostoru ne bi trebalo da pravi problem, ali ga ipak pravi. Anonimnost na internetu trebalo bi da bude zagarantovana i da se pravo na nju podrazumeva. U praksi, međutim, kada dođemo do toga da neko u svom spejsu ugosti političare visokog profila, nekako je u interesu javnosti da zna njegov identitet. Šta mu daje kredibilitet, kako je uspeo da nagovori političara da mu se priključi, sve su to pitanja na koja bi bilo dobro da imamo odgovore, ali ih nemamo. A odgovori nam trebaju da bismo znali da li smo ušli u spejs u kom se zaista samo diskutuje ili ga organizuje aktivista neke političke opcije sakriven iza nadimka, što onda spejs svrstava u vid političke propagande i manipulacije.

Najnovija vest na Tviteru jeste ljutnja već pomenutog Bore Konja na Televiziju Njuzmaks Adrija jer je napravila prilog o fenomenu spejsova, a za sagovornika pozvala upravo Borka Stefanovića. Tviter profil Bora Konj ima 81.600 pratilaca, što je za anonimnu osobu (ili grupu ljudi) ogroman broj. Ilustracije radi, profili nedeljnika “Vreme” i NIN imaju manje pratilaca nego Bora Konj. U 21. veku to nije nikakvo čudo, a uz to, sve ove brojeve treba uzeti relativno – dok je 80.000 na Tviteru jako mnogo, na Instagramu je solidno, a na trenutno najbrže rastućoj mreži – Tik Toku – 80.000 se smatra prilično malim brojem pratilaca. No, u samom mehuru, dakle, na Tviteru, neko sa ovim brojem pratilaca sigurno ima uticaja, iako samo u okviru te društvene mreže, ali ne i u društvu u celini.

Ali vratimo se ljutnji ovog čoveka što se njegov spejs pojavio kao tema u tradicionalnom mediju. Prvo, važno je biti tehnički pismen i imati u vidu da je spejsove moguće snimati. Drugo – ako pozovete političara, jednog, drugog, pa trećeg u spejs, sva je prilika da će vam u isti doći i novinari. Novinari idu tamo gde su političari i to je tako. Treće, sve i da proveravate svakoga ko vam je slušalac u spejsu i izbacujete “nepoželjne”, ako imaju link, oni mogu i dalje da vas čuju. Dovoljno je samo da unesu link u svoj internet pretraživač, ne moraju čak ni da budu ulogovani na Tviter, a ne moraju ni da imaju profil na njemu. Zapravo, to je najčešći način na koji autorka ovog teksta sluša spejsove – na računaru, u brauzeru, ponekad i izlogovana sa Tvitera. Ako se neko pita zašto – zato što kad vas avaksi trajno banuju sa svih svojih spejsova (jer znaju šta o njima mislite), jedini način da ih čujete jeste ovaj. A sada se, evo, ispostavlja da su novinari nepoželjni i u političkim spejsovima.

ČEMU OVO SLUŽI

Spejsovi su nov način komunikacije i sada kad su ih političari otkrili, zanimljivi su i medijima. Ali, da li su relevantni? Mogu da budu ako političar tamo izgovori nešto važno. U tom kontekstu, i klupa u parku može da bude relevantna. Sami po sebi, spejsovi su relevantni taman koliko i sam Tviter, a svaki iskren i iskusan korisnik Tvitera reći će da ta mreža nije merilo ničega. Na primer, ako se neko informiše samo na Tviteru, pomislio bi da je Savo Manojlović iz pokreta “Kreni Promeni” završio karijeru i da više neće smeti da pomoli nos iz kuće zbog izjava koje je prošle nedelje dao nedeljnicima u Srbiji. Van Tvitera, međutim, vlada manja koncentracija imanja mišljenja o svemu odjednom, pa Savo Manojlović i dalje postoji u javnom životu.

No, ni oko pitanja relevantnosti Tvitera ne može se dati jasan i precizan sud: upravo je jedan spejs o stanju energetike u Srbiji iznedrio Dragoslava Ljubičića, radnika TENT-a koji je gostovao u “Utisku nedelje”. Takođe, ova mreža bila je odskočna daska mnogim ljudima koje danas u medijima viđamo kao eksperte za bezbednost, istoričare, političke analitičare…

Ne zaboravimo ni da je tokom poplava 2014. baš Tviter, koji je tada bio tek mrvicu manje agresivan i toksičan nego danas, bio glavni kanal za razmenu informacija o tome gde je potrebno odneti pomoć, ko još nije evakuisan iz poplavljenog područja i slično. Iako je uglavnom prilično užasno mesto gde stotine ljudi mogu da vas razapnu za minut zbog načina na koji skidate šminku ili zato što pijete nezaslađenu limunadu (oba slučaja su se desila ove nedelje, a svakog dana ima nešto drugo), Tviter ipak nije sasvim beskoristan ni beznačajan. Samo još niko nije našao način kako da ovu mrežu koristi a da ostane čitav, u bilo kom smislu. Mada, postoji škola mišljenja koja kaže: ko bar jednom mesečno ne dobije nervni slom na Tviteru, ne koristi ga kako treba.

Iz istog broja

Bosna i Hercegovina

Dodikovo zatezanje užeta

Tanja Topić

Izveštaj Evropske komisije o slobodi medija

Pomak uočen mikroskopom

Filip Švarm

Korona, lekovi i vakcinacija

Sučim ćemo pred omikrona

Radmilo Marković

Intervju – Slobodan Đerić, bivši direktor RB “Kolubara”

Stanje u “Kolubari” nikad nije bilo gore

Momir Turudić

Kako Srbija dočekuje zimu bez obezbeđenih energenata

Nesposobnost vredna stotine miliona evra

Bogdan Petrović

Direktori javnih preduzeća u Srbiji

Jahači savršene oluje

Nedim Sejdinović

Farsa kao istorija – Javna sednica Vlade, predsednika i direktora II

Nekad šokirani, danas oguglali

Đorđe Vukadinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu