Vreme solidarnosti – Štrajk glađu u Srbiji

Epidemija borbe za život 2

DOVEO DO REŠENJA: Štrajk glađu građana zaduženih u "švajcarcima"

foto: marija janković

Epidemija borbe za život

U Srbiji se danas najviše štrajkuje glađu i to zbog odbrane najosnovnijih životnih uslova. Izgladnjuju se ljudi dobrovoljno i dugotrajno zbog prava na vodu, prava na krov nad glavom, prava na zaradu, prava na elementarnu pravdu i puko dostojanstvo

Čini se, kada se pogleda malo unazad, da je sadašnji već narasli talas štrajkova glađu u Srbiji počeo da se valja od prvog dana proleća, kada su građani zaduženi u švajcarskim francima odlučili da otpočnu radikalnije da se bore za pravnu pomoć države, gladovanjem ispred Kasacionog suda u Beogradu. Od tada, dva meseca kasnije, situacija izgleda ovako: tek što se završio četvorodnevni štrajk glađu porodica vojnih lica smeštenih u hotelu "Bristol" i posle 23 dana štrajka glađu Maje Pavlović, vlasnice novosadske televizije Kanal 9, i svega dan nakon medijski bogato plasirane vesti da štrajka glađu prevoznika iz udruženja CarGo neće biti, i to na molbu predsednika Aleksandra Vučića (koji nije predsednik Srbije, nego predsednik udruženja, iako se ta razlika u boldovanim, pompeznim naslovima ne vidi), pažnju javnosti već je zaokupio započeti štrajk glađu dvojice predstavnika Pokreta ujedinjenih fantoma (PUF) ispred Gradske kuće u Zrenjaninu. U štrajkove glađu, samo od ovog meseca, a za koje su mediji bili zainteresovani vredi dodati i dvonedeljni štrajk dvojice Srba optuženih za ubistvo Olivera Ivanovića, koji se nalaze u zatvoru u Gnjilanu, kao i štrajk glađu profesora ruskog jezika iz jedne beogradske gimnazije koji je dobio otkaz.

U samo letimičnom statističkom pregledu štrajkova glađu u poslednje vreme u Srbiji postaje jasnije koliko je ovaj, po definiciji, nenasilni vid otpora postao "popularan" kao još jedini pokušaj da se pronađe izlaz iz društvene nepravde. Međutim, razlika u odnosu na nekadašnje vreme je sve veća i po tome što štrajkovi glađu nisu više samo oblici političkog protesta, a nisu ni striktno radnički. Ovde u Srbiji oni su postali ponajviše lična, unutrašnja prinuda u borbi za goli opstanak. Drugim rečima, gotovo svakodnevno se štrajkuje glađu – da bi se preživelo.

Kao krajnja suprotnost, međutim, dogodila se u aprilu ove godine i najava štrajka glađu same vrhuške vlasti, počev od ministra odbrane Aleksandra Vulina, preko zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića i šefa odborničke grupe SNS-a u Skupštini Aleksandra Martinovića, i mnogih drugih, zbog navodnih pritisaka opozicije i njenih navodnih pretnji da će krenuti u štrajk glađu. Od najavljenog državničkog gladovanja svega dan uoči velikog opozicionog mitinga na kraju nije bilo ništa, jer su "štrajkači" poslušno stali u red i primili sugestiju od predsednika države Aleksandra Vučića da odustanu.

Epidemija borbe za život 3
NEOSETLJIVA DRŽAVA: Štrajk glađu Maje Pavlović ispred REM-a…foto: tanjug


DRŽAVA NEĆE "UCENE"

Suština štrajka glađu, bar je do sada tako bilo, leži u poslednjem vapaju za pomoć, odnosno traženju da se ona druga, jača strana predomisli, da se kod nje izazove osećaj krivice jer je pogrešno radila. Štrajk glađu je autodestruktivan vid otpora, a po svojoj poruci, u krajnjem, moguće i uporediv sa samoubistvom ili pokušajem samoubistva: jer njegova poruka je uvek upućena "glavnom krivcu" o njegovoj krivici. Štrajk glađu nije otpor koji se lako poteže, zato što em štrajkač ozbiljno trpi, em ne utiče direktno na ciljanu metu. I zato što je moralna snaga štrajkača jedino što on ima i na šta se oslanja, kao i javnost, publika za koju se nada da će prepoznati njegovu borbu. Zato se odvajkada smatra krajnje nečasnim dopustiti jednom štrajkaču glađu da umre, i to za nedelo druge osobe.

U danu kada je primila na razgovor Maju Pavlović, vlasnicu novosadske televizije Kanal 9, posle njena neverovatna 23 dana štrajka glađu, premijerka Ana Brnabić je izjavila sledeće: "Apsolutno ne podržavam štrajk glađu, mislim da je to jedna vrsta ozbiljne ucene." Potom prikazano skandalozno isleđivanje iscrpljene Maje Pavlović od premijerke Ane Brnabić i članice REM-a Olivere Zekić, pred televizijskim kamerama koje je "pozvala" premijerka, osim što je bilo mučno za slušanje, nosilo je i dve važne poruke. Prvo, da je štrajk glađu nešto što ova država očito više neće tolerisati, jer joj ne pada na pamet da pristaje na "ucene" izgladnele strane; i drugo, premijerka ima pravo na dvostruke moralne aršine. Jer, kada je pomenuti naprednjački vrh u aprilu najavio svoj štrajk glađu, premijerka nije govorila ni o kakvoj uceni, već je njen odgovor glasio: "Svako ima svoj način." Pritom, navodeći kao razlog u korist najavljenog štrajka – eskalaciju nasilja za koju je okrivila opoziciju okupljenu oko Saveza za Srbiju. S druge strane, "ucena" Maje Pavlović sastojala se u borbi za opstanak njenog medija kome je bio isključen signal i blokiran račun, čime je istovremeno ukazala na represivnu politiku sa kojom se suočavaju lokalne televizije u Srbiji od kojih, zapravo, jedna po jedna nestaje. A to su pre svega nezavisne televizije, za koje se smatra da danas po svom broju predstavljaju još samo statističku grešku.

O pravoj poplavi štrajkova glađu u Srbiji, Milan Čičić koji je i sam u ponedeljak započeo protestno gladovanje u Zrenjaninu, kaže: "Ne postoje institucije, ne postoji sistem, jer kad imate ljude koji svakodnevno ulaze u štrajk glađu, onda vam to govori da nešto ne funkcioniše u tom sistemu."

"Pufovci" Minja Pernat i Miljan Čičić, koji su inače bili uhapšeni pa pušteni iz pritvora zbog ulaska u zgradu Radio-televizije Srbije sa motornom testerom tokom protesta "Jedan od pet miliona", započeli su štrajk glađu ispred Gradske kuće u Zrenjaninu. Na jarbole su razapeli natpis "Štrajk glađu zbog vode". Odlučili su se na ovaj potez zato što gradonačelnik nije ispunio njihove zahteve, odnosno nije obezbedio cisterne sa zdravom, pijaćom vodom i nije rekao kada će početi da radi fabrika vode kako bi Zrenjaninci i konačno rešili dugogodišnji, i to životni problem. Svoju odluku "pufovci" su objasnili ne kao borbu za lični cilj, nego za opšti interes svih građana Zrenjanina da dobiju ispravnu vodu.

Epidemija borbe za život 4
…i vojnih stanara hotela "Bristol"foto: vesna anđić


LAŽNI I PRAVI ŠTRAJKAČI

Rezultat štrajka glađu u velikoj meri zavisi od njegove vidljivosti. Rasprostranjen inače najviše među zatvorenicima u zatvoru, neretko ima i katastrofalan ishod, jer se u tom slučaju dešava u "četiri zida", bez svog ogledala u javnosti i bez njenog pritiska.

Na osnovu osluškivanja javnosti, štrajkovi glađu budu ponekad i otkazani. Trebalo bi zamisliti kakvu ocenu ili osudu javnosti bi imao štrajk glađu državnog vrha, pa makar i samo ministra Vulina, naspram recimo istog takvog štrajka porodica vojnih lica iz "Bristola". Čak i da je odista štrajkovao glađu, ministar odbrane Aleksandar Vulin svakako to ne bi činio u znak solidarnosti sa beskućničkim položajem porodica vojnih lica za koje je i sam nadležan, već zbog nekakvih nejasnih političkih prepucavanja. Vredno je podsetiti se i toga da kada je Agencija za borbu protiv korupcije pokrenula postupak provere njegove imovine, svojih 205.000 evra za kupovinu stana u Beogradu pripisao je pozajmici od suprugine tetke iz Kanade. Iako je ovaj slučaj prošao kroz tri tužilaštva, nijedno nije utvrdilo odakle mu novac, a svi postupci protiv njega su obustavljeni. S druge strane, Ministarstvo odbrane na čijem je čelu upravo Aleksandar Vulin, po opredeljenju "borbeni levičar", izdaje svako malo nalog da se preostalim porodicama vojnih lica koje se nalaze u hotelu "Bristol" ukinu najosnovniji uslovi za život. Zimus je stanarima tog hotela bilo isključeno grejanje, zatim i lift, pa su najavljene restrikcije struje. Nedavno, u najhladnijim danima maja, isključena im je struja i fiksna telefonija, valjda da bi se "vojni beskućnici" smrzli, razboleli, namučili što više i – iselili. Nemajući dalje kud i nemajući više šta da izgube, stanari "Bristola" su se odlučili na štrajk glađu. Rekli su, pritom, da iako Ministarstvo odbrane tvrdi da im je ponudilo stanove i razna rešenja, nikada za to nisu dostavili pisani dokument.

"Mi o tome što sprovode nemamo nijedno rešenje", rekao je za medije penzionisani zastavnik i stanar "Bristola" Dragan Stojanović. "Sve se svodi na rekla-kazala. Na ovakav korak smo se odlučili jer se borimo za svoja prava, jer je očigledno da pojedine institucije žele da nas primoraju da sami napustimo smeštaj, a da nam nisu ukinuli rešenja po kojima smo smešteni u hotelu ‘Bristol’. I dalje se pitamo šta je sa stanovima koje je Grad Beograd dao za rešavanje decenijskih problema s kojima se borimo."

Stanari su ostali čvrsti u odluci da se neće iseliti iz "Bristola" bez trajnog rešenja njihovog stambenog pitanja.

Štrajkovi glađu su doskora važili za veoma retku ali prilično dramatičnu pojavu. Ukazivali su na najoštriju muku pojedinca ili grupe prema kojoj se ne može ostati ravnodušan. A onda je 2011. lider naprednjaka Tomislav Nikolić u poslednjoj nedelji posta pred Uskrs stupio u štrajk glađu i žeđu kako bi iznudio vanredne parlamentarne izbore, te se oko toga zavrtela velika drama. Objavljivane su njegove "mučeničke" fotografije, sevali su blicevi prilikom svake posete, a u pomoć mu dolazili i patrijarh Irinej, i Milan Beko, i ministar zdravlja Zoran Stanković, najzad i predsednik države Boris Tadić, kojem je Nikolić uputio prvu poruku pre nego što je seo na stiropor i započeo štrajk pred hiljadama ljudi ispred Skupštine: "Dajem poslednju ponudu Borisu Tadiću. Kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe."

Kada je 2017. u Srbiji bez Tadića i Nikolića na vlasti, osnivač uticajnog lokalnog nedeljnika "Vranjske" i nekadašnji predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović saopštio da je nakon gašenja njegovih novina usled ekonomskog i političkog pritiska, sam u svojoj redakciji započeo štrajk glađu, jer želi da skrene pažnju novinara i javnosti na sav besmisao borbe za slobodu medija koju vodi u poslednjih tridesetak godina, u posetu su mu dolazile samo najbliže kolege novinari. Obradović je svoju odluku objasnio kao lični čin, kao potez očajnika koji želi da zadrži minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bi se osećao kao čovek, kao ljudsko biće. "Nemam iluzija", rekao je tada, "da će ovaj moj čin promeniti bilo šta u ovoj nesrećnoj zemlji ogrezloj u nepoštenju, amoralnosti, intelektualnoj i profesionalnoj prostituciji. Ne želim ni da izigravam heroja jer to i nisam, pre svega jer se užasno plašim za budućnost moje, ali i vaše dece."


GOLI ŽIVOT

Teorija kaže da se na primeru štrajkova mogu sagledati osnovne karakteristike društvenog položaja njihovih učesnika, najvažniji ekonomski, socijalni i politički interesi. Oni se u štrajkovima najjasnije ispoljavaju. U Srbiji se danas štrajkuje najviše glađu i to već poprima razmere epidemije, a sve zbog odbrane najosnovnijih životnih uslova. Izgladnjuju se ljudi dobrovoljno i dugotrajno zbog prava na vodu, prava na krov nad glavom, prava na zaradu, prava na elementarnu pravdu i puko dostojanstvo čoveka. Među glomaznim institucijama, dehumanizovanim i bez sposobnosti da rešavaju za građane ključna pitanja, ostao je kao u ponoru pojedinac sasvim sam, bez alternative i bez ijednog uporišta. Njegov goli život, kako to danas zaista izgleda, ostaje mu kao još jedino oružje, dok su svi drugi načini institucionalne borbe postali besmisleni i jalovi. Majska epidemija štrajkova glađu u Srbiji otvorila je put ka možda još većem talasu ove borbe "prsa u prsa", koja je neravnopravna i zastrašujuća. Jer, s jedne strane stoje institucije i ceo sistem "naoružani do zuba", a sa druge potpuno go i razoružan čovek, koji još jedino ima želju da preživi i nešto malo nade da neće biti do kraja poražen.

Epidemija borbe za život 5

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Iz istog broja

Portret savremenika – Miroslav Ćiro Blažević

Nacionalista protiv nacionalizma

Slobodan Georgijev

Mediji i politika

Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi

Tamara Skrozza

Republika Srpska

Baštinici krvavog rata

Radoslav Ćebić

Vojska i politika

Vučićeve đavolje kočije

Davor Lukač

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu