Trenutne neprilike gen. Gurija Radosavljevića proističu iz dve okolnosti: prvo je bio tamo gde nije trebalo da bude, a sada ga nema tamo gde bi trebalo da ga ima. Te dve okolnosti nekako su nezgodno povezane i idu jedna s drugom: ako je već bio tamo, bolje bi mu bilo da je sada ovde, jer je to manje sumnjivo i manje bolno. Ovako – ako se ne pojavi tamo gde ga mole da dođe – ispašće da se skriva od pravosuđa svoje države. Poternica je već raspisana, a uskoro će, po prirodi stvari, ona postati i međunarodna, što uveliko sužava izbor našem generalu.
General policije u ostavci Goran Radosavljević Guri (to, navodno, znači „kamen“), miljenik medija i svojih kolega, kako potčinjenih tako i njemu ravnih i nadređenih, u policiji se davnih godina pojavljuje kao stručnjak za fizičku spremnost pripadnika uniformisanog sastava, pošto je prethodno uredno diplomirao na Fakultetu za fizičku kulturu (DIF). Nije bio jedini koji je u jednom trenutku naglo uznapredovao po „fiskulturnoj liniji“ (A. Složenjicin; U prvom krugu): pokojni general Radovan Stojičić Badža takođe se istakao na tom planu kao džudista i postao v.d. ministra unutrašnjih poslova dok mu „cigarete nisu došle glave“ (kako reče Buca Đurić, bivši načelnik GSUP-a Beograd, umešan u „Ibarsku magistralu“). Tu već nešto nije u redu: u normalna vremena uniformisani milicionari, pa makar i istaknuti sportisti, nisu napredovali preko svake mere samo po fiskulturnoj liniji. Takvima se šansa pružila tek kada je Slobodan Milošević od policije počeo da pravi armiju građanskog rata i da je vojno angažuje izvan granica Srbije. To je podrazumevalo dopunsku vojnu obuku i tu dolazimo na ključni kontekst priče o Goranu Radosavljeviću Guriju.
Naime, suočeni sa unutrašnjim nemirima (od 9. marta 1991. nadalje) i potrebom angažovanja uniformisanog sastava van granica zemlje, rukovodioci tadašnjeg MUP-a uveli su koncept Posebnih jedinica policije (kasnije, od 1996: policije), PJP, zasnovan na iskustvu sa Jedinicama posebne namene (JPN) Saveznog SUP-a iz vremena kosovske krize 1981–1990. Ruku na srce, taj koncept nije se taktički proslavio, ali to je druga priča. Koncept PJP-a, zvanično usvojen 12. maja 1992, a reformisan 1. avgusta 1993, podrazumevao je angažovanje određenog procenta aktivnog uniformisanog sastava iz svih stanica policije (koji bi bili zamenjeni rezervistima) na ad hoc osnovi (po potrebi) i njihovu dopunsku obuku vojnog tipa. U praksi na Kosovu ispostavilo se da koncept ne valja: ljudi i njihov komandni kadar nisu se poznavali; oprema i radio-veze često nisu bili kompatibilni; ukupni rezultati bili su loši, manje zbog pomenutih problema, a više zbog temeljno pogrešne strategije masovnih represalija i „teške ruke“.
U tom nesrećnom kontekstu krajem devedesetih Guri Radosavljević isplivava na površinu u MUP-u Srbije, Upravi policije, kao nadaren i uspešan instruktor na kursevima za komandire odeljenja i vodova PJP-a. Ti su kursevi bili vojnog tipa: odeljenje u napadu, podrška oklopnim jedinicama itd. Nije jasno gde je Guri stekao tu vrstu znanja; zna se da je uvek imao izuzetan šarm i talenat za međuljudske odnose, veoma nalik kapetanu Draganu Vasiljkoviću po svemu osim po stručnom vojnom obrazovanju. U tim okolnostima omiljene starešine brže napreduju. Obuka se odvijala na raznim mestima; dva su značajna za ovu priču – Tara i Petrovo Selo, poligoni MUP-a ustupljeni Jedinici za specijalne operacije Državne bezbednosti MUP-a Srbije. Zna se da je Guri 1995. radio na Tari kao instruktor PJP-a; zna se i da je odande odlazio i u Bosnu. Neki ga pominju i u kontekstu nestanka dva francuska vojna (ili obaveštajna) lica u avgustu 1995, tokom krize oko ona dva zarobljena francuska pilota iz onog „miraža 2000“ nad Palama, ali je taj ugao ostao nekako zanemaren, neki kažu i ispeglan i nikoga više ne zanima.
Bilo kako bilo, Guri Radosavljević postaje 1998. komandant Posebnih jedinica policije; njegov prethodnik, gen. Obrad Stevanović prelazi na mesto zamenika ministra za uniformisanu policiju. Na Kosovu je Guri bio potčinjen Štabu za borbu protiv terorizma (Sreten Lukić, David Gajić, ali i Nikola Šainović i drugi, videti haški proces koji traje). Ta se priča završila kako se završila, a Guri u MUP-u krajem 1999. dobija zadatak da oformi kadrovsko jezgro hipotetičkih budućih specijalnih jedinica za moguću upotrebu na Kosovu – ako se ukaže potreba, to jest. To jezgro od oko hiljadu ljudi počinje sa obukom na poligonu Petrovo Selo, terenu JSO-a od 1992, a činiće kasnije i jezgro buduće Žandarmerije.
Petrovo Selo i obuka; tu leži ključ kasnijih događaja. Iz snimaka i iz iskaza poznavalaca vidi se da je ta obuka bila sasvim drugačija od dotadašnje obuke PJP-a. Vidi se francuska ruka i naglašeni korporativni duh, esprit de corps, svojstven JSO-u koji je već bio narastao do svojih zastrašujućih razmera. Ko je mogao da ponudi takve instruktore i takvu obuku osim kolege Ulemeka? Niko. U junu mesecu 2001. naredbom ministra Dušana Mihajlovića osnovana je Žandarmerija kao organizaciona jedinica MUP-a Srbije; prvi komandant bio je Guri Radosavljević.
U međuvremenu, desilo se nešto što generalu Radosavljeviću nije trebalo, kako sada vidimo: pošto smo „pobedili NATO pakt, spasli Ujedinjene nacije i međunarodno pravo“ 11. juna 1999, pod onim šatorom kod one kafane u okolini Kumanova, i pošto smo, proglasivši pobedu, pobegli glavom bez obzira sa Kosova, na poligonu JSO-a i PJP-a u Petrovom Selu u julu bezobzirno su ubijena tri brata Bitići, mecima u potiljak, vezani i bespomoćni. Bačeni su u jednu od tada popularnih masovnih grobnica, uz tela kosovskih Albanaca preneta odande tokom „asanacije terena“ (to je kad sklanjate dokaze o ratnim zločinima) i zakopana tamo. Možda je tada bilo u modi ubijanje nenaoružanih civila; možda se ubiti tri mlada čoveka upravo puštena iz zatvora gde su odležali prekršajnu kaznu tada smatralo za poželjno; tek ubijeni su. Po puštanju iz prekršajnog zatvora njih su uhapsila nepoznata lica sa legitimacijama MUP-a (od kojih je jedno kasnije identifikovano kao vozač Dušana Spasojevića Duće, vođe Zemunskog klana: „nabusit i drzak, sa debelim zlatnim lancem oko vrata“; poznato?) i odvezla u Petrovo Selo, gde su sutradan hladnokrvno ubijeni.
Tu se javljaju dva problema: prvo, braća Bitići bili su američki državljani, a Amerikanci ne vole kad im neko ubija državljane, pogotovo ako je taj neko upravo poražen u ratu sa njima; drugo, u trenutku zločina gen. Goran Radosavljević Guri bio je prisutan na poligonu u Petrovom Selu u svom svojstvu komandanta Posebnih jedinica policije MUP-a Srbije. Godinama je Guri tvrdio da je u trenutku zločina bio „na odmoru“; onda su ga svedoci na suđenju za ubistvo braće Bitići pred Specijalnim sudom, većem za ratne zločine, smestili na kritično mesto u kritično vreme: bio je tu u nekoj kamp prikolici sa svojom ćerkom, kažu. Na odmoru ili ne, Guri se našao u neprilici: ko je komandovao Petrovim Selom? On ili neko drugi? Ako je dopustio da u njegovom prisustvu neko drugi – a prisustvo „Dućinog vozača“ ukazuje na ulogu JSO-a – može da radi takve stvari, ko je komandant? Tu se – u minijaturi ništa manje tragičnoj – ponavlja ono isto haško pitanje o komandnoj odgovornosti, kada se MUP i Vojska uzajamno optužuju za „stvarnu“ umesto „formalne“ nadležnosti na Kosovu. Odbrana tipa „bio sam u kamp-prikolici i ne znam ništa“ nije nešto, ali je bolje od bekstva u ceo svet.
Znao je Guri da nije sve baš sasvim čisto oko njegove biografije odmah posle petooktobraskog prevrata i daljeg napredovanja u službi. Vratimo se sada u leto 2001. godine: Guri je komandant upravo osnovane Žandarmerije i „garant mira i stabilnosti“ na Jugu Srbije, uz podršku Čovićevog tima za Kosovo i ostalo. U julu mesecu, tačnije 11. jula, otkriveni su leševi braće Bitići; 19. jula delegacija iz Srbije treba da putuje u Brisel, u sedište NATO-a, da razgovaraju o Čovićevom planu za Preševsku dolinu; Guri je predviđen za člana delegacije. Kako kažu učesnici tih događaja, Guriju nije bilo nimalo svejedno: raspitivao se ima li i za njim neka poternica, da ne prođe kao onaj general Krstić koji je pao u Beču za Sarajevo. Jedva su ga ambasador SAD Bil Montgomeri i Nebojša Čović uverili da je sve u redu, pak je i otišao u Brisel i odande se bezbedno vratio. U to vreme istraga oko ubistva braće Bitići krenula je ozbiljno, uz pomoć FBI-ja i američke administracije. Već tog jula meseca nedeljnik „Reporter“ dovodio je Gurija u vezu sa tim nesrećnim Petrovim Selom. Sama okolnost da je Guri ipak otišao u Brisel ukazuje da su njegove brige bile umirene sa nekog nadležnog mesta. Ne da je on pominjao šta ga brine (Bitići? Francuzi?); naprotiv, ali ipak.
Lojalnost i profesionalna korektnost gen. Gorana Radosavljevića Gurija postoktobarskoj demokratskoj vlasti nije nikada dovedena u pitanje. Naprotiv: u kritičnim trenucima stavljao se na raspolaganje vladi, ponekad čak na način uverljiv i dramatičan (akcija „Sablja“); u tome je nalik na gen. Sretena Lukića, još jednog čoveka sa kojim se istorija poigrala (uzgred: Vladan Batić tvrdi da je u januaru 2001. Vojislav Koštunica za načelnika Javne bezbednosti predlagao Branka Crnog, poverljivo lice Radomira Markovića, a DOS gen. Svetu Đurđevića, pa je Sreten Lukić bio kompromisno rešenje…). Dakle, Guri nije bio sporan ni u kom smislu kao komandant Žandarmerije, naprotiv; kao ni Sreten Lukić, uostalom, kao načelnik Javne bezbednosti. Onda je ispalo da obojica imaju problematičnu predoktobarsku prošlost (Kosovo obojica, a Sreten još i rođake iz Bosne).
Tu dolazimo do melanholičnog zaključka: prošlost se ne briše, ali prošlost i ne oprašta svojim akterima. General Guri, miljenik medija i policajaca, sada je negde u celom svetu, umesto ovde, gde bi trebalo da se opravda ili da objasni svoje prisustvo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ovako sam sebe stavlja u položaj čoveka sumnjivog, jer beži. Šteta.
