Suđenje Slobodanu Miloševiću

Haški svedoci

Vendi Lobvejn, zadužena za podršku u Službi za žrtve i svedoke, kaže za "Vreme" da svedoci najveći strah osećaju pre samog svedočenja. Prema njenim rečima, situacija se menja u sudnici – optuženi je tada okružen stražarima i deluje kao običan mali čovek, a ne kao neko koga bi se trebalo plašiti

Haški svedoci 1
LICEM PUBLICI, LEĐIMA SUDIJI: Mesta za svedočenje

Čak i pre nego što je bivši predsednik Jugoslavije izručen Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu, zvaničnici ove institucije ukazivali su na problem nedostatka stenograma, pisanih naređenja, video ili audio snimaka koji bi ukazivali na njegovu eventualnu krivicu. Ukoliko se tokom pretpretresne faze procesa koja je u toku ovakvi ili slični dokumenti ne otkriju, čini se da će haški tužioci (a i odbrana) morati da se oslone uglavnom na izjave svedoka. Kako iz Tribunala za sada stižu uveravanja da će "slučaj Milošević" biti vođen kao i svi ostali, na osnovu primera drugih procesa moglo bi se već i sada zaključiti šta te svedoke očekuje.

PRAVA I OBAVEZE: Statut Haškog tribunala vrlo šturo, u samo dve rečenice, navodi da "Međunarodni sud osigurava zaštitu žrtava i svedoka", kao i da "zaštitne mere obuhvataju, ali nisu ograničene na vođenje postupka i zaštitu identiteta žrtava". Za razliku od administrativnih formulacija o zaštitnim merama, organizaciona struktura Tribunala ukazuje na činjenicu da se svedocima i žrtvama u Hagu zaista posvećuje posebna pažnja. Naime, pored Tužilaštva i sudskih veća, glavni deo te strukture čini Sekretarijat koji se između ostalog bavi upravo procedurom kroz koju prolaze svedoci. Konkretno, Služba za žrtve i svedoke nadležna je za transport, boravak, psihološku i zdravstvenu pomoć svedocima, njihov nastup u sudnici, kao i za njihovu bezbednost pre, za vreme i posle svedočenja.

Pošto sa njima kontaktira tužilaštvo, odbrana ili Sudsko veće, svedoci se pravovremeno obaveštavaju o datumu putovanja u Hag i približnom trajanju boravka. Iako prosečno svedočenje traje najviše nekoliko sati, svedoci zbog čestih promena rasporeda suđenja, odlaganja nekih svedočenja, kao i zbog procesa upoznavanja sa protokolom u sudnici ostaju u Hagu oko nedelju dana. Ukoliko je svedok zaposlen, on ima pravo na naknadu prihoda izgubljenih za to vreme – potrebno je samo da donese pismo kojim poslodavac potvrđuje da je svedok zaposlen i da neće biti plaćen za vreme odsustva. Osim toga, Tribunal pokriva i troškove čuvanja dece za vreme odsustva roditelja, s tim što se ponekad događalo da su i sami predstavnici Službe odlazili da čuvaju decu svedoka. Tribunal, naravno, plaća i putne troškove, a ukoliko svedok dolazi sa prostora bivše Jugoslavije, sa njim u jednom i u drugom smeru putuje terenski službenik koji mu pomaže pri aerodromskim i carinskim procedurama. Svedoku su u Hagu obezbeđeni besplatan smeštaj i hrana, prevoz od aerodroma do smeštajnog objekta i do zgrade suda, dok je za lične potrebe predviđena dnevnica od 65 guldena (oko 60 nemačkih maraka).

Pomoćnici za svedoke borave u istom smeštajnom objektu sa svedocima tokom celog njihovog boravka 24 časa dnevno – oni govore tzv. BCS jezik (bosansko-hrvatsko-srpski), s tim što ne smeju biti sa prostora na kojima je bilo ratnih sukoba. Kako se navodi u brošuri za svedoke, pomoćnici su tu "da vam prave društvo, da vam pomažu i daju podršku u vezi sa bilo kakvim praktičnim problemima ili pitanjima… Oni će se takođe pobrinuti za to da vas neko pravovremeno odveze u sud kada to bude trebalo". Nekoliko dana pre pojavljivanja na suđenju, svedoci se sastaju s advokatima ili istražiteljima koji ih pripremaju za svedočenje i za nastup. U tom periodu, svedoci se upoznaju i sa rasporedom sedenja, upotrebom mikrofona, slušalica za simultani prevod i monitora. Svedocima odbrane i optužbe i svedocima sa različitih suđenja nije dozvoljen međusobni kontakt o čemu se vodilo računa čak i pri projektovanju sudnica, tako da svaka od ukupno tri sudnice ima posebne čekaonice za odbranu i optužbu iako se u njima svedoci ne zadržavaju dugo.

Svedoci tokom suđenja sede na centralnom mestu u sali, naspram sudija, leđima okrenuti publici, a između pultova odbrane i optužbe. Osim regularnih mikrofona koje imaju svi prisutni, ispred svedoka nalazi se i specijalni mikrofon zahvaljujući kome je moguće premodulisati glas, odnosno učiniti ga neprepoznatljivim. Kamera usmerena ka svedoku, za razliku od ostalih, može po potrebi da "kamuflira" lice svedoka tako da ne može da ga vidi čak ni publika koja istovremeno prati i suđenje i snimke koje beleže kamere u sudnici. Ukoliko se utvrdi da je identitet svedoka, tj. njegova bezbednost, čak i pod tim uslovima dovedena u pitanje, moguće je da se svedočenje obavi iz odvojene sobe, putem jednosmerne interne televizije ili putem video veze sa drugog mesta (što prisutni u sali mogu da prate preko monitora koji se nalazi ispred njih). Iako su svi pretresi i sva suđenja javna i otvorena za medije, u određenim okolnostima sednice mogu biti i zatvorene za javnost. Sve ove mere sudije nalažu po svojoj volji, na zahtev odbrane ili optužbe, na lični zahtev svedoka ili na zahtev Službe za žrtve i svedoke. Moguće je, međutim, da zahtevi stignu i sa "viših mesta": tokom suđenja hrvatskom generalu Tihomiru Blaškiću, tajnost svedočenja visokih oficira UNPROFOR-a, hrvatske i bosanske vojske zatražile su njihove vlade.

Bez obzira na to da li je identitet svedoka bio zaštićen tokom suđenja, u daljem toku procesa ne navode se imena, a u svim štampanim materijalima i u završnim obraćanjima optužbe i odbrane, svedoci se navode pod šiframa: A, F1, F3 i sl. Naravno, neophodna je i kooperativnost svedoka: u brošurama koje pripremaju svedoke, savetuje se izbegavanje kontakta sa medijima, ali i bilo kakav razgovor o svedočenju. Naime, uprkos svim merama zaštite, događalo se da svedoci dobijaju preteća pisma ili pozive, ali je utvrđeno da su glavni krivci za to bili sami svedoci koji su na poslu, u kući ili među prijateljima pričali o Hagu. U Službi za žrtve i svedoke ističu i primer Milana Levara koji je ubijen pošto je javno pričao da je svedok u slučaju "Gospić" (iako to nije bio, pa samim tim nije imao ni sudsku zaštitu).

Ukoliko se utvrdi da je posle svedočenja onemogućeno dalje bezbedno funkcionisanje svedoka i njegove porodice, Tribunal omogućuje i potpunu promenu identiteta, državljanstva, zanimanja. Prema rečima zvaničnika, takvih slučajeva bilo je svega nekoliko, ali je sve u vezi s njima, pa čak i njihov tačan broj, službena tajna.

JEZIK I STRAH: Tokom dosadašnjih procesa vođenih pred Haškim tribunalom, većina svedoka bili su "obični ljudi", uglavnom bez iskustva sa sudovima i komplikovanim pravnim procedurama koje se u ovom slučaju podrazumevaju. Advokati odbrane ističu da im je upravo to neiskustvo svedoka problem: uplašeni formalnostima, svedoci daju prilično konfuzne iskaze koji bivaju dodatno iskomplikovani prevodom. Prema rečima advokata, ali i novinara koji redovno prate suđenja, prevod i njegovo tumačenje predstavljaju problem čak i ukoliko se radi o svedocima koji nisu ni opterećeni procedurom ni uplašeni. Tokom suđenja Radislavu Krstiću, optuženom u slučaju Srebrenica, jedan od svedoka (inače novinar) je na pitanje da li je znao za ubistva civila odgovorio da "kao humanista ne može da poveruje da se tako nešto događalo i da ne želi da poveruje u to". Ove njegove reči tužilac je u završnoj reči naveo kao dokaz da su obrazovani ljudi bili zgroženi zločinima koje su počinili njihovi sunarodnici: rečenica koja se u srpskohrvatskom jeziku često ponavlja kao fraza bez nekog "težeg" značenja, ovde je protumačena kao potvrda zločina.

Osim jezičkih, postoje naravno i psihološke barijere. Vendi Lobvejn, zadužena za podršku u Službi za žrtve i svedoke, ističe da svedoci najveći strah osećaju pre samog svedočenja. Iako najčešće nikad nisu imali direktan kontakt sa optuženim (pred sudom se uglavnom nađu komandanti, a ne sami počinioci), svest o misiji koju imaju utiče na pojavu straha: "Oni imaju intimnu potrebu da kažu istinu, želju da svet čuje za to, ali pre svega oni zastupaju svoje bližnje koji više nisu među živima", kaže Lobvejn. Prema njenim rečima, situacija se menja u sudnici – optuženi je tada okružen stražarima i deluje kao običan mali čovek, a ne kao neko koga bi se trebalo plašiti. Ukoliko se dogodi da svedoci ipak ne mogu da izdrže psihološki pritisak, na scenu stupaju psiholozi koji ih uveravaju "da njihovo istupanje ima mnogo širi značaj i da su bezbedni", s tim što se ipak događalo da svedocima pozli, da plaču i da žele da napuste sudnicu. Zbog opasnosti od naknadnih trauma, svedocima je i posle suđenja obezbeđena psihološka pomoć: 24 časa dnevno za njih je otvorena telefonska linija na kojoj dobijaju odgovore na sve dileme koje ih muče.

Pre samog svedočenja javljaju se i mnogo bezazleniji problemi, kojima se ipak pridaje značaj zbog mogućih posledica na psihološko stanje svedoka. Naime, jedan broj svedoka ne samo da ne zna sudsku proceduru, već nikad nije ni putovao. Simo Vatainen, predstavnik za vezu u Službi, navodi primer starijeg bosanskog seljaka koji je svedočio pre dve godine i tada bio jedini putnik u avionu koji se nije nervirao zbog višesatnog kašnjenja poletanja – službenik Tribunala koji je putovao sa njim počeo je da objašnjava zašto se kasni i da obećava da će sve biti u redu, a svedok je na to uzbuđeno primetio: "Pa zar mi nismo još odavno poljećeli?"

ODABIR: Ovakva procedura, naravno, važi samo za svedoke koji se lično pojavljuju pred sudijama, a mnogo je veći broj onih koji se pozivaju tokom pretpretresnog postupka, daju pisane izjave ili dostavljaju materijale koje imaju a koji bi mogli da doprinesu istrazi. Reč je uglavnom o novinarima ili ekspertima za određenu oblast, pošto se pokazalo da masovno uzimanje pisanih izjava nije efikasno. Naime, tokom 1999. godine Albanci s Kosova popunjavali su upitnike o događajima čiji su svedoci, ali je utvrđeno da svako od njih piše svoju ličnu dramu koja nije bila ni od kakve koristi za procese pred Tribunalom. Svedoci nisu znali imena aktera, a nisu bili upućeni ni u detalje u vezi sa komandnom odgovornošću koji su istrazi bili bitni. Prema zvaničnim aktima Tribunala, podaci su zbog toga, kao i ranije, uglavnom pribavljeni od obaveštajnih službi država koje su pratile zbivanja u regionu.

Slučaj Kosova, pa dakle i slučaj bivšeg predsednika Jugoslavije, ipak neće moći da se okonča samo zahvaljujući tim podacima. Spisak svedoka koji bi imali da ispričaju i mnogo više od lične drame prilično je dugačak, a činjenica da se mnoga od imena sa tog spiska nalaze što na javnim što na tajnim optužnicama Tribunala, mogla bi da bude olakšavajuća okolnost. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je put od pritvora u Ševeningenu do zgrade Tribunala mnogo kraći nego let od Beograda i što je službena pratnja već obezbeđena.

Višejezičnost

Pošto se procesi u Hagu zasnivaju na anglosaksonskom pravnom sistemu, strogo se poštuje i institucija zakletve: tekst koji treba da izgovori svaki svedok nalazi se na njegovom stolu odštampan na engleskom, francuskom, BCS i arapskom jeziku! Višejezičnost, međutim, nije ispoštovana u skladu sa ovdašnjim tradicijama: BCS tekst odštampan je samo u jekavskoj verziji, a svedoci po sopstvenom nahođenju mogu da ga minimalno adaptiraju.


Statistika

Broj svedoka zavisi isključivo od odluke advokata odbrane i optužbe, a varira u zavisnosti od osetljivosti procesa. Tokom procesa u slučaju "Čelebići" pred sudijama su se pojavila 122 svedoka, na suđenju generalu Tihomiru Blaškiću svedočilo ih je 158, a na suđenju u slučaju "Ahmići" 151. Godine 1999. svedočilo je oko 300 ljudi iz 20 zemalja, a za ovu godinu predviđen je duplo veći broj svedoka. Prosečni troškovi za svakog svedoka iznose oko 1800 dolara.

Iz istog broja

Dve ispovesti

Što baš ja?

Svetlana Preradović

Polemika - pitanje Srđi Popoviću

Koliko je zaista aerozagađenje

Dr Miodrag Krmar, docent na institutu za fiziku, PMF, Novi Sad

Lice mesta - reka Pecka, selo Gunjaci, opština Osečina

Pavković na mostu

Dragan Todorović

Prof dr Gašo Knežević, ministar prosvete

Kamikaze bez šlema

Slobodanka Ast

Veronauka u školama

Uterivanje Boga

Slobodanka Ast

Izručenje i posledice

Državni udar bez države

Miloš Vasić

Ekonomske (ne)jednačine

Izazov inflacije

Dimitrije Boarov

Intervju - Slobodan Samardžić

Umor od velikih projekata

Aleksandar Ćirić

Crna Gora

Sporazum bez sporazumevanja

Velizar Brajović

Rekonstrukcije vlada

Labus je malo nervozan

Milan Milošević

Lik i delo

Goran Ivanišević

Ivica Đikić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu