O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje 1

foto: milan cesarec

Grad vs nešto manje

Ukoliko čovek ne teži da bude bog ili zver, ako je spreman da uči ili se priseća zaboravljenog, provincija će mu pružiti raskošan praznik potvrde identiteta

Zamislimo jednog čoveka po sredini, što bi rekao Aristotel! Zamislimo čoveka koji se ničim ne ističe, ali je za nijansu bolji od nas samih, tek koliko da njegovo zapadanje u nevolje, i to ne zbog nevaljalstva, već zbog greške počinjene u neznanju, izazove u nama sažaljenje (jer fina osoba strada) i strah (da se to može i nama desiti).

Sedi tako taj čovek, u vreme korone ili bez nje, u svom automobilu ili u taksiju, povremeno baci pogled na mapu grada na svom mobilnom telefonu, treba vreme grdno nesrazmerno udaljenosti koju bi želeo da prevali. Zaglavljen u prestoničkoj gužvi, čovek kasni i kvari reputaciju pred onima koji ga čekaju; gubi vreme koje je novac, ili je zadovoljstvo, ili odmor, koji je, opet, važan i za zdravlje koje čovek, znamo, upropaštava zbog stresa i nerviranjem.


VOZI, BRE, TAJ KRŠ

"Ubacite menjač u prvu brzinu, krenite!" – čuje čovek davno internalizovani glas svog instruktora vožnje. "Ajd’ sad druga, ne, ne, kočite, stanite! Dok stojite izbacite iz brzine, ne, nemojte, ajte sad opet prva, krenite, ma, čekajte, pustite ovog sleva da se prestroji, vidite da nema pojma, mučeniku se ugasio motor. Pa, kad ste njega pustili, pustite i ovog zdesna, šta ima veze što je nasilan, možda mu se objektivno žuri više nego vama… O, bože, evo, iako semafor radi, zaglavili su raskrsnicu i sad više niko ne može ni napred, ni u rikverc. Ugasite motor, čeka se policija!"

Na Radio Beogradu 202 počinje emisija "Brza traka", umesto našeg junaka, džangriza najavni džingl: "Vozi, bre, taj krš! E, ko ti dade dozvolu!" Emisija se bavi baš mukama u saobraćaju. Dele se informacije, dočarava se slika, ne daje se rešenje. Rešenja nema.

Ili ga ima, a naš ga reprezent u ovoj priči ne vidi. Rešenje bi bilo ne živeti u velegradu. Živeti u opustelim malim gradovima veličine antičkih gradova-država, po broju stanovnika idealnim, kako smatra i Georg Zimel, za direktnu demokratiju koja tu po prirodi stvari uvek postoji, javna ili prikrivena, u kojoj ovako ili onako, ipak, učestvuje većina.

"Ali, u malim gradovima nema para, nema ni infrastrukture! Da ima, ne bi svi iz njih ni odlazili!", odmah zavapi onaj zaglavljeni u saobraćaju, otvarajući prozor i odmah ga potom zatvarajući jer je unutra zagušljivo, ali je napolju još gore s obzirom na to da ovdašnja većina nije isključila motore.

Iz sela i malih gradova ljudi odlaze jer žele da imaju sve ono što imaju ljudi u velikim gradovima. Ne žele da u svom dvorištu gaje šargarepu, da jaja kupuju na pijaci, a meso u susednom selu, nego žele hipermarkete iz TV serija sa urbanom tematikom; ne žele da lože peći, čiste ih od pepela i misle o dimnjacima i olucima, žele da ih greju topli i čisti radijatori, a kuda idu dim i voda to nije njihova stvar; ne žele da mućnu glavom i počnu sami da rade nešto što umeju, a što je drugima potrebno, i tako obezbeđuju skromna, ali za selo ili mali grad dovoljna mesečna primanja, već žele da se zaposle u velikoj i uspešnoj državnoj ili privatnoj firmi i da ne misleći ni o čemu rade za solidnu platu, pa makar od jutra do sutra, decu viđajući samo kad spavaju. (Na ovom mestu, našem junaku upada u vidno polje bilbord koji reklamira kafu: na fotografiji odrasla osoba, dete i šoljica kafe, a ispod natpis "Hajde da imamo vremena!" On uzdiše – jedino što ne želi je da mu se dete penje na glavu dok pokušava da se opusti i koncentriše uz kafu. Zbog toga ga ugrize savest. Pomera automobil za još dva metra, za toliko ima mogućnost da smanji osećanje nemoći). Ljudi iz sela i malih gradova žele dobro svojoj deci, žele da ona idu u, navodno, bolje škole i na bolje i mnogobrojnije vanškolske aktivnosti, da dok studiraju i dalje žive zajedno s njima, mada se slabo viđaju jer su deca budna noću, a odrasli su odsutni danju, susreću se u svitanje i sumrak, na tren, kao začarani Rudger Hauer i Mišel Fajfer u filmskoj bajci Sokolica Ričarda Donera. Svejedno, tako je jeftinije, a i odlaže sindrom napuštenog gnezda barem do dečjeg diplomiranja po sistemu čuvene megatrendovske reklame "Uzmi diplomu i pali!".

Najzad, možda i više od svega, današnji novopečeni velegrađani ne žele da umru kad im kucne sudnji čas, kako to zaparloženo zdravstvo provincije često omogućava, već žele da žive barem dvadesetak godina duže dok ih progresivna demencija u staračkim domovima, ili s plaćenom negovateljicom, ili pak s požrtvovanjem ili otaljavanjem urnisanih potomaka, ne uljuljka u livade, vinograde i puste uličice njihovih detinjstava i ne povede ih u smrt u neznanju.

Policija dolazi, i mic-po-mic odglavljuje raskrsnicu, pa i naš čovek po sredini, nešto malo bolji od nas, ali stradalnik bez svoje krivice, odlazi svojim putem. No, crvić mišljenja pomalo rije po praksi njegovog života koja nikako da se saobrazi svojoj mnogo komfornijoj zamisli.

Da, cena kvadratnog metra stambenog prostora u velegradu nerealno je visoka, baš kao što je u provinciji nerealno niska. Ali sve ostalo, kako bi se obezbedilo sve ostalo? Moralo bi se nešto znati raditi, a moralo bi se i hteti. Nešto čime se zarađuje, na crno ili na belo, a trebalo bi se potruditi i u kući i oko kuće. Moralo bi se vladati i socijalnim veštinama jer su u malim sredinama ljudi upućeniji jedni na druge. Moralo bi se opet setiti Aristotela koji kaže da pojedinac koji ne može da živi u zajednici ili koji je sam sebi dovoljan nije deo polisa, nego je ili bog ili zver. Velegrad je obećanje bogovskog života, no nekako biva da se otuđeni jedni od drugih mnogo češće pretvaramo u zveri, makar u malom prstu držali svekolika znanja da opravdamo gnušanje nad palanačkim mentalitetom koji nas, opet, svuda sustiže i svuda jednako glođe.


VREME SPORIJE TEČE

Bilo da je ovaj predlog bajka za malodušne ili razuman predlog za one koji znaju da "ko u čuda veruje, taj čuda i stvara", bilo da je romantičarski san o povratku prirodi, selu, varošici ili suvislo razmatranje mogućnosti, valja pobrojati čega to ima u malim mestima. Ima čistog vazduha, zvezdanog neba nezagađenog svetlošću, tišine koja smiruje i najokorelije izbezumljene, vreme sporije teče, ima ga dovoljno čak i ako se radi punih osam sati. Svuda se stiže pešice ili biciklom, em je zdravo za telo, em je melem za dušu. Niko, sem retkih psihopata, ni u kakvoj instituciji ili administraciji nije striktan na velegradski način, jer svako svakog poznaje i ne ide mu u račun da se zamera. Najzad, ukoliko čovek ne teži da bude bog ili zver, ukoliko je dovoljno kulturan da ume da se izbori za sebe, ne ugrožavajući druge, ako ne želi da nameće svoje navike i običaje, nego je spreman da uči ili se priseća zaboravljenog, provincija će mu pružiti raskošan praznik potvrde identiteta.

Naime, ono što velegrađanin može da oseti samo ako je slavan ili na mestu gde se okupljaju pripadnici njegove struke, eventualno na proslavama uskih grupa, to varošanin doživljava čim izađe iz kuće. Broj međuljudskih komunikacionih transakcija nebrojeno je veći u malom mestu jer prilikom svakog susreta čovek je viđen i vidi, ne vidi tek drugog nevažnog nepoznatog, već tačno određenog tog i tog, a tačno je određen i on sam. Ovo sam ja, ovo si ti, volim te ili te tolerišem, potrebni smo jedno drugom, mislićemo jedno o drugom, govorićemo jedno o drugom kad se rastanemo. Sad, da li ćemo se analizirati na svoju ili tuđu štetu, da li ćemo hvaliti jedni druge ili ogovarati, to je stvar ličnog ukusa. Tako se formira javno mnjenje. Najčešće ćemo biti jedni drugima od koristi, šta god kasnije o tome pričali – korist će biti i direktna, a o sekundarnoj psihološkoj dobiti da i ne govorimo. Imaćemo mnogo jasniju svest da je zajednica važna barem koliko pojedinac, ako ne i važnija. Porodica će biti češće na okupu, deca će provoditi više vremena sa roditeljima, biće nadgledana i od svih ostalih, socijalizovanija, sposobnija da se brinu o sebi; ko je zaista bogom dan za specifična znanja i umeća potrudiće se više, pa će više i uspeti; otići će onda kad i druga deca odlaze i kad je vreme za samostalnost.

Što se vaninternetskog i direktnog zadovoljavanja kulturnih potreba tiče, valja staviti ruku na srce, onako zaglavljen u saobraćajnog gužvi, i priznati sebi koliko često se otišlo u pozorište, muzej, bioskop, na izložbu, koncert ili predavanje. Koliko? Pa za toliko se može nekoliko puta godišnje doputovati u prestonicu! Starost, bolest i smrt? Da, to je pitanje nezgodno – niko nikom ne može obećati večitu mladost, zdravlje i besmrtnost. Manje patnje? Da, svako to želi, kao što svako zdrave pameti uz zdravu pamet želi i laku smrt. Laka smrt nije ono o čemu, van vrhunskih znalaca mističkih znanja, odlučuje čovek.

A što se zdrave pameti tiče, ovaj tekst pišem na Svetski dan mentalnog zdravlja. Tim povodom čitam: "Skoro milijardu ljudi živi sa nekim mentalnim poremećajem, tri miliona ljudi umre svake godine od posledica zloupotrebe alkohola, dok na svakih 40 sekundi jedna osoba izvrši samoubistvo." Da, znamo da svaki model života, pa i velegradski ili malovaroški, imaju svoje prednosti i mane. Prepiska između britanskog filozofa, matematičara i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Bertranda Rasela i njegovog učenika Ludviga Vitgenštajna, koji je u jednom trenutku svog života otišao u provinciju zgađen velegradom, zanimljiva je. Naročito deo u kojem Vitgenštajn, zaprepašćen onim na šta je naišao, piše Raselu: "Ovde su ljudi zli!", a učitelj, osnivač pravca filozofije sreće i značaja dosade za zdravo odrastanje, odgovara: "Svi ljudi su zli!" Smeškam se, smeškate se, a opet, s koronom ili bez korone, entuzijastično predlažem razmatranje mogućnosti odlaska ili povratka u naseobine veličine antičkih polisa.

Iz istog broja

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

„Čelzi“ iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu