Srpska pravoslavna crkva

Gde god da krenem... 2

I KOSOVO U PREDLOGU NOVOG USTAVA SPC: Patrijarh Irinej s vladikama

foto: spc

Gde god da krenem…

Na predstojećem prolećnom Saboru raspravljaće se o novom predlogu Ustava i mora se reći da je bilo vreme da se tako nešto uradi. Čega sve ima u ovom predlogu što je uznemirilo javnost, a šta, na prvo čitanje, ozbiljno upada u oči? Raspravljaće se i o Kosovu. Da li će i koliko biti balansiranja da se svetovne vlasti ne uvrede

Godina je 1930. i patrijarh Varnava insistira da se što pre sastavi Ustav Srpske pravoslavne crkve. Prema važećem državnom zakonu, donetom samo desetak meseci pre toga, taj Ustav prvo mora da se dâ ministru pravde da ga on usvoji, a potom kralju Aleksandru da ga ozakoni. U novembru, ministar dobija tekst Ustava i obećava da ga neće mnogo menjati. Ali ministarsko obećanje, kako je poznato, nije baš reč uklesana u kamenu. Oko nedelju dana kasnije, njegovi pomoćnici vraćaju dokument sa 18 primedbi, od kojih su neke veoma ozbiljne i menjaju smisao samih ustavnih odredbi. Episkopi većaju i prihvataju manji deo primedbi, da bi raspravu prekinuo patrijarh Varnava tvrdeći da je dalje popuštanje nemoguće. Prvi čovek SPC pokušava da privoli zvaničnike i ubedi ih da je neophodno da kralj ozakoni baš onaj tekst koji je Sabor ponudio. Neuspešno. Prolaze meseci, prolazi još jedno zasedanje Sabora, menja se i ministar pravde, ali se ništa ne događa. Godinu dana nakon što je sve započelo, novembra 1931. kralj Aleksandar, bez ikakve prethodne najave, donosi ukaz o potvrđivanju Ustava SPC. Kažu da su patrijarh i uopšte Crkva bili nezadovoljni neusaglašenim članovima, ali da se nisu otvoreno protivili. U taj su Ustav, do danas, unošene izvesne promene (1947, 1957…), uglavnom iz potrebe da se doskoči komunističkim vlastima.

Na predstojećem prolećnom Saboru raspravljaće se o novom predlogu Ustava i mora se reći da je bilo vreme da se tako nešto uradi. Čega sve ima u ovom predlogu što je uznemirilo javnost, a šta, na prvo čitanje, ozbiljno upada u oči? Raspravljaće se i o Kosovu. Da li će i koliko biti balansiranja da se svetovne vlasti ne uvrede?

ŠTA SE MENJA…: Komisija za reviziju Ustava SPC osnovana je 2012. godine, kako bi se on "prilagodio novim prilikama i uslovima", a u njenom sastavu su, između ostalih, mitropolit Amfilohije, episkop bački Irinej, braničevski Ignatije, umirovljeni episkop Atanasije Jevtić, kao i nekoliko profesora fakulteta koji se razumeju u materiju. Među konsultantima su se, osim grčkih i ruskih profesora, našli i Nenad Đurđević sa Kragujevačkog univerziteta, inače jedan od optuženih u aferi "Indeks", kao i Kosta Čavoški.

Za početak, ono što je moglo da zasmeta vernicima, kojih po statistikama ima dosta, ali i sveštenstvu SPC, jeste to što se predlog Ustava, kako to obično biva, prvo pojavio u medijima. E sad, zapitaće se čovek, gde drugde i da se pojavi. Ali ako je već mogao da završi na portalima, mogao je i da bude poslat sveštenicima, a ne da oni guglaju predlog Ustava sopstvene im Crkve. A bilo bi još lepše da je, kada su neki delovi u pitanju, postojala šira rasprava, razgovor koji bi uključivao čak i vernike. Za to nije kasno, ali teško da će se dogoditi.

Uglavnom, javnost su zaokupile tri teme: promena imena Crkve, način izbora patrijarha i veći broj episkopija, njihove nove granice, te podizanje pojedinih na rang mitropolija (ili, drugačije rečeno, veći broj mitropolita).

Kada je o prvoj promeni reč, nema tu mnogo šta da se kaže. Po predlogu, Crkva bi se zvala Srpska pravoslavna crkva – Pećka patrijaršija, a sve ostalo je kao i dosad. Neosporno je da su veze SPC sa Kosovom jake i ona ima pravo, a i istorijske argumente, da u svoj naziv unese Pećka patrijaršija.

Što se tiče izbora patrijarha, kao što je poznato, poslednja dva poglavara birana su apostolskim žrebom. Ovaj način izbora patrijarha, veoma redak u pravoslavnom svetu, a uveden 1967. da se komunističke vlasti ne bi previše mešale, mnogima je posebno prirastao za srce jer tako, kako kažu, deluje Sveti duh, a ne odlučuje do kraja ljudski faktor (a znamo da su ljudi grešni). Možda je ovakav način omiljen i zbog činjenice da je tako na tron SPC sasvim neočekivano seo jedan od njenih najdražih poglavara, Pavle Stojčević. Novi metod bi, ukratko govoreći, podrazumevao da poglavar postane onaj vladika koji ima najveći broj glasova. E sad, ako se već veruje u delovanje Svetog duha, onda valjda to delovanje nije ograničeno samo na izvlačenje koverte sa imenom, već na ceo proces biranja. A opet, poznajući dosadašnje ponašanje pojedinih episkopa, politička uplitanja u crkvena dešavanja u prošlom veku, raznorazne mogućnosti da se neko uceni i natera da glasa kako možda i ne bi po savesti ili čak i to da nužno ne znači da neko sa najvećem brojem glasova ima i najviše vrlina, ne bi bilo pošteno optužiti za malovernost one koji sumnjaju i strepe zbog ukidanja apostolskog žreba.

Konačno, kada je reč o novim mitropolijama, tu se verovatno radi o titularnim stvarima i ambicijama, ali i priznavanju nekih novih geografskih realnosti, odnosno o činjenici da su nakon devedesetih nastale nove države. Ono što ostaje nejasno jesu kriterijumi po kojima su neke od episkopija uzdignute u rang mitropolija, a druge nisu.

ŠTA OSTAJE ISTO, A ČEGA NEMA: Pojedine odredbe starog ustava su nažalost ostale nepromenjene. I kao što je u ono vreme kliricima bilo zabranjeno da kritikuju odluke crkvenih vlasti u besedama, sada im je to zabranjeno u javnosti. A javnost je široka, kao što znamo, pa to u stvari znači da kritika ostaje za svoja četiri zida. Visoka crkvena jerarhija inače prečesto vidi svaku vrstu kritike kao napad i čini se da time ozbiljno šteti Crkvi i stvara atmosferu, malo je reći, neslobode i straha (što nije baš u saglasju sa hrišćanskim učenjem).

Konačno, ono što ostaje utisak nakon čitanja novog predloga, bilo da je reč o novim rešenjima ili starim, koja su zadržana, jeste da je episkop sve i svja. On sudi, rukovodi finansijama, odlučuje o svemu i svima. Još se kaže kako episkop upravlja eparhijom, uz saradnju sveštenstva i vernog naroda, ali se baš ne vidi – ili je to autorki ovog teksta promaklo – u šta se i kako uključuje taj verni narod. Zanimljivo je da se u starom ustavu mnogo više pominju svetovnjaci. Inače, ono što nije zadržano, predviđa i osnivanje verskog dobrotvornog starateljstva usmerenog na širenje hrišćanskog milosrđa, u svakoj crkvenoj opštini. Tamo čak stoji da Sinod treba da se stara o zbližavanju i ujedinjenju hrišćanskih crkava, a prema novom predlogu da je nadležnost Sabora da se odnosi Crkve i države, kao i odnosi sa hrišćanskim konfesijama i drugim religijama, uređuju "u duhu Božje pravde, istine, slobode, odgovornosti i Svetog Pravoslavlja".

Kada je reč o odnosu prema Kosovu, mnogo crkvenih velikodostojnika je ponovilo da bi, po njihovom mišljenju, priznanje nezavisnosti bilo bezumno. No, kada se dođe na teren odnosa sa državom, tu se već mišljenja mimoilaze.

Mitropolit Amfilohije se plaši da Vučićeva politika vodi izdaji, patrijarh Bogu zahvaljuje na njemu. Nekoliko vladika je potpisalo Apel za odbranu Kosova i Metohije. Umirovljeni vladika Atanasije Jevtić ne bira reči kada govori o Vučićevoj politici, a poznato je da ni vladika zahumsko-hercegovački Grigorije ne misli najlepše o ovdašnjoj garnituri i njenim potezima. Episkop bački Irinej sigurno ima dobre odnosi sa vlastima…

Episkop Atanasije Jevtić je proše godine u obraćanju patrijarhu Irineju napisao: "Vi često govorite, na naša istupanja: ‘To nije stav Crkve’! A jednom prilikom sam Vas u Pismu pitao: A da li ste pitali ikoga u Crkvi, Sinodu, Saboru, po narodu i sveštenstvu, koji je stvarno stav o Kosovu Žive Crkve Svetosavske i Svetolazarevske?"

A svojevremeno se Vučič posebno požalio što je jedan od potpisnika Apela episkop raško-prizrenski Teodosije. Zli jezici bi kazali da to prvi čovek Srbije poručuje da kada već država finansijski pomaže Crkvu, posebno u nekim delovima, onda bi ova morala da bude poslušna. Inače, predsednik je obećao i da će država pomoći završetak izgradnje Hrama Svetog Save.

Da se iz Crkve čuju različiti glasovi, to je u redu. Da će im se spočitavati da se previše mešaju u poslove države, to je izvesno. Ali na kraju, predsednik je bio taj koji ih je pozvao na unutrašnji dijalog. Ne bi bilo neobično da, ako mu se ne budu sviđali odgovori, on zaključi kako Crkva treba da zna gde joj je mesto.

Nastupi u medijima

Patrijarh Irinej je u vaskršnjem intervjuu poprilično neobičnog formata – na crkvenoj televiziji Hram, sa voditeljem, inače sveštenikom i urednikom te televizije – odgovarao na pitanja koja su mu, kako je rečeno tada, postavili iz svih redakcija, i kazao je nekoliko značajnih stvari. Za početak, iako je po svom običaju pohvalio vlast koja se hrabro bori za Kosovo, nije bio onako poletan kao kada je onomad blagodario Gospodu "što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod". Naime, birao je reči i dodao da se nada da će vlast odoleti iskušenju da prizna Kosovo. Ono što je više zasluživalo da se nađe u naslovima raznih novina koje su ponavljale kako prvi čovek Crkve ponovo šalje komplimente na račun Aleksandra Vučića, jeste to što je naglasio da Crkva podržava presađivanje organa i da je stav Crkve da deca moraju da budu vakcinisana, te da bi i doktori ali i sveštenici trebalo da informišu roditelje. Govorio je i o onim bizarnim slučajevima sveštenika nađenih sa drogom (ukratko, svi smo mi ljudi, pa i sveštenici…, ali Crkva za takve nema milosti), što je po sebi ipak pohvalno, bez obzira šta ko mislio o rečenom i načinu na koji je rečeno. Jer, makar je patrijarh dao svoje mišljenje o nekim aktuelnim temama i problemima, ne praveći se da savremenost ne postoji. Kada je reč o Ustavu, izrazio je neslaganje sa određenim rešenjima, poput onog da se patrijarh bira većinom glasova, a ne žrebom.

U "Nedeljniku" se pojavio i intervju sa mitropolitom Amfilohijem gde je, upitan da prokomentariše patrijarhov entuzijazam kada je reč o Vučiću, izjavio: "On ima poverenja u Vučića, koji obećava da se neće odreći Kosova. Ja se nadam da njegovo bude istinitije od moga. Molim se Bogu da bude po njegovom blagoslovu, a ne po mom."

Iz istog broja

Prvomajski dvobroj

Naredni broj – 10. maja

Seksualno i reproduktivno zdravlje

Nema mesta za stid

Biljana Vasić

Na licu mesta – Hrtkovci

Teče život uprkos četničkom vojvodi

Slobodan Georgijev

Intervju – Irina Subotić, istoričarka umetnosti

Beograd nije zaslužio da ga pretvore u Las Vegas

Sonja Ćirić

Portret savremenika – Nikola Jokić

Nova zvezda na košarkaškom nebu

Aleksandar Aleksić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu