Proizvodnja vakcine

Imunost u milijardu kopija 2

NAJVAŽNIJI SVETSKI RESURS: Vakcina protiv kovida

foto: pool via tanjug ap photo

Imunost u milijardu kopija

Ako se ostave po strani političke kalkulacije i birokratija, iz gladijatorskog tržišta vakcina isplivava ključno, ali zapravo neobično pitanje: kako u savremenom tržišnom dobu proizvodnja vakcina uopšte može da ide tako sporo

Svaki stoti čovek na planeti koji je do sada primio vakcinu protiv kovida-19 živi u Republici Srbiji. S obzirom da je milijarda od miliona veća hiljadu puta, a sedmomilionsko stanovništvo Srbije čini samo jedan promil svetske populacije, domaća imunizacija odvija se desetostruko brže od svetskog proseka. Imajuću u vidu da širom nerazvijenog dela sveta do sredine februara vakcinacija praktično nije ni počela, pravi zaplet u trenutno najvažnijoj temi našeg doba predstavlja okolnost da, uz Veliku Britaniju, Srbija nesumnjivo brže sprovodi vakcinaciju (i revakcinaciju) od svih zemalja članica Evropske unije. No, posmatrajući ipak stvari izvan našeg malog dvorišta, kroz zapažanje da se država na obodu velike evropske zajednice, uz efikasnost organizacije, oslonila na svoju političku "nepripadnost" i strategiju direktnih pregovora sa svim proizvođačima vakcina (dakle, ne na svog moćnog suseda), svetski mediji zapravo ukazuju na iznenađujući neuspeh Evrope u imunizaciji.

Mada ulaže milijarde evra u naučna istraživanja, i mada je od početka epidemije kroz različite fondove i programe investirala daleko najviše u razvoj vakcina, Evropska unija je uspela da vakciniše samo šest odsto populacije, daleko manje od Izraela i Sjedinjenih Američkih Država, ostavljajući na nemilost pred zarazom ne samo svoje članice, nego i brojne, od njenog plana imunizacije zavisne siromašne zemlje. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, rekla je da se "zemlja koja sama odlučuje može kretati kao gliser, dok EU više liči na tanker"; odgovarajući na teška pitanja u Evropskom parlamentu, priznala je da "stvari nisu tamo gde želimo da budu" i da je EU jednostavno imala previše poverenja u planirane ciljeve proizvođača vakcina.


PROBLEM SU MILIJARDE

Ako se ostave po strani naivnost, poverenje, političke kalkulacije i birokratija Brisela, iz gladijatorskog tržišta vakcina isplivava ključno, ali zapravo neobično pitanje: zašto proizvodnja vakcina uopšte ide tako sporo? Bili u Evropi, neposredno izvan nje ili na drugoj strani sveta, pred očiglednom pojavom novih sojeva i velike mogućnosti dalje mutacije korona virusa, ako vakcinacija bude tekla presporo računaće se samo ukupni ishod i pitanje: može li moderni svet, koji šalje robote u svemir i komunicira u deliću sekunde, obaviti nešto tako jednostavno kao što je masovno umnožavanje vakcine?

Nakon dramatične godine pandemije, dva i po miliona mrtvih, razorenih ekonomija i promene načina života do kojih je doveo virus iz Vuhana, naučni centri i laboratorije su iskoristili ogromnu baštinu naučnog znanja i u rekordnom roku pronašli rešenje – proizveli su čitav niz čudesno efikasnih vakcina, propisno ih testirali u kliničkim studijama i potom registrovali, pa čak u dobroj meri i odbranili od antivakcionalnih neistina. I sada, kada farmaceutske kompanije samo treba da učine ono što potrošačko društvo inače stalno čini zarad profita – da umnože željeni proizvod u traženi broj primeraka – to se ne događa.

Osnovni odgovor leži u brojkama – da je tražnja za vakcinama u milionima, nikakve nestašice niti zastoja vrlo verovatno ne bi bilo (sva drama bi se svodila samo na cenu proizvodnje). Ali, pokazuje se da na kratak rok ni beskonačno dubokom investicijom stvari ne mogu da se umnože na hiljadu puta veću skalu – na milijarde kopija koje su u slučaju vakcine neophodne. I kao što je, simbolično posmatrano, jedan virus iz familije prehlada, nakon što je između slepog miša i ljuskavca mutirao u infekt sa relativno dugom inkubacijom i kapljičnim prenosom, zapanjeno otkrio da moderni svet, sa svojim aerodromima, neefikasnim merama, različitim kulturama nošenja maske i teoretičarima zavere, predstavlja idealni poligon koji će sa neverovatnom lakoćom pokoriti, sada se pokazuje da kapitalizam, koji snabdeva svet onolikom robom, ipak ne funkcioniše jednako efikasno na onim najvećim skalama produkcije.

Dok je u predindustrijsko doba robu bilo moguće umnožiti u desetine primeraka, u ranoindustrijskom u stotine, potom i hiljade, da bi tiraži u 20. veku ustaljeno dostizali stotine hiljada, bilo da je reč o automobilima, odeći ili knjigama, moderna globalna, multinacionalna ekonomija proizvodi serije u milionima kopija. Međutim, da bi se svet brzo zaštitio od korona virusa vakcine se moraju umnožiti u neistraženom području – u milijarde primeraka.

Svesni toga, ključni proizvođači vakcina, registrovani već u desetinama zemalja, krajem prošle godine su zaista najavili takve tiraže – Fajzer/Biontek da će u 2021. proizvesti dve milijarde vakcina, Moderna milijardu, ruski Gamaleja institut, kao i kineski Sinofram takođe jednu milijardu, dok je Oksford/Astra Zeneka najavio proizvodnju čak tri milijarde vakcina do kraja godine. Dva meseca kasnije, ispostavlja se da su ove projekcije sasvim neodržive.


KVALITET, TRANSPORT, DISTRIBUCIJA

Da bi se bolje razumelo šta uopšte podrazumeva ovakav industrijski poduhvat i kako dolazi do zastoja, treba znati da u trenutnoj proizvodnji vakcina učestvuje na stotine kompanija, kooperanata, snabdevača i transportnih preduzeća. Tokom prethodne godine, dok se tokom kliničkih studija čekalo na Veliki udar, proizvođači vakcina su oko sebe okupljali na desetine i stotine kompanija, organizujući složeni sistem na različitim kontinentima. Tako, na primer, dok Moderna DNK plazmide i mRNK pravi u pogonima švajcarske kompanije Lonza, Fajzer proizvodi DNK plazmide u fabrici u Sent Luisu; složeni proces proizvodnje mRNK lanaca se pravi u Andoveru, u Masačusetsu i u Marburgu u Nemačkoj (pored njih, proizvodnja postoji u firmi Alnilam u SAD). Neophodni lipidi se prave u britanskoj kompaniji Croda, a uskoro se proizvodnja premešta u Alabamu, dok se poslednje faze, kao i pakovanje vakcine izvodi u Kalamazo u Mičigenu, Pursu u Belgiji, kao i na brojnim drugim lokacijama u Americi i Evropi, uz pomoć kompanija kao što su Katalent, Rovi i Recifarm. Istovremeno, Oksford Astra Zeneka ima pogone za razne faze širom Evrope i Indije. Ruska Gamajela se pravi takođe na više lokacija, u Rusiji i Kazahstanu, a deo će se posla, kao što je poznato, možda obavljati i u Srbiji.

Problem održavanja kvaliteta u različitim fazama proizvodnje na tako velikoj produkciji je centralan, ali se pokazuje i da transport i distribucija nisu zanemariv izazov. Vakcine zasnovane na mRNK (budući da se lanac razara na visokoj temperaturi) se moraju čuvati na temperaturama nižim od 70 stepeni celzijusa, a manje je poznato da se ovo pitanje sudarilo sa regulativom u avio-saobraćaju, jer avioni mogu nositi samo određenu količinu suvog leda. Međunarodna asocijacija za avio saobraćaj je, inače, napravila procenu da je za transport potrebne količine vakcina neophodno čak 8000 aviona Boing 747. Uz obilje nevolja koji donose ove brojke, transport vakcina državnim avionima i specijalnim linijama, kakav svedočimo, privremeno se događa iz nužde. Standardizacija, bar-kodovi i bezbednost vakcina i njenih sirovina su pritom posebno pitanje na ovim skalama – pojava falsifikovanih vakcina u Kini, brzo otkrivena i sankcionisana, ukazuje da briga nije uzaludna.

Budući da su se imena trenutnih velikih proizvođača vakcina protiv korona virusa odomaćila u javnosti, manje je poznato da zapravo među njima nema nijedne od tri najveće farmaceutske kompanije koje su tržištem vakcina vladale pre pandemije. Naime, najveći igrači – GlaksoSmitKlajn, Sanofi i Merk – su iz trke ispali tokom njenog naučnog dela, budući da su razni njihovi kandidati zastali u ranim fazama istraživanja. Efikasne vakcine su uspešno napravili mali igrači, praktično spinof kompanije koje su u saradnji sa većim sistemima (kakav je Fajzer) i uz beskrajan priliv sredstava sa berze, morali da za nekoliko meseci naprave globalni sistem. Stanje u proizvodnji vakcina je takvo da se istorijski skok ne očekuje od najveće trojke u timu, nego od njenih novih, najnižih igrača. Postoje najave da bi, na poziv različitih vlada, velike kompanije mogle da se uključe i preuzmu deo tereta u proizvodnji.


USKA GRLA

Međutim, središnje pitanje nije u veličini (zapanjujuće su veliki sistemi proizvodnje koji su već napravljeni), nego u uskim grlima. Najveće usko grlo kad je reč o mRNK vakcinama je četvrta faza proizvodnje. Naime, nakon što se napravi ogromna količina (a to je samo par grama) DNK plazmida, od kog se pravi mRNK i uporedo neophodni lipid (čestice masti u kojima će biti smešten mRNK do ulaska u ćeliju), nužno je spakovati ih zajedno – pakovanje ovih, takozvanih nanočestica je toliko sofisticiran i zahtevan proces da ga trenutno mogu izvesti samo tri mala preduzeća na svetu. Njihova brzina je zapravo brzina proizvodnje vakcina. Slična uska grla, mada ne tako ekstremna, postoje i kod drugih vrsta vakcina.

Međutim, ne treba smetnuti sa uma da nije reč o prirodnoj prepreci – o nestašici retkih metala, nedostajućih energenata ili kakvih drugih sirovina kojima priroda ne može da namiri gigantske ljudske potrebe. Pojava novog virusa je prirodna nesreća bez spremnog rešenja sa kojom se moderni čovek, nenaviknut na bestijalnost prirode, negde lakše, negde teže suočio. Ali sada, kad rešenje postoji i sredstva nisu problem, otkrili smo nešto sasvim novo – jedno ograničenje brojne skale našeg doba, i da razvijeni svet ne može dovoljno brzo da proizvede tako životno traženu robu u količini od milijardu kopija, uprkos tome što je ulog tako visok.

U kakvom filmu o zlokobnoj epidemiji, sada bismo se našli u fazi između dramskog raspleta i odjavne špice, kada su junaci pronašli razrešenje i u par kadrova vidimo kako ga mašine štancuju u ogromnom tiražu, utovaruju se kamioni i svet je spasen, neposredno pre poslednjih scena gde ćemo saznati šta je sa daljom sudbinom protagonista. No, kao i svi mi, dramaturgija ne računa na milijarde – film se na ovom mestu naglo prekida, počinje rasprava o poštovanju ugovora, prebacivanje avionskih dozvola i borba ko ima, a ko nema pravo na vakcinu. Na scenu, neizbežno, izlaze tapkaroši. Publika je uplašena, i dalje pod maskama, sa zebnjom osluškuje kako u pozadini sale neko kašlje.

Iz istog broja

Intervju – Miroljub Radojković, profesor Fakulteta političkih nauka

Promovisanje vrednosti javnog interesa

Sonja Ćirić

Intervju – Dejvid Filips, bivši savetnik Stejt departmenta

Razmena teritorija uvek će ostati loša ideja

Slobodan Kostić

Predsednik i presuda

Igra s pravosuđem

Ivana Milanović Hrašovec

Odlazak – Đorđe Balašević (1953–2021)

Bez prethodnika, bez naslednika – samo svoj i naš

Teofil Pančić

Staro sajmište – Zakon o Memorijalnom centru

Mesto ukopanih strasti

Ivan Ivanji

Ekonomija organizovanog kriminala

Od keš biznisa do Šarićevog modela

Radmilo Marković

Novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije

Razgovori koji dolaze

Jelena Jorgačević

Region i vakcina

Ima i za komšiluk

Jovana Gligorijević

Služba u službi političkog marketinga

Samo BIA Srbina spasava

Davor Lukač

Borba sa organizovanim kriminalom

Čije su glave Velja i Mare

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu