Portret »navijača«

Gospodari ulice 1

23. 9. 2009. / 14.48

Gospodari ulice

Srpski "navijači" obično su iz sloja "tranzicionih gubitnika". Oni sebe vole da predstavljaju kao "prave Srbe", kao neku vrstu srednjovekovnih vitezova u potrazi za svetim gralom carske Velike Srbije. U tom smislu ova omladina je predmet obrade svojih starijih vođa koji su već u nekom "biznisu". Taj biznis je uglavnom ili preprodaja droge ili rad na obezbeđivanju objekata (kockarnica i diskoteka)

Dva dana pred najavljenu i docnije otkazanu Povorku ponosa u Beogradu, 18. septembra, na zvaničnoj internet prezentaciji navijača Partizana (Južni front) pojavilo se saopštenje kojim se poziva Srpska pravoslavna crkva da utiče na Vladu Srbije da spreči održavnje "najavljene parade srama šačici ljudi (mahom iz inostranstva) koja zajedno sa većinom nevladinih organizacija čini front koji direktno radi protiv interesa svoje države".

Ovaj jasno izražen stav potpomognut je konkretnim akcijama. Danima pre toga Beograd je išaran grafitima koji su poručivali da neće biti dozvoljeno održavanje Povorke ponosa jer "teško da može biti održan defile bolesnika koji svoj hendikep unosno naplaćuju". Istog dana kada je ovo objavljeno grupa navijača Partizana je organizovanom akcijom gotovo na smrt pretukla navijače iz Francuske koji su došli u Beograd da podrže Tuluz u utakmici protiv srpskog prvaka.

U jednoj nedelji srpski navijači su imali dosta posla i samo ih je odluka da Povorka ne bude održana sprečila da se i u nedelju dobro provedu. Oni su u subotu obavljali "određene pripreme" po gradu u nameri da se organizuju tako da polome par lobanja onima koji hoće da kažu da i gej populacija u Srbiji ima pravo na normalan život. O tome ko su i kakvi su ti mladići bilo je priče nebrojano puta jer je Beograd redovno poprište raznih obračuna "navijačkih grupa". Svi se zgražavaju nad nasiljem koje proizvode, ali su im nekako i oni draži nego "pederi i lezbijke". Čini se da je nasilništvo omladinski hir a gejizam teška zarazna bolest.

Kao i gej populaciju, profil ove društvene grupe možemo posmatrati kroz modu i sistem vrednosti. Frizura je tarzanka, teretana je obavezna, tetovaže sa likovima srpskih svetaca i imenima dece (onako kako je to Dejvid Bekam prvi promovisao) i poruke ljubavi prema Beogradu, patike marke Najk (air max model je ponovo na prvom mestu), trenerka, šorts ako je toplo, tesna "gay" majica uz telo, dukserice sa kapuljačama i brojanice oko vrata. Reklo bi se da se ovi domaći "navijači" ni po čemu ne razlikuju od nekih iz Evrope. Davno je konstatovano i poznato da je kolevka huligana Engleska poslužila za uzor "našima": svi smo gledali filmove o debelim, ćelavim i nabildovanim tipovima koji rade čitave nedelje i odgajaju decu i vikendom se posvećuju podršci svom lokalnom klubu tako što se tuku sa "navijačima" protivničkih timova i sa policijom, a ako "ne padnu", sve završavaju pijankom u pabu. Ova gotovo mitska slika sada postoji samo kada je reč o "navijačima" klubova koji igraju treću englesku ligu: po zlu poznati navijači Milvola iz Istočnog Londona bili su uzor mnogima u Srbiji. Oni su nestali sa glavne scene onda kada su kazne drastično pooštrene a fudbal postao igra koju prate oni koji imaju neki novac i žele udobnost na stadionima.

Međutim, srpski se "navijač" odvojio svojim vrednosnim sistemom od ovih urbanih legendi. Gro jurišnika čine klinci rođeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina koji i ne znaju šta je Milvol i šta su to radili huligani u Evropi jer oni sami niti znaju jezike, niti šta gledaju niti ih to interesuje. Kad se ima para ide se na splavove, a obično se izlazi u lokalne kafiće na obodu grada. Ponekad na tribinama izgledaju nežno i gej kada sinhronizovano mašu rukama i pevaju, goli do pojasa, oznojeni i razdragani, izgledaju kao balerine na sletovima. Njima je važan kraj u kome se živi i važno je da se nekako potroši energija jer se ne radi ništa. U tom smislu ova omladina je predmet obrade svojih starijih vođa koji su već u nekom "biznisu". Taj biznis je uglavnom ili preprodaja droge ili rad na obezbeđivanju objekata (kockarnica i diskoteka). Vođe navijačkih grupa su poznate policiji i inim "bezbednosnim strukturama". Ponekad su izvor informacija, a ponekad služe za zastrašivanje u nekoj vrsti preventivnog delovanja. Na taj način oni se naslanjaju na tradiciju stvorenu devedesetih godina kada su navijačke grupe bile regrutni centri za srpske paravojne formacije, a u petooktobarskom prevratu njihova pesnica je takođe dobro poslužila tadašnjoj opoziciji da promeni vlast u Srbiji. Dobro su organizovani i predstavljaju snagu kojom bi mnogi da manipulišu, ali ne i da je otvoreno podrže.

Srpski "navijači", kao što pokazuje citirano saopštenje (ili nedavno osveštavanje stadiona Crvene zvezde), jedini autoritet vide u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja stoji kao jedini nosilac pravih srpskih vrednosti. Oni su "aktivni vernici" bar kada je o ispoljavanju vere reč: poštuju boga, kućnog sveca, krste decu i popu ljube ruku, donatori su kada to mogu. Većina njih je iz sloja "tranzicionih gubitnika" i njihovu političku opciju artikuliše Vojislav Šešelj sa svojom partijom. Oni sebe vole da predstavljaju kao "prave Srbe", kao neku vrstu srednjovekovnih vitezova u potrazi za svetim gralom carske Velike Srbije. Otud sporadični odlasci na Kosovo i stalna poruka na stadionima da je Kosovo Srbija ili ona da se naredne godine vidimo u Kninu.

Međutim, oni ni po čemu nisu posebni: sve nabrojane vrednosne karakteristike oni su preuzeli kao modele od drugih društvenih grupa, odnosno političkih partija. Zbog toga se nikada nije dogodilo da neki "zvaničnik" kaže kako ne deli te vrednosti sa "navijačima" kao što je bio slučaj kada su se određivali prema Povorci ponosa. "Navijači" su prepoznali da se originalno njihovo stanovište poklapa sa glavnim vrednosnim sistemom u državi, pa su osetili da mogu da "uzmu stvar u svoje ruke". Njihova vera u SPC i njenu snagu da utiče na odluke Vlade pokazuje da su i te kako sposobni da prave dobre procene kada je reč o postupanju državnih institucija.

Ono što im sreću kvari i što će ih dodatno baciti na marginu jeste to što njihovo ispoljavanje ljubavi prema klubu i otadžbini, koje podrazumeva urlanje na utakmici ("ovakvu atmosferu nema niko u Evropi", zna da izjavi "zvaničnik" ili da napiše prestonički novinar), prebijanje protivničkih navijača i pojačanu mržnju i nasilje prema svemu što ne liči "na nas", sve manje ljudi zaista doživljava kao nešto što bi moglo da bude podržano, a pritisci sa strane nateraće policiju, tužilaštva i sudove da drastično kažnjavaju takvu ljubav. Dok se to ne dogodi, ostaje nam da se sklanjamo i čekamo da neko "sa strane" naredi vlastima da raskinu sa njima ili da im se pridružimo, jer kad zagusti, pokazali su događaji, oni su glavni na ulici.

Iz istog broja

Kako je polomljen "Retrovizor"

Bilo je časno raditi sa mnom

Ljubomir Živkov

Policija o bezbednosnim rizicima

Anatomija jednog rizika

Marija Vidić

Sudski slučaj Tijanić–Yucom

Sudski progon citata

Tatjana Tagirov

Draža Mihailović opet među Srbima

Slike i prekopavanja

Miloš Vasić

Ispovest jednog geja

Čovek van kolone

Tamara Skrozza

Vojska

Život mladih oficira

Momir Turudić, Mirko Rudić i Dokumentacioni centar Vreme

Na tajnom zadatku

Uljez u »Crnoj Reci«

Zoran Majdin

Portret ultradesničara

Diploma i letva

Jovana Gligorijević

Povorka ponosa 2009

Hronologija događaja koji se nije desio

Jovana Gligorijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu