Reagovanje

Etički, moralno i ljudski nedopustivo

Preko Todorovih leđa, "Vreme" br. 1486

Uviđajući pogubne posledice nelečenja pacijenata sa HIV om, udruženje Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje – POTENT je okupilo lekare iz Srbije kako bi izrazili stav struke u pogledu lečenja HIV infekcije.

Na početku epidemije HIV a osamdesetih godina prošlog veka, pre pojave antiretrovirusne terapije, preživljavanje pacijenata sa HIV om se, nakon postavljene dijagnoze, merilo nedeljama ili mesecima, a medicinska nega se svodila na dijagnostiku i lečenje niza kompleksnih oportunističkih infekcija, neuroloških komplikacija, karcinoma… Mitovi i teorije zavere o poreklu i nastanku HIV a pratili su početak epidemije, ali su nastavili da traju i dugo nakon što je HIV, kao uzročnik AIDS a, izolovan 1984. godine. Praksa dezinformisanja nije prestala ni kada su putevi transmisije postali poznati (nezaštićen seksualni odnos, razmena nesterilnih špriceva i igala i sa inficirane majke na dete). Kako su građa virusa i mehanizmi njegovog razmnožavanja postajali sve poznatiji nauci, otkrivali su se antiretrovirusni lekovi, koji su u potpunosti promenili tok epidemije HIV a u poslednje dve decenije. Danas, koristeći se matematičkim metodama, naučnici su došli do podatka da osobe inficirane HIV om mogu sa antiretrovirusnom terapijom živeti više od pedeset godina od momenta otpočinjanja lečenja, a to praktično znači da se život osoba sa HIV om približio prosečno očekivanom životnom veku u Evropi i SAD u, jer se kod većine inficiranih osoba HIV otkrije između dvadeset pete i dvadeset devete godine života.


NAUČNA DOSTIGNUĆA U TERAPIJI

Ovaj povoljni ishod je jedino moguć ukoliko se antiretrovirusna terapija primenjuje doživotno, redovno i svakodnevno. U suprotnom, ukoliko se pacijent ne leči, tok HIV infekcije ubrzano vodi do poslednjeg stadijuma – sindroma stečene imunske deficijencije, koju skraćeno nazivamo AIDS ili sida. Rana dijagnostika i pravovremeno lečenje su preduslov za očuvanje zdravlja inficiranih. Za razliku od prvih lekova iz osamdesetih i početka devedesetih, poput retrovira (zidovudin) i videksa (didanosin), savremeni lekovi su mnogo efikasniji ("potentniji") i sa daleko manje neželjenih dejstava, lako se podnose i ne utiču na svakodnevne životne aktivnosti. Većina savremenih lekova je dostupna u Srbiji, a novi lekovi koje Republički fond za zdravstveno osiguranje uvede na listu, za pacijente znači kvalitetnije i komfornije lečenje, sa manje neželjenih efekata.

Ne postoji nijedan opravdan razlog da osobe koje žive sa HIV om ne uzimaju redovno terapiju. Terapija je za pacijente besplatna, odnosno dostupna o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Prema postojećem zakonodavnom okviru, lečenje zaraznih bolesti je obavezno, te i HIV infekcije. To znači da ukoliko se kod osobe koja nema zdravstveno osiguranje dijagnostikuje HIV infekcija, ona će dobiti zdravstveno osiguranje kako bi mogla da se leči. Lečenje HIV infekcije se, u Srbiji, odvija u sva četiri klinička centra (Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac) gde postoje klinike za infektivne bolesti.

Iako se postojećom terapijom ne može izlečiti HIV, ona uspeva da kontroliše razmnožavanje virusa do nemerljivog nivoa ("nedetektabilna viremija"), što znači da se virus ne može dalje preneti (nedetektibilan=neprenosiv). Ova činjenica, potkrepljena naučnim studijama iPrEx i Partner, promenila je živote ljudi sa HIV om u celom svetu. Antiretrovirusna terapija – ART, ne samo da produžava život pacijentima i čini ga kvalitetnijim, već i štiti njihove partnere od prenosa infekcije, novorođenčad takođe, što je od izuzetnog značaja za javno zdravlje. Zato danas razmišljamo i o ljudima sa HIV om koji još uvek ne znaju svoj status, ne leče se i nesvesno generišu HIV epidemiju, a procenjuje se da ih je, u Srbiji, oko 1000.

Antiretrovirusna terapija se danas koristi i u prevenciji. Ukoliko se neposredno nakon moguće izloženosti HIV u (ubod na iglu ili nezaštićeni seksualni odnos) osoba javi lekaru, može dobiti postekspozicionu profilaksu (PEP) koja sprečava HIV infekciju. Ukoliko se osoba često izlaže riziku, redovnim uzimanjem antiretrovirusne terapije kao preekspozicione profilakse (PrEP), drastično se smanjuje mogućnost inficiranja HIV om. Osobe sa HIV om mogu imati i zdravo potomstvo zahvaljujući antiretrovirusnoj terapiji i odgovarajućim medicinskim postupcima.

Do danas su opisana dva slučaja izlečenja infekcije HIV om, tzv. berlinski i londonski pacijent, primenom komplikovanih terapijskih procedura, uključujući transplataciju kostne srži, što, za sada, nije široko primenjivo. Ipak, nova naučna dostignuća stalno pomeraju granice mogućeg.


ŽRTVE NADRILEKARA

Nemaju svi pacijenti koji žive sa HIV om neophodne informacije ili ih imaju delimično, pa se jedan broj naših inficiranih odlučuje da "spas" potraži van zdravstvenog sistema. Oni se skoro po pravilu sa velikim zakašnjenjem (ipak) jave lekarima na klinikama, ali tada najčešće budu hospitalizovani sa teškom kliničkom slikom i komplikacijama koje, neretko, budu fatalne. Jasno je da strah, neznanje i neinformisanost pacijenata koriste samozvani imunolozi, virusolozi, nadrilekari, travari… Žrtvama nude različite dijetetske proizvode za "jačanje imuniteta", "detoksikaciju", čajeve, vodice, dijete, tretmane urinom, akupunkturu, tretmane bioenergijom i druge "prirodne" metode. Suplementima i dijetetskim proizvodima pripisuju medicinska svojstva, dovodeći pacijente u zabludu, ali i u opasnost. Obećanja "idu" od supresije virusa do potpune eliminacije HIV a i izlečenja, koja potkrepljuju "bombastim" pričama o naučnim istraživanjima i navodnim uspesima u lečenju za koje nemaju nijedan relevantan (publikovan) dokaz u medicinskoj literaturi.

Ovim "alternativnim" metodama lečenja je zajedničko to što nemaju nikakvog farmakološkog efekta na HIV infekciju koju možemo izmeriti i ispratiti. Nemaju ni pozitivnog efekta na supresiju virusa, standardno merljivu PCR metodom (koja daje tačan broj kopija virusne RNK u mililitru plazme) i ne mogu se dovesti u vezu sa brojem CD4 ćelija (imunokompetentne ćelije, koje HIV napada).

Ono što možemo ispratiti jesu štetna dejstva nekih pseudomedicinskih metoda koje izazivaju dijareju (prolive), edeme (otoke), hepatotoksične efekte (oštećenja jetre) i sl., a svima je zajedničko da oduzimaju dragoceno vreme za lečenje.

Na nadrilekarstvo je neophodno upozoriti javnost, budući da se vraća talas medijske preplavljenosti i reklamiranje najrazličitijih sumnjivih preparata. Ime koje se najčešće spominje kada se govori o "alternativnim" metodama lečenja je ime Todora Jovanovića. On je samo paradigma obmane obolelih, lakovernih i ljudi u nevolji. Tačno je da nije lako doći do svedočenja ljudi koje su žrtve nadrilekarstva, jer to nosi otkrivanje HIV statusa sa svim mogućim socijalnim posledicama i nerazumevanjem šire zajednice.

Zakonska regulativa i procedure za registraciju suplemenata i lekova su u potpunosti drugačije. Za suplemente postoji obavezan upis u bazu podataka Ministarstva zdravlja i taj postupak je manje složen nego kada su u pitanju lekovi. Dijetetski suplementi se mogu posmatrati kao hrana. Za ispitivanje suplemenata nisu potrebne kliničke studije, već laboratorijske analize kojima se samo potvrđuje sastav koji je proizvođač naveo u deklaraciji uz dokaz o njihovom prirodnom sastavu i neškodljivosti. Stanovništvo i pacijenti ne bi imali problema kada bi se ti proizvodi prodavali kao dodaci ishrani, a ne kao lekovi.

Za razliku od suplemenata, lekovi koji se koriste u lečenju ljudi moraju da "prođu" veliki broj procedura, laboratorijskih i kliničkih ispitivanja kako bi dobili dozvole. Moraju biti propisani medicinski vodiči za korišćenje, definisane metode praćenja toka lečenja… moraju postojati naučne potvrde o delotvornosti, ne smeju imati štetna svojstva, ozbiljnije nuspojave, moraju se navesti sva upozorenja vezana za uzimanje određenog leka, kontraindikacije, način uzimanja, prateći efekti i slično. Za sada ne postoji nijedan prirodni preparat ili lek koji može zameniti antiretrovirusne!

Posledice korišćenja "alternativnih" metoda lečenje HIV a mogu biti pogubne za osobu koja im se izlaže, a neadekvatno lečenje HIV a predstavlja rizik kako za pojedinca tako i za javno zdravlje stanovništva Srbije. Nadrilekarstvo je krivično delo po Krivičnom zakoniku Srbije, a nekompetentno bavljenje "lečenjem" osoba sa HIV om je etički, moralno i ljudski nedopustivo.

Upravo iz tog razloga, mi, dole potpisani lekari, smatramo da je naša obaveza da ovim tekstom upoznamo javnost sa naučnim dostignućima u ovoj oblasti i upozorimo na poguban uticaj nadrilekarstava i nekompetentnog bavljenja lečenjem osoba koje žive sa HIV om.

Potpisujemo sledeće osobe:

Doc. Dr Jovan Ranin, načelnik VI Odeljenja Klinike za infektivne i tropske bolesti "Prof. dr Kosta Todorović"

Prim Dr sci. med Mila Paunić, rukovodilac Centra za prevenciju side i PPI ZZZZ studenata Beograd

Prim Dr sci. med Biljana Begović Vuksanović, šef Savetovališta za HIV/AIDS i PPI, GZJZ Beograd

Prof. dr Đorđe Jevtović, načelnik VI Odeljenja Klinike za infektivne i tropske bolesti "Prof. dr Kosta Todorović" u penziji

Dr Dubravka Salemović, Klinika za infektivne i tropske bolesti "Prof. dr Kosta Todorović"

Prof. dr Vladimir Petrović, direktor Instituta za javno zdravlje Vojvodine

Prof. dr Snežana Brkić, Medicinski fakultet Novi Sad

Doc. Dr Daniela Marić, Medicinski fakultet Novi Sad

Doc. Dr Biljana Popovska, Medicinski fakultet Kragujevac

Prof. dr Miodrag Vrbić, direktor Klinike za infektivne bolesti Niš

Dr Lidija Popović Dragonjić, asistent, Medicinski fakultet Niš

Dr Vesna Mihailović, Klinika za infektivne bolesti Niš

Iz istog broja

Portret savremenika – Boris Džonson

Gospodin Teflon

Uroš Mitrović

Razglednica sa severa Kosova

Robin Hud sa Andrićevog venca

Tatjana Lazarević

Mini-hidroelektrane

Život u ritmu čuvanja reke

Milica Čubrilo

Intervju – Džeremi Mekbrajd, advokat i profesor

Izraz »neprijatelj naroda« nije prikladan u demokratiji

Radoslav Ćebić

Službe u službi

Balkanski špijun ponovo jaše

Davor Lukač

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu