Kosovska slepa ulica

Ide Vučić preko Rubikona 2

DA LI VAS JE UMIRILA OVA SLIKA: A. Vučić i general M. Mojsilović zajedno gledaju utakmicu tokom krize sa Kosovom

foto: fonet / instagram predsednika srbije

Ide Vučić preko Rubikona

Od “Ne dam Gazivode” do “Ne dam tablice”, Vučić je prošao put na Kosovu kao i svaki prethodni srpski lider koji je ovaj deo državne teritorije razumeo samo tako, kao teritoriju i kvadratne kilometre dobre u političkoj kampanji, ali ne i kao mesto na kome žive ljudi koji imaju svoje potrebe, probleme, ali i radosti i veru

“Paklena nedelja” Aleksandra Vučića završila se onako kako je i počela: gromopucateljnim izjavama, busanjem u prsa, obećanjima o odbrani srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali i bez ikakvog pomaka u odnosima sa Prištinom.

Sedam dana kasnije, Aljbin Kurti – predsednik Vlade u Prištini – postao je veći neprijatelj od Hrvatske, a na terenu je to NATO koji je izveo svoje trupe da kontrolišu puteve na severu Kosova i Metohije u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom – severni deo Kosovske Mitrovice, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić.

Obnovljeni dijalog u Briselu, pod pokroviteljstvom Evropske unije, uz posredovanje specijalnog izaslanika Miroslava Lajčaka i ministra spoljnih poslova EU Žozepa Borelja, ostao je zasad samo obnovljeni dijalog na koji se čekalo duže od godinu dana. Čekalo se da se završe svi izbori i u regionu i u EU, pa sada postoji čist prostor u narednih godinu dana da se napravi nekakav dogovor između Beograd i Prištine na dobrobit ljudi koji ovde žive.

NACIJA NA INSTAGRAMU

Prema onome što smo slušali od direktnih učesnika u razgovorima, nema mnogo prostora da do bilo kakvog dogovora dođe, ali to ne znači da strane neće biti naterane da ga naprave ako Evropska unija i Sjedinjene Američke Države procene da više nema mesta za bilo kakvo odlaganje. I dok Priština ima jasne ciljeve – međusobno priznanje, pa onda razgovor o ostalim temama – Srbija i dalje ponavlja samo da je nužno da se formira zajednica srpskih opština. Čini se da je predsedniku Srbije pre svega stalo da zadrži kontrolu u četiri opštine na severu kako bi mogao da proglasi nekakvu pobedu.

Vučićev pristup odavno je bio jasan: oteži, razvlači, ne donosi odluke što duže jer, kako kaže jedan od njegovih medijskih neformalnih portparola Dragoslav Bokan, svaki dan je pobeda dokle god možemo da izbegavamo “konačni sporazum”. Ovakav pristup donosio je neke “rezultate” – svi se sećamo veselih poruka sa Šumanovog trga u Briselu kada nam je Marko Đurić javio da smo pobedili 5:0. Sada toga više nema. Niko više ne priče o pobedi dok Vučić saopštava da smo u ćorsokaku. Nije mu bila ostavljena ni mogućnost da se iz Brisela “obraća naciji” – dakle, da radi ono što najviše voli, pa se skromno javljao iz hotela preko aplikacije Instagram.

Tako se dugo putovanje srpske politike na Kosovu od 1987. i čuvenog pokliča Slobodana Miloševića u Kosovu Polju “Niko ne sme da vas bije”, te decenijskog zaklinjanja u svetinje, u kolevku, u srce, svelo na pitanje da li će Srbi morati da skinu automobilske tablice sa oznakom KM. Od “Ne dam Gazivode” do “Ne dam tablice”, Vučić je prošao put na Kosovu kao i svaki prethodni srpski lider koji je ovaj deo državne teritorije razumeo samo tako, kao teritoriju i kvadratne kilometre dobre u političkoj kampanji, ali ne i kao mesto na kome žive ljudi koji imaju svoje potrebe, probleme, ali i radosti i veru.

A kada se ima u vidu aktualni predsednik Srbije, ovde posebno mesto ima njegova politička biografija, to jest “odbrana Srba i njihovih ognjišta” u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini”, te posledice te i takve odbrane i politike. Zato su zlokobno zvučala i njegova najnovija obećanja Srbima na Kosovu da neće biti pogroma i progona i novih izbegličkih kolona.

S druge strane, ništa ne govori da će do nekog “finalnog” rešenja doći. Štaviše, svedočili smo proteklih desetak godina da se svake jeseni ili s proleća govorilo kako “sad mora da se donese odluka”, pa do nje nije dolazilo.

NATO ŠIZOFRENIJA SRBIJE

Ide Vučić preko Rubikona 3
PREGOVARANJA I DOGOVARANJA: A. Vučić sa J.
Stoltenbergom;…foto: ap photo

Predsednik Srbije je 17. avgusta otputovao prvo na sastanak sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom. To je bio vanredno zakazani sastanak jer se ranije znalo da će dan kasnije doći do susreta sa Lajčakom i Boreljom. Pošto je Stoltenberg želeo da se sastane sa liderima Srba i Albanaca, naznake dela tih poruka javnost je mogla da čuje na konferencijama za novinare posle sastanaka, kao i na tviter objavama genseka NATO-a.

Najpre, videli se da ti sastanci ne traju u beskraj. Naprotiv, najviše 40 minuta, a pres konferencije još kraće. Vučić je i u tako restriktivnim uslovima za sebe (jer je navikao da govori satima) uspeo da pošalje dve poruke. Prava je bila upućena domaćoj javnosti da Srbiji nisu potrebne ni ruske ni NATO baze (ovo će potom njegovi “analitičari” temeljno razrađivati u TV nastupima kao znak Vučićeve snage da TO kaže u sedištu NATO-a). Druga poruka usmerena je međunarodnoj zajednici – on nema kontrolu nad ljudima na severu Kosova jer je tamo stasala nova generacija koja ne haje za ono što Beograd govori. Stoltenberg je, opet, bio krajnje jasan: poručio je da je za bezbednost na Kosovu zadužen KFOR i da neće dozvoliti nikakve upade sa bilo koje strane niti dozvoliti da dođe do sukoba. Međutim, posle sastanka sa Aljbinom Kurtijem poruka je bila nešto drugačija: kosovskom premijeru je saopšteno da bude strpljiv i da ne prenagljuje, te da ne radi ništa na svoju ruku, čemu je ovaj veoma sklon.

Da se nešto u pristupu međunarodnih posrednika promenilo, videlo se i po tome što nismo imali večernja i ponoćna Vučićeva uključivanja u TV programe sa nacionalnim frekvencijama. Izgleda da mu je objašnjeno da to ne radi već da se uozbilji i usmeri na ono što je predmet sastanaka.

Vučićev razgovor sa Stoltenbergom i razumevanje onoga što NATO radi na Kosovu pokazalo je još jednom šizofrenu poziciju Srbije: dok se na Kosovu i Metohiji, za koje kažemo da pripadaju Srbiji, uzdamo u NATO i njemu najviše verujemo stavljajući živote i budućnost Srba u njegove ruke, taj isti Atlantski savez je u “centralnoj Srbiji” nešto najgore što postoji na svetu i ne dolazi u obzir ni da se govori o tome da bi Srbija trebalo da bude deo tog odbrambenog vojnog saveza. Dakle, u isto vreme zvanična politika se kune u NATO kao zaštitnika Srba na Kosovu i kune NATO što postoji i što nas je bombardovao i uništavao.

ZAGRIJAVANJE PUBLIKE

Ide Vučić preko Rubikona 4
…sa A. Kurtijem;…foto: fonet / evropski savet

Za četvrtak 18. avgust bio je predviđen ponovni susret Kurtija i Vučića, pod okriljem EU i uz monitoring SAD. Obojica su imali odvojene sastanke sa Lajčakom i Boreljom, kao i sa predstavnikom američke Vlade Gabrijelom Eskobarom. Sastali su se u jednoj od sala za sastanke u zgradi na Šumanovom trgu u Briselu. TV kadrovi koji su pratili ove događaje pokazali su da u toj zgradi, kao i dan ranije u sedištu NATO, nema nigde nikoga – kao da su svi na odmoru. Uglavnom, ponovo smo videli Kurtija i Vučića za istim stolom i to je najveći rezultat ove briselske epopeje u avgustu. Ovoga puta nisu imali pratnju u vidu Petra Petkovića i Besnika Besljimija, što je verovatno poruka: vi ste lideri, vi morate da razgovarate i da donesete odluke.

Vučić se držao onoga što je više puta govorio u Beogradu – da Kurtiju nije pružio ni ruku – izgleda da to je manje znak odlučnosti, a više usiljenog prezira prema Albancima. Takođe, kao što je napisao Tim Džuda, engleski novinar i najbolji poznavalac prilika na Balkanu među zapadnoevropskim novinarima, lični odnos Kurtija i Vučića opterećuje proces dijaloga. Naime, ne postoji nijedan razlog da dvojica političara koji su došli dobrovoljno da razgovaraju ne pruže ruku jedan drugom, budu uljudni i pristojni, a o tome šta misle jedan o drugom mogu da ćaskaju sa svojim saradnicima iza zatvorenih vrata.

“Rubikon je pređen”, rekao je docnije Vučić. Naime, u pripremi sastanaka izrečeno je toliko ružnih stvari, kvalifikacija i optužbi da je pravo čudo što su njih dvojica uopšte mogli da sede jedan naspram drugog čitav dan. Ni u četvrtak nije bilo Vučića na televiziji, kako je javnost odavno navikla: javio se samo Petar Petković da kaže da će se predsednik Srbije obratiti u nedelju posle sastanka sa kosovskim Srbima, da su pregovori teški i tome slično. Vučić se opet javio sa Instagrama, poručio da radi, glavu ne diže, traži kompromis i da jedva čeka da se vrati u Srbiju. Njegova netrpeljivost prema Briselu već je legendarna.

Vučić je ostao u Belgiji i 19. avgusta, a svog je ađutanta za Kosovo poslao pred novinare da bi tema i dalje održavala pažnju. Petković je uspešno menjao šefa: pričao je skoro sat, ponavljao ono što smo čuli više puta, objašnjavao da su Borko Stefanović i Vuk Jeremić svojim postupcima zakopali Srbiju i ponovio na desetine puta da nikada nije video da se neko tako bori za Srbiju kao Aleksandar Vučić. Petkovićev nastup bio je toliko uvlakački da bi se toga postideli čak i Ana Brnabić i Aleksandar Vulin. Svrha je bila samo jedna – da se javnost pripremi za nastup glavne zvezde 20. avgusta, hedlajnera Vučića. Njegovo obraćanje naciji žestoko je reklamirano kao istorijsko – ovog puta, majke mi. Dakle, svi moraju da budu ispred televizora u nedelju u pola dva i poslušaju šta ima da kaže.

Paralelno sa tim, oglašavali su se samo Amerikanci. Ambasador Kristofer Hil iz Beograda, bivši izaslanik Donalda Trampa Ričard Grenel i potpraprol Bele kuće. Ovo pokazuje da je američka administracija preuzela inicijativu i da guraju proces napred. Ka čemu, to ne znamo, kao ni da li će biti dosledni i uspešni. Prvi put oni imaju blago neutralni stav, izgleda da im je dosta nadmudrivanja sa lokalnim “liderima” i da očekuju rezultate. Kako od Vučića tako i od Kurtija, koji ubrzano troši sve kredite koje ima kod Amerikanaca.

POSLEDICE TV APSTINENCIJE

U nedelju popodne Vučiću je sve išlo u prilog, čak je i kiša pala pa su ljudi ostali kod kuća silom prilika. Njegov nastup je na svim nacionalnim frekvencijama i lokalnim stanicama mogao da prati svaki građanin. Videlo se da mu pauza nije prijala, to što nije mogao da se uključuje iz tuđine očito mu nije bilo po volji. Zato je i svoje obraćanje krenuo iz daljine, skoro od Boja na Kosovu.

Vučić se, inače, trudi da u tim dugačkim TV sesijama govori na način vlasnika istine: on ne priča o politici koju vodi ili koju bi trebalo da vodi, on se trudi da ispisuje istoriju. U toj istoriji za Srbe je sve bilo dobro i oni su radili ispravno do Petog oktobra 2000. godine kada se desio prevrat uz pomoć stranaca. Takođe, Srbi su žrtve na Kosovu od pamtiveka, a posebno sada kada je Kurti na vlasti; njega je predstavio kao “kasapina sa Balkana”, masovnog ubicu i progonitelja svega srpskog. A kada ispriča istoriju i saopšti “istinu”, Vučić prelazi na omiljenu disciplinu svih radikala i učenika peripatetičarske škole dr Vojislava Šešelja – analizu stanja.

U miksu dojava, poluinformacija, beleški sa sastanaka o kojima govori samo onda kada mu to ide u prilog, Vučić je saopštio naciji da napretka nema ni dogovora nema, dijalog je u ćorsokaku i da ne zna ni kako da to razreši ni šta mi tu možemo da radimo. Istakao je novu parolu koju će narednih dana da eksploatišu naprednjački botovi i naprednjački mediji: Kurti želi da uništi sve elemente srpske države na Kosovu i da protera sve Srbe sa Kosova.

Sve u svemu, Vučićev nastup bio je bled, nismo čuli ništa novo niti saznali šta je cilj Srbije u celom procesu. Da li je Srbija opet na politici “dajte nam sever – uzmite ostalo” ili je nešto drugo u pitanju – ostaje potpuno nejasno. Razume se, Vučić disciplinovano, kao mantru, ponavlja svoj slogan iz kampanje “Mir i stabilnost”. To bi, valjda, trebalo da održi njegovu vezu sa biračima u Srbiji.

ONI SA KOPAONIKA

Ide Vučić preko Rubikona 5
…i M. Radojičićem sa drugim Srbima sa severa Kosovafoto: tanjug

Deset godina nakon dolaska na vlast naprednjaka i devet i po godina posle potpisivanja Prvog sporazuma o normalizaciji – što je ime tzv. Briselskog sporazuma – Kosovo i Srbija polako ali sigurno idu ka danu kada će vlast u Prištini uspostaviti punu kontrolu nad svim institucijama i na severu pokrajine. Sporadične tenzije su sada dovele do pojačane nervoze među stanovništvom na severu Kosova, ali skoro svi ti ljudi i tako već imaju kosovske lične karte, kosovske saobraćajne dozvole, pa kakav je problem da umesto KM na tablicama imaju 02, što je oznaka za Kosovsku Mitrovicu?

Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste uloga i značaj osoba kao što je Milan Radoičić, za koga njegov predsednik partije Srpska lista Goran Rakić kaže da je sa najvećim autoritetom među Srbima. Većim i od Vučićevog. Inače, Radoičićevo ime na severu Kosova retko ko sme glasno da izgovori. Obično se kaže “oni sa Kopaonika”, jer se on sa svojim poslovnim partnerom Zvonkom Veselinovićem sigurno ukotvio na vrhu Srbije odakle ima dobar pogled i na Kosovo ravno i na Šumadiju.

Kontekst rata u Ukrajini dodatno “usložnjava” kosovsko pitanje jer se nikad ne zna ko bi prvi mogao da opali i tako pomeri malo kamere sa ruske agresije na Ukrajinu. Srećom, i ove nedelje će biti mnogo stranih izaslanika u regionu. Dok su oni na terenu, mir je stabilan.

Iz istog broja

Lični stav

Srbija je zaključana iznutra

Zdravko Ponoš

Intervju: Mile Kekin

Truju o ugroženosti da bi zauvek ostali na vlasti

Sofija Popović

Srbija i Evropa

Zašto kažeš nafta kad pitam za Prajd

Ivana Milanović Hrašovec

Suša

Plodovi ugljen-dioksida

Slobodan Bubnjević

Stanje na terenu

Međunarodne snage na Kosovu

Daniel Šunter

Nakon pada vlade Dritana Abazovića

Poslanici jači od države

Voislav Bulatović

Medijski ratovi i mirovi Aleksandra Vučića

Recept za izluđivanje sopstvenog naroda

Nedim Sejdinović

Ekonomija “zlatnog doba”

Šta nas stvarno čeka na jesen

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu