FM radio 2001. (1)

11. 1. 2002. / 10.51

Godina uljuđivanja

Državni radio je sada negde između bivšeg partijsko-etničkog i budućeg Javnog: medijske babaroge su se povukle u svoje pećine (stroge), ali još uvek se diše na škrge...

Godina uljuđivanja 1
ZVUK SRBIJE: Radio Beograd

Radoznali, otvoreni i avanturistički raspoloženi (za potrebe ovog teksta prevashodno beogradski, pošto je FM etar prilično lokalna stvar, i njegova se konfiguracija veoma razlikuje od mesta do mesta) FM-surferi doživeli su i preživeli 2001. godinu kao svojevrsnu laboratoriju, workshop iliti workinprogress: kako se prvi izdžikljali zameci nečega što ambiciozno nazivamo "demokratski preobražaj društva" odražavaju na poredak veličina i vrednosti u prašumi (savani?) beogradskog i okolnog javnog FM radija, u frekventnom opsegu od 87,5 do 108 mHz? Naime, do mitskog Petog Oktobra stvari su bile jasne: postojale su tek dve-tri frekvencije na kojima se moglo čuti nešto suvislo – osim kad im se ovlaži koaksijalni kabel ili, pak, Gazdina sekcija socijalno retardiranih Omladinaca poželi da se igra radio-stanice – dok je sve ostalo bilo ili lavež najgnusnije profašističke propagande za koju bi utamničenje po kojekakvim hoteloidnim Scheveningenima bilo sasvim nezaslužena nagrada, ili pak grozomorna mešavina turbaškog i denserskog njanjanja i zapomaganja, kombinovana s debilnim "kontakt programima" ni-o-čemu, u kojima se jedan nobrain divio i radovao drugom nobrainu (i obrnuto), a sve to kao idealna, društveno podsticana i poželjna zvučna kulisa duboke "ratne pozadine" čiji je patriotski zadatak da pusti da je šišaju, da poletno pevuši songove za one čiji IQ dramatično raste u rikverc ne zaustavljajući se čak ni na nuli, i da ne postavlja suvišna pitanja.

USTALI S PATOSA: Sada je, kao, gotovo s tim: Neslobodni su Oslobođeni, Nezavisni su legalizovani, programirano-glupi su se programirano opametili… Kad bismo se zezali. Ipak, ne može se poreći da je barem onaj relevantniji deo FM programa – pre svega onaj koji svi mi, hteli-ne hteli, finansiramo – doveden, ako ništa drugo, do nivoa podnošljive suvislosti i korektnosti, kao baze za budući minuciozniji rad na kvalitetu i profesionalizmu. U prvom delu ovog ovlašnog, sumarnog pregleda bavićemo se upravo onime što svi finansiramo, dakle Radio Beogradom i Radio Novim Sadom, kao najvažnijim FM delovima RTS-ovog mastodonta. Radio Beograd se odlepio od dna (života), od patosa na kojem je, onako poluonesvešćen i nadrogiran "patriotskim" psihoaktivnim supstancama, preležao cele devedesete, buncajući u bunilu najneverovatnije gluposti. Razna FM-strašila, anđame i babaroge povukle su se u svoje pećine (stroge) iz kojih su svojevremeno puštene ne bi li potrovale sve živo – seća li se još iko svih tih milika šundića, dejana "kaži, deki" erića, dušanki radmilović, ana andrić etc.? – i vazduh je pročišćen bar do izvedivosti disanja na škrge, a ako nismo baš nadžak prestrogi – onda i više od toga. Na čelo nacionalnog radija došao je iskusni Rade Veljanovski, a njegov je Prvi program (94,5 mHz) – po možda staromodnim, ali još uvek široko prihvaćenim kriterijumima svojevrsni "ogledni primerak" javne radio-difuzije u jednoj zemlji – preuzeo prevejani zanatski lisac Dušan Radulović, čovek inače blag, ali lekovito nespreman na suvišne kompromise sa onima koji su se deset i kusur godina javno uneređivali usred radio-studija, umesto u za to predviđenim nusprostorijama. Čistoća je pola zdravlja!

Radulović, pouzdano znam, veoma drži do programske šeme, svestan – lokalnim cyberdžiber trendovima uprkos – da radio nije isto što i DJ kabina iliti postmoderni džuboks, nego samo i jedino ono što ima, da prostite, program: i Prvi je program tokom 2001. vaistinu ponovo počeo da liči na Radio. Informativni program je upristojen s više umešnosti nego što je to bilo moguće na spolja i iznutra fizički i mentalno razorenoj TV-posestrimi, pa su Novosti dana i Hronika ponovo postale slušane i izvan famoznih međugradskih autobusa koji landaraju zemljom Srbijom, "narodnjački" duh je gotovo istrebljen, kreirano je nekoliko novih, obećavajućih prepodnevnih i poslepodnevnih magazina koji bi trebalo da dosegnu slavu nekada kultnih "Radioskopa" i "Argumenta više", i (kasno)večernji program je počeo da dobija čvršće konture, mada razlozi za nostalgiju za neprevaziđenim "Programom u boji" i dalje postoje… Neki odbegli i oterani ljudi vratili su se na Prvi i ostale programe, neki koji su tavorili u senci dobili su šansu da se iskažu, bilo je nekoliko dobro pogođenih autorskih akvizicija, poput prelaska uvek pouzdane i kreativne Tanje Milekić sa Drugog na mnogo slušaniji i u potencijalno dobrom smislu "populističkiji" Prvi program; kao nadaleko čujni Zvuk Srbije, Radio Beograd 1 čini da "plastično" shvatite u čemu je, uopšte, bit Promene: ubuduće, kada negde na dalekim putovanjima uhvatite na svom tranzistoru njegov krkljavi i šuštavi MW ili SW zvuk, više se nećete stideti što je to zvuk baš Vaše zemlje…

KULTURA OPŠTE PRAKSE: Drugi program ostao je veran svom osnovnom kulturalight duhu, ali je programska šema sada "rastresitija", podeljena na mahom jednočasovne segmente; pored standardno solidnih, mada hronično isuviše bezbojnih emisija o "kulturi opšte prakse", o klasičnoj muzici ili džezu, Beograd 2 je osvežen novim autorskim projektima poput vanredno zanimljivog i provokativnog "Grada" Snežane Ristić i Radonje Leposavića, "Stepenika" Marijane Radulović posvećenog "fenomenima političke kulture", "Prizme" neumornog radioarhivskog istraživača Đorđa Malavrazića, emisije "Kod Pelikana" koja se nestereotipno, a ipak ozbiljno bavi aktuelnom književnošću, dnevnog termina "Reč više" okrenutog analitičkom premeravanju društva etc, a sve to s minimumom reklama i decentno upakovano, gotovo kao nekakav daleki odjek onoga što je BBC-ijev Radio 4, možda najkvalitetniji radio program na svetu namenjen obrazovanijoj publici; ovaj bi ostrvski radio, uostalom, i trebalo da bude model za ovakvu stanicu. Još kad bi se neko opsetio da vaskrsne "Nevidljive ljude", taj preslatki magazin posvećen samom radio-mediju i njegovim neiscrpnim mogućnostima, i da makar tako pokaže da Radio još uvek poseduje nekakvu samosvest! Treći program je najveći uspeh u 2001. ostvario samim tim što je preživeo, pošto mu je ozbiljno zapretila jedna od (di)verzija Skadra na Bojani zvanog Zakon o radio-difuziji; bilo bi idealno da, kao u Sloveniji i Hrvatskoj, Treći program dobije zasebnu frekvenciju za celodnevno emitovanje – ne verujte secikesama i licemerima koji će vam reći da je to skupo: nekomercijalni, pa još "umetnički" radio je, u osnovi, medij neviđeno jeftin i lak za održavanje, samo kad se zna šta se i kako se radi!- a "razumni minimum" za blisku budućnost je očuvanje dosadašnjeg obima produkcije uz mnogo smelije otvaranje ka "stvarnosti", mimo mimikrijskih eskapističkih strategija koje je Beograd 3, čini se, mestimično primenjivao ne bi li u komadu preživeo "olovne godine". Nebojša Spaić se poduhvatio reanimacije odavno malaksalog i obezličenog – čast autorskim izuzecima – Beograda 202, i to je dobro: prvi se rezultati već vide. Ono što nije dobro jeste olako kljaštrenje (valjda zarad Dogme o potpuno-novoj-šemi) takvih institucija kakav je "Sav taj džez" Raše Petrovića, koji je odnedavno prepolovljen, valjda zato da bi notorni Vlada Džet dobio još malo mesta za svoje neprobavljive Anahronizme kojima je odavno potrovao i na stranputicu naveo celu srbijansku rock-palanku! Aman zaman!

KONFEKCIJSKA KOREKTNOST: Što se tiče Radio Novog Sada (87,7 mHz) – i dalje u RTS-u, ali verovatno ne zadugo – tamo je protofašistička Devastacija bila još potpunija nego u Beogradu, pa je i Terapija teža; ipak, umivanje je dalo početne rezultate, a istraživanja pokazuju da se slušaoci vraćaju ovoj pravedno ignorisanoj i prezrenoj frekvenciji. Info-program je na mišiće "dignut" tek do bezlične, konfekcijske korektnosti, i još je isuviše u senci onog beogradskog, sa premalo vojvođanskih sadržaja kao svog prirodnog ishodišta, u kojem RNS-u, po prirodi stvari, niko ni "spolja" ni "iznutra" ne bi mogao biti dostojna konkurencija (a ne da ih klinci s Radija 021 – 92.2 mHz – rasturaju "Vojvođanskim dnevnikom", bar tamo gde se čuju). Neki kultni muzički sadržaji poput "Randevua s muzikom", "Pop ekspresa", "Džez scene" ili "Uz svetlost ponoćne lampe" (kao i nekoliko izdanja Noćnog programa tokom nedelje), s autorima poput Bogice Mijatovića, Anđelka Maletića ili Vitomira Simurdića – sve imena koja (mi) izazivaju reminiscencije na Slatku Pticu Najranije Mladosti… – preživela su nekako Olovne Godine na RNS-u i, iako te emisije nemaju onaj elementarno informativni i "prosvetiteljski" značaj i značenje kao u vremenima naše medijske nevinosti, jer je sada FM skala prenapučena svakovrsnim "dragstor-sviračima", njihov opstanak u etru ima smisla kao negovanje Novih, Gradskih Tradicija i dokaz da postoji mogućnost izbora prošlosti i ličnih mitologija te uzgajanja pluralizma tradicija, dokaz da nije baš sve ovde bilo i ostalo praziluk, "đedovsko ognjište" i gusle… Uostalom, kada je ona konvencionalnije shvaćena tradicija u pitanju, i tome Radio Novi Sad doprinosi emisijama koje se bave panonskim, ali i ostalim muzičkim nasleđem (i njegovim kvalitetnim derivatima, varijantama, inovacijama…), po strani od psihogenocidnog "narodnjaštva" tek minule epohe Nadirućeg Prostaka, ali i od površne i šminkerske world music pomodnosti. Kada je uže, sasvim "građanski" shvaćena kultura u pitanju, dogodio se jedan od valjda tipično tranzicijskih paradoksa: ranije je kulturni magazin "Spektar" imao tri jednočasovna izdanja nedeljno – u prepodnevnim satima – ali je bio dosledno eskapistički: tačno se znalo i ko i šta se ne sme pojaviti u takvom programu… Sada tabua, čini se, nema – ali je "Spektar" sveden na jednu jedoipočasovnu emisiju (petkom uveče), što je uvredljivo, potcenjivački malo i tesno skrojeno i za tu pokrajinu, i za taj grad, i za taj medij. Na drugoj strani, iz radiodramskog arhiva izvučeni su komadi niza dugo prećutno nepoćudnih autora, onih koji su se suprotstavljali naci-euforiji, poput Vojislava Despotova i Vujice Rešina Tucića; treba podsetiti da je nekada upravo dramski program RNS, zahvaljujući urednicima poput pokojnog Voje Despotova, bio "najavangardniji" u SFRJ okvirima. Odškrinuvši barem vrata društvenim kontroverzama i škakljivim temama, RNS je pokrenuo seriju diskusionih emisija "Forum" (četvrtak, 20 h), a u prvim mesecima svog "oslobođenog" emitovanja pripremao je i "Intervju dana" i slične poslepodnevne govorne programe koji su, međutim, još letos zamenjeni benignim evergrinima, tobože zbog "letnje šeme"… koja traje, evo, i na -15 stepeni Celzijusa?!

"Državni radio", dakle, više nije (na onako primitivan način) Partijski radio ili (č)Etnički radio, ali treba još dosta da se uradi da bi uistinu bio Javni radio. Ipak, 2001. je nesumnjivo bila godina uljuđivanja. Samo onaj ko nije, makar iz antropoloških razloga, slušao riku svih onih Razjarenih Kanibala može misliti da je to malo!

Iz istog broja

Božić

Uži prolaz

Zoran Majdin

Hladnoća

Srbija na minusu

Tamara Skrozza

Euroforija

Provetravanje slamarica

Lada Muminagić

Kontroverzna prodaja cementara

Cementirano pitanje

Dimitrije Boarov

Reforme

Bankrot banaka

Miša Brkić

"Bezbednosna kultura" političkih stranaka

Plava riba i svastikin but

Miloš Vasić

Novi prokonzul Kosova

U klizavoj fotelji

Dušan Reljić

Izborna 2002. godine

Za Dedinje i Cetinje

Nenad Lj. Stefanović

Lik i delo

Sven Hanavald

Vladimir Stanković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu