Lični stav

Hazardi restauracije pretenzija i akcija na planu srpskog ujedinjenja

Veliki problem sa nacionalizmom je u tome što se na toj otrovnoj podlozi mnogo može zaraditi. Raspaljujući nacionalističku ostrašćenost, političari osiguravaju berićetnu berbu glasova, a dežurni kvaziintelektualci laku i brzu promociju, nezavisno od kvaliteta onoga čime zasipaju javnost

Naša vlast nikako da se umori u lansiranju različitih ideja i pratećih igrokaza, kojima okupira našu pažnju i navodi nas na razmišljanja o manje sablažnjivim stvarima nego što su razne Sava-male, Jovanjice i Krušici. Najnovija takva razbibriga jeste ambiciozan plan ujedinjenja srpskog naroda, raštrkanog čak i šire nego u gotovo svim republikama bivše SFRJ, uključujući nipošto zanemarljivu autonomnu pokrajinu na jugu Republike. Mišljenja o tom novom grandioznom projektu predvidivo su podeljena i to, shodno obrascu koji je postao tipičan, na daleko preovlađujuću većinu onih koji taj rodoljubivi plan entuzijastično podržavaju i, s druge strane, gotovo neprimetnu manjinu onih koji taj novi zalet u nepoznato gledaju sa ozbiljnom skepsom i rezervom.

Kada bi broj podržavalaca mogli da prihvatimo kao merilo istinitosti, lako bi i smesta mogli da identifikujemo istinu da je taj plan izvanredno novo pregnuće. Ali, šta da radimo sa onim indikativnim istorijskim epizodama, kao što su one u slučaju Đordana Bruna i Jana Husa, kada je istina bila u posedu izolovanih pojedinaca, a oni, uz likovanje većine, život tragično okončali na lomači? Na pitanje gde spada politički, Ljuba Tadić, legendarni glumac, jednom je prilikom odgovorio: "Pripadam tamo gde ih je malo, jer tamo gde su retki, mogli bi da budu pametni, a tamo gde ih je mnogo – znam da nisu."

VELIKI I MALI: Spadam u manjinu koja na taj novi uzlet lokalnog rodoljupstva gleda sa zebnjom i nevericom. To ne znači da smatram da sam pametniji od impozantne množine onih koji o tom poduhvatu intenzivno razmišljaju i na njemu možda sistematski rade – bila bi to arogantna i ružna prepotencija – ali sam uveren da u tom planu mogu da otkrijem neke implikacije i aspekte koji će u brojne redove pristalica uneti izvesnu obzirnost i skepsu, a u nekom malo verovatnom, ali ne i nemogućem idealnom slučaju da tu većinu preokrene, pa da se od tog vratolomnog zaletanja u nepoznato možda i odustane.

Moja rezerva plod je neuobičajenih okolnosti – dugo, toplo i dokono leto kad se čovek laća čitanja koja su mu daleko izvan struke – koje su me čudno i neočekivano okrenule prelistavanju i bistrenju knjiga iz nacionalne istorije. Globalni utisak koji se oformio iz i nakon tih čitanja skoro je neverovatan: Srbija – ta, kako je Oskar Davičo efektno rekao, "buna među narodima" – toliko se zaletala u neke oslobodilačke bune, ustanke i ratove koji na prvi pogled deluju kao izraz plemenite žudnje za slobodom i odlučnosti da se nikad i nikome ne pristane na pokornost, a detaljnijom analizom otkriva se da su ti poduhvati bili, kao možda i ovaj najnoviji, nacionalno nadahnuti, ali i tragično skupi. Odnosili su desetine, a u nekim izuzetnim (ne)prilikama i stotine hiljada ljudskih života. U tim planetarnim avanturama redovno su i bezizuzetno bile uključene velike sile, čiji su sukobi i sporazumi opredeljivali ishode tih tragičnih sudara. Tim interakcijama velikih bile su opredeljene i sudbine malih, uglavnom nezavisno od toga kako su se u planetarnim vratolomijama oni sami postavljali. U tim geostrateškim lomovima, za male se redovno se ispostavljalo da su džaba krečili.

Malo je ljudi koji će poreći da bi ti ishodi bili isti sve i da se Srbija u te kobne koloplete nije ni uključivala. Postoji li iko ko bi posumnjao u tvrdnju da bi se dva svetska rata baš isto završila, sve da se Srbija u ta vrzina kola nije ni hvatala? A one mrtve stotine hiljada glava niko "ne diže iz groba"; one silne žrtve koje su u narodnoj pesmi bile inspiracija za izraz "grob do groba", ispostavljaju se i pokazuju kao cena koja baš i nije morala da bude plaćena. Posle svih žrtava i gubitaka ostajala je lapidarna, ali poražavajuće surova konstatacija da smo bili i ostajali pobednici u ratu, a gubitnici u miru (Dobrica Ćosić).

Istorijski nauk mogao bi da bude vrlo jednostavan: ako smo se u prošlosti toliko puta zaletali u poduhvate koji su tako krvavo bili plaćani, a istorija bi svetske sukobe i lomove na vrlo sličan način rešavala i bez nas, možda bi logičan zaključak trebalo da bude da se u slične avanture nikad više ne upuštamo. Drugi nauk je jednako prosvetljujući: ako su svi ti naši zaleti u glavolomne pustolovine bili, ovako ili onako, u krajnjoj liniji nacionalno inspirisani, možda ne bi bilo loše da se konačno okanemo tog nacionalizma. Pored toga što je etički problematičan jer ljude vrednuje i rangira po rođenju i poreklu, a ne po njihovom doprinosu datoj zajednici, on je zbog visoke rizičnosti i krajnje opasan jer greške naplaćuje skupo – pravim dankom u krvi. Taj adžami oglan dosta smo i obilno plaćali, možda je vreme da se okrenemo nekoj drugoj vrednosnoj konstelaciji.

VELIKI TROŠKOVI, SKROMNI EFEKTI: Ova najnovija inicijativa, inspirisana namerom da Srpstvo još jednom krene u plemeniti pohod ka ujedinjenju, izaziva zebnju jer liči na slična stremljenja iz naše bliže i dalje prošlosti. Zebnja je neotklonjiva, pa makar da je reč "samo" o kulturnom, verskom, poslovnom i, uopšte, nacionalnom srastanju u jednu čvršću i kompaktniju celinu. Zebnju ne otklanjaju gromka uveravanja da bi sve to bilo realizovano na strogo miroljubiv način, bez pribegavanja sili, u obliku i uz sredstva koji nikoga ne bi ugrozila. Prethodno data posve nepotpuna i neizbežno aproksimativna skica epohalnih trendova i krupnih, opredeljujućih događaja, nije prezentirana sa svrhom da verno odslika razvojne trendove koji će pouzdano biti generisani programom izgradnje srpskog jedinstva, nego samo sa ciljem da pokaže da i ovaj nacionalno inspirisan program spada u širu klasu velikih, takođe nacionalno nadahnutih, pregnuća koja su mnogo koštala, pre svega u ljudskim životima, a donela daleko ispod srazmere sa tim tragičnim troškovima. Kvalitativna svojstva ovog najnovijeg pregnuća na planu nacionalnog konsolidovanja takva su, dakle, da podsećaju na skupe i bolne nacionalne akcije iz prošlosti, i stoga dovoljna da kod upućenih izazovu brigu i nespokoj. Ovaj plan srpskog ujedinjavanja može svakako da ima neku svoju posebnost – differentia specifica – ali nema sumnje da njegova generalna svojstva neizbežno asociraju tragične istorijske klanice iz srpske istorije, tj. da je, uzimajući te epizode kao celinu nacionalnih stradanja, genus proximum isti.

No, pored tih sekularnih i istorijski dimenzioniranih razloga, za krajnju obazrivost postoje i praktičniji, konkretniji i manje "epohalni" razlozi, zbog kojih bi ovaj novi nacionalno podstaknut poriv mogao da bude nepoželjan i da se, kao i toliki slični iz prošlosti, završi sa vrlo velikim troškovima, a više nego skromnim ili čak beznačajnim efektima. Naši odnosi sa susedstvom gde živi najveći broj naših vanmatičnih sunarodnika krajnje su roviti i puni neizvesnosti, te stoga i nepredvidivi i dovoljno napeti da smotreni pristup diktira maksimalnu opreznost. Ti odnosi su takvi da bilo kakvo opsežnije i značajnije uspostavljanje veza sa sunarodnicima u susednim novonastalim nezavisnim zemljama, mogu jedino da budu tumačeni kao mešanje u unutrašnje poslove tih zemalja. Kako drukčije protumačiti znatno intenzivirane veze sa Srbijom kao maticom, nego kao izraz diskriminatorne politike koja u zemljama sa srpskom manjinom izdvaja tu manjinu i tretira je na povlašćen, vanstandardno privilegovan način? Zabrana mešanja u unutrašnje odnose drugih zemalja jedno je od temeljnih, apsolutno nezaobilaznih pravila u međunarodnim odnosima. To znači da bi vidljivije uplitanje u poslove drugih zemalja, pa makar to bilo na liniji povezivanja sa Srbijom kao maticom, naišlo na vrlo neodobravajuće, doslovno odbojne reakcije međunarodne zajednice, a iskustvo nas je valjda naučilo koliko je to skupo i neprijatno.

NEPOVERENJE MEĐU SUSEDIMA: Izdvajanje Srba van mase ostalog građanstva u tim susednim republikama ne može da ne izazove idiosinkratične reakcije, neodobravanje, pa i neke vidove neprijateljstva. Teško je prognozirati šta sve može da proistekne iz tog privida ili pojave diskriminacije i rezultujuće napetosti, ali je očito da, kakvu god formu da uzme, mora da bude nepovoljno. Čak i u slučaju najispravnije i najkonstruktivnije politike sa naše strane, moralo bi se računati sa sličnim reakcijama neodobravanja i nepoverenja. Razlog tome je nepoverenje između Srbije i većine susednih država koje se akumuliralo decenijama, i koje po kratkom postupku i na brzu ruku ne može da bude otklonjeno. Sama ta činjenica nepoverenja dovoljna je da se zaključi da novolansirani program "ujedinjavanja" ne može da se realizuje bez velikih troškova, dovoljno masivnih da pod ozbiljan znak pitanja stave ceo ovaj poduhvat. Gore od svega, bilo kakve akcije Srbije prema Srbima koji su građani drugih zemalja stvaraju u tim zemljama utisak da se srpska manjina pretvara u agenturu Srbije kao matice, a ništa nepovoljnije ne može se učiniti za Srbe van matice nego generisanje široke i duboke mržnje prema srpskoj manjini.

Nacionalizam je dugo, decenijama a kadikad i vekovima, taložena kužna ostavština prošlih međunacionalnih nesporazuma, žestokih napetosti i otvorenih, često krvavih konflikata. On svoju tešku senku baca na političku sadašnjost, ali i na svekoliku budućnost. Nacionalizam je veliko endemično zlo za čije će otklanjanje biti potrebno mnogo mudrosti, puno vremena, političke sreće ali i čistog pristupa i visoke moralnosti.

Veliki problem sa nacionalizmom je u tome što se na toj otrovnoj podlozi mnogo može zaraditi. Raspaljujući nacionalističku ostrašćenost, političari osiguravaju berićetnu berbu glasova, a dežurni kvaziintelektualci laku i brzu promociju, nezavisno od kvaliteta onoga čime zasipaju javnost. Nacionalizam je rovito područje fundamentalnog i destruktivnog sukoba između autentičnih društvenih interesa i partikularnih interesa društvenih koterija, koje na njemu (o)lako ostvaruju svoje asocijalne interese. Na iskorenjivanju nacionalizma mnogo toga moraće da se učini.

Jedna od relevantnih promena biće jasno uočavanje, a potom i odlučno povlačenje demarkacione linije između apologetskog rodoljupstva i kritičkog patriotizma. Među koracima koji će morati da se učine jeste i konačno shvatanje da kritičke ocene nacionalnih pojava i ličnosti, čak i kad su krajnje radikalne, nisu antipatriotske. Da li je Ilarion Ruvarac bio cepljen protiv patriotizma? Da li su starozavetni proroci, čak i kad su najteže zamerke upućivali svom izrailjskom narodu, bili izdajnici? Krajnje je vreme da se u redovima ovdašnje elite nađu novi Ruvarci sa hrabrošću i odlučnošću da najširoj javnosti upute poruke koje bi kod nje mogle da izazovu žestoke, upravo vehementne reakcije. Nema sumnje da je to vreme velikih, preteće teških rizika, ali i vreme jakih ljudi koji će te rizike znati i smeti da prihvate.

Iz istog broja

Energetika i zagađenje

Kako Srbija može da smanji emisiju gasova

Bogdan Petrović

Politika nemačkih Zelenih na Balkanu

Aleksandar ne voli Violu

Nemanja Rujević

Novi zakon o referendumu i narodnoj inicijativi

Kvaka 22

Radmilo Marković

Lik iz naše novije istorije

Kako je Ratko Mladić omogućio “Bljesak” i “Oluju”

Davor Lukač

Izbori 1990 – Odsjaj u sadašnjosti

Sa njima nema neizvesnosti

Nedim Sejdinović i arhiva nedeljnika "Vreme"

Intervju – Stevan Filipović, režiser

Veličanje ideologije krvi

Ivana Milanović Hrašovec

Moral i vrednosti današnje Srbije

Junaci našeg doba

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu