Zemlja Srbija, godina 2007

25. 12. 2007. / 16.38

Gologuzi na zvezdanoj stazi

Ili: Idemo na Zapad, gologuzi, a ljuti kao puška, jer i mi vladamo dropshot/slice bekhendom i imamo jak top-spin. A i Putin će, valjda, o nama, neku reći

Meteorološki gledano, godina 2007. u Srbiji bila je sušna. Najviša izmerena temperatura u Beogradu od kada postoji merenje, 43 °C u hladu poslednje sedmice jula; letnji požari su progutali 12.000 hektara šume; polja sasušenog kukuruza i svele soje, spržene livade, masovno uginuće do 5000 pilića na nekoliko farmi; pomor ribe u deset reka. Rečica Skrapež kod Požege pokrivena mrtvom ribom u dužini od pet kilometara. Zbog žege, na srpsku vladu je vršen pritisak da proglasi stanje elementarne nepogode. Letnja jara obnavlja raspravu o nekoliko večitih pitanja: povodom suše, o tome da se u Bugarskoj navodnjava 18 odsto poljoprivrednih površina, u Hrvatskoj sedam i po, a u Srbiji – jedan; a povodom požara i pomora ribe, o kažnjavanju za rašireni nemar.

Stalno je visila senka pretnje dolazeće državno-političke krize. Srbija je opet više gledala u Moskvu, Vašington i Brisel, nego u sebe. Tako je bilo i nekad, naročito u periodima državne krize, a takva kriza je produžena i u drugoj godini u kojoj Srbija posle duge pauze postoji pod svojim imenom, u prvoj godini u kojoj ona funkcioniše po novom ustavnom ustrojsvu.

Bila je to godina između dva izbora (21. januara 2007. bili su sedmi po redu višestranački izbori, a za 20. januar 2008. raspisani su prvi predsednički izbori po novom ustavu, a po starom kalendaru, sedmi višestranački predsednički, jer takvi izbori su bili 1990, 1992, 1997, 2002. tri puta neuspešno zbog visokog zakonskog praga i 2004).

Institucije konstruisane Ustavom iz 2006. presporo su učvršćivane u 2007. Tek pri kraju godine uspostavljena je, na primer, jedna od najvažnijih državnih institucija – Ustavni sud.

U osnovi, 2007. nije bila ni mnogo teška ni mnogo uzbudljiva, mada su neki s tanjim živcima galamili, neki iserivači (bila je greška, ali nek ostane bez t, tako je autorova ruka htela) đavola padali u trans, a neki zlonamerni činili i mnogo grđe stvari.

Krenuli smo na Zapad, još na njega ljuti kao puška, one zgrade porušene 1999. neka kupe, pa neka sami popravljaju. Ponašanje većine zapadnih političara ovde mnoge podseća na ponašanje Austrougarske u Aneksionoj krizi 1908.

Nastavljene su stare svađe oko toga da li da prvo brojimo žrtve tuđe ili prvo žrtve svoje ruke. Da, i jedan Nemac nam je ovde poručio da ostavimo prošlost iza sebe. Što je u Kragujevcu primljeno, valjda, s punim razumevanjem. Ponavljaju se netrpeljive polemike o tome da Srbija treba da se suoči sa prošlošću, ali nema baš mnogo razložne rasprave o tome kako da se suoči sa sobom.

Dok teku dugi i mučni sudski procesi u kojima se razmrsuje klupko nepočinstava iz bliske prošlosti i broje ukradeni milioni, postoji bojazan da je i ova godina pokazala da ostaje zanemarena ona dublja, egzistencijalna kriza.

Najteže vesti 2007. bile su zapravo one koje su govorile da za mnoge ljude, obične smrtnike i patnike, nema vesti.

Proklamuju se i neke razvojne i socijalno korektivne politike, ali se posle to nekako zaboravi. Izvesni ekonomski pokazatelji su relativno dobri, GDP raste, i indeksi su u osnovi pozitivni, ali očito, pored pojedinačnih uspeha, gigantskih podviga, ni izuzetnih pregnuća – mašina se sporo pokreće, dok jedini raspoloživi milionski resurs, "kolateralne žrtve", "višak tranzicije", jede čamotinja.

Simbolički najjača vest prošle godine govorila je o povratku konja, lipicanera, koji su u našim ratovima raspada promenili gazdu. Nekoliko ministarstava dve države angažovano je oko toga kako da se konji vrate. Što neko već napisa citirajući vašeg hroničara: u redu je to s konjima, ali šta je s ljudima?

Neke izbeglice u Srbiji već 16 godina borave u kolektivnim izbegličkim centrima koji su predviđeni za kraći prihvat unesrećenih. U Srbiji živi pola miliona izbeglih, što čini 7,5 odsto njenog ukupnog stanovništva: od toga, oko 100.000 još ima izbeglički status, 209.000 status interno raseljenih lica sa Kosova, a oko 200.000 izbeglica je u međuvremenu uzelo državljanstvo Srbije i pokušava da se snađe.

Zdravstvena istraživanja upućivala su na zaključak da je tokom devedesetih istrošen zdravstveni potencijal populacije.

U Marselju za kugom zaražene brodove sa istoka 1383. karantin je trajao 40 dana, doseljenici u Ameriku na ostrvu Elis hiljadudevetstotih bili su u karantinu 30 dana, a 2007. mi, naše rođene što dolaze držimo u dvadeset puta dužem karantinu (polovina nezaposlenih čeka na posao najmanje dve godine), da očvrsnu u redovima, da nas ne zaraze mladalačkom nadom, buntovničkim duhom i, ne daj bože, rizikom samopoštovanja i da se naviknu na naše bacile.

Trećina radno sposobnog stanovništva je radno imobilisana. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, stopa registrovane nezaposlenosti u Srbiji iznosi 28 odsto, u Poljskoj 17,7 odsto, u Hrvatskoj 13,6, u Bugarskoj 10,1. Oko 700.000 ljudi je nezaposleno, a polovina su mladi, a dve trećine stručni, dok 250.000-300.000 ljudi tumara i snalazi se u sivoj ekonomiji našeg divljeg kapitalizma, a dva puta toliko čeka da dođe novi gazda i kao Muja Fati u vicu, kaže: "Hajde da se igramo ‘Velikog brata’! Imaš tri minuta da napustiš kuću…"

Pesma grupe Haustor:

"Bolje je da odete, prilike su nove
Ulozi u povijesti došao je kraj
U pola četiri ujutro sa perona pet
Radnička klasa odlazi u raj…"

Ovde je poslednjih godina vladala neka imitacija ideologije nalik na čuvena 3D posletarne Nemačke – demokratizacija, denacionalizacija, dezindustrijalizacija. I neka imitacija saksijanske šok terapije, čak i kad je Džefri Saks revidirao. I javni prezir dežurnih ideologa prema "socijalističkim gigantima". Ima li promene?

RTB Bor je jedno vreme tretiran kao mrtvi dinosaurus, a u Boru i Majdanpeku cena nekretnina je bila pala na petinu prosečne, i pretila im je depopulacija. Kad je 3. decembra raspečaćena tenderska dokumentacija pokazalo se, ipak, da je neko spreman da ponudi 466 miliona dolara za basensku imovinu i 180,4 miliona za investicije. Austrijski konzorcijum grupacije A-Tec je, kao prvorangirani ponuđač, nadmašio rusku kompaniju SMR, koja je bila spremna da kombinat bakra plati 370 miliona dolara i izdvoji još 413 miliona dolara za investicije. Sledi konačna faza pregovora o investicionom i dodatnom socijalnom programu, ekologiji i drugim detaljima. Agencija za privatizaciju je tražila od austrijske ambasade informaciju o tome da li se protiv Mirka Kovača, vlasnika A-Tec Industries AG, vodi krivična istraga zbog namernog odvođenja pojedinih firmi u stečaj.

O našem udesu nema velikih umetničkih dela, mada indikacija uozbiljavanja može biti to što se u pozorištima daje klasika: Car Edip, Ifigenija na Tauridi, Mletački trgovac

Ni naš sport u celini i nije više reprezent naših podviga, već naših društvenih mana. Ovde treba citirati političara Gorana Ješića: "Ako su pohapšeni članovi uprave najtrofejnijeg kluba na Balkanu, ako policija proverava i drugi najveći klub na prostoru bivše SFRJ, ako je ubijen predsednik prošle godine najuticajnijeg fudbalskog kluba Bežanija, ako imate stalne afere, onda ne možete da pričate o regularnosti takmičenja."

Doduše, ove godine smo s ponosom naučili sve o dropshot/slice bekhendu, kao da nam je pradeda igrao tenis. Da li smo u mladim vladarima nad belim sportom (Đoković, Janković, Ivanović) kao i u slučaju Marije Šerifović na Eurosongu u nečemu što je samo igra prebrzo pronašli znak da za tu našu ratnu generaciju važi pravilo: "Ono što vas ne ubije, ojačaće vas."

Njihov podvig isključivo je lični i nikakve društvene okolnosti nisu mogle da im idu naruku i mi nemamo nikakve zasluge za to, ali treba li se ljutiti zato što oni vole da nose našu zastavu i zato što im tu zastavu daju u ruke, kao što su neki namrgođeni i umišljeni misionari i u ovom slučaju činili u zadatim izlivima samomržnje. Treba prosto razumeti da prezreni, poniženi i ispaćeni narod i njegovi predstavnici hoće malo radosti učešća u pobedi – i malo zvezdane prašine na prstima…

Njihovoj omiljenosti doprinosi ne samo veliki talenat, ne samo uspeh, koji je takođe nesumljivo veliki i ne samo ono "u pobedi se ne uznesi – u porazu ne poklekni" držanje, već očito i varljiva nada da naša "generacija" ima potencijale koje će tek pokazati i nadvisiti gubitničku očevsku generaciju bebibumersa, vršnjaka tranzistora i čipa, oronulu decu obnove i izgradnje, onu koja nije znala šta hoće, ali to hoće odmah, koja je i dobila sve što je tražila, ’68. tražila više socijalizma i dobila ga, a devedesetih više nacionalizma i kapitalizma i dobila ga, zagubljena u tzv. tranziciji.

Iz istog broja

Ličnost godine

Sonja Liht

R.V

Jedinci

Večiti osamljenici

Tamara Skrozza

O stripu

Čarolija nezlobivog humora

Dejan Anastasijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu