Varljivo leto 1990 – Zagreb

Godina koja se ne vraća 2

Godina koja se ne vraća

U ovoj nepouzdanoj hronologiji rekonstruisanoj kroz izmaglicu alkoholnih i hašišnih isparenja, prvi pouzdan datum koji se javlja u sećanju zapravo je već majski, onaj kada se održavaju "prvi slobodni izbori" u Hrvatskoj, nakon kojih ćemo se probuditi u jednom olovnom ponedeljku, i to će zapravo biti Dan Prvi naših novih života, što možda još nismo znali, ali smo slutili, naročito oni među nama s nekom urođenom ili stečenom falinkom, po merilima Novog poretka, impersoniranog kroz nakaznu obrazinu jednog zlog i tupoumnog starca

Blago Miljenku, on se svega seća. Mada, opet, i pamćenje može da bude prokletstvo.

Ne znam gde sam i s kim dočekao 1990. i šta sam od nje tada očekivao. Zapravo, cele 1990. se slabo sećam, a taj zaborav mi, što više o njemu razmišljam, to više liči na ono što je neko, valjda Čarli Vots, rekao za šezdesete – "ko se seća šezdesetih, taj ih nije doživeo". Slično kod mene važi za osamdesete: mnoge njihove najbolje trenutke zapravo sam zaboravio, ili ih se sećam fragmentarno, kroz koprenu, kao iz polusna. A istovremeno, i nema u tome nikakvog paradoksa, baš od njih sam sazdan; od svih tih trenutaka, ljudi i događaja koje sam zaboravio. Napustili su moju svest nakon što su se ugradili u moj DNK. A godina 1990. bila je prelazna i bastardna, istovremeno "odjava" osamdesetih, u kojoj smo po inerciji, doduše sve sumornijoj, živeli po regulama i standardima prethodne dekade, i godina najave nečega novog, mračnog, olujnog. I od tada živimo u devedesetim, i verovatno ćemo umreti u njima.


POSLEDNJA MLADOST U JUGOSLAVIJI

Godina 1990, dakle, poslednje je leto naših starih života, i prva jesen naših novih egzistencija. Zato su mi, valjda, prvi meseci 1990. iščileli iz svesti. Živeo sam onako kao i do tada, u poznosocijalističkom Zagrebu, kupovao sam kamare vinilnih ploča i radovao se sve boljem izboru "originala". Popunjavao sam kolekciju raznim čudacima – Suicide, John Lurie, Antony Braxton, Art Ensemble of Chicago, kojekakav alterrock, psihodelija, free jazz, electronic body music, manijakalno čitao, a kako za silne nove i stare knjige nikada nije bilo dovoljno para, bio sam istovremeno učlanjen u nekih pet-šest ogranaka Gradskih knjižnica: u glavnu, Gornji grad, "Bogdan Ogrizović", Savski Gaj, Travno… Par knjiga im nikada nisam vratio, izvinite, žurilo mi se, mea culpa. Pustošio sam kioske, od mog pred zgradom do onih velikih na Glavnom kolodvoru i Trgu republike: "Vjesnik", "Večernjak", "Politika" i "Borba" svakodnevno, "Oslobođenje" za vikend (pišu Tirnanić, Đinđić, tu je i mladi Jergović), novosadski "Dnevnik" sredom, zbog kulturnog dodatka (uređuje ga Kopicl, čini mi se, ili Daca Nikolić!), ljubljansko "Delo" obavezno za vikend ("Sobotna priloga") i četvrtkom kad izlazi književni podlistak, tamo piše i neki oskarvajldovski klinac Marko Crnkovič, pomalo snob, ali otherwise genije!, subotom bih ponekad potegnuo putničkim do Brežica po ljubljanski "Dnevnik" koji je imao sjajan dodatak "Podmornica", a nije se prodavao izvan Slovenije. Od magazina NIN, "Duga", "Stav", "Danas", "Start", "Intervju", "Teleks", plus svi "omladinski" – "Polet", SL, "Mladost", NON, "Naši dani", i, naravno, "Mladina" svakog petka u mom poštanskom sandučetu, još od 1982… "Književne novine", "Književna reč", "Oko", "Lica", "Ritam"…

Godina koja se ne vraća 3

Jednog letnjeg dana te godine, na radiju čujem da grupa beogradskih novinara odmetnutih od svojih "okupiranih" redakcija osniva nezavisni magazin, zvaće se "Vreme". Pomislim, voleo bih da te novine budu moj dom. Prvi tekst na toj adresi objaviću 39 nedelja nakon pojave prvog broja, koji sam inače kupio na "Vjesnikovom" kiosku na Aleji Viktora Bubnja 3. Najviše mi se dopalo "Vreme uživanja", a i to što Laza Stojanović uređuje kulturu… Na mom crvenom JVC PC-30 radiju svira i priča Omladinski radio 101, Radio Ljubljana 202 gde Igor Vidmar drži lekcije iz novog rocka, a Brane Rončel iz novog jazza, Austrija 3, Sarajevo 2 s genijalnim "omladinskim" programom koji nam je otkrio da tamo dolje više nije "tamni vilajet", plus večita žal što ne mogu da uhvatim ljubljanski Radio Študent, najbolji radio u svemiru tih godina. I ne samo tih, reklo bi se. Kad dođem u posetu kod mojih, u Beograd ili Novi Sad, slušam Studio B, ali i novi radio B92. Nekada dragog Minimaksa više ne slušam, postao je zabavljač i toreador krvožedne gomile. Televiziju ne gledam, ko još gleda televiziju? Ne idem na more te godine, jebo more, cela 1990. je jedno veliko letovanje pred dugu, mračnu jesen. Visim u Kinotekama, zagrebačkoj i beogradskoj, doma okapam u kinima Jadran, Balkan, Zagreb, Studio i SC, gledam zaumne majstorije Pere Kvrgića u Gaveli i drugde, obožavam čarobni prostor i atmosferu Teatra ITD, izlazim u Jabuku, Kulušić, Lap, Kset, žuljam dupe na pijačnim tezgama pred uvek prepunim Kvazarom na Opatovini, kad nema ničega drugog u gradu gluvarim u atrijumu OKC-a, u Ljubljani idem u K4 i FV, u Beogradu u Rupu ako ima ko da me uvede, i u SKC, u Novom Sadu Mašinac se još ne da. Idem na sve koncerte, a 1990. su valjda svi svirali u Ljubljani i Zagrebu, i drugde. Ramones, Pixies, Bowie, Cave, The Cure… Najbolje se sećam Sonic Youth u ljubljanskim Križankama, mada je to verovatno bilo 1989. U povratku, vozimo se kroz guste dolenjske šume, još nema auto-puta, i dva-tri puta nam pred farove izleću lisice. Otkud ovolike lisice jebotepatak, čudimo se mi, otroci novozagrebačkog betona. Kasno leto 1990, prvi art & music festival u Puli, sjajan lajn-ap koji tada još nismo zvali lajn-ap, i veličanstveno noćno smrzavanje na stadionu Istre, a sutradan prženje u dugom autostoperskom povratku preko Ljubljane do Zagreba, jer smo preostale pare, umesto za voz, dali za burek. Poslednja mladost u Jugoslaviji

Godina koja se ne vraća 4
CRTANJE MAPA NA SALVETI: F. Tuđman i S. Miloševićfoto: predrag mitić


PREDIGRA VELIKOG SRANJA

U ovoj nepouzdanoj hronologiji rekonstruisanoj kroz izmaglicu alkoholnih i hašišnih isparenja, prvi pouzdan datum koji se javlja u sećanju zapravo je već majski, onaj kada se održavaju "prvi slobodni izbori" u Hrvatskoj, nakon kojih ćemo se probuditi u jednom olovnom ponedeljku, i to će zapravo biti Dan Prvi naših novih života, što možda još nismo znali, ali smo slutili, naročito oni među nama s nekom urođenom ili stečenom falinkom, po merilima Novog poretka, impersoniranog kroz nakaznu obrazinu jednog zlog i tupoumnog starca. Koji je inače obitavao u jednoj vili pored koje smo često prolazili penjući se s Britanca ka Jabuci, nemajući pojma da tu obitava neko ko se sprema da od svega onoga u čemu smo živeli mi izvan te vile stvori svoj mali, zagušljivi svet u kojem ćemo biti suvišni (pa će neki od nas kao suvišni otići, a drugi će kao još suvišniji ostati). Te ćemo večeri nakon izbora sedeti na tezgi pred Kvazarom i mračno se zezati do dugo u noć, kao onaj veselnik što peva prteći kroz mračnu šumu, i sve što će uslediti u narednih godinu, ili nešto više, biće samo fazna predigra Velikog Sranja, smeštenog u 1991, godinu preloma mnogih biografija, godinu koje se sećam mnogo detaljnije od 1990, oh, zapravo je se i predobro sećam, voleo bih da mogu manje dobro da je pamtim. Ali 1991, ne samo u Hrvatskoj nego svugde po šavovima raspukle Jugoslavije, zapravo je grdobno ali legalno dete 1990: tamo gde smo se 1990. uputili, tamo smo 1991. i sledećih godina i stigli. Ako nam se ne sviđa to gde smo stigli, to je zato što nismo pazili 1990, a trebalo je jako, jako paziti, i zato, retrospektivno, izgleda da je to opasna i podmukla godina, ta devetsto devedeseta, jer to je godina u kojoj je svakovrsnim Većinama prodata jedna opaka i otrovna (ali opojna) Priča koje se mahom drže i dan-danas.

Godina koja se ne vraća 5

Ne pamtim, kao Miljenko, gde sam koliko puta bio te godine, znam samo da sam, po običaju, dosta bazao uzduž i popreko zemlje koje će biti još samo tada i nikada više. Sećam se Ljubljane, tada diskretno nakostrešene prema "jugu" koji joj, poput strogog brkatog strica iz pasivnih krajeva, ne da da živi kako ona misli da bi trebalo, a čemu se ona odupire više pankerski nego bojovnički, zbog čega će valjda tako lako provederati kroz sledeću godinu i one nakon nje, sećam se Beograda posivelog, učaurenog, odjedared preplavljenog nekim agresivno okuraženim polusvetom i razgalamljenim jurodivcima od svake otrovne fele, sećam se Novog Sada koji najednom, osobito s rubova, kao da gubi svoju čuvenu pitominu pa iz njegovih pajzlova kulja nešto za šta nisi ni znao da u njima može postojati. U Sarajevo nisam zalazio, ono nije bilo redovni deo moje putničke geografije, ali je zato te i 2-3 prethodne godine postalo deo zajedničkog generacijskog, medijski i književno posredovanog iskustva, iz kog su pred mene stupila neka imena kakva su Hemon, Mehmedinović, Jergović, Anđelić, Pećanin, Sančanin, Burić, i još mnogo ih je bilo, s nekima ću se sprijateljiti, drugi će ostati samo znamenje jednog vremena.

Jesam li te 1990. znao da ću već sledeće godine još jednom promeniti adresu, po ko zna koji put, ali ovaj put drugačije, jer ću promeniti i državu? Državu bih, doduše, promenio i ako odem i ako ostanem, jer je država okopnila i nestala na naše oči, svugde, samo što je to u Zagrebu bilo vidljivije, a u Sarajevu nešto kasnije i mnogo bolnije, nego u Beogradu, koji se još dugo većinski pravio da se ništa ne dešava, a i ako se dešava, da on nema ništa s tim. Zapanjujuće dugo, sve do proleća 1999. trajalo je to prenemaganje, da se ne lažemo, ali to je već priča o nekim drugim godinama. Iz ove pameti, sadašnje, ako je već bilo do toga da se ide, trebalo je već 1990, dok je sve još koliko toliko "mirno", natenane zameniti stan za Novi Sad ili Beograd, ako si već tamo video neku svoju tzv. profesionalnu budućnost, a ne čekati da sve ode dođavola i kvragu, ali čovekom često vlada inercija, odlaganje, zaumna vera u nemoguće hepiende. U petnaest prethodnih godina u Zagrebu sam "postao čovek" i stekao ceo jedan život, tu su bili skoro svi moji prijatelji, koji su bili i ostali divni, ali u takvim situacijama prijatelji sami po sebi umeju biti nedovoljni. Možda me je čak ta prelazna, varljiva 1990. malo i uljuljkala: da je posle 1989. odmah nastupila brutalna 1991, imao bih mnogo manje iluzija, mnogo manje vremena da utonem u meko perje odlaganja, u san u kojem alarmi uzalud zvone, mada budan sve bitno već znaš i svega si već svestan…

Umesto da počnem ili da pakujem kofere ili da tvrdo odlučim kako ću ostati tu gde sam i utemeljiti se u novoj stvarnosti kako umem i znam, tavorio sam i dalje u limbu, u prijatnom mehuru ličnih prijateljstava, ljubavnih izazova i vaskolike (sup)kulture koja je bila pravi zavičaj svih ljudi koje sam dobro poznavao, i u tome me je zatekao i 31. decembar 1990. Nisam mario za silvestrovanje kao ritual niti mi se činilo da se negde odigrava nešto zanimljivo, ali prijateljica me je u poslednji čas izvukla iz kuće i dovela u jedan visokoplafonski stan u zagrebačkom Donjem gradu, pun poznatih i nepoznatih; mislim da je bilo već 10-11 uveče kada sam došao. Ono što je usledilo, bila je najbolja i najluđa novogodišnja zabava u mom životu. Tog sam jutra – već je počelo da sviće a znate kako kasno sviće u prvim januarima našeg sveta – nikuda ne žureći klizio cipelcugom niz Vodnikovu ka Pothodniku, zadovoljan tom noći, i razmišljao o tome kako ta 1991. valjda ne može biti gora od ove koja je upravo ostala za nama. A 1991. se potuljeno cerekala mojoj vedrini, spremajući se da mi pokaže na šta je sve spremna. Došao sam kući, umio se, svukao se i pustio gramofon da me uspava, dok je za mnom ostala 1990, poslednja godina koja se ne vraća.

Iz istog broja

Varljivo leto 1990 – 17. avgust, 30 godina od barikada oko Knina

Kako su »mupovci« prešli Kravlju Dragu

Davor Lukač

Varljivo leto 1990

Poslednji jugoslovenski maestral

Ivan Ivanji

Varljivo leto 1990 – Beograd

Na čemu se završilo

Uroš Đurić

Varljivo leto 1990 – Sarajevo

Jutra koja su odražavala iluziju

Miljenko Jergović

Kultura sećanja

Varljivo leto 1990.

Momir Turudić

Kada Vučić popušta

Kalkulacije političkog manipulanta

Nedim Sejdinović

Mini intervju – prof. Dejan Jović, profesor na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu

Miris autoritarnosti na Zapadnom Balkanu

V.O

Srbija, jednostranačka država

Udžbenički primer savršene demokratske erozije

Vukašin Obradović

Mini intervju – Predrag Vujović, nekadašnji direktor JAT-a

Naivno i pogrešno

r. marković

Novo posrtanje »nacionalnog avioprevoznika«

Iz duga u dug

Radmilo Marković

Politika i konfekcija

Tajna predsedničkog ormara

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu