Intervju – Srećko Mihailović, sociolog

Fama o hapšenjima, kadrovima, reformama 2

foto: i. hrašovec

Fama o hapšenjima, kadrovima, reformama

"Političke stranke su ukopčale da je većina građana ideološki-vrednosno neopredeljena i da može da im se proda šta god"

Istraživanja javnog mnjenja o izbornom opredeljenju građana dobijaju sve više prostora u medijima podgrevajući ono što je navodno definitivno, veličajući jedne ili srozavajući druge ispodcenzusnim obrtima. Kako izgleda stvarna slika našeg predizbornog poligona, šta na njemu vidi naš prosečan glasač i koliko se može verovati predizbornim istraživanjima, u razgovoru za "Vreme" tumači Srećko Mihailović, sociolog sa bogatim analitičnim iskustvom izbornih kampanja i kretanja javnog mnjenja.

"VREME": Na prošlim izborima dali ste ocenu da je u izbornoj kampanji pobedio antiintelektualizam. Da je Toma Nikolić postavio pravila igre udvarajući se niskim strastima svojih birača, a da su Tadićevi birači ostali iznevereni. Kako biste ocenili sadašnju kampanju, ko vodi igru a ko je sledi?

SREĆKO MIHAILOVIĆ: U svakom slučaju ovi izbori i ova kampanja razlikuju se od onih od pre dve godine, i te razlike su ogromne. Najupečatljivije je rasulo DS-a. Pesimisti taj rasap smeštaju na početak poslednje decenije prošlog veka i tvrde da je on započeo izdvajanjem Koštunice i njemu bliskih ljudi iz DS-a, a onda se to redom nastavljalo. Stalno je DS bio porodilište novih stranaka, pa i novih ideja. Ali ono što se sada dešava liči na gotovo krah jedne velike stranke koja ima tradiciju u srpskom društvu i mogu slobodno da kažem, bez obzira na moja izborna i politička opredeljenja, da je to nešto što je loše za ovo društvo. Druga odlika ovih izbora je apsolutna dominacija SNS-a. Oni su toliko dominantni da se gotovo približavaju apsolutnoj većini. Skupa sa tih nekoliko sitnih partnera koji im donose tri, četiri, ili možda postotak više glasova, što nije nevažno, naprednjaci ovoga puta imaju šansu da naprave parlamentarnu većinu i da se tako približe uspehu socijalista sa prvih višestranačkih izbora. Sa ove dve činjenice, na jednoj strani rasulo, na drugoj strani dominacija, mi vidimo da se poremetila čitava partijska struktura i da ona nije više ista. Možemo videti još dve ili tri partije koje upotpunjuju izbornu i političku scenu Srbije. Ostale partije više nego ikad ranije moraće da se bore za cenzus, i LDP, i radikali, i ove manje stranke koje idu samostalno.

A Tadićeva Nova demokratska stranka?

To je, po mom viđenju stvari, prilična nepoznanica. Na drugom ili trećem mestu imaćemo socijaliste i jednu od demokratskih stranaka. Da li će to biti Đilasova ili Tadićeva, ne bih se usudio da procenjujem, pogotovo što je proces cepanja DS-a, nažalost, i dalje u toku. U odnosu na prethodne izbore, isto je to što su naprednjaci ponovo dali pečat izbornoj kampanji, ali novina je u tome što se to čini na neverovatan način. Napravili su čitavu jednu virtualnu izbornu scenu Srbije. Nemajući protivnika na političkoj sceni, nemajući izbornog takmaca, izmislili su ga da bi imali protiv koga da se bore. Tako se odjednom kao njihov glavni oponent pojavljuje Mišković. I to je zgodno – imati kao oponenta čoveka koga uhapsiš, pa pustiš iz zatvora, pa ga držiš "na vezi". Sve je u tom virtualnom duhu, kao što je priča o Beogradu na vodi ili o kanalu od Beograda do Soluna, ili nešto drugo. Pritom, u potaji drže stvarne motive za izlazak na izbore. Zašto jedna stranka koja je imala gotovo savršen alibi za neuspehe, jer je imala koalicionog partnera na kojeg je mogla da se vadi i iz čije sredine potiče i sam premijer, zašto se oni toga odriču i nastoje da preuzmu odgovornost? Nikako da saznamo zašto, koja je to odgovornost koju oni preuzimaju, šta će to uraditi čime će opravdati celu priču. A priča o reformama je bušna sa svih strana.

Kad smo kod reformi, da li su one ovog puta izborno pitanje oko koga će se glasati?

Prvo da kažem da su i sami naprednjaci rekli da su ovi izbori poseban način izjašnjavanja građana referendumskog tipa za ili protiv njih, naprednjaka. Međutim, sem onog virtualnog što nude ništa drugo nije opipljivo, njihova priča o reformama nije opipljiva, ona je prazna. Ne kažu "koje reforme", kažu "zašto reforme". A to je jedna opšta prazna priča, "da bi bolje živeli", nije nego. Dakle, priča o reformama nije konkretizovana s tim što mi, naravno, možemo pretpostaviti o kojim reformama je reč. I onog trenutka kad naprednjaci otvoreno kažu zašto su raspisali izbore, mi ćemo znati šta je sadržaj reformi. Postoji neposredna veza između glavnog razloga za raspisivanje izbora i njihovog cilja koji oni hoće da ostvare. Povremeno se nekom od njih izmakne pa kaže da nisu bili u prilici da sprovode one reforme koje su hteli. Sada, sa konkretizovanjem kampanje od strane socijalista i više nego otvorenog inkliniranja Dačića ka gotovo klasičnom konceptu socijalizma, možemo pretpostaviti da su oni eventualno bili oponenti sprovođenju jednog neoliberalnog koncepta reformi kojima su naprednjaci po svemu sudeći skloni. Moja pretpostavka je da će naprednjaci ići ka radikalnim neoliberalnim reformama.

Te su reforme zaustavljene

Da, i u tome je verovatno kvaka, što nisu hteli da rizikuju sukob sa svojim glavnim koalicionim partnerom, pomoću koga su i došli na vlast. Jer Dačić je bio taj koji je birao s kim će doći na vlast.

Mislite, vratiće se na put "napuštenih" Radulovićevih reformi?

Da, naravno, možda na nešto drukčiji način, uz bolju saradnju sa sindikatima, sa davanjem nekih sitnih ustupaka sindikatima. Dakle, tajna raspisivanja ovih izbora i tajna političke orijentacije naprednjaka, nakon izbora leži u nekim veoma važnim promenama koje ćemo videti u novom zakonu o radu, zakonu o privatizaciji, u jednom izrazitijem priklanjanju kapitalizmu.

Ako glasači sve to mogu samo da pretpostavljaju, kakva je onda svrsishodnost ovih izbora kad se faktički i ne zna za šta se glasa?

Našem glasaču nije bitno za šta glasa, nego za koga. On je opredeljen glasanju za ličnost, za vođu, eventualno za partiju, a znatno manje za program. To su primetile sve političke stranke i u ovoj kampanji manje je programskih, ideoloških, vrednosnih tema nego što je to bivalo ranije. Jednostavno, ljudi u političkim strankama i marketinški stručnjaci koji prate i organizuju kampanju, orijentisali su se na pačvork kampanju. To su delići nekih mogućih programa koji nisu međusobno konzistentni i ne obraćaju se jednoj društvenoj grupi. Obraćaju se svim društvenim grupama, pokušavaju da pecaju u vodi ne znajući tačno gde se riba nalazi, ali im je bitno da se zabaci udica na sve strane pa ako se nešto uhvati, uhvatiće se. Treba reći da takvo ponašanje političkih stranaka i marketinških stručnjaka u kampanji nije bez osnova. Jer građani Srbije nemaju jasna, razgovetna, konzistentna ideološka i vrednosna opredeljenja.

U jednom istraživanju radnika na malom uzorku koje je radio Centar za razvoj sindikalizma, intervjuisano je 600 radnika svih kvalifikacionih struktura, ali pošto je uzorak mali, rezultati su više indicije, a ne pouzdani nalazi. Ipak, ono što smo našli je veoma indikativno i glasi da dve trećine radnika nema konzistentno vrednosno opredeljenje. Da tek svaki treći ume da sastavi nekoliko vrednosti u jedan jedinstveni blok, a da se pritom te vrednosti ne sukobljavaju. Od ispitanih radnika jedna četvrtina je socijaldemokratski opredeljena tako da je socijaldemokratija jedini vrednosni obrazac koji se da prepoznati među zaposlenim građanima Srbije. Naravno, i to su političke stranke ukopčale i mi vidimo da je u našem partijskom sistemu veoma često pozivanje na socijaldemokratiju, i svi se toga hvataju, pri čemu, kad dođe do prakse, sve je to daleko od socijaldemokratije. Recimo, vidimo sada saradnju Rasimovih socijaldemokrata sa naprednjacima.

Jeste li vi član Ljajićevog SDPSa?

Ne, ja sam bio u njihovom savetu i dao sam ostavku pre tri-četiri nedelje kada su ušli u koaliciju sa naprednjacima, a do sada su podneli ostavke i svi drugi članovi Saveta, kao i predsednik Saveta Neven Cvetićanin. To govori da nije sve tako jednoglasno unutar stranke kao što možda izgleda. Maše se tom levičarskom zastavicom, ali u praksi se pokazuje da su partijama neke druge stvari mnogo važnije. Dakle, političke stranke su ukopčale da je gro građana, tačnije dvotrećinska većina ideološki-vrednosno neopredeljena, odnosno da nema konzistentne stavove i da može da im se proda šta god. I, kao podtačka toga, imamo tu četvrtinu pro-socijaldemokratskih sa kojima koketiraju i socijalisti, sve demokratske opcije, pa bogami, na moje zgražavanje i Ujedinjeni regioni.

U uslovima nepostojanja ideološkog identiteta, koliko onda predizborna istraživanja javnog mnjenja daju preciznu sliku raspoloženja birača?

Treba reći da mi već imamo dovoljno istraživačkih agencija i ustanova koje mogu napraviti vrlo korektna istraživanja. Međutim, kvalitetno i korektno istraživanje košta mnogo. Treba reći da ih verovatno ima više nego što primećujemo zato što se istraživanja rade za naručioca, a naručilac ne objavljuje rezultate takvih istraživanja.

Da li su ta istraživanja kvalitetnija od ovih što se objavljuju?

Neka među njima su sigurno kvalitetnija. Ono što se objavljuje, to su skoro sva istraživanja koja se rade telefonskim putem, a ta vrsta istraživanja ima niz svojih ograničenja. Ta ograničenja nisu kao ona iz devedesetih godina kada su se istraživanja telefonom suočavala sa dva velika problema: prvo, nisu svi ljudi imali fiksne telefone, a drugo bilo je straha među ljudima i nisu se svi usuđivali da odaju svoje izborno opredeljenje.

Danas straha nema?

Danas gotovo svi imaju telefone, a straha gotovo da nema. Iako se javlja neka blaga nota zaplašenosti zbog velike navale onih koji vas najčešće telefonom pitaju za vaše izborno opredeljenje. Kod ljudi koji su spremni da to preuveličaju, poziv može da izazove neku vrstu straha. Previše ljudi nas pita za naše izborno opredeljenje, a i mi smo predugo slušali tu priču da je naše izborno opredeljenje tajna koju niko ne sme da sazna. Telefonska istraživanja mogu da predstavljaju u najboljem slučaju dobru indiciju, ali nisu dobra osnova za ozbiljniju prognozu, uključivši tu i pitanje uzorka, pitanje ozbiljnosti sagovornika jer mnogi mladi ljudi ne ispuste priliku da se sprdaju sa onima koji ih zovu i pitaju za izborno opredeljenje. Dakle, ta istraživanja što vidimo, treba uzeti sa rezervom, ali ako vi imate desetine takvih istraživanja i ako poznajete političku scenu Srbije, neke grube prognoze su relativno lake u jednom širem rasponu.

Imaju li ti objavljeni rezultati neku skrivenu poruku, potrebu da se utiče na birače da se opredele ili ka pobedniku ili da se neko odmah otpiše jer nema šansi? Ili je nekome dato previše procenata da bi se birači uljuljkali, ili premalo da bi se "sažalili"…

Naravno da ima. Praktično, ta istraživanja i nisu potrebna građanima osim da zadovolje neku predizbornu radoznalost. Ko naručuje ta istraživanja? Samo dve grupe: političke stranke i mediji.

Može li se onda reći da su rezultati tih istraživanja neka vrsta političkog marketinga?

Jesu, kako ne, čak političke propagande pre nego što su marketing. Partije ne puštaju u javnost ona istraživanja koja im iz nekog razloga ne odgovaraju. I mediji su naručioci. U svetu je to normalno, u svetu mediji češće naručuju istraživanja nego političke stranke. Kod nas su tek odskora počele neke televizije da naručuju istraživanja, sa nejasnim razlozima i ne znam po kojoj ceni se to radi u ovo vreme siromaštva. Ali, tih istraživanja ima, ona imaju ograničenu vrednost i ne utiču ni iole bitnije na izborno opredeljenje građana.

Mislite da takav atak prognoza neće opredeliti birača da glasa, recimo, za pobednika?

Fama o hapšenjima, kadrovima, reformama 3

Činjenica je da naš čovek voli da glasa za pobednika. Čuvena je ona Draškovićeva anegdota iz 90-ih godina, kada je pitao ljude u nekom selu kada će glasati za njega, a oni mu rekli onda kada bude došao na vlast. U svetu se zna koliki postotak glasova donosi to što ste vi na vlasti, to je četiri do pet odsto. I u svetu i kod nas politička stranka koja je na vlasti u prilici je da koristi državne, vladine resurse za izbornu propagandu. Nismo mi zbog toga izuzetak, ali jesmo izuzetak donekle u odnosu na zemlje razvijene demokratije, zato što se kod nas i glasa za pobednika. Čujem od običnog sveta među kojim se krećem kako kaže: "Pa svi su oni isti, bar ću da glasam za ove koji će da pobede." Njegovi interesi su izvan toga šta pobeda ovog ili onog nosi. I zato kad su svi isti, onda će glasati za ovog što će da pobedi.

Kod nas se teško može govoriti o dominaciji racionalnog glasača. Racionalni birač glasa za svoj interes. On procenjuje, rasuđuje i kaže: "Ovi imaju takav program, njihova politika je takva i to je u skladu sa mojim interesima, i ja glasam za njih." Naravno, to nije u mnogim zemljama dominantno, ali nije ni mali broj zemalja gde jeste dominantan model glasanja i to najviše u zemljama razvijene demokratije. Kod nas ljudi glasaju iz nekih razloga za koje možemo da kažemo da su emocionalno-verske prirode. Kod nas se glasa zato što naš čovek veruje vođi. Postoji danas jedan apsurd, pa kada pitate ljude u kojeg političara imaju najviše poverenja, dobijete rang-listu gde dominira poverenje Vučiću. Vučić je dve godine na vlasti, on je postavljao ljude da rukovode institucijama, on je bio sve i svja uz manju ili veću asistenciju glavnog koalicionog partnera. Ali kad građane pitate za njihovo poverenje u društvene i političke institucije, dobijete podatak da je osim klasičnih institucija crkve i vojske, nivo poverenja veoma nizak. I kako je onda moguće da imate poverenje u vođu, ali nemate poverenje u vođine institucije a od njega je mnogo zavisilo njihovo funkcionisanje.

Kako se to objašnjava, postoji li sociološko objašnjenje?

Ovo je socijalno psihološka ili čak individualno psihološka stvar. On veruje tom jednom čoveku iz raznih razloga: zato što lepo priča, što govori tri jezika. Prisetite se, mi smo i ranije imali političkih lidera koji su govorili po tri ili čak četiri jezika. Ali prvi put smo videli da nam neko prevodi lidera jedne partije i potpredsednika vlade kako bi se pokazalo da on zna engleski. To da je Đinđić znao nemački mogli smo samo da zaključimo, to što Tadić govori i francuski i engleski, mogli smo da zaključujemo dok gledamo slike sa njegovih susreta sa ljudima npr. iz Francuske ili Amerike. Ali, kod Vučića smo se sad i uverili. Kažu, on je mlad, dobro jeste mlad, kažu i lep, ne znam da li je lep i po kojim kriterijumima, ali kad vi imate birača koji odlučuje na osnovu toga pa onda mi zaslužujemo da nam se desi sve što nam se dešavalo i što će nam se desiti.

Mislite li da tu stvarno nema nikakvih Vučićevih zasluga za tako visok rejting?

Nama su mediji o njemu takvu predstavu stvorili. Ali ako pogledate realno stvari, u čemu se ogleda ta dosadašnja borba protiv korupcije? Samo u jednoj činjenici: uspeo je da zastraši korupcionaše da ne ulaze tako olako u koruptivne procese. Zato što je počeo da hapsi. Ali, da li je on osposobio ijednu instituciju da se bori protiv korupcije? To su promene koje su oni tako dobro upakovali i našli medij koji je to mogao da prenese i to onom delu javnosti na koji mogu da računaju, na čitaoce tabloida. Dakle, on se obraća svojim glasačima i daje im ono što traže. Ima tu i realnih uspeha te politike, a to znači Evropa, Kosovo i jednim delom borba protiv korupcije, jer to zastrašivanje korupcionaša jeste mali korak, ali za nas je i to veliki korak kada ranije niko nije hteo da mrdne repom i kada je Verica Barać bila osuđena mnogo više nego bilo koji korupcionaš u ovoj zemlji. Ima još nekoliko fama koje su razvili naprednjaci i naravno zloupotrebili do krajnjih granica. Fama o hapšenjima, to je već postalo komično. Tolika manipulacija sa hapšenjima to ni u jednoj dosadašnjoj kampanji nije bio slučaj. Takođe, malo je paradoksalno da više ima zastarelih slučajeva nego što ima osuda. Nisu oni jedini krivci za to, sve su to slučajevi odranije, ali naprednjaci su mogli da preduprede tu zastarelost u slučajevima političara kriminalaca. Nisu to učinili. Onda, fama o tome da oni raspolažu sa sposobnim ljudima, da su kadrovski jaka stranka. Na moj raniji prigovor, i da dođu na vlast s kim će da vladaju, odgovor koji sam dobio pokazao se tačnim. Rečeno mi je, ako mi noćas pobedimo, sutradan će ispred naših partijskih kancelarija biti nepregledni redovi kadrova koji će dolaziti da se učlane u stranku. To se pokazalo tačnim, ali mi već znamo iz iskustva da ti preletački kadrovi nisu baš neke naročite snage i pameti, da su njihovi kapaciteti ograničeni i da je njihova upotreba u politici prilično kratka.

Da li se možda računa na pomoć u kadrovima iz drugih stranaka, za koje se sada kaže da u dugom redu čekaju da li će biti pozvane u vladu?

Možemo da sudimo samo na osnovu onoga što se desilo, predviđanja tu nisu od naročite koristi. Svedoci smo loše kadrovske politike naprednjaka odnosno činjenice da su bili prinuđeni da brzo promene nekoliko ministara. Tu nešto nije u redu… Zašto se dešava to da su oni pre sedam, osam meseci, pa čak i godinu dana, raspisali konkurse za direktore velikih javnih preduzeća? Iako je odavno isteklo vreme, ti konkursi nisu zaključeni, a direktori su i dalje u v.d. stanju. Njihova kadrovska osnova i pored svih preletača nije naročito jaka. Kad je reč o drugim strankama, pa vlast je tolika slast u ovom narodu da političari teško mogu da joj se odupru i čim postoji mogućnost da uzmu komadić vlasti, nema toga što oni ne bi zgazili, izneverili i obećali lojalnost novom vođi. Pogledajmo samo stranke koje menjaju one sa kojima su u vlasti. Tu imam razumevanje samo za stranke etničkih manjina, njima iz čistog interesa odgovara da budu u vlasti, a ne protiv vlasti. Na kraju, oni se ne libe da priznaju tu vrstu pragmatizma. Ali kad imate tu vrstu pragmatizma kod onih partija koje sebe smatraju ideološkim, koje imaju jasno profilisan program, e onda se vidi da taj program ne znači ništa.

Koje su to danas partije?

To su evo sve partije, nailazimo samo na Demokratsku stranku koja se izričito distancirala od bilo kakve postizborne koalicije i koja naglašava povratak izbornom programu. Možemo da se pitamo šta je izborni program te stranke, s obzirom na to da je vrludala od umerenog desnog centra pa do levog centra. I u vreme Đinđića bila je više ka desnom centru, ali očigledno je da kad govore o povratku, misle na socijaldemokratski potencijal te stranke.

Iz istog broja

Na licu mesta

Obrenovac za azilante

Mirko Rudić

Portret savremenika

Karl Marks, opet

Aleksandar Ćirić

Komunizam i Megatrend

Dačićev kec iz marksizma

Jovana Gligorijević

Intervju – Tatjana Matić, državni sekretar u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija

Očekujemo uvođenje 4G mreže u 2015.

r. marković

Lični stav

Vučićeva zlatna ribica

Đorđe Vukadinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu