Mediji, pravosuđe i politika

Ima li zakona za tabloide 2

HOĆE LI OSTATI U NOVOJ VLADI I HOĆE LI TO NA BILO ŠTA UTICATI: Ministar V. Vukosavljević

foto: zoran žestić / tanjug

Ima li zakona za tabloide

"Vreme" je imalo uvid u pregled prekršajnih postupaka na osnovu prijava koje je podnelo Ministarstvo kulture i informisanja od 2018. godine, na osnovu Zakona o javnom informisanju. Reč je o ukupno 49 prijava raspoređenih u 57 sudskih predmeta. Osuđujućom presudom završeno je svega njih devet, tri su odbačene, a u jednom slučaju postupak je obustavljen iz proceduralnih razloga. Sve ostale, njih 36, i dalje su na čekanju – neke već dve godine. Nije, naravno, ni potrebno naglašavati da su glavne "mušterije" na ovom zanimljivom spisku prijava mediji miljenici vlasti

Često je tokom mandata vlade Ane Brnabić znalo da se kaže kako Ministarstvo kulture i informisanja ne radi svoj posao. Bio je to slučaj i na ovom mestu – kadgod se pisalo o Medijskoj strategiji, o (ne)poštovanju medijskih zakona, o etici i, pre svega, o pritiscima na medije i pojedine novinare.

Činjenica je da su mediji danas u znatno lošijem stanju nego što su to bili 2016, nakon (po medije tragičnog) ministrovanja Ivana Tasovca.

Činjenica je da su i ministar Vladan Vukosavljević i državni sekretar Aleksandar Gajović, baš kao i njihovi neposredni prethodnici, ponekad previše ćutali, a ponekad previše pričali. Međutim, isto je tako činjenica da im je tokom prethodne četiri godine, mic-po-mic, de facto oduzeta nadležnost nad medijima, i da čak i kada su hteli da urade nešto dobro – to nisu mogli.


PORN HUB

Poslednja ilustracija te situacije jeste pregled prekršajnih postupaka u koji je "Vreme" imalo uvid. Prema tom dokumentu, Ministarstvo kulture i informisanja je od 2018. godine, na osnovu Zakona o javnom informisanju i medijima podnelo ukupno 49 prijava (raspoređenih u 57 sudskih predmeta). Osuđujućom presudom završeno je svega njih devet, tri su odbačene, a u jednom slučaju postupak je obustavljen iz proceduralnih razloga. Sve ostale, njih 36, i dalje su na čekanju – neke već dve godine.

U skoro svim slučajevima, Ministarstvo je podnosilo prijave zbog kršenja članova 78 i 80 Zakona o javnom informisanju, koji se odnose na pornografiju i na zaštitu maloletnih lica koji se, po Zakonu, ne smeju učiniti prepoznatljivim. U svega pet, prijava se odnosila na članove 34–36 (o obavezi objavljivanja impresuma), a jednom na član 40 (neprijavljivanje eventualnih promena u Registru medija).

Nije, naravno, ni potrebno naglašavati ko su glavne "mušterije" na ovom zanimljivom spisku prijava: devet puta prijavljen je list "Kurir", po osam puta "Informer" i "Srpski telegraf", sedam puta "Alo", tri puta portal kurir.rs i tri puta "Blic", neki od njih i za više tekstova objedinjenih u istoj prijavi. Svi ostali – magazin "Rijaliti", korporacija Ringier, magazin "Scena", nedeljnik "Ekspres", "Večernje novosti", osnivač lista "Afera", ali i "Vreme" i "Nedeljnik" – prijavljeni su jednom ili dva puta.

Prva stvar koja ovde upada u oči jeste već pomenuta situacija s brojem osuđujućih, ali i bilo kakvih presuda. Kada tokom dve godine, po nalogu jednog ministarstva, bude okončana četvrtina postupaka, jasno je da tu nešto ne štima: ili je pravda selektivna, pa se zakoni slabije i sporije primenjuju u slučaju medija-miljenika vlasti, ili je Ministarstvo toliko skrajnuto da ga čak ni pravosudni organi ne doživljavaju kao posebno važan autoritet, ili je (a to je i najverovatnije) reč o miksu ta dva fenomena.

Drugo, činjenica je da se ogromna većina prijava odnosi na medije koji više nego otvoreno podržavaju aktuelnu vlast, a koji istovremeno krše ne samo zakone, već i profesionalne standarde i bazičnu etiku. S jedne strane, više je nego pozitivno što su oni na ovoj listi najbrojniji. S druge strane, međutim, ne može se prevideti da su sve ove prijave podnete samo zbog pornografskog sadržaja ili sadržaja kojim se otkriva identitet maloletnih lica – a da nigde nema ni pomena o slobodi javnog informisanja (član 2), obavezi novinarske pažnje (član 9), pa i javnom interesu (član 15). Imajući u vidu kako pomenuti mediji izveštavaju, redovno podnošenje prijava po ovim članovima Zakona podrazumevalo bi bar jednu posebnu službu u Ministarstvu. Ipak, mogla je da se "zalomi" bar neka, čisto "primera radi". A eto, nije.

Takođe, teško se oteti utisku da su se "Vreme" i "Nedeljnik" na ovom spisku našli isključivo iz političkih razloga. Usred medijske harange na maloletnu zlostavljanu Moniku K, Ministarstvo je podnelo niz krivičnih prijava protiv tabloida, a kao kolateralne štete i nekakav "balans" stradali su "Vreme" (koje je tekst o tabloidnom izveštavanju ilustrovao slikama iz tabloida) i "Nedeljnik" (zbog teksta iz novembra 2019. u kojem je "učinio prepoznatljivim" dete koje je doživelo moždani udar zbog vršnjačkog nasilja). Oba slučaja su podjednako bizarna, ni jedan u normalnoj i pravnoj državi ne bi prošao ni šalter u bilo kom sudu, ali su baš zbog toga privukla priličnu pažnju, a u očima vlasti verovatno i malo "abolirala" Ministarstvo, koje je tada prvi put istinski pokazalo zube tabloidima.


DVOJAC I KORMILARI

Sve ovo je i te kako važno u predizbornoj nedelji, nakon koje će na tapetu biti svaki ministar i svako ministarstvo.

Za medije je u ovom trenutku najmanje bitno da li će u zgradu Ministarstva kulture ući neko novi ili će za njih i dalje biti zaduženi Vukosavljević i Gajović. Daleko je važnije, gotovo sudbinski važno, da li će taj ili neki drugi "dvojac" ubuduće moći i smeti da plovi bez "kormilara". Jer, za protekle četiri godine problem je bio upravo to što su o medijima najviše govorili ne ministar i sekretar, nego premijerka Ana Brnabić i savetnica za medije predsednika Suzana Vasiljević: one su komentarisale medije i novinare, one su iznosile stavove o nastupima novinara na ovoj ili onoj konferenciji, one su bile te čija se reč slušala, čula i izazivala potrese u medijskoj zajednici. Sudbina medija je, suprotno svim demokratskim načelima, bila u rukama najmoćnijih ljudi u državi, a ne u rukama onih koji su bili zaduženi da o medijima brinu.

Kada je 11. aprila 2018. godine odlučeno da rad na Medijskoj strategiji počne ispočetka, odluka je doneta daleko od Ministarstva – na sastanku Aleksandra Vučića s Arlemom Dezirom, predstavnikom OEBS-a za slobodu medija (?!). Vest je počela da kruži kuloarima na koktelu priređenom nakon toga, a 23. aprila, urbi et orbi saopštila je niko drugi nego – Suzana Vasiljević. Iako neki izvori iz Ministarstva danas tvrde da su znali za tu odluku, oni koji su bili na konferenciji na kojoj je Vasiljevićeva to obznanila kunu se da su predstavnici Ministarstva bili isto toliko zatečeni i iznenađeni kao i vaskolika neupućena javnost. Činjenica da tako važnu odluku saopštava članica predsedničkog kabineta bila je ne samo otvoreno gaženje Ustava (na šta su prigodno, valjda zbog "mira u kući", zažmurila i novinarska udruženja i OEBS), već i nezapamćeno ponižavanje Ministarstva.

Posle toga, paralelno se radilo na novoj Medijskoj strategiji, ali i na poboljšanju odnosa između vlasti i medija. U radnoj grupi za izradu Strategije sedeo je pravnik iz Ministarstva. Dakle, ne ministar, ne državni sekretar, već – pravnik. Istovremeno, nizu sastanaka predstavnika medijske zajednice i vlasti često je prisustvovao Vladan Vukosavljević, ali je do javnosti dopirala samo reč premijerke i neizbežne Suzane Vasiljević: Ministarstvo je opet bilo lišeno moći.

Istovremeno se dogodila i sramna prepiska članice Saveta REM-a Olivere Zekić s ministrom kulture, koji je rekao da rijaliti programima nije mesto na televizijama s nacionalnom frekvencijom: da zlo bude gore, nezapamćene uvrede mu je servirala ne u nekakvom otvorenom pismu, već na zvaničnom sajtu REM-a.

Ista stvar se dešavala i tokom rada na Strategiji. Gotov dokument prošao je sve moguće kabinete na Andrićevom vencu i u Nemanjinoj, ali Ministarstvo kulture i informisanja opet je bilo van igre i o sudbini tog dokumenta obaveštavano samo u vidu bazičnih informacija. Na sva pitanja, nadležni su nezvanično odgovarali: "Pitajte tamo!", rukom pokazujući ka Predsedništvu.

Upravo zbog toga, za budućnost i sudbinu medija od presudne je važnosti kako će se ubuduće držati ministar, državni sekretar i njihovi saradnici, kako god se zvali i ko god bili. Hoće li podići glas, žrtvovati pozicije i spasiti obraz? Ili će pak ćutati, trpeti i nemo posmatrati kako nadležni gaze i njih i medije? Konačno, hoće li i sami biti lovci na neposlušne novinare i medije, što baš ovih dana radi bivši ministar Tasovac?

Deluje neizvesno, ali u tom smislu, budućnost je sasvim predvidiva. Ako je iko od nas uopšte dočeka.

Iz istog broja

Molitve za bolesne u crkvi na Stavama

Samo za pravoslavne

Dragan Todorović

Ko ima pravo na privatnost u medijima

Slika i prilike

N. S

Sinovi moćnih očeva

Četiri prikazanja Danila Vučića

Nedim Sejdinović

Intervju – Goran Marković

Neću izaći na izbore zato što još uvek imam trunku samopoštovanja

Ivana Milanović Hrašovec

Borba za zdravu životnu sredinu

Stisnite srca, stanite pred bager

Milica Čubrilo

Lični stav

Izbeglica kao persona non grata

Bojan Stojanović

Vučić i Kosovo

Podeljeno srce Srbije

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu