Portret savremenika: Dragan J. Vučićević

“Informer”, tabloid za moćne 2

foto: zoran žestić / tanjug

“Informer”, tabloid za moćne

Eksplozija prisustva Dragana J. Vučićevića u svim medijima nije novost, ali protest protiv njegovog izveštavanja u tabloidu koji uređuje jeste. Kada sve prođe, ove nedelje on će moći da odmahne rukom i svima se zahvali za besplatnu reklamu

Ako iko bude sastavljao istoriju novinarstva u Srbiji u postkomunističkom dobu, dakle od 1990. godine naovamo, ime Dragana J. Vučićevića će u njoj svakako imati svoje mesto. Ono što se takođe sada zna jeste da to mesto neće biti istaknuto, osim ako on sam u nastavku svog bavljenja novinarstvom ne napravi neki kolosalan preokret i prebaci sebe iz pozicije medijske provincije na mesto u medijskom centru, čemu teži od kada se bavi ovim poslom.

Od trenutka kada je izašao sa Fakulteta političkih nauka na kome je studirao novinarstvo, on pokušava da bude najbolji, da se o njemu priča i, najvažnije, da mu se prizna da je najbolji u tome što radi. Međutim, njegova dosadašnja karijera mu to ne omogućava, nije ga dotle dovela; naprotiv, iz godine u godinu on pomera granicu na dole, zakopavajući se sve dublje u talog svega suprotnog od onoga šta je i šta bi trebalo da bude novinarstvo. Ima svedoke da je učio novinarstvo, ima i diplomu, ali očigledno nije naučio, a pokazao je i da škola ne pomaže ako osoba nema ljudskog dostojanstva i integriteta. Kao u svakom poslu.

BRUKA PROFESIJE

“Bruka profesije” je titula kojom su ga kolege nagradile nekoliko puta u vreme dok je nekadašnji magazin “Status” organizovao anketu u svim redakcijama, u kojoj su novinari sami glasali za ono što vredi i ono što ne vredi u njihovoj branši. Kolege su ga odbacile više puta, pa je i on sam to prihvatio i dohvatio se moćnih, odlučivši da će kada krene da pravi svoje novine, one biti uvek vezane za osobu koja mu se učini najmoćnijom ili bar najbogatijom. Zato danas ne treba da čudi kada se kaže da Vučićević ne priznaje odluke Saveta za štampu, tela koje su oformili novinari sami, odnosno udruženja novinara, da bi se kontrolisala primena etičkog kodeksa u novinarstvu. Kao da im poručuje – da me niste šutnuli iz profesije, sada bih vas možda poštovao.

Niti ga poštuju kolege, niti ljudi. Nekoliko stotina, uglavnom devojaka i žena, prošle nedelje je organizovalo protest ispred redakcije “Informera” na Terazijama u Beogradu tražeći da se TO zabrani, pozivajući ga da im kaže “kako ga nije sramota”.

Zaista, postavlja se pitanje da li je sramota čoveka koji je za deset godina postojanja “Informera” prekršio sva pravila novinarstva, a najviše ono da bi mediji trebalo da se klone objavljivanja neistina i neproverenih informacija. On je od tabloida napravio političko oružje, što nije novost, ali je novost da je to oružje upotrebljeno protiv najslabijih i onih koji ne mogu ni da se brane. Možda jednom saznamo, kada se bude radilo neko istraživanje o tome kako je procvetala tabloidna scena u Srbiji (što se poklopilo sa promenom vlasti 2000. godine), da li se on ikada bavio novinarstvom ili je od ranih dana bio određen za specijalne medijske ratove koje nesmanjenom žestinom vodi 20 godina, još od doba “Nacionala”, ranog “Kurira”, preko ispeglanog “Presa”, do frenetičnog “Informera”.

SLUGA VLASTI

Paralelno s tim, njegova karijera je poslednjih deset godina, i to je novo, u potpunosti vezana za vlast u Srbiji. Vučićević to neguje i ističe, on se time hvali, iako niko javno osim Aleksandra Vučića za njega nikada nije rekao neku lepu reč. Vučićević je u poslednjih deset godina postao izdavač novina, kao modela medijske platforme, za koje kaže da su najprodavanije u eri sveopšteg propadanja štampe, i direktno je pomogao i radi svojski na tome da tiraži budu još manji, još niži, dok se štampa bukvalno ne ugasi.

Činjenica da je on izdavač najprodavanijih novina, a da te novine ne odlikuju skandali svojstveni tabloidima svuda u svetu, nego poruke mržnje prema svemu što nije na liniji ove vlasti, činjenica da je redovan gost svakoga dana na nekoj od nacionalnih frekvencija, posebno u jutarnjim programima u kojima to pojavljivanje i služi da bi se narodu poručilo kako je samo “Informer” “dnevna novina”, dovelo je do kolosalnog srozavanja i onoga što se objavljuje i onoga što se veruje da znače mediji.

Za deset godina “udruženog medijskog zločinačkog poduhvata” (vlast, tabloidi, TV sa nacionalnim frekvencijama), nekadašnji student novinarstva koji se ponosi time što je upoznao jednog Sergija Lukača, što je bio na stažiranju u nedeljniku “Vreme” i koji se ubi da piše onako kako je pisao Aleksandar Tijanić, uspeo je da ljudima ogadi ovaj posao i da skoro svakog prevede na svoj uličarski nivo i govora, i pisanja, i predstavljanja realnosti.

Doveo je do toga da bi neko mogao da pomisli i da napiše kako je u redu da ga neko napada, da ništa drugo nije ni zaslužio, jer je ogavnostima koje objavljuje svakoga dana prešao granicu civilizovanog ponašanja. Zajedno sa TV Pink, Hepijem i drugim TV stanicama, eksploatisao je porno pristup, nasilje svake vrste, otvoreno laganje kao način na koji mediji funkcionišu. I skoro da je uspeo.

A sve pričajući da je zapravo to što on radi pravo i jedino novinarstvo, da se on dokazao time što prodaje najviše primeraka nečega, a posebno je ponosan na svoje uspehe u istraživačkom novinarstvu, koje je bilo i ostalo misterija za većinu novinara i medijskih kuća u Srbiji.

UNIŠTAVANJE NOVINARSTVA

U tački odnosa prema istraživačkom novinarstvu prelomila se i njegova karijera 2012. godine kada je osnovao firmu Insajder-Tim, i to posle intervencije Verana Matića koji je uspeo nekako da spreči da Vučićević registruje firmu i pokrene novine pod imenom čuvenog TV serijala sa nekadašnje TV B92, a koji je istraživačko novinarstvo i njegove proizvode dobacio na najviši nivo do tada.

Kao što je SNS najavljivao da bi trebalo da bude “proevropska moderna partija”, tako je i “Informer” najavljivao da bi trebalo da bude ono što je bio Insajder – mesto na kome se obelodanjuje nešto što su moćni skrivali.

I kao što su Vučić i SNS okrenuli političku scenu naglavačke i tako poništili delovanje institucija, tako je i Vučićevićeva misija bila da likvidira i uništi svaki trag normalnog i pravog novinarstva u Srbiji. Ni druge redakcije u kojima je bio ne mogu da se pohvale verodostojnim izveštavanjem i jesu predstavljale mač u rukama ili nekog od političara ili nekog tajkuna; ali, od momenta kada je “svoj gazda” u kontekstu “nove vlasti”, Vučićević i njegov proizvod su procvetali.

I to ne zbog značajnih priča, otkrića, bilo čega što bi imalo značaj za javnost – naprotiv, on je dobio novac, prostor i slobodu da radi i piše šta mu je volja, da bukvalno izmišlja događaje i afere ne bi li poklapao sve što se kritički napiše i objavi o vlasti Vučića i naprednjaka. Na početku, meta mu je bio Insajder, kao vodeća redakcija u tom trenutku koja je objavljivala velike priče o korupciji posle mecesi rada na njima; nakon toga su mu neprijatelji postali svi koji nisu u skladu sa vladajućom doktrinom. I po tome je ovaj medijski projekat jedinstven, jer se sa pozicije moći ponaša kao opozicija moći, nekoj izmišljenoj i po pravilu finansiranoj sa “zapada” koji, razume se, želi da uništi i Srbiju i Srbe.

BESKRAJNI SPISKOVI

Nabrajati Vučićevićeve koještarije, pogrešne procene, napade na ljude i izmišljotine svake vrste nije za novine, ali bi neki vredni istraživač mogao da napravi taj spisak i on bi mogao da zauzme mesto u knjizi Umberta Eka Beskrajni spiskovi, jer je količina TOGA enciklopedijska.

Autor ovog teksta i sam je bio “junak” “Informera” u više navrata, od trenutka kada je Vučićević procenio da predstavlja pretnju po Vučića (avgust 2014. godine, po objavljivanju ugovora sa Etihadom o osnivanju Er Srbije).

Dve priče su na vrhu beščašća do intervjua sa siledžijom: lažni porno film sa Kolindom Grabar Kitarović i naslovna strana na kojoj se objavljuje da je Ukrajina napala Rusiju. Pored toga, jedna od najvećih ogavnosti je priča o crnogorskoj aktivistkinji Vanji Ćalović i njenom seksualnom životu.

U jednoj rečenici: on je procenio da ne postoji laž koju je nemoguće objaviti, a za to neće snositi posledice, pa se tako i ponaša.

Za slučaj sa nekadašnjom predsednicom Hrvatske morao je da se javno izvinjava, i tada smo čuli kolika je to neznalica i koliko njegovo delovanje nema nikakve veze sa novinarstvom. Rekao je kako je film dobio od izvora iz BIA, koji mu inače sve dostavlja i nikada ga nije prevario, pa nije proveravao.

Na ovom slučaju je pokazana sva njegova “novinarska veština”, kojom zamlaćuje javnost najviše sa Pinka i Hepija, i kuka što ga nema na RTS-u. Ako neka pohvala javnom servisu može da se uputi, to je zato što su ostali imuni na njegove zahteve da i tamo “gostuje”.

Sve ovo neće biti razlog da se bilo šta promeni. Nastaviće Vučićević da seiri sa naslovnih strana svakoga dana, da laže i obmanjuje, da truje javnost neistinama, strahom i pornografijom, nastaviće da galami sa nacionalnih frekvencija u svojstvu “u(v)rednika najprodavanijih novina”. Serviraće ekskluzive koje to nisu, govoriće koješta, mahaće rukama, čitaće tvitove, širiće strah i radiće ono što mu je posao: da brani Vučića od neprijatelja i da dodatno pojasni njegove stavove dan pošto se Vučić “obrati javnosti”.

On je porodični prijatelj Vučića i njegove familije i čini se da će se teško pomeriti sa te pozicije, uprkos depresivnom ocenama da bi promena vlasti za njega značila samo promenu gospodara. Izgleda da je ovoga puta našao nekoga ko ga poštuje i ne ismeva, i spreman je da sa njim ide do kraja. Rodnog kraja, na pečenog vola.

Iz istog broja

Ekskluzivno: Tajni rokovnik Saleta Mutavog

Teretana za mafijaše, ministra i policajce

Jelena Zorić

Porodično nasilje i religija

I tišina može da ubije

Jelena Jorgačević

Portret savremenika: Dragan Stojković Piksi

Mister Piksi i lepota fudbala

Željko Bodrožić

Lični stav

Dobro došli u kapitalističku Srbiju

Duško Vuković

Lični stav

Kad je veći, zašto nije jači?

Ljubomir Madžar

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu