Portret savremenika – Boris Džonson

Gospodin Teflon 2

foto: ap

Gospodin Teflon

Ukorenjeno je mišljenje da je bivši britanski ministar spoljnih poslova i nekadašnji gradonačelnik Londona Boris Džonson političar bez čvrstih uverenja. Nepogrešivo se oslanjajući na "puls naroda", on je favorit u trci za novog lidera torijevaca i budućeg premijera Velike Britanije

Kada je sredinom juna u Londonu najavio kandidaturu za šefa stranke i premijera, jedan od ključnih arhitekata referenduma o Bregzitu iz 2016. Aleksandar Boris de Fefel Džonson svojim pristalicama obećao je da će Britaniju "nakon tri godine i dva propuštena roka" izvesti iz Evropske unije najkasnije na Noć veštica 31. oktobra, ako treba i bez sporazuma sa Briselom. "Ja ne težim ishodu bez dogovora", rekao je 54-godišnji Džonson, koga po skraćenici imena i prezimena nazivaju i "BoDžo", "ali je jedino odgovorno da se energično i ozbiljno pripremimo da neće biti dogovora", i dodao da svako novo "odlaganje znači poraz".


ARHITEKTA BREGZITA

Ali Boris ne bi bio Boris da po ko zna koji put nije pokazao sposobnost da se bez problema prikloni naizgled potpuno suprotstavljenim pogledima na svet, ukoliko će mu to obezbediti prednost. Sa jedne strane otvoreno je zapretio Evropskoj uniji da neće platiti "račun" za Bregzit u iznosu od 39 milijardi funti, ukoliko zvanični Brisel ne pristane na bolje uslove za izlazak Velike Britanije, da bi nedugo zatim ipak pomirljivo rekao kako su Londonu potrebne podrška i saradnja sa EU, posebno po pitanju neometane prekogranične trgovine. "Ne zavisi samo od nas, već i od druge strane. Postoji veoma važan element obostranosti i saradnje po tom pitanju", izjavio je BoDžo za Bi-Bi-Si.

Iza Džonsonovog razbarušenog, gotovo montipajtonovskog spoljašnjeg izgleda i žovijalnog ponašanja, krije se iskusno i inteligentno političko biće, homo politicus za primer, sa jasno osmišljenom strategijom političkog delovanja. Njegovo višedecenijsko iskustvo koje je stekao kao novinar, politički komentator i urednik, a docnije i kao političar, čine ga jednim od najboljih poznavalaca britanske političke arene, u kojoj se snalazi kao riba u vodi. Sa izoštrenim političkim instinktom Džonson prema potrebi i željama svojih birača može da bude konzervativni tvrdolinijaš ili progresivni liberalni kosmopolita; pripadnik društvene elite ili običan "čovek iz naroda"; medijski "selebriti" ili harizmatični lider. Činjenica da je Džonson već duže vreme u samom vrhu po popularnosti u Velikoj Britaniji, govori za sebe.

Na njega kao da se "ne lepe" nikakve trajne političke ideje ni principi, a čak ni brojni gafovi i afere kojima je bio izložen prethodnih godina nisu na njemu ostavili vidljivog traga. Zbog toga je zaradio nadimak "gospodin Teflon".

Još kao mlad, ambiciozan novinar istakao se osobenim stilom koji mu je doneo prepoznatljivost i popularnost na engleskom medijskom nebu i među tamošnjim čitaocima. Međutim, Džonson nije previše mario za staro novinarsko pravilo koje uče studenti na prvoj godini novinarstva – da su činjenice svete, a komentari slobodni. Iz Borisovog novinarskog pera jesu izlazili slobodni komentari, ali je i njegova faktografija često bila isuviše "slobodna", katkad i potpuno neistinita. U londonskom "Tajmsu" je tako dobio otkaz jer je izmislio izjavu sagovornika, ali je nešto kasnije novinarsku "slavu" stekao kao kontroverzni dopisnik "Dejli telegrafa" iz prestonice EU Brisela.


MEDIJSKA ZVEZDA

Izbor da mladi, tada 24-godišnji Boris bude izveštač iz glavnog grada Belgije nije bio slučajan. Kao dečak živeo je u Briselu i dobro je poznavao taj grad, jer je njegov otac Stenli bio "jedan od prvih britanskih birokrata pri Evropskoj komisiji nakon što se Ujedinjeno Kraljevstvo pridružilo evropskom bloku 1973. godine", kako navodi američki magazin "Njujorker". Uz to je tečno govorio i francuski jezik. Međutim, Boris Džonson ubrzo je shvatio da je "konvencionalno britansko izveštavanje o procedurama Evropske ekonomske zajednice (koja je preimenovana u Evropsku uniju 1993) bilo pošteno, tačno i dosadno. Otišao je na drugu stranu."

U prevodu to je značilo da je počeo da piše evrofobične, tabloidne, "lukave i preuveličane priče koje su prikazivale evropski projekat kao birokratsko ludilo", navodi "Njujorker". Svega je tu bilo: od navodne standardizacije veličine kondoma, preko naredbi Evropske komisije ribarima da nose mrežice za kosu, mogućih pretnji po "britanske roze kobasice", izmišljene zabrane čuvenih engleskih dabldekera, pa sve do toga da bi sedište EK trebalo da bude dignuto u vazduh. "Otkrio sam da je sve ono što sam pisao iz Brisela bilo poput bacanja kamenja preko baštenskog zida, a onda bih samo slušao zadivljujući prasak iz staklenika u susednoj Britaniji", prisećao se kasnije Boris Džonson svog novinarskog rada u Briselu. "Sve to mi je dalo, pretpostavljam, prilično čudan osećaj moći."

Njegovo bombastično izveštavanje predstavljalo je senzaciju u britanskoj javnosti, brzo ga je primetilo uticajno, evroskeptično krilo tada vladajuće Konzervativne partije pod vođstvom Margaret Tačer. Kada se 1994. vratio iz Brisela, postao je pomoćnik glavnog urednika "Telegrafa", da bi nekoliko godina kasnije postao glavni urednik u nedeljniku "Spektejtor".

Za poslanika torijevaca u parlamentu prvi put je izabran 2001. godine. Uprkos pritisku javnosti da zbog svog političkog angažmana i mogućeg sukoba interesa odstupi sa čela novina, on to odbija i u svom stilu izgovara rečenicu koja postaje njegov možda i najpoznatiji politički kredo, ali i životni princip: "Želim da uzmem svoju tortu i pojedem je." Upravo takvo Džonsonovo ponašanje i javna komunikacija bez gotovo ikakve političke korektnosti predstavljaju snažan adut u njegovom šarmiranju prosečnog britanskog glasača.


GRADONAČELNIK I MINISTAR

Za sebe tvrdi da je bio veličanstven kao gradonačelnik Londona, dok njegovi protivnici kažu da je zapravo izbegavao da se bavi svojim poslom. On je sa tog mesta osmišljavao preskupe projekte kao što su izgradnja gondole za prevoz putnika preko Temze, biciklističkih staza po gradu, ili 115 metara visoke crvene čelične skulpture koju je većinski finansirao tajkun industrije čelika Lakšmi Mital. Ona je navodno trebalo da bude novi simbol glavnog grada, a postala je, kako su je kritičari nazvali, "Ajfelov toranj nakon nuklearne katastrofe". Ni tokom gradonačelnikovanja Boris Džonson se nije odrekao visokih primanja od novinarstva, kudikamo većih nego što je bila njegova plata prvog čoveka prestonice.

Nakon što je postala premijerka Velike Britanije, Tereza Mej taktički je ponudila mesto ministra spoljnih poslova Borisu Džonsonu, njenom rivalu unutar Konzervativne partije. U mandatu koji je trajao dve godine, nije se proslavio bogzna kakvim rezultatima. Bio je optužen i da je u kampanji za Bregzit svesno lagao kada je tvrdio da Velika Britanija plaća 350 miliona funti nedeljno Briselu i da će glasanje za izlazak iz EU značiti da će se ova znatna suma novca koristiti za finansiranje britanske zdravstvene službe. Podneo je ostavku usred rastuće političke krize oko strategije za Bregzit, nezadovoljan planom britanske premijerke Mej za buduće odnose Londona i Brisela. Pojedini kritičari su, međutim, tvrdili da je zapravo i sâm bio iznenađen pobedom opcije za izlazak iz EU pa je, kada je osetio da je zagustilo, jednostavno pobegao sa megdana.


BEZ DLAKE NA JEZIKU

Džonsona su često kritikovali zbog njegovih rasističkih, homofobnih i seksističkih izjava, koje je "ispaljivao" čak i tokom obavljanja visokih državnih dužnosti. Poznat je i po rečenici da je EU zapravo pokušaj dostizanja cilja Adolfa Hitlera o ujedinjenoj Evropi, samo drugačijim sredstvima. Muslimanke tradicionalno pokrivene velom nazvao je "poštanskim sandučićima", a sa nostalgijom je pisao o kolonijalizmu u Africi.

Priroda Borisa Džonsona u suštoj je suprotnosti sa protestantskim, strogim, puritanskim vaspitanjem prosečnog konzervativnog glasača u Engleskoj. Njegov ljubavni život često je predmet pisanja medija, a posebno tabloida, koji objavljujući pikanterije iz njegovog privatnog života povećavaju sebi tiraž, ali i formiraju Džonsonov imidž u javnosti kao velikog ženskaroša i zavodnika. Ženio se dva puta, dok se u javnosti zna za najmanje pet njegovih vanbračnih veza. Tabloidi u Britaniji "otkrili" su i vanbračno dete ovog političara, neke neželjene trudnoće i potonje abortuse njegovih ljubavnica.

U aktuelnoj kampanji za lidera torijevaca pretrpeo je žestoke kritike javnosti zbog činjenice da njegov izborni tim čine gotovo isključivo muškarci. Britanski "Gardijan" je preneo izjavu poslanice iz opozicione Laburističke stranke koja je rekla da je Džonson "još jednom pokazao šta mogu da očekuju žene u njegovoj stranci i državi – da se ignorišu i zaborave", dodajući i da bi "svako pomislio da je lagao kada je za sebe rekao da je feminista".

Kao da sve to nije dovoljno, favorit za mesto britanskog premijera našao se nedavno pod pritiskom britanske javnosti da objasni žustru svađu sa svojom sadašnjom partnerkom Keri Sajmonds u njegovom domu u južnom delu Londona, jer je zbog bučne rasprave, navodno praćene kricima i lupanjem vratima, morala da interveniše policija.


BURAN ŽIVOT

Boris Džonson rođen je u Njujorku i ima britanske, francuske, nemačke, ali i turske korene. Njegov pradeda Ali Kemal bio je ministar unutrašnjih poslova u poslednjoj fazi Otomanskog carstva. Džonson je pohađao prestižni Iton koledž i studirao klasične nauke na Oksfordu. Priznao je da je kao student probao marihuanu i kokain. Politički uzor mu je Vinston Čerčil, a ostalo je zabeleženo i da je iskoristio zvaničnu posetu Srbiji u julu 2016. kako bi u svečanoj sali Skupštine grada Beograda promovisao svoju najnoviju knjigu o ovom čuvenom britanskom političkom i ratnom lideru.

Zvanično ima četvoro dece sa svojom drugom ženom Marinom Viler, od koje se trenutno razvodi. Zanimljivo je da na Džonsonovom profilu na Vikipediji u odeljku "Deca" piše: 5-6. On sâm, međutim, ne voli da priča o tome i odbija da sa medijima razgovara o privatnom životu. "Ne verujem da ljudi žele da čuju takve stvari", odgovara Džonson na intimna pitanja.

Kada je objavio da se kandiduje za šefa konzervativaca promenio je i svoj izgled. Ošišao se, smanjio kilažu i doterao se, a bivši glavni strateg Bele kuće Stiv Benon opisao ga je kao "vrlo inspirativnog". "Mislim da bi Boris Džonson bio dobar premijer. Mislim da je Džonson momak s velikim idejama. On je novi, osveženi Boris Džonson koji je izgubio 30 kilograma – on ima novu frizuru, on je uzor – način na koji je izgubio toliko težine… vrlo inspirativno", prenosi "Politiko". I američki predsednik Donald Tramp, koga zbog izgleda, frizure i nekonvencionalnog ponašanja često porede sa Britancem, izjavio je da bi Boris Džonson bio "izvrstan" predsednik vlade.


FAVORIT ZA PREMIJERA

Nije se pojavio na uvodnoj televizijskoj debati sa drugim kandidatima torijevaca za mesto lidera stranke i premijera, pa su ga zbog toga optužili da je "kukavica". Poslednje ankete pokazuju, međutim, da je zadržao većinsku podršku konzervativaca i da i dalje ima veliku prednost u odnosu na svog rivala, aktuelnog britanskog ministra spoljnih poslova Džeremija Hanta.

Čak i ukoliko se nekim čudom desi da Boris Džonson ne pobedi na unutarpartijskim izborima 22. jula, kada se završava glasanje oko 160.000 članova Konzervativne stranke, ova ostrvska zemlja teško da će u doglednoj budućnosti imati živopisniji lik na političkoj i društvenoj sceni. Na neki način, on je postao deo pop-kulture.

Iz istog broja

Razglednica sa severa Kosova

Robin Hud sa Andrićevog venca

Tatjana Lazarević

Mini-hidroelektrane

Život u ritmu čuvanja reke

Milica Čubrilo

Intervju – Džeremi Mekbrajd, advokat i profesor

Izraz »neprijatelj naroda« nije prikladan u demokratiji

Radoslav Ćebić

Službe u službi

Balkanski špijun ponovo jaše

Davor Lukač

Odlazak Aleksandra Čepurina i Kajla Skota

Ambasadorska vremena

Slobodan Georgijev

Ub – Stanovi za izbeglice

Zalivanje božura

Dragan Todorović

Reagovanje

Etički, moralno i ljudski nedopustivo

Grupa lekara i naučnika

Istraživanje – Smrt Milovana Ivića

Misterija tela pored klupe

Lazar Čovs

Naprednjačka ekonomija

Šta se krije iza Behtela

Bogdan Petrović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu