Intervju – Deni Linč, engleska nevladina organizacija »Kick it out«

26. 12. 2012. / 19.00

I Engleska je nekad bila »loš momak«

"Radim sa igračima koji su bili na meti majmunskog skandiranja, bacane su banane na njih, što mislim da je užasno. Time praktično kažete ‘ti nisi ljudsko biće, ti si gorila, majmun’. Mislim da moramo da prepoznamo i shvatimo šta se događa na drugoj strani, na strani koja je izložena nasilju"

Po sopstvenom priznanju, Deni Linč se davne 1991. godine iskradao iz sobe u kući svojih roditelja, kako bi sredom uveče gledao pregled evropskog fudbala. "Tada još nije bilo toliko fudbala na televiziji, i tada sam prvi put video tim Crvene zvezde – na malom televizoru sa lošom slikom, u uglu sobe. Ono što mi je ostalo urezano je da su Zvezdini igrači bili veoma snažni, veoma vešti i veoma brzi. Ja sam navijač Njukasla i sa sigurnošću mogu da kažem da ni pre ni posle toga nisam gledao takav fudbal, i bio sam očajan kada su Zvezdi godinu dana kasnije zabranili da igra", kaže Linč, zadužen za medije i komunikacije u antirasističkoj organizaciji Kick it out, koja se bori za jednakost i inkluzivnost fudbalera. U razgovoru za "Vreme" Linč objašnjava kako su se stvari u Engleskoj popravile tokom godina, kako bi "slučaj Kruševac" bio viđen da su uloge bile obrnute, i kako funkcioniše organizacija u kojoj radi.

"VREME": Kick it out sledeće godine slavi 20 godina postojanja, organizacija je nastala 1993. Koliko su se stvari u engleskom fudbalu promenile od tada kada je reč o rasizmu?

DENI LINČ: Razlika u klubovima i stadionima u odnosu na one iz 1993. je ogromna, ali, kada pogledate, sve je drugačije sada nego što je bilo ‘93. Klubovi mogu mnogo adekvatnije da se bore protiv rasizma i generalnog nereda, neprihvatljivog ponašanja. Vreme kada je nastajala naša organizacija bilo je vreme velikih promena – imali smo tragediju na Hilzborou 1989, Liverpul i Notingem Forest su igrali utakmicu, došlo je do velikog sukoba i skoro 100 ljudi je poginulo. Naredne godine je bilo Svetsko prvenstvo u Italiji, a 1992. je osnovana Premijer liga u današnjem obliku. Nakon tragedije u Hejselu 1985, Engleska je imala petogodišnju zabranu igranja u Evropi za sve klubove. Te godine fudbal je verovatno spao na najniže grane. Liverpul je igrao sa Juventusom, stadion se srušio, ljudi su izgubili živote – otišli su na utakmicu i nikada se sa nje nisu vratili. Kada pričamo o Kruševcu i događaju iz oktobra, morate se setiti da je Engleska godinama bila prezrena – njeni navijači dođu u zemlju, porazbijaju sve, piju, tuku se, vrate se u Englesku i opet sve ispočetka. Mi znamo kako to izgleda kada te gledaju kao lošeg momka. Ali su vlasti u Engleskoj preuzele vodeću ulogu i rekle "ovo utiče ne samo na fudbal već i na to kako ljudi vide Englesku, ljudi povezuju Englesku sa svim ovim negativnim stvarima." Dvadeset godina kasnije, u engleskom fudbalu vidite velike stadione, najbolje igrače, porodičnu atmosferu na utakmicama, tako da se igra znatno promenila, a crni igrači su deo igre, kao da to nikada nije bio problem.

Kakva je bila uloga vaše organizacije u ovoj promeni?

To nije bio posao samo za Kick it out, nego za fudbal i društvo generalno. Mi u našoj organizaciji imamo kolaborativni pristup, radimo sa organizacijama koje imaju stvarnu moć. Mi nemamo moć odlučivanja, nismo članovi nezavisnih komisija koje odlučuju o kaznama – imamo određeni nivo uticaja, ali to je sve. Naša uloga je preventivna: edukujemo navijače, igrače, pravimo treninge o neprihvatljivom govoru, idemo u škole, razgovaramo o tome kako se manifestuje antisemitizam, radimo sa klubovima. Postoji kampanja "Nedelja akcije", kada igrači nose majice na kojima je antirasistička poruka, na taj način povećavamo svesnost ljudi. Naravno, ključne su veze sa FA, Premijer ligom i Udruženjem fudbalera (PFA). Kada govorimo o ovoj promeni, to nije bio posao jedne organizacije, niti može biti, reč je o kolektivnom pristupu kolektivnom problemu. Mislim da smo napravili veliki korak napred kada je reč o navijačima u Engleskoj u proteklih 20 godina. Fudbal je bio utočište huligana, problematičnih tipova, rasista. Sada još uvek postoje elementi toga, ali je urađen veliki posao sa klubovima, koji imaju svoje grupe navijača, a oni pak imaju svoje trustove, odnosno male grupe u sportskim sekcijama koje rade sa klubovima, nešto poput Kick it out, ali na nivou pojedinačnog kluba. Njukasl junajted, klub za koji navijam, pre mnogo godina imao je kampanju "Njukasl je crn i beo" (Njukasl ima dresove sa crno belim prugama). Kampanja je gajeći tako inkluziju, činila da se obe strane osećaju dobrodošlo.

Kažete da sada vlada porodična atmosfera na utakmicama. Kakav je onda vaš posao danas?

Kick it out je istovremeno pokret za podizanje svesti i biro za prijavljivanje različitih vrsta diskriminacije, od Premijer lige sve do "beton-liga", odnosno amatereskih liga. Mi tada alarmiramo vlasti, koje su u ovom slučaju Fudbalska asocijacija (FA), i oni to dalje istražuju. Imali smo dva velika slučaja prošle godine, sa Džonom Terijem i Luisom Suarezom, i postojali su mnogi koji su mislili da njihove kazne nisu bile dovoljne. To je imalo negativan efekat, jer ljudi onda pomisle, ako ta osoba može da kaže nešto rasistički, a nema kazne, zašto bih onda bilo šta prijavljivao? Teri je kažnjen sa 250.000 funti. Ako pogledate koliki novac oni zarađuju, to je njegova dvonedeljna plata, mogli biste da kažete da kazna nije adekvatna. U mnogim ovakvim slučajevima može se napraviti paralela sa zločinom – ponekad kazna za zločin jednostavno nije dovoljna, to je životna činjenica, i jedini način na koji mi možemo da pomognemo u ovakvim slučajevima je da ih ljudi prijave. Ako ne prijave, mi ne znamo da se nešto dogodilo, nas sedmoro radi u Kick it out, a više od 100.000 utakmica se igra u Engleskoj svakog vikenda, i to samo na amaterskom nivou.

Koliko prijava imate nedeljno?

Teško je kvantifikovati. Ako dobijemo više prijava u toku nedelje, to može da znači da se dogodilo više rasnih incidenata ili, pak, da se više ljudi okuražilo da ih prijavi – na primer, zato što je videlo poster, reklamu, zato što im je podignuta svesnost. To onda ne znači da se više stvari događa, već da više ljudi zna kako i kome da prijavi incident. To je i naš posao, da ljudi znaju na koji način da upute prijavu.

U redu, ali koliko prijava imate?

To je nešto što ne otkrivamo, ali mogu reći iz perspektive samoniklih, amaterskih klubova da je u poslednjih nekoliko godina njihov broj povećan. A razlog zbog kojeg ne otkrivamo je upravo taj – da je teško odrediti da li se problem povećava ili su ljudi aktivniji. Amaterski fudbal je ponekad zaboravljen, jer ovde sada pričamo o nacionalnim savezima, fudbalerima koji zarađuju hiljade funti svake nedelje, svi smo videli šta se desilo u Kruševcu jer je bilo na vestima…

Ali šta da nije bilo na vestima?

Upravo to je moja poenta. Ja igram amaterski fudbal i video sam pre šest meseci masovnu tuču, ljudi su povadili korner zastavice i tukli se u lokalnom parku. Ja sam to video, još nekoliko ljudi je to videlo, i to je to, niko to nije video ovde, niti u Engleskoj. A kada je reč o ovim poznatim slučajevima, svi ih vide, snimaju telefonom, uključene su poznate ličnosti, fudbaleri, osobe od nacionalnog značaja. Amaterski fudbal nikoga ne zanima ukoliko ne igraš u njemu, ali se iste stvari dešavaju, iste vrste incidenata. Stvari u vrhunskom fudbalu sa pravom zavređuju pažnju, ali moramo prepoznati ovakve stvari i u najnižim ligama. Od vitalnog je značaja da povećamo svesnost.

Da se događaj iz Kruševca desio u Engleskoj, kako bi bio okarakterisan? Čuli smo na tribini da nije bila reč o rasizmu, nego o incidentu.

Takve stvari su se događale u Engleskoj. Radim sa igračima koji su bili na meti majmunskog skandiranja, bacane su banane na njih, što mislim da je užasno. Time praktično kažete "ti nisi ljudsko biće, ti si gorila, majmun. Neki ljudi to smatraju rasizmom, neki ne misle da je to rasizam. I to smo danas na tribini jasno videli – da neki ljudi majmunske uzvike ne karakterišu kao rasizam, već kao nešto drugo. Ali činjenica je da su ti mladi ljudi, reprezentativci Engleske, otišli u drugu zemlju i bili izloženi neprihvatljivom vređanju, fizičkom i verbalnom. Lično, smatram da se tu stvar vraća na obrazovanje. Ako neko misli da je u redu da se to radi, kako će znati za bilo šta drugačije? Nije zaista krivica na toj osobi, do izvesnog nivoa, već do onoga što su joj govorili, šta su je učili, možda porodica ili prijatelji. I mislim da moramo da prepoznamo i shvatimo šta se događa na drugoj strani, na strani koja je izložena nasilju. Osoba koja je počinilac mora to da shvati, da zna da toj osobi to nije prihvatljivo.

A da se "slučaj Kruševac" dogodio u Engleskoj, sa potpuno izmenjenim ulogama, šta bi se desilo?

U 2012. godini bila bi najšira moguća osuda, siguran sam u to. I neke mere bi bile preduzete – koje, teško je reći jer je hipotetička situacija. Ali bi FA veoma ozbiljno razmotrio ceo slučaj, a mislim da bi došlo i do osude navijača. Sada je na UEFA da reaguje i da primerene kazne.

Na pitanje moderatora na tribini "Da li postoji rasizam u Srbiji", rekli ste da ste tek stigli i da ne možete da odgovorite.

Da, jednostavno ne mogu da odgovorim na to pitanje, ne bi bilo fer da odgovorim. Bilo bi nepravedno da samo pogledamo šta se dešavalo u Kruševcu i da na osnovu toga zaključujemo kakvi su ljudi ovde. Ali, ipak, dogodilo se, i ako se već dogodilo ovde, znači da može da se desi i na nekom drugom mestu. Incidenti se dešavaju, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Ono što sam čuo danas na tribini je želja da se istraži ovaj problem. Ne želja svih, ali određenih ljudi, da oni shvataju da postoji problem, i da žele da pronađu način da se on reši. A to je nešto što zahteva vreme, organizaciju i povećanje svesnosti.

Iz istog broja

Privredni događaji koji su obeležili 2012. godinu

Preteška godina

Dimitrije Boarov

TV Manijak – Televizijski događaji koji su obeležili 2012.

Buka, bes i razonoda

Dragan Ilić

Srbija 2012.

Deset događaja

 

Deset događaja 2012.

Sumnjivo lice novog režima

Milan Milošević i Dokumentacioni centar "Vremena"

Vreme Beograda – Briga o starima

Gerontodomaćice – jedino društvo i podrška

Stevan Vlajić

Tribina – »Rasizam u Srbiji – Između odbijanja i posledica«

Jednodušan zaključak uz izdvojeno mišljenje

Radmilo Marković

Intervju – Goran Bregović

Cigani, juriš!

Nenad Grujić, Tamara Nikčević

Lični stav – Džejms Mor, prvi sekretar Britanske ambasade u Beogradu

Nema svrhe poricati problem

 

Lični stav – Ekonomija

Borba za opstanak

Miloš Đurković

Ličnost godine

Episkop lipljanski Jovan

 

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu