Portret savremenika – Zdravko Ponoš

Inženjer sa činom generala 1

foto: m. janković

10. 11. 2021. / 20.03

Inženjer sa činom generala

I sam nagoveštaj da bi bivši šef Generalštaba mogao da bude zajednički predsednički kandidat više opozicionih partija izazvalo je pravu hajku prorežimskih medija. Čovek sa "inženjerskim mozgom", sa vojnički jasnim, konciznim i staloženim nastupima, mogao bi da se ispostavi kao ozbiljan takmac Aleksandru Vučiću

Piše: Davor Lukač
Na neproverenu i dokazima nepotkrepljenu vest da bi zajednički predsednički kandidat opozicije mogao biti penzionisani general, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije i sadašnji potpredsednik Narodne stranke Zdravko Ponoš, ustala je naprednjačka "i ala i vrana". Od Aleksandru Vučiću naklonjenih tabloida, do poslanika u Skupštini, iznosilo se brdo optužbi na njegov račun, kakve su u vreme dok je bio na čelu vojske "obelodanjivali" tadašnji radikali, a danas članovi Srpske napredne stranke. "Hrvat", "pašenog Borisa Tadića", "Tadićev brat od tetke", "pašenog Agima Čekua", "Čeku mu zet", "uništio vojsku", "istopio 500 tenkova", "nikad nije komandovao ni vodom", "nije bio ni u jednom ratu", "NATO general", samo su neki od epiteta i novinskih naslova objavljenih o Ponošu od 2006. godine naovamo. Valja se podsetiti i da se Ponoš svojevremeno zamerio i Demokratskoj stranci, zbog čega ga je tadašnji lider te partije i predsednik Srbije Boris Tadić smenio sa mesta načelnika Generalštaba, a zbog koncepcijskog sukoba sa kumom mu Draganom Šutanovcem, tadašnjim ministrom odbrane.

Svoje kandidature za predsednika Srbije na izborima u proleće sledeće godine do sada su najavili je Boris Tadić (indirektno), lider Dveri Boško Obradović, udruženje građana Dosta je bilo (najverovatnije njihov predsednik Saša Radulović), tu je i neformalno udruženje Skupština slobodne Srbije, ali naprednjačka mašinerija nije na to reagovala nijednim jedinim gestom, kao u slučaju Ponoša. A Ponoš je tim povodom dao samo kratku izjavu, objasnio da bi, ako bi celokupna opozicija stala u jednu kolonu i isturila zajedničkog protivkandidata Vučiću, razmislio o kandidaturi.

Čime je to ovaj 59-godišnjak poreklom iz sela Golubić kod Knina uznemirio propagandni sistem Vučića, i to samo na osnovu jedne vesti koja više liči na "probni balon" ili merenje pulsa opozicije?

PLODNO SELO BOGATO VODOM

U javnost je priču o Ponošu kao Tadićevom "bratu od tetke" lansirao niko do drugi nego njegov zemljak iz Golubića, tadašnji radikalski predsednik opštine Zemun Slavko Jerković. Njihove kuće su udaljene svega nekoliko stotina metara jedna od druge. Jerković je znao i ko su mu otac i majka, i tetke, ali je bilo bitno plasirati nešto u javnost što bi Ponoša kompromitovalo, po oprobanom receptu koji je u političkom životu u Srbiji prvi primenio radikalski lider Vojislav Šešelj kada je izjavio da je "Dragoljub Mićunović kao skojevac jahao popa". Šešelj se i sam kasnije grohotom smejao na tu izmišljotinu, objašnjavajući da nema šanse da iko poveruje u Mićunovićev demanti. Sa Šešeljevom politikom dezinformacija nastavio je i Vučić, verovatno se takođe smejući kako mediji i javnost nasedaju na njegove izmišljotine.

U selu Golubić, najplodnijem i vodom najbogatijem u Kninskoj krajini, kroz koje protiču dve reke i sistema za navodnjavanje izgrađen još krajem 19. veka, svi se međusobno poznaju i znaju sve rodbinske veze. Golubićani kažu da je otac Zdravka Ponoša bio, kako se to u Dalmaciji kaže, "cestar", da je sa lopatom i krampom održavao makadamski put. Kad je put asfaltiran vodio je računa o bankinama i živici. Uz to, kao i ostali u tom kraju, uzgajao je vinograd. Umro je nekoliko meseci pre "Oluje".

Čudna je sudbina njegove majke. Bila je dete kada su joj se roditelji doselili u Beograd pred početak Drugog svetskog rata. Otac joj je, kao i većina ljudi iz Golubića, Plavna i okolnih sela, radio kao nosač na železničkoj stanici. Živeli su kao podstanari u Lominoj ulici, a do smrti 2018. godine plašila se zvuka aviona, jer je kao dete doživela prvo nemačko, pa savezničko bombardovanje Beograda. Njen otac, deda Zdravka Ponoša, mobilisan je posle oslobođenja Beograda i poginuo na Sremskom frontu. Baba se potom 1946. godine sa decom vratila u Golubić, selo poznato po uzgoju semenskog crvenog luka, takozvane "kapulice". Majka Zdravka Ponoša se nakon pola veka nevoljno ponovo doselila u Beograd. Ovaj put pred "Olujom" 1995. godine.

Optužbe da je Hrvat Golubićani demantuju, jer su Ponoši srpska porodica. Selo se nalazi u blizini crkve Svetog Stefana sagrađene 1462. godine, gde je Zdravko kršten. Katolička crkva u Golubiću pre "Oluje" nije ni postojala. "Žena mu jeste Hrvatica, iz Inđije, upoznali su se u Zagrebu, medicinska je sestra", kažu komšije, koje se na tvrdnje o "zetu" ili "pašenogu" Čekuu, grohotom smeju. Ponoš ima samo jednog brata, nema sestru, tako da mu Agim Čeku ne može biti zet, a njegova supruga Zdenka ima sestru koja živi u Beogradu i nikad nije bila udata.

OD TEHNIČKE VOJNE AKADEMIJE DO GENERALŠTABA

Posle završena prva četiri razreda osnovne škole u Golubiću i druga četiri u Kninu, Ponoš odlazi u Zagreb u Srednju vojnu tehničku školu gde je bio jedan od najboljih u klasi. Na osnovu toga upisuje prestižnu Tehničku vojnu akademiju. Jedan od Ponoševih kolega koji je prošao isti put kaže da su morali da rade i znaju više od ostalih, da ih ne bi oborili godinu i vratili na spremu za podoficire.

"Sistem nas je školovao za podoficire, njima su trebali vodnici, tako su planirali, za njih smo bili brojke koje je trebalo vratiti u trupu", objašnjava jedan od polaznika Srednje škole kopnene vojske u Sarajevu koji su imali nadimak "janjičari". Mnogi su poklekli, napustili Vojnu akademiju i otišli u trupu.

Ponoš nije i na­-kon što 1986. završava petogodišnje studije u činu poručnika dobija raspored u Generalštab, u Sektoru za vezu, informatiku i elektronska dejstva, što se smatralo za uspeh. Kako je ranije ispričao, javlja se u Generalštab, primi ga personalac i kaže: "U 15.40 imate voz za Užice." Jer je bataljon za protivelektronska dejstva u Užicu potpadao pod Generalštab.

Ponoš o svom poslu tamo nije nikad pričao, valjda i dalje smatra da je to državna tajna, ali njegove kolege kažu da je on u stvari službovao na Kosovu, a da mu je samo komanda bila u Užicu, jer je bio komandir voda za ometanje signala televizije Albanije na Kosovu.

RAD NA TERENU I UPRAVI ZA ELEKTRONSKO IZVIĐANJE

Na prozivke šefa poslaničke grupe SNS-a dr Aleksandra Martinovića da nikad nije postrojio vod, bivši pripadnici Uprave za elektronsko izviđanje objašnjavaju da je u elektronskom izviđanju najviši rang jedne jedinice na terenu vod, u bazi četa i tek naviše bataljon.

Ponoš je posle tri godine sa terena došao u Upravu za elektronsko izviđanje Generalštaba, gde je radio klasičan inženjerski posao u Odeljenju za razvoj i opremanje gde rade sve sami inženjeri. Bavio se sistemima za elektronsko izviđanje vojnih komunikacija, a potom i izviđanjem satelitskih komunikacija, što je tada bilo tek u začetku.

Na optužbe da nije bio u ratovima, bivši pripadnici te službe se samo ironično nasmeju. "Mnogima od nas ne piše u dosijeima gde smo sve izvršavali zadatke tokom devedesetih. Naš posao je bio takav da smo neretko prelazili Drinu, menjali beretke, zadržavali se nekoliko dana, slušali, snimali ili ometali šta je trebalo i vraćali se nazad. Ali o tome se ne priča niti će profesionalci ikada pričati. Ponoš sigurno nije bio izuzet od toga."

ŠKOLOVANJE U ŠVAJCARSKOJ I ENGLESKOJ

Ponoš je magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu na temu ometanja GPS uređaja, što se ispostavilo korisno tokom bombardovanja 1999. Godine. Tada su napravljeni uređaju koji su ometali putanju i ciljeve krstarećih raketa. Rad na tu temu je, pre nego što ga je primenio u praksi, objavljen u jednom naučnom časopisu u Japanu.

Posle završenog kursa u Ženevskom centru za bezbednosnu politiku 2003 . godine kao potpukovnik odlazi na školovanje u Englesku, što je odgovaralo Školi nacionalne odbrane u Srbiji i ekvivalent je doktoratu vojnih nauka. Nezvanično je njegovom odlasku na školovanje u London "kumovalo" prijateljstvo sa Bojanom Dimitrijevićem, tadašnjim savetnikom i čovekom od poverenja tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića.

BEZ VOJNIKA I SREDSTAVA

Nekoliko meseci nakon što je Tadić smenjen sa mesta ministra odbrane Ponoš biva postavljen za načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju. U oktobru 2005. godine Tadić mu je kao predsednik Srbije saopštio da je odlučeno da postane zamenik načelnika Generalštaba Vojske SCG. Kada je Crna Gora na referendumu izglasala nezavisnost, Ponoš u junu 2006. godine postaje prvo zastupnik načelnika Generalštaba Vojske Srbije, a u decembru i načelnik, i na toj funkciji ostaje do 30. decembra 2008. kad ga Tadić smenjuje.

Na zamerke sadašnje vlasti da je "uništio vojsku", koje se ponavljaju u raznim varijantama, Ponoševi bivši saradnici koji su učestvovali u njegovoj reorganizaciji objašnjavaju kako je zaista bilo. Na papiru su tada imali 60 i nešto brigada, u mnogima je bilo više potpukovnika nego vojnika, neke iz "R" (sastavljene od rezervista) nikad nisu uspele da se sastave, potom je usvojena institucija "prigovora savesti", nije bilo vojnika dovoljno ni da stražare oko kasarni. Generalštab je bio pun oficira viših činova kojih nije bilo u jedinicama. Nije bilo novca, a oprema je bila zastarela. Ponoš je zato predložio da se viškovi vojnih objekata i zemljišta prodaju i od tih para, a procena je bila da se radi o dve milijarde dolara, nabavi savremena oprema.

Sve je krenulo lepo u vreme dok je ministar odbrane bio Zoran Stanković, a onda je 2007. godine došao Dragan Šutanovac koji je prikočio prodaju i zalagao da se vojni objekti poklanjaju lokalnim samoupravama. Tu kreće sukob između njega i Ponoša, koji je bio suočen sa činjenicom da kasarne nemaju grejanje, da vojna infrastruktura propada zbog nedostatka novca.

SUKOB SA ŠUTANOVCEM

Kulminacija tog sukoba odigrava se u decembru 2008. godine, kada se na tradicionalnom novogodišnjem prijemu ministra odbrane nije pojavio ne samo Ponoš, već nijedan general, čime je želeo da demonstrira moć i to da ima podršku starešinskog kadra. Svi generali su ga poslušali, čak i oni koji su se iz unutrašnjosti već zaputili ka Beogradu, Pre toga, kažu Ponoševi saradnici, on namerno od novembra nije dolazio na sastanke Kolegijuma ministra odbrane, želeći da na taj način izazove Tadićevu pažnju zbog stanja u Vojsci.

O razlozima za sukob između Šutanovca i Ponoša postoji više verzija. Upućeni kažu da je tu sad teško razlučiti ko je zaista bio u pravu, ali smatraju da je Ponoš bio "više" u pravu. Šutanovac je nedavno izjavio da bi, ako progovori posle 14 godina ćutanja, javnost svašta saznala o Ponošu, jer "još uvek ima svoj govor sa Saveta za nacionalnu bezbednost koji bi mnogo toga razotkrio". Materijali sa tih sednica su pod oznakom državne tajne, a nekadašnji bliski Ponoševi saradnici otkrivaju da bi i on mogao puno toga da obeloddani, jer je na toj sednici izneo poražavajuće stvari o stanju u Ministarstvu odbrane.

Povodom sukoba Ponoša i Šutanovca sazvana je i sednica skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost. Za razliku od Šutanovca, Ponoš se odazvao pozivu i došao na sednicu. Njegovo svedočenje o stanju u vojsci i sukobu sa Šutanovcem postalo je javno onoliko, koliko je bio spreman da kaže pred kamerama. Ponoš je još 2007. godine, u intervjuu agenciji FoNet, rekao kako se država prema vojsci ponaša kao prema vanbračnom ili neželjenom detetu – daj mu nešto para i da ti se skloni sa očiju.

Izjave naprednjaka da je "istopio 500 tenkova T-55" u smederevskoj železari Ponoš nije ni pokušao da demantuje, a autoru ovog teksta je svojevremeno rekao da je besmisleno reagovati na gluposti u koje ne veruju ni oni koji su ih plasirali. U smederevskoj železari se, inače, ne mogu topiti visoko karbonski čelici od kojih su napravljene kupole na T-55, što su poslanici SNS-a mogli da saznaju. Uzgred, kad vojska nešto proglasi za nepotrebno, sa tim sredstvima i njihovom sudbinom nema više ništa, ona prelaze u nadležnost Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane.

LJUBIMAC MEDIJA

Ponoša je Tadić penzionisao 30. decembra 2008. godine, neposredno posle intervjua listovima "Politika" i "Alo", gde je oštro kritikovao Ministarstvo odbrane. Godinu dana je bio u nedefinisanom statusu, dolazio u civilu svaki dan na posao u Generalštab, da bi ga 31. decembra 2009. Tadić zvanično penzionisao.

Dve nedelje kasnije, 14. januara 2010. godine, Vlada Srbije ga na predlog Vuka Jeremića imenuje za pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralnu saradnju gde ostaje do smene vlasti 2012. Istog dana je dobio je ćerku. Kada je Jeremić izabran na mesto predsednika Generalne Skupštine UN odlazi sa njim u Njujork kao šef kabineta.

Po povratku se aktivira u Narodnoj stranci. Postaje ljubimac nezavisnih medija, jer su njegovi nastupi koncizni, jasni i bez floskula. "Inženjerski mozak", što bi rekao Dragan Đilas. To ga kvalifikovalo za mogućeg kandidata ujedinjene opozicije na predsedničkim izborima naredne godine.

Iz istog broja

Mentalno zdravlje i pandemija

Nekako ćemo izgurati

Jovana Gligorijević

Privođenje Aide Ćorović na Dan antifašizma

Državna odbrana Ratka Mladića

Zora Drčelić

Predizborne računice

Pouke jednog uspona na vlast

Slobodan Georgijev

Sport i vakcinacija

Muke po antivakserima

Uroš Mitrović

Lični stav

Borba za pravnu sigurnost

Marko Pantić

Naprednjačka Srbija – deset godina posle

Kako je kriminal pojeo državu i politiku

Nedim Sejdinović

Izbori za predsednika Srbije

Bila nekad neizvesnost

Filip Mirilović

Poslednje odbrojavanje opozicije

Amerika je daleko, a izbori blizu

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu