Intervju – Aleksandar Pavlović, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju

Imaginarni Albanac 2

fotografije: marija janković

Imaginarni Albanac

"Po pravilu, srpski udžbenici predstavljaju Srbe isključivo kao žrtve, srpske težnje i akcije kao legitimne, prećutkuju stradanja druge strane, a albanski udžbenici imaju isti narativ sa obrnutim predznakom. Vekovi zajedničkog života i mnoštvo pozitivnih primera se izostavljaju. Rezultat je da danas mlađe generacije Srba i Albanaca ne znaju ništa jedne o drugima, vide se međusobno kao neprijatelji i apsolutno im je nezamislivo da smo, zapravo, oduvek živeli zajedno, uz to vekovima i u istoj državi, bila to Vizantija, kraljevina Nemanjića, Osmansko carstvo ili Jugoslavija"

Svako na svoj način, Marko Miljanov i Dimitrije Tucović, dve značajne srpske javne ličnosti, suprotstavili su se svojevremeno antialbanskoj histeriji koja je zahvatila srpsko društvo i medije krajem 19. i početkom 20. veka. Upravo na toj osnovi Aleksandar Pavlović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u svojoj knjizi "Imaginarni Albanac: simbolika Kosova i figura Albanca u srpskoj kulturi" pokušava, kako sam kaže, da danas reafirmiše glasove prijateljstva i poštovanja prema Albancima.

On pred sve nas, omamljene propagandom o vekovnoj mržnji, postavlja pomalo zaboravljeno pitanje: kada su, zapravo, Srbi i Albanci postali neprijatelji?

Pavlović naglašava da su pre sedamdesetih godina 19. veka percepcije Albanaca u srpskoj kulturi mahom pripadale tipu pisanja koji se može prikladno opisati kao herojski diskurs – Albanci su predstavljeni kao hrabri, dobri ratnici vrlo bliski Crnogorcima s kojima su često u savezništvu protiv Turaka.

"VREME": Na osnovu čega zaključujete da se ne može govoriti o nekakvom koherentnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu pre druge polovine 19. veka?

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ: Pre svega, na osnovu toga što srpski autori do tada ne govore negativno o Albancima. Ako pogledate "Život i priključenija" Dositeja Obradovića, videćete da on tu hvali Albance, sa zadovoljstvom se seća godine provedene na jugu Albanije i čak piše kako su mu govorili da su oni sa Srbima "jedan rod i pleme u staro vreme bili!". Vuk Karadžić hvali Albance zbog toga što se oni, nasuprot Srbima, drže zajedno bez obzira na to koje su vere. Narodne pesme pominju Albance kao "ljute", "hrabre" Arbanase (setimo se, Musa Kesedžija u narodnoj pesmi ima "tri srca junačka" i Marko ga pobeđuje na prevaru a zatim oplakuje kao boljeg junaka od sebe), Konda bimbaša i razni drugi Albanci učestvuju u Prvom srpskom ustanku na srpskoj strani, neki ostaju da žive u post-ustaničkoj Srbiji. Nacionalizam ima tendenciju da projektuje poglede koji su relativno skoro formulisani u drevnu prošlost. Međutim, u našoj dubljoj prošlosti jednostavno nema nijednog antialbanskog, čak ni negativno intoniranog teksta, a ima ih zavidan broj koji Albance vide u pozitivnom svetlu.

U ovom periodu teritorije koje Albanci naseljavaju nisu u središtu onovremenog srpskog nacionalnog programa, a sami Albanci nisu neprijatelji?

Dva ključna teksta koji se često uzimaju kao osnove srpskog nacionalnog programa su "Srbi svi i svuda" Vuka Karadžića iz 1849. i "Načertanije" Ilije Garašanina iz 1844. godine, koji su čak i na suđenjima u Hagu povremeno pominjani kao "dokaz" vekovnih srpskih teritorijalnih pretenzija. Da ostavimo sad po strani to da ovaj Vukov spis ima marginalno mesto u njegovom opusu, da "Načertanije" nije bilo zvaničan državni dokument niti proklamovani kontinuirani cilj srpske politike. No, sve i da ih uzmemo kao takve, opet vidimo da Albanci i teritorije koje oni naseljavaju tu nisu u fokusu – srpski autori bave se onim što im je u tom trenutku poznato, a to su Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Dalmacija, Slavonija, Ugarska. O teritorijama i etničkoj situaciji i odnosima na jugu, to jest, o današnjem Kosovu i Makedoniji oni malo znaju i malo pišu. Vuk tako prosto kaže "Upravo još [se] ne zna dokle Srba ima u Arnautskoj i u Maćedoniji", dok su kod Garašanina Albanci pomenuti samo jedanput, u kontekstu njegovih preporuka za jačanje veza sa Crnogorcima i Albancima sa severa Albanije koji su, prema njemu, ključ za prolaz do Jadranskog mora. Tek nakon toga Kosovo i Albanci zadobijaju sve značajniju, ako ne i centralnu ulogu u ondašnjoj srpskoj politici.

Kada se i zašto, kako vi tvrdite, Kosovo uspostavlja kao centralni kulturni i nacionalni simbol u srpskom nacionalromantičarskom diskursu, a kada postaje teritorijalno pitanje?

Velika Istočna kriza 1875–1878. poremetila je ravnotežu na Balkanu, pored već de facto nezavisne Srbije i Grčke nacionalne težnje iznose i Bugari, Albanci, Srbi iz Bosne i Hercegovine, a velike sile su želele da vaspostave balans uticaja na Berlinskom kongresu 1878. godine. Srbija je tu najzad međunarodno priznata, ali je ovo svejedno bio traumatičan događaj jer se očekivalo da se Bosna i Hercegovina pripoji Srbiji, Novopazarski Sandžak je takođe ostao Austrougarskoj, pa se Srbija i Crna Gora nisu međusobno graničile i tako dalje. Država se sada našla sa tri strane okružena Austrougarskom monarhijom, "opkoljena" i "uhapšena" (Cvijić) i srpski intelektualci su lamentovali kako ona mora da prodiše, da proširi pluća kako bi opstala. Naravno, jedini preostali pravac proširenja i eventualnog izlaska na neko more bio je na jugu, na teritorijama oslabljenog Osmanskog carstva, i od tada kreće intenzivna kampanja koja kulminira objavom rata 1912. godine. U tom periodu se srpska javnost sve više interesuje za Kosovo, ne više samo kao simbolično, pesničko Kosovo ovekovečeno u narodnim pesmama i drugim umetničkim delima, nego kao stvaran prostor, sve više se ističe zašto je legitimno da ta teritorija uđe u sastav Srbije. Ali, sa tim interesovanjem dolazi i znanje, putopisi, etnografska dela, koji pokazuju da su tamo većinom Albanci, a da Srba ima sve manje.

Menja se i opšta predstava o Albancima?

U datim okolnostima, ranija dominantna slika o Albancima kao hrabrim gorštacima koji kao i Crnogorci žive u rodovskim i plemenskim zajednicama, cene junaštvo i čast i često sarađuju s nama u borbi protiv Turaka, postaje neodrživa. Namesto nje se u naučnom diskursu, štampi i obrazovanju Albanci sve jače identifikuju sa Albancima muslimanima sa Kosova, predstavljenim kao turskim saveznicima i mučiteljima malobrojnih preostalih kosovskih Srba koji su, rečima autora jednog popularnog udžbenika iz tog perioda, "gora zla Srbima činili i od samih Turaka". A kada se diskurs neprijateljstva jednom uspostavi i sistematski proširi u društvu, onda ga je teško suzbiti.

U doba prve Jugoslavije takvi pokušaji su bili slabi i nesistematični; u drugoj je promenjen zvaničan narativ o Albancima, postojali su ozbiljni pokušaji da se međusobni odnosi redefinišu, ali je taj jaz ostao predubok. Srbima je mitsko Kosovo tako snažno ostalo u percepciji, da nisu bili u stanju da realno sagledaju zemaljsko Kosovo i nađu i prihvate realpolitička rešenja za kosovske probleme.

Paralelno sa srpskim viđenjem menjao se tokom istorije i odnos Albanaca prema Srbima?

Naravno, ovakve antialbanske političke i intelektualne tendencije imale su svoj izraz i na drugoj strani, kroz nastanak antisrpskog narativa. Bilo bi idealno da ovde postoji proporcija, da, kao što su se neki autori iz naše sredine bavili tim negativnim percepcijama – Olivera Milosavljević, Đorđe Stefanović i drugi, da se i sa albanske strane javi više radova koji dekonstruišu i kritički prate taj albanski diskurs neprijateljstva. U svojoj knjizi ja sam o tome govorio nešto u kontekstu albanske tradicije o Kosovskom boju – starije albanske pesme – a i Albanci su pevali uz gusle, koje oni zovu lahuta, o ovom događaju, pominju i Lazara kao srpskog kralja i Srbe kao najveće protivnike sultanove, a najveći junak je Miloš za kog se kaže da je s Kosova, bez etničke pripadnosti.

Nasuprot tome, poslednjih decenija se zapravo formira jedan "albanski Kosovski mit", po ugledu na srpski. Ne pominju se Lazar i Srbi, ističe se albansko učešće u Kosovskom boju 1389. godine, Miloš se identifikuje kao Albanac iz Drenice i slično. Udžbenici su još gori primer – po pravilu, srpski udžbenici predstavljaju Srbe isključivo kao žrtve, srpske težnje i akcije kao legitimne, prećutkuju stradanja druge strane, a albanski udžbenici imaju isti narativ sa obrnutim predznakom. Vekovi zajedničkog života i mnoštvo pozitivnih primera se izostavljaju. Rezultat je da danas mlađe generacije Srba i Albanaca ne znaju ništa jedne o drugima, vide se međusobno kao neprijatelji i apsolutno im je nezamislivo da smo, zapravo, oduvek živeli zajedno, uz to vekovima i u istoj državi, bila to Vizantija, država Nemanjića, Osmansko carstvo ili Jugoslavija.

Imaginarni Albanac 3

foto: marija janković

Vi, čini mi se, hoćete da nam ponudite drugačiji govor, prevrednovanjem tradicije i svesnim, jasnim i odlučnim traganjem za bliskošću i prijateljstvom, čime bi se, "napokon, skinuo taj teret s pleća budućih generacija". Da li je, ponovo, "danas postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkog rada sa Arbanasima", kako je svojevremeno pisao Dimitrije Tucović?

Ne mislim da je to danas zaista opasno na način kao što je to bilo za vreme Tucovića. Dok je on pisao na frontu u pauzama borbi i kao mladić poginuo u Kolubarskoj bici svesno deleći sudbinu naroda, ja sam svoju knjigu pisao u udobnoj institutskoj kancelariji i njeno štampanje je platilo srpsko Ministarstvo nauke. Osim šačice revoltiranih desničara koji povremeno prekinu neko predavanje, nema nekih drugih posledica, ja nisam imao problema držeći predavanja od Subotice do Vranja, kao i u Prištini, Prizrenu, Tirani…

Nekakva "opasnost" pre dolazi otuda što mi ne negujemo kritički duh ni u školama ni u nauci, što srpski humanisti i dalje u kakvom pozno-romantičarskom duhu neguju i afirmišu tradiciju radije negoli da je preispituju. Stoga, ako govorite kritički, slabe su vam šanse za slavu, priznanja, titule "oca" nacije, članstvo u SANU, povoljne izdavačke ugovore i slično, a posmrtno ulice i biste po rodnim krajevima. Tako smo došli do paradoksa da prirodnjaci poput "medicinara" Kostića i "saobraćajca" Teodorovića imaju više intelektulane hrabrosti da govore o "vrućim" temama i nacionalnim mitovima nego filolozi, filozofi, istoričari kojima bi to, takoreći, trebalo da bude u opisu radnog mesta. Kao budžetski korisnik osećam obavezu da promovišem sadržaje koji će da nas mire i zbližavaju sa susedima i svetom, a ne da produbljuju našu samoizolaciju i autizam. Uopšte, držim da intelektulacima treba da bude posao da preispituju, dovode u pitanje, problematizuju, a pre svega da kritikuju postojeće i da teže pozitivnoj promeni, a ne da služe dominantnom diskursu i zvaničnoj politici.

I na kraju, kako danas govoriti o Albancu? Možemo li da iskoračimo iz simbola i jezika koji je najbliži periodu početka 20. veka?

Istorijske okolnosti i odnosi na Balkanu se menjaju, politički savezi i državne tvorevine nastaju i nestaju. Nema "prirodnih" i "večnih" neprijatelja i neprijateljstava, a insistirati na negativnim primerima donosi samo nove podele, održava tu vatru konflikta da tinja i omogućava joj da se lako, u budućnosti, ponovo razbukta.

Naša najbolja šansa jeste da udružimo snage i sarađujemo najbolje što možemo, da prekinemo taj začarani krug međusobne netrpeljivosti i uzajamnog optuživanja. Zapadna Evropa je u tome uspela pa današnji mladi naraštaji Nemaca i Francuza ne rastu više sa mržnjom i dubokim istorijskim ožiljcima, iako su razmere sukoba, razaranja i stradanja među njima bile neuporedivo duže i veće nego bilo šta što se dešavalo na Balkanu. Srbi i Albanci su kroz istoriju, ipak, najčešće bili bliski, zajedno deleći dobro i zlo. Imamo mnogo primera saradnje, prijateljstva, pozitivnih viđenja koja proizlaze iz vekova zajedničkih tradicija i zajedničkog života na Balkanu. S tom svešću i takvim govorom imamo najveće šanse da naša društva učinimo boljima i da u njima naši ljudi žele da ostanu da žive i grade svoju budućnost.

Iz istog broja

 

Ispravka

Redakcija

Četrdeset godina od prvih masovnih demonstracija na Kosovu (II)

Tukli ste nam đecu

Radomir Diklić

Lični stav

Pitanje promena je pitanje opstanka

Zoran Lutovac

Portret savremenika – Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik SNS-a

Čovek bez svojstava

Nedim Sejdinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu