Predsednik i presuda

Igra s pravosuđem 2

SAOPŠTENJA IZMEĐU TASTATURE I MIŠA: A. Vučić u emisiji Hit tvit

foto: youtube.com

Igra s pravosuđem

Kada predsednik Vučić prvi javno izrekne sudsku presudu koju još ne znaju ni stranke u sporu, da li to znači da i sve druge sudske odluke nosi u svom džepu

"Intriga" koju je Aleksandar Vučić namerio da iznese u udarnom nedeljnom terminu na TV Pink 14. februara jedan je od najopasnijih presedana u njegovim obraćanjima, a kao i obično, iskorišćena je još i za dodatni efekat. Naime, obelodanivši sudsku presudu pre nego što je ona uopšte stigla do strana u sporu, predsednik Srbije je usput lavovski krenuo i na medije optužujući ih da mu nijedan, pa čak ni TV Pink na kome je tada gostovao, nije naklonjen, jer nije objavio vest da je sud odlučio u korist njegovog brata Andreja Vučića. I da Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke, koga je Andrej Vučić tužio zbog navoda da ga je Predrag Koluvija zvao telefonom odmah posle hapšenja, dovodeći tako uhapšenog Koluviju i predsednikovog brata u najbližu vezu, zbog povrede časti mora nadoknaditi štetu u iznosu od 300.000 dinara.

Nijedan medij to nije objavio jer do tog trenutka nije ni znao za presudu, niti je mogao da zna. A to je predsednik Vučić dobro izračunao. Njegov marketinški geg s medijima ovoga puta mogao bi se svrstati u red najbizarnijih do sada, bizarniji čak i od nedavnog premijerkinog zahteva da novinari zaviruju u telefone svojih sagovornika kad već informišu.

Iz dana u dan, ionako tanana linija između nervoze i neuroze oko slučaja Jovanjica postepeno nestaje. Svi pogledi su uprti u sudove, procese, u optužnice i dokaze, i apotekarsku vagicu kojom treba odmeriti tako da se po mogućstvu ne ošteti niko na vlasti. Svega nedelju dana posle preuranjenog saopštavanja sudske odluke u korist svoga brata, a povodom amandmana na izveštaj poslanika Evropskog parlamenta Vladimira Bilčika u kome se, između ostalog, traži i okončanje afera, Vučić je izjavio da je država razrešila aferu Jovanjica – jer je odgovorne već pohapsila.

Igra s pravosuđem 3
TUŽITELJ I TUŽENI: Andrej Vučić…foto: fonet / aleksandar levajković


DVE TUŽBE, DVA ARŠINA

Od 13. novembra 2019. godine kada je Predrag Koluvija, vlasnik imanja kod Stare Pazove poznatog po proizvodnji organske hrane sa etiketom "Jovanjica", velikom brzinom pretekao automobil u kojem se vozio Slobodan Milenković, načelnik Odeljenja za narkotike beogradske policije, do danas, ukrštaju se makar četiri sudska postupka koji imaju veliki odjek u javnosti. U onom glavnom, najvećem, sudi se devetorici uhapšenih među kojima je i vlasnik imanja Predrag Koluvija, osumnjičen da je bio vođa organizovane kriminalne grupe koja se na imanju Jovanjica bavila uzgojem marihuane, kao i da je falsifikovao isprave i nedozvoljeno držao oružje. Kako je opozicija javno ukazivala na navodne veze vlasti sa ovim "državnim poslom" i na to da je Koluvija prilikom hapšenja telefonom zvao brata predsednika Srbije Andreja, ubrzo je sam predsednik najavio krivičnu prijavu protiv sebe i brata, da bi se "saznala istina". I možda baš od tada, kroz "male" unakrsne sudske postupke, počinje razrešenje slučaja Jovanjica o kome je Vučić nedavno govorio, a po kome su svi odgovorni već uhapšeni.

Igra s pravosuđem 4
…i Miroslav Aleksićfoto: sava radovanović / tanjug

Dakle, na poziv Aleksandra Vučića, gradonačelnik Novog Sada i funkcioner vladajuće SNS Miloš Vučević podneo je 9. decembra 2019. krivičnu prijavu protiv braće Vučić, a Tužilaštvo je 31. januara 2020. saopštilo da "ne postoje osnovi sumnje da su Aleksandar i Andrej Vučić izvršili bilo koje krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti". Samo pet dana posle Vučevića, 14. decembra 2019. Miroslav Aleksić iz Narodne stranke, koji je najviše ukazivao na veze između vlasti i Koluvije, a pre svega na veze Andreja Vučića i Koluvije, podneo je krivičnu prijavu protiv Vučevića za ometanje pravde i za lažno prijavljivanje. "Krivičnu prijavu podneo sam istom sudu, tužilaštvu, kojem je podneo i Vučević", kaže Aleksić za "Vreme", "ali do dana današnjeg, evo više od godinu dana, niko me nije pozvao, obavestio, niti se bilo šta desilo povodom nje. Apsolutno ništa, kao da je nisam ni podneo. A po njegovoj je postupljeno ekspresno u roku od mesec dana, tužba je odbačena i dato je rešenje zašto se odbacuje."

Od otvaranja afere Jovanjica, Miroslav Aleksić je insistirao da se odgovori o tome ko je organizovao najveću proizvodnju marihuane u Evropi, i o sprezi države i kriminala traže u Koluvijinim telefonima, umesto što se pokušava da se ti odgovori zataškaju.

"Zamenik tužioca za organizovani kriminal Dubravka Dmitrović", objašnjava Aleksić za "Vreme", "odbacila je prijavu Vučevića i to sa šturim objašnjenjem, nepotpunim, gde su nas obavestili da u telefonskom imeniku Koluvije nisu bili evidentirani kontakti označeni kao Andrej i Aleksandar Vučić. Nisu veštačili brojeve, već su samo gledali da li su oni memorisani pod svojim imenima, što je potpuna budalaština. I to im je zapravo poslužilo kao osnov i ključni dokaz protiv mene."


ČIJE JE PRAVOSUĐE

Povodom nalaza tužilaštva koje je utvrdilo da Andrej Vučić nije kontaktirao sa vlasnikom Jovanjice, u martu 2020. počeo je proces po privatnoj tužbi Andreja Vučića protiv Miroslava Aleksića za povredu časti. Održana su četiri ročišta. "Ono što znam, barem su mi tako rekli moji advokati", kaže Aleksić, "da se u parnicama posle završnog ročišta u roku od 30 do 60 dana donosi presuda i da je to sudska praksa. U ovom našem slučaju, dogodilo se da je presuda ekspresno donesena praktično u sledećoj nedelji posle završnog ročišta. Zapravo je sve išlo ka tome da se što pre završi, da se odbiju svi dokazi, svi svedoci, da se postupak maksimalno skrati i da se što pre dođe do toga da je Andrej osudio mene zbog uvrede časti, a na kraju ni predsednik nije izdržao da dobijemo presudu zvanično, nego je morao sam da kaže nekoliko dana ranije".

Druga strana, advokat Andreja Vučića Vladimir Đukanović je sve pokušaje odbrane da se u postupak uvedu dokazi koji, kako je rekao, nemaju veze sa tužbom Andreja Vučića prema Aleksiću, nazvao "bestidnom manipulacijom". Zahteve Aleksićevog advokata Borivoja Borovića za izuzeće sudije zbog pristrasnosti, koji nisu prihvaćeni, smatrao je pokušajima odugovlačenja suđenja kako bi Aleksićeva strana "prikrila svoj lopovluk i kriminal". I da je suština cele priče pokušaj kriminalizacije porodice Aleksandra Vučića, te da će za takvu laž o vezama Andreja i Koluvije Aleksić morati da plati kaznu jer bi sve drugo od suda bilo sramota.

Način na koji je ceo postupak vođen i prvostepeno rešen, Aleksić tumači i kao vid zastrašivanja: "Ono što je najvažnije, nastaviću da govorim o Jovanjici, bez obzira na ovaj pokušaj da me zastraše i da kažu ‘evo, Jovanjica se nije ni desila’. Nisu u tome uspeli, jer u međuvremenu se dogodila i optužnica Jovanjica 2, koja obuhvata službenike BIA, MUP, VOA, pa je slučaj izmakao njihovoj kontroli.

Sačekaćemo da vidimo šta će apelacija da uradi, podnećemo žalbu, u njoj ćemo obrazložiti sve ono što nam sudija u prvostepenom postupku nije dozvolio, dostavićemo dokaze koje smo imali, tražićemo i saslušanje svedoka. Ako bude trebalo, ići ću do Strazbura jer neću dozvoliti da se na ovakav način, gaženjem i zloupotrebom pravosuđa, donose odluke koje su neverovatne. Pored toga, ja sam o Jovanjici govorio kao narodni poslanik, u Skupštini, za mikrofonom, u danu za postavljanje poslaničkih pitanja. Govorio sam u formi pitanja Tužilaštvu za organizovani kriminal, tužiocu, i na kraju konstatovao da sam dobio informacije od policije. Dakle, sve i da nisam imao jedan jedini dokaz, a jesam, sudija ne bi mogao da donese ovakvu presudu, jer bi to značilo da sve one bljuvotine koje izgovaraju poslanici u Skupštini svakoga dana, da ih neko tuži, trebalo da budu presude za uvrede časti. A to se ne dešava zato što ste zaštićeni kada govorite u Skupštini, imate poslanički imunitet. Plus, ja sam želeo da dam dokaze. Međutim, kada pogledate drugu stranu, vidite da je u samom postupku, na pitanje mog advokata Andreju Vučiću da li ga je po krivičnoj prijavi Miloša Vučevića neko pozvao na saslušanje ili tražio njegove telefone na uvid, on rekao da nije i da nikakve istrage nije bilo."

Sud je presudio u korist Andreja Vučića, a njegov brat Aleksandar Vučić je to pre svih saznao i lično objavio na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Prema Aleksićevim rečima, on i njegov advokat su mogli da unapred znaju kakva će presuda biti, ali nisu, recimo, znali koliki će biti i iznos odštete. Na njihovo iznenađenje, to su im saopštili predsednik države i TV Pink. Zvaničnu sudsku presudu na svoju adresu dobili su tek u sredu, tri dana posle predsednikovog obraćanja. Komentarišući Vučićev potez, Aleksić smatra da se predsednik na ovaj način "igra pravosuđem i institucijama koji su zapravo servis jednom čoveku, njegovoj porodici i vladajućem režimu".

Sofija Mandić, Centar za pravosudna istraživanja

Sindrom Velikog brata

Ovo je jedan od simptoma onoga na šta u Centru za pravosudna istraživanja vrlo često ukazujemo, a to je da postoji izuzetno značajan politički uticaj na rad pravosuđa, naročito u onim predmetima koji imaju neku vrstu političkog značaja. Taj politički značaj može biti u tome što se radi o postupku u kome je član porodice javnog funkcionera ili javni funkcioner uključen kao neka od strana, ili u vezi s nekim javnim tenderom, ili uopšte tamo gde je predmet spora ili postupka povezan sa radom javnih vlasti ili funkcionera ili njihovih članova porodice. Dakle, kada je nešto zakonodavnoj, a naročito izvršnoj vlasti važno, na primer ishod nekog postupka, oni imaju kanale i načine da se u te postupke umešaju, a u poslednjih nekoliko godina, da kažem od 2017. godine, od kada je Aleksandar Vučić preuzeo predsedničku funkciju, čini mi se da se to sve manje krije i da je to zapravo tajna ove njegove izjave.

Ne samo da se desio prekršaj u smislu da je odluka suda "procurela", već je predsednik koji je inače pravnik, on nije laik, odlučio da silu koju inače primenjuje nad pravosuđem u situacijama u kojima mu to odgovara – javno demonstrira. Da po ko zna koji put svima nama javno poruči: "Da, ja to radim, ja se mešam onda kada je meni do toga stalo i ja znam pre nego što svi vi znate ne samo kakve su presude među stranama u sporu, nego i ko je prošao poligraf a ko nije, ko je kriv a ko nije", razne stvari smo slušali tokom ovih godina.

Čula sam da je Aleksić izjavio kako smatra na osnovu onoga što je predsednik rekao da je i učestvovao u montiranom procesu. U velikoj meri mogu da se složim s njim. Ne zbog političkih simpatija, nego što naprosto to tako deluje. Kakvu vi šansu imate na sudu protiv brata predsednika republike kada taj predsednik pre vas kao stranke u sporu javno govori o tome da ćete morati da platite 300.000 dinara?

Tu postoji još jedan momenat, a to je prilično jasna poruka drugostepenom sudu, koji je sada posle ove izjave pod pritiskom da donese odluku kakva se predsedniku sviđa i kako je on smatra pravičnom. Ako postoje dve stranke u postupku, jedino njih bi trebalo da se tiče ta odluka, a ovde dobijamo poruku da je Vučić zapravo stranka u svakom postupku. I kad nije stranka u postupku, on to jeste jer prvi saznaje, prvi je na izvoru informacija, i to je zastrašujuće. Vi možete da vodite vrlo privatan spor iz koga može biti isključena javnost iz određenih razloga, može to biti porodično-pravni spor, ali ne možete biti sigurni, ukoliko ste osoba od interesa za predsednika, da on neće prvi znati šta se u tom postupku dešava i kakav je ishod tog postupka.

U demokratskom društvu, pa i onom u kome je demokratija na najnižim granama, to ne bi smelo da se dešava. To je sindrom Velikog brata, a sud je poslednja adresa za zaštitu naših prava, imovinskih, obrazovnih, zdravstvenih, radnih, raznih. Ukoliko smo u nemilosti takve vlasti i takvog predsednika, ne samo da ne možemo da budemo sigurni u pravičnost odluke, nego ne možemo verovati ni u sigurnost podataka iz tih postupaka koji mogu biti vrlo osetljivi. Bilo je već slučajeva kada su se takvi podaci iznosili, ali mislim da se taj točak ubrzava i da situacija postaje sve ozbiljnija. I to je verovatno sledeće što možemo da očekujemo.

Iz istog broja

Intervju – Miroljub Radojković, profesor Fakulteta političkih nauka

Promovisanje vrednosti javnog interesa

Sonja Ćirić

Intervju – Dejvid Filips, bivši savetnik Stejt departmenta

Razmena teritorija uvek će ostati loša ideja

Slobodan Kostić

Odlazak – Đorđe Balašević (1953–2021)

Bez prethodnika, bez naslednika – samo svoj i naš

Teofil Pančić

Staro sajmište – Zakon o Memorijalnom centru

Mesto ukopanih strasti

Ivan Ivanji

Ekonomija organizovanog kriminala

Od keš biznisa do Šarićevog modela

Radmilo Marković

Novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije

Razgovori koji dolaze

Jelena Jorgačević

Proizvodnja vakcine

Imunost u milijardu kopija

Slobodan Bubnjević

Region i vakcina

Ima i za komšiluk

Jovana Gligorijević

Služba u službi političkog marketinga

Samo BIA Srbina spasava

Davor Lukač

Borba sa organizovanim kriminalom

Čije su glave Velja i Mare

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu