Ličnost godine – Ivan Medenica

Elitna kultura za svakog čoveka 2

foto: milovan milenković

Elitna kultura za svakog čoveka

"Veoma je važno infrastrukturno i finansijski podržavati kulturu, umetnost, ali je potrebno i dozvoljavati, pa i podsticati, njen kritički karakter – čak i ono što u toj kulturi kritikuje poredak koji ga podržava. E, to je izazov ovoj kao i svakoj vlasti. Da li ćete podržavati samo ono što vama ide u prilog ili ćete ga podržavati generalno, i to zato što smatrate da je kultura, uz obrazovanje i nauku, glavni emancipatorski mehanizam društva, ono što ga vodi napred, pa makar to išlo na vašu partijsku i političku štetu u datom trenutku. Da li bi istu podršku kao što je imalo svečano otvaranje Muzeja savremene umetnosti imala i izložba u tom istom muzeju koja bi bila kritički nastrojena prema aktuelnoj vlasti?"

Najnoviji Bitef je kulturni i društveni događaj u Srbiji prošle godine. Učinio je da pozorište, da kultura, postane tema o kojoj se priča, njegove predstave su bile povod diskusijama o slobodi, o estetskom, o baštini, o režiji i glumi, zbog njega je i festival Bitef opet postao institucija koja imponuje kao što je bio, recimo, u vreme svoje prve decenije. Predstava Olimp kojom je Bitef otvoren je dokaz da elitna kultura jeste za svakog, a njeno izvođenje "Gardijan" je proglasio svetskim kulturnim događajem.

Navedeni detalji bili su među povodima zbog kojih je kolegijum "Vremena" izabrao Ivana Medenicu za Ličnost 2017. godine. Podsetimo, ovo priznanje dodeljujemo od 2001. godine pojedincu koji je unapredio instituciju u javnom interesu. U obrazloženju našeg izbora piše između ostalog da Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, profesor, teatrolog i pozorišni kritičar godinama dokazuje da bez hrabrosti i spremnosti na rizik nema pomaka sa mrtve tačke na kojoj ovo društvo u svim segmentima, pa i u kulturi, već vrlo dugo stoji.

Osim o Bitefu i ostalom s njim u vezi, razgovarali smo i o temama vezanim za ostale ovogodišnje uspehe Ivana Medenice. Naime, on je u februaru izabran za redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti, u junu je na Sterijinom pozorju dobio dve nagrade – za teatrologiju za knjigu Tragedija inicijacije i za kritiku, u septembru je dobio francuski Orden umetnosti i književnosti u zvanju viteza, a u decembru je u Rimu na Premia Europa, najvećoj evropskoj ali i svetskoj pozorišnoj manifestaciji, Ivan Medenica bio član žirija.

"VREME": Između vašeg imena i pozorišta je znak jednakosti. Od kad potiče ta povezanost?

IVAN MEDENICA: Verujem da su me roditelji vodili u pozorište za decu, ali ja ga se ne sećam. Prva predstava koje se sećam je Sveti Georgije ubiva aždahu u Ateljeu 212, u režiji Mucija Draškića. Bio sam u starijim razredima osnovne škole i sećam se da sam bio vrlo uzbuđen. Odrastao sam u umetničkoj porodici, moj pokojni otac je bio slikar, majka je arhitekta, pa sam na našim putovanjima, pre svega po inostranstvu, već u ranom detinjstvu video i doživeo neke od ključnih lokacija naše, zapadne civilizacije: u petoj godini Knosos, u šestoj rimske mozaike u Pjaci Armerini na Siciliji, Luvr u sedmoj, kosovske manastire u četrnaestoj… Kad ste nekom uticaju izloženi u tako ranom uzrastu, onda ga prihvatate spontano, prirodno, on vas bitno oblikuje: u mom slučaju to je značilo razvoj kosmopolitskog duha. I kasnije u životu, kada je senzibilitet u vizuelnim umetnostima i arhitekturi u pitanju, bio sam pod roditeljskim uticajem. Ali, što se tiče pozorišta, to je bio moj autentični, lični izbor. Išao sam u školu "Vladislav Ribnikar", a moja profesorka francuskog jezika i razredni starešina Vesna Fila, koja je završila i glumu i francuski jezik, podsticala nas je da se bavimo pozorištem.

Počeo sam da pravim predstave sa dvanaest-trinaest godina, i to vrlo ambiciozno, sećam se da sam i režirao, i pisao tekst i igrao glavnu ulogu. To je bila aktuelizacija Šekspirove Ukroćene goropadi. U srednjoj školi već sam pokrenuo pozorišnu grupu, opet sam ja pisao tekst i režirao. Predstava se zvala Pogrešna dijagnoza, krimi komedija u bolničkom ambijentu. Mesecima smo vežbali u prostoriji za kućni savet koju je uspela da nam obezbedi jedna drugarica. Bili smo izuzetno ambiciozni, hteli smo da imamo svoje pozorište i nismo želeli nikom da pripadamo, ali ko bi deci od šesnaest godina dao prostor da u njemu prave pozorište. Na kraju smo se ipak obratili Dadovu. Naš uslov je bio da nas prime kolektivno, sa gotovom predstavom. Primili su nas, i na kraju smo svi ostali u Dadovu, mada se ja nisam dugo zadržao, igrao sam posle samo u još jednoj predstavi. Iz te naše predstave potekli su mnogi sadašnji akteri pozorišne scene: rediteljka Anja Suša, glumice Milena Pavlović i Milica Mihajlović, Milutin Dapčević, koji je završio glumu u Beogradu a sada ima uspešnu karijeru u Italiji, scenografkinja Marija Kalabić. Imao sam sreću, ili talenat, da vrlo rano prepoznam svoje sklonosti i sposobnosti, i nisam mnogo lutao. Već sa dvanaest godina, znači u osnovnoj školi, doneo sam odluku da hoću da se bavim pozorištem i ničim drugim.

Takođe rano, još pre upisa na Fakultet dramskih umetnosti, razrešio sam šta ću da upišem – gluma ne, režija ne – i jedno i drugo zato što su kolektivne umetnosti, a ja sam poprilično individualista, pa nisam osećao da bih u kolektivnom radu mogao da dam svoj maksimum. Osim toga, tada sam već shvatio, a to mislim i danas, da je za režiju neophodna psihološka i intelektualna zrelost, i da nije za veoma mlade ljude. Smatram da režiju treba upisivati kada si završio neki drugi fakultet, ili paralelno s njim. Jer šta je umetnost režije? Da plemenito "manipulišete" glumcima da bi oni poverovali u vaše ideje i da ih vodite ka njihovom ostvarenju, ali i da na tom putu budete otvoreni i prihvatate njihove sugestije, a za sve to vam je neophodno da imate zrelost i sigurnost u sebe. Takođe, za režiju vam je potrebno i veliko znanje, morate da imate svoju intelektualnu platformu s koje ćete da tumačite neka često vrlo složena dramska dela, klasiku na primer. Već u sedamnaestoj godini shvatio sam, na osnovu svog tadašnjeg bavljenja režijom, da sam autoritet reditelja gradio isforsiranom strogošću, a da to nije dobro, i tako je režija otpala, a dramaturgija je postala moj logični izbor. Primljen sam na FDU iz drugog pokušaja, pa sam jedno vreme paralelno studirao filozofiju i dramaturgiju. Na kraju sam napustio filozofiju, i magistrirao i doktorirao na FDU.

Vaša klasa Dramaturgije se smatra najuspešnijom u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti.

Mi se šalimo pa prebrojavamo koliko Sterijinih nagrada imamo, a koliko direktorskih funkcija! U našoj klasi su spisateljica Biljana Srbljanović, scenarista i reditelj Đorđe Milosavljević, ja – sve troje smo nastavnici FDU, zatim Boban Jevtić, direktor Filmskog centra Srbije, Milan Lučić je bio direktor Doma omladine Beograda a sada je u British Councilu, Igor Bojović je dramski pisac i direktor "Boška Buhe", scenarista Vuk Pavlović nije više sa nama, Miomir Petrović je prozni pisac, jedan kolega je u inostranstvu, a jedan, za koga smo svi tvrdili da je najdarovitiji među nama, ne bavi se ovim poslom. Danas, kao pedagog znam da ako je klasa poglavito slaba, oni koji su manje zainteresovani za rad, ili manje talentovani, povući će nadole one koji se izdvajaju, i obrnuto. To je, naravno, dinamika svake grupe. Mi smo jedni druge podsticali, neki od nas su ostali veoma bliski prijatelji, pa se ja šalim da smo najjači pozorišni lobi. Ta naša bliskost nikad nije išla nauštrb objektivnosti. Tokom studija vi imate zadatke, pišete radove, čitate ih na časovima i komentarišete. Mi smo bili gotovo surovo iskreni jedni prema drugima, pritom skoro niko zbog toga nije bio isfrustriran. Jedan od najvećih komplimenata dobili smo od profesora Slobodana Selenića, bili smo njegova poslednja generacija. Rekao je da je fasciniran do koje mere možemo na času da budemo čak i grubi jedni prema drugima, a posle kao da ništa nije bilo, idemo zajedno u Kinoteku.

Tokom studija sam se, opet brzo, opredelio za kritiku i teoriju – ja sam čak i konkurisao na Dramaturgiju sa teorijskim radom, istina onda kad nisam primljen, i diplomirao sam sa teorijskim radom. Profesor Jovan Hristić Vava je govorio da se na kritičara spada. Smatrao je da kritika nije izbor, već da završite kao kritičar zato što se niste ostvarili u ostalim oblastima pozorišta. Ne slažem se s tim. Ja sam želeo da budem teoretičar i kritičar, počeo sam da pišem kritike sa 22 godine i pišem ih i dan-danas. Mislim da imam predispozicije za taj posao, pre svega izoštrenu percepciju, a i analitički sam nastrojen, čemu su studije filozofije mnogo doprinele. Doduše, oduvek sam imao sklonost ka logičkom mišljenju, bio sam odličan matematičar. A kada ukrstite umetnički senzibilitet i sklonost ka analizi, tačka preseka je upravo kritika. Vrlo sam rano, što za mlade ljude nije uobičajeno, prepoznao svoje potencijale, ali i ograničenja. Kad god bih video da u nečemu neću biti među najboljima, ja sam momentalno gubio interesovanje za to, nisam se zaluđivao nečim za šta nemam sposobnosti koliko smatram da bi trebalo. Na Dramaturgiji smo imali studije kritike, predavali su nam Dubravka Knežević i profesor Jovan Hristić, što znači da smo bili u odličnim rukama. S druge strane, zbog teorijskog znanja koje sam imao moje drame su, za razliku od scenarija koji su bili dosta inventivni, bile isuviše cerebralne, čak sterilne, postmodernistički sam reciklirao modele i žanrove iz istorije pozorišta… Počeo sam da pišem kritiku u časopisu "Ludus" kao student, urednik mi je bio Feliks Pašić. Diplomirao sam u decembru, a već na Badnji dan dobio poziv da budem pozorišni kritičar "Politike". Mislim da sam bio najmlađi kritičar "Politike" u istoriji ovog lista, imao sam 23 godine. Tadašnja urednica kulture Dragana Bukumirović je htela novo lice, i Jovan Ćirilov joj je predložio mene.

Ja sam i danas isti štreber kakav sam bio na početku. Nikad nisam lako pisao, pisanje kritike je ozbiljan posao kome posvećujem i do šest sati, to je stvaralački proces. Ranije mi je bilo teže da prodrem u tajne onih pozorišnih profesija koje nisam poznavao dovoljno dobro, pa sam tome posvećivao najviše energije, a sad me prevashodno zanima stil. Bavim se jezikom, trudim se da čistim tekst od tuđica, iako nisam jezički čistunac, i mislim da neke strane reči mnogo bolje funkcionišu nego domaće. Danas ređe pišem kritiku, imam kolumnu u NIN-u jednom mesečno, ali uz ostale poslove ne bih ni imao snage za više od toga.

I, da zaokružim ovu priču, moj razvojni put je bio pravolinijski, nisam lutao. Svi moji profesionalni izbori su rano napravljeni, već do 25 godine. Ja se i danas bavim onim što sam tada izabrao. Išao sam pravo, ali nikada nisam pravio prečice i skokove, sve što sam postigao, postigao sam sam.

Šest puta ste nagrađivani za pozorišnu kritiku, poslednji put u junu, na Sterijinom pozorju. Kritika podrazumeva objektivnost i slobodno mišljenje, kategorije koje se, ne samo kod nas, smatraju deficitarnim.

Kritika ne treba da bude pristrasna i tendenciozna, ali da bude objektivna, to ne može. Jer, što kaže Jovan Hristić za selektora – selektor će postati objektivan onda kad postane objekat, to važi i za kritičara. Kritičar je ljudsko biće, sa svojim stavovima, uverenjima, umetničkim senzibilitetom koji ga oblikuju. Objektivnost se uzima uslovno, u smislu da svakom umetničkom delu pristupate iz njega samog a ne da u njega učitavate ono što smatrate da bi ono trebalo da bude. Znači, uvek nastupate iz svog sistema vrednosti, ali se svesno, principijelno izmeštate iz njega, delo sagledavate i analizirate imajući u vidu njegov vlastiti estetski, socijalni, intelektualni, politički kontekst…

I tu dolazimo do moje sklonosti ka Bitefu i bitefovskom pozorištu. S obzirom na to da živimo u umetnički društveno prevashodno konzervativnoj sredini, osećao sam potrebu da se okrenem onome što je ideološki levo i onome što je umetnički radikalno, inovativno. Da živimo u nekoj drugoj sredini, mislim da bih po svojim izborima bio neki takozvani centar u svakom pogledu. Ali ovde, s obzirom na dru-štveni umetnički konzervativizam, a naročito političke desne opcije bilo da su one nacionalističke ili neoliberalne u ekonomskom smislu, ako ste društveno odgovorni morate, kao đavolji advokat, da podržavate suprotne opcije da bi se neka vrsta balansa održala. To jeste jedan od razloga mog interesovanja za umetničke i dru-štvene vrednosti koje oličava Bitef. Uvek sam voleo savremena čitanja dramske klasike, na tome sam i magistrirao i doktorirao, volim režiju koja je inovativno tumačenje, a manje sam sklon nekoj radikalnoj avangardi koja nema svoje preteče, koja je "generičko stvaranje" da tako kažem, a ne umetnost tumačenja. Svestan sam da je takav intelektualni prosede, a koji odgovara mojim analitičkim sklonostima, obeležje pozorišta sedamdesetih i osamdesetih godina, recimo nemačka škola postmodernog, dekonstrukcijskog tretmana klasike. Pozorište ide dalje, i ja zato prevazilazim svoje sklonosti, razvijam umetnički senzibilitet, donekle menjam i ukus, što ne znači da ću prihvatati svaku modu samo zato što je moda. E sad, tu vam je potrebno iskustvo da u nečem novom prepoznate šta je autentičan senzibilitet jednog vremena, a šta pomodarstvo.

Dakle, živeći u sredini koja vam ne pruža sav mogući spektar, često sam dolazio u situaciju da se opredeljujem mnogo radikalnije, za drugu opciju, zato što smatram da je manjinska i samim tim ugrožena, a vrlo važna. To je deo kućnog vaspitanja: budi na strani slabijeg, bez obzira šta ti je bliskije. Sebe doživljavam kao rudara, u oblastima kojima se bavim često sam morao da kopam od početka, definišem stvari, postavljam osnovni koordinatni sistem… Ljudi me ponekad vide kao veoma ambicioznu osobu, ali zapravo moja ambicija nikad nije bila prevashodno lična, nego je usmerena ka stvaranju određenih struktura za celu sredinu ili profesiju, postavljanje koordinatnog sistema, obrada terena za buduću gradnju… Da se zna: ovo je ovo, a ovo je ovo, pa neka se svako opredeljuje po svojim sklonostima, uključujući i mene. Jer u protivnom gubimo repere, a zbog opšteg urušavanja institucija i nivelisanja vrednosti. U društvu u kome se sve institucije već 30 godina razgrađuju, neophodno je da bar neke zadrže renome. Ako ni zbog čega drugog, a ono da bismo znali šta je standard kome treba da težimo. Ono čega se najviše plašim jeste da nove generacije uopšte neće ni znati koji su ti civilizacijski standardi. Studirali smo onih groznih devedesetih, i profesor Vladimir Stamenković nam je ispričao nešto što je moje vjeruj u svemu što radim. On je bio mladić za vreme Drugog svetskog rata, raspala se fudbalska liga i igrao se lošiji fudbal. "Ali mi smo znali da se Bask sačuvao zato što protivnike nije jedva pobeđivao, nego ih je pobeđivao sa 10:0", rekao je profesor Stamenković. Nama je potrebno da imamo škole, bolnice, novine, pozorišta… koja će sa 10:0 da pobeđuju druge. Ne zbog nekakve bolesne tržišne kompeticije, nego zbog elementarne demarkacije, da bismo svi mi, a posebno nove generacije, znali šta je šta: ovo je novina, a ovo je đubre, ovo je živo pozorište, a ovo je sklerotični akademizam ili jeftini bulevar. E to je važno. U onom trenutku kada izgubite te repere, onda sve može, sve je podjednako važno i ništa nema smisla.

Elitna kultura za svakog čoveka 3

Sterijino pozorje, čiji ste selektor i umetnički direktor bili od 2003. do 2007. godine, primer je problema o kome ste počeli da pričate. Promenili ste koncept Pozorja, što i danas deluje kao revolucija. U stvari, vi gde god da dođete promenite postojeće stanje

Pozorje je najuočljiviji primer vaše konstatacije zato što je to bila najradikalnija promena. Kad sam došao u Bitef, festival tada možda nije bio u nekom od svojih najboljih izdanja, ali ništa tu suštinski nije trebalo menjati već samo poraditi na kvalitetu i koncepcijski ga izoštriti. Za razliku od Bitefa, u Sterijinom pozorju je trebalo raditi rudarski posao. Sterijino pozorje je izgubilo svoj raison d’etre s raspadom Jugoslavije. Podsetio bih vas da su tada postojali zahtevi renomiranih autora, slovenačkog reditelja Dušana Jovanovića konkretno, da Pozorje treba ukinuti zato što je njegov podnaslov bio Jugoslovenske pozorišne igre, a te zemlje više nije bilo, dok su naši nacoši želeli da ga izmeste u Vršac i da postane festival posvećen Sterijinom delu – to su bili ekstremi predlozi. Zato mi je smešno što se moje reforme na Pozorju doživljavaju kao revolucija; one su bile evolucija, mada, očigledno, i ona nekada ume da bude bolna i radikalna.

Kad sam došao u Pozorje, rekao sam – okej, Pozorje više nije jugoslovensko niti to može biti zato što Jugoslavije više nema, ali ono treba i dalje da preispituje pitanje nacionalnog kulturnog identiteta u oblasti pozorišta i drame, s tim što ne treba da se sužava samo na nacionalni, srpski identitet. Kulturni identiteti na teritoriji Republike Srbije su vrlo slojeviti, pluralni, raznovrsni i dekonstruisani, što se iz nacionalističke perspektive shvata kao frustracija, pa se nastoji da se svede samo na "ovo što je naše i ničije drugo", a od toga do rata je samo jedan korak što smo već iskusili devedesetih. I u drugim republikama bivše Jugoslavije bila je tendencija ponovnog uspostavljanja nacionalnog identiteta po modelu 19. veka – šta je samo hrvatsko, šta je samo crnogorsko. Meni se činilo da u Srbiji možemo da budemo u prednosti i to baš zato što je samo naš nacionalizam kažnjen, za razliku od drugih, i da mi tu frustraciju možemo da iskoristimo kao prednost, da valorizujemo a ne da suzbijamo naše kulturne različitosti. Tako sam došao do toga da Pozorje treba da bude festival nacionalne drame, ali otvorene prema najrazličitijim internacionalnim kontekstima – to je bio prvi korak promene. Znači, da se dovode strane predstave nastale po domaćem tekstu. Imao sam sreću da je to bio period ekspanzije predstava koje su u inostranstvu rađene po tekstovima Biljane Srbljanović, pa posle i Milene Marković. To znači da Pozorje i dalje ostaje festival nacionalne drame kao što je i bilo, plus dobijamo pregled kako našu dramu tumače u drugim sredinama. Nekoliko godina pobeđivale su strane predstave, i po meni je to bilo sjajno zato što smo tako dobili krivo ogledalo. Ali, ljudi su gunđali, pobede stranih ansambala nisu bile po volji čaršiji. Javnih primedbi nije bilo. Sledeći korak promene je bilo formiranje paralelnog programa "Krugovi" koji je trebalo da pokaže kako se teme i forme našeg pozorišta i drame ogledaju, tretiraju u nama bliskim sredinama regiona ili sveta. Drago mi je što su "Krugovi" opstali do danas, što ih posle mog odlaska sa Pozorja niko nije doveo u pitanje. I treća, najradikalnija promena, i to može da bude neka vrsta revolucije, jeste što festival nije više bio samo festival nacionalne drame, nego nacionalne drame i pozorišta.

U tom momentu već je postojao jedan takav festival, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, s tim što, a to se zaboravlja, to nije bio jugoslovenski festival već festival Savezne Republike Jugoslavije, dakle Srbije i Crne Gore. Promenu koncepcije Pozorja radili smo kroz niz konsultacija sa rukovodstvom užičkog festivala i širom pozorišnom zajednicom. Ponudili smo da Sterijino pozorje postane festival nacionalne drame i pozorišta, a da Užice bude "Festival bez prevoda" – kako mu je kumovala Vida Ognjenović, dakle festival regiona na tromeđi Srbije, Bosne i Crne Gore, na kojoj se Užice nalazi, i dodali smo mu hrvatske predstave po osnovi istog jezičkog kulturnog prostora. To je vrlo napredan, a istovremeno kulturno subverzivan gest kojim jasno poručujete da je celokupno pozorišno i dramsko nasleđe bivšeg srpskohrvatskog govornog područja zajedničko. Nije vam potreban simultani prevod da biste gledali predstave iz Zenice, Podgorice ili Rijeke. Tako je Užice dobilo neuporedivo bolji festival nego što je imalo, i Pozorje je postalo bolji festival. Festival nacionalne drame i pozorišta nije bio udar na domaći tekst kako se doživelo, jer je Programski odbor formulisao da u selekciji treba da bude šest do devet predstava, od kojih minimum tri moraju da budu praizvedbe novih domaćih drama. Uveli smo pozitivnu diskriminaciju domaće drame. Znači da je svaki direktor pozorišta u Srbiji imao više šansi da mu kuća učestvuje na Pozorju ako na repertoar postavi tekst mladog domaćeg pisca, nego Šekspira.

Dobio sam dve Sterijine nagrade 2017. godine kad je moj koncept urušen i sve vraćeno na devedesete, ali ja uopšte ne likujem, naprotiv, ljut sam, ali ne zato što je ono bio moj koncept, nego zato što je bio dobar. Niko sada ne kaže da je vraćanje na staro napravljeno bez zvaničnih konsultacija, mene čaršijsko domunđavanje ne interesuje. Kako je nestao Programski odbor Pozorja, čiji su interesi doveli do toga da nemate kompetentno telo koje razmišlja o sudbini Sterijinog pozorja? To je bio tipičan revizionistički udar, nastao iz straha za lične pozicije i mediokritetske želje za nagradama. Podilaženje čaršiji umesto jasnog izlaska na crtu: ljudi, o čemu se radi, ovaj festival podstiče domaću dramu više nego bilo ko. To je jednostavno trebalo ponavljati na početku svake sezone i slati direktorima objašnjenje šta znači pozitivna diskriminacija domaće drame. Prošle godine, kada se sve vratilo na domaću dramu, u selekciji opet niste imali nijedan veliki novi komad.

Ja stojim iza toga da su sve reforme koje sam, i pomoću javnih konsultacija sa velikim brojem stručnjaka, radio na Pozorju bile postepene, rukovođene opštim interesom srpske drame i pozorišta. Te promene su vodile podizanju kriterijuma, na Pozorje nije moglo lako da se dođe, dok se ovim urušavenjem širom otvaraju vrata da se svako jednom ogrebe o Sterijinu nagradu. Iza prošlogodišnjeg vraćanja na staro ne stoji briga za nacionalnu dramu, ovo je želja da se vratimo u uravnilovku kojom će svako dobiti svojih pet minuta slave. Drago mi je što je moj koncept uspeo da opstane skoro 10 godina posle kraja mog mandata. Znamo da promene u institucijama ovde retko nadžive mandat onih koji su ih izvršili. Ali, na kraju se sve svodi na isto: pre ili kasnije, opet smo se vratili unazad.

Profesura je velika i vidna oblast vaše karijere. Studenti su vas dva puta proglašavali za jednog od tri najinspirativnija profesora u Srbiji. Fakultet dramskih umetnosti, čiji ste profesor, dva puta je ove godine bio tema medija: povodom vašeg izbora za redovnog profesora i povodom suđenja dvojici studenata zbog navodnog organizovanja građanskog protesta.

Postao sam student demonstrator na četvrtoj godini, kod profesorke Aleksandre Jovićević. To znači da otkako sam kao brucoš ušao na FDU, ja ga do danas nisam napustio. Znači mi mnogo to što sam profesor jer mi, između ostalog, omogućava da stalno budem u toku s vremenom, bez obzira da li ono ide u dobrom ili lošem smeru. Ne mislim da je nekad bilo genijalno, nostalgija mi je potpuno strano osećanje. Možda će zvučati čudno za istoričara, ali glavne vremenske perspektive koje me interesuju su sadašnjost i budućnost. Istorija i služi zato da bismo bolje sagledavali sadašnjost i projektovali budućnost. Trudim se da studente motivišem za istoriju pozorišta zato što mislim da u prošlosti mogu da nađu neke paralele s današnjim vremenom, da sebi objasne ono što im se dešava u profesiji i u društvu.

Kritičan sam i prema FDU, kao i prema mnogim drugim pojavama, ustanovama i društvu u celini, i to baš zato što mi je do njega toliko stalo. Tamo ima mnogo odličnih stvari, ali mislim da u okviru nastavnih programa nedovoljno pratimo savremeni trenutak, da se neke oblasti koje danas spadaju u izvođačke umetnosti ne izučavaju. Uveli smo strip, video-igre i kopirajting, što je vrlo dobro, ali nema izučavanja prakse i teorije savremenog plesa, intredisciplinarnog polja između izvođačkih i vizuelnih umetnosti, pre svega performansa, čak nema ni lutkarskog pozorišta. Ja sam o ovom govorio na telima fakulteta, u ličnoj komunikaciji, pa jednim delom i zbog toga nisam izabran u prvom pokušaju, oktobra 2016. godine, za redovnog profesora. Izbio je skandal u čemu su mediji, a pre svega studenti, odigrali ključnu ulogu. Izabran sam u martu prošle godine, i moram da kažem da mi je u nizu prošlogodišnjih nagrada i uspeha najznačajnija podrška studenata.

Zbog tog skandala prilikom mog izbora sistem po kome se biraju nastavnici nije se promenio, ali je uzdrman. Po meni, osnovna pretpostavka akademskog života je da ja ustanem i u lice, sa argumentima kažem kolegi: ne mislim da vi zadovoljavate kriterijume za to radno mesto, a ne da glasam tajno. Jer ako imate jednoglasno pozitivan referat komisije koja je trebalo da procenjuje vašu kompetentnost, i ne iskoristite nijednu od zakonskih mogućnosti da iznesete primedbe, i onda tajno glasanje koristite za vendetu zato što ste dobili negativnu kritiku, ili zato što smo imali sukob u akademskim poslovima – to je neprihvatljivo.

Sve to ima poleđinu, duboke korene: na fakultetima, i to ne samo kod nas, jedni druge štitimo, ili isključujemo one koji smetaju tom našem internom sistemu. To je negativna strana inače epohalne civilizacijske tekovine koju zovemo autonomija univerziteta. Slučajevi negativne selekcija na fakultetima, dovođenje asistenata za koje znate da neće moći ni da dobace do vas, to je pravilo. To je generalni problem srpskih elita. U situaciji nacionalnih zatvorenosti, "elite" će pre ili kasnije da se uljuljkaju u svojim pozicijama i prestaće da rade na sebi. Dakle, mislim da su nacionalizmi i razna ideološka zastranjenja samo sekundarni fenomen, a primarni je nedostatak kompetencija, meritornosti, to što ljudi ne prate svoju profesiju, ne apdejtuju se, misle šta će nam laser ako je u srpskoj tradiciji da se radi klještima. Univerzitetski profesor koji ne može da čita stručnu literaturu na dva međunarodna jezika, on nije univerzitetski profesor!

To što se studenti uključuju u društvene projekte, političke ili građanske akcije, to je primereno njihovom habitusu. Fakultet treba da doprinese njihovoj samosvesti. Predajem istoriju svetskog pozorišta i drame. Retko im dajem jedno tumačenje umetničkog dela jer je potrebno da shvate da ne postoje jedinstvene istine u umetnosti, tražim od njih da imaju svoj odnos prema tome, i maksimalno se trudim da razvijem kritičko mišljenje. Ima još profesora na FDU koji podstiču slobodno, kritičko mišljenje, pa su zato naši studenti, pored činjenice da su kolektivne akcije i rad ono za šta se i školuju, već tradicionalno u prvim redovima mnogih građanskih protesta. Kad se pogleda istorija studentskih protesta, FDU je njen značajan deo – Čedomir Jovanović se formirao u njima, a taj su protest vodila još dva ondašnja studenta FDU: Matija Rackov, montažer, i Dušan Popović, filmski reditelj. Ono što FDU sigurno ide na čast, je da smo na Izbornom veću, u kome su svi nastavnici, dali jednoglasnu podršku našim studentima kad je nedavno protiv njih dvojice dignuta optužnica. Posle su nas pitali da li nam je za to bila potrebna hrabrost. Ja u tome ne vidim hrabrost, najnormalnije je da se studenti formiraju kao slobodne ličnosti i da im, ako su politički ugroženi, profesori pruže podršku.

Na Bitefu ste počeli kao pozorišni kritičar "Politike", zatim ste bili član žirija njihove nagrade za režiju, pet godina ste vodili razgovore sa umetnicima, a od oktobra 2015. ste umetnički direktor Bitefa.

Moj stav prema Bitefu je taj da treba da se, kada ima razloga, kritikuju selekcija i konkretne predstave, ali da ništa od toga ne sme da ugrozi postojanje Bitefa kao takvog, jer je reč o kapitalno značajnoj nacionalnoj instituciji. To sam mislio oduvek, a ne samo od kako sam postao umetnički direktor. I sve moje ranije kritike na račun Bitefa su da on bude bolji. Kritika generalno treba da bude podsticaj.

Zašto mislim da je Bitef najvažnija ustanova nacionalne pozorišne kulture? Zato što je Bitef vrlo značajan za našu sredinu, ali i za širi kontekst, regionalni i svetski. Bitef je jedna od naših retkih institucija koja nije lokalnog dometa. U vreme kad je nastao, Bitef je bio idealno, gotovo jedinstveno mesto susreta dva tada ideološki oštro razdvojena sveta. On je, po mom mišljenju, osamdesetih počeo da gubi međunarodnu relevantnost, ali Bitef i dan-danas ima ogroman kredit stečen na njegovom početku.

U novonastalim okolnostima treba da pronađemo, osmislimo šta bi mogla da bude neka ekskluzivnost Bitefa. Kako? Racionalno: sagledate šta su nam komparativne prednosti a šta slabosti, gde bismo mogli da napravimo prodor a gde nemamo šanse. Postavio sam dve premise. Koncept novuma kao izvorno modernistički treba stalno preispitivati, pa nam je cilj da svake godine imamo neku vrstu estetskog fokusa na određene fenomene koji su i dan-danas ako ne potpuno novi, ono i dalje spadaju u provokativne, subverzivne i radikalne prakse koje pomeraju razumevanje pozorišta i u lokalnom i u globalnom okviru. Druga premisa je da Bitef opet ima funkciju spajanja razdvojenih kultura. Pre dve godine smo Anja Suša i ja zamislili da bi Bitef mogao da bude ne više most između Istoka i Zapada, već rupa na žičanoj ogradi između Juga i Severa. Mi smo sad svet između Evropske unije i onih koji u EU žele da uđu ili kao pojedinci-izbeglice ili kao ravnopravne države članice. Otuda je fokus Bitefa 2016. bio na izbegličkoj krizi. U budućnosti ćemo se truditi da se posebno posvetimo onim područjima gde je naš, zapadni svet indukovao ratove i građanske krize, a što je provociralo i podstaklo migraciju. Interesovanje Bitefa će, između ostalog, biti Avganistan, Iran, Bliski istok generalno, Severna i Afrika generalno. Bitefu je komparativna prednost, u svetskim okvirima, i tradicija Pokreta nesvrstanih bivše Jugoslavije, koja je kao nekolonijalna sila imala partnerske, ravnopravne odnose s Alžirom, Nigerijom, Indijom, Šri Lankom… To je ogroman kulturni kapital, njega samo neznalica ili neko ko ne želi dobro ovom društvu može da zanemari.

U Rimu, na Premio Europa, Bitefu je priređena izuzetna prezentacija povodom njegove pedesetogodišnjice. Govorilo se i šta je njegov istorijski značaj i šta su mu današnje perspektive. Marina Davidova, jedna od vodećih ruskih kritičarki, rekla je da iz ruske perspektive Bitef nije jedan od najznačajnijih evropskih festivala, nego najznačajniji. Za Ruse, Poljake, Čehe, Bitef je u prošlosti bio najznačajniji jer im je bio prozor u svet. I to Zapad često previđa, ali ne bi trebalo da i mi to radimo, tako da i istočna Evropa mora i danas da bude u našem fokusu.

Koncepti selekcije koje razvijam s Filipom Vujoševićem su izoštreni, problemski, estetski i tematski profilisani, ali ja mislim da festival kao što je Bitef takav mora da bude. On nije tu da bismo gledali inostrane predstave za čije gostovanje nema para tokom sezone, iako je i to vrlo važno. Bitef ima svoj identitet, on je dijalog između različitih kultura, kao i sredstvo prepoznavanja inovativnih scenskih praksi, kako god mi taj fenomen danas tretirali. Ne mislim da su naše selekcije isuviše lične, ne biramo predstave sa pozicije toga šta volimo, nego šta, a na osnovu svog znanja, senzibiliteta, intuicije, prepoznajemo kao fenomene na koje treba u datom trenutku baciti svetlo. Mogu se selekcije praviti naravno i na drugi način, ali mene interesuju samo ovakve, i veoma mi je drago što je to prepoznato, priznato i podržano.

U Bitefu su mi bitne pre svega dve stvari. Pre svega, da sačuvamo umetničke vertikale u sferi novih pozorišnih formi po kojima će se Bitef prepoznavati i u lokalnom i svetskom kontekstu. Druga moja vodilja je shvatanje reditelja Antoana Viteza – elitistička kultura za svakog čoveka. Zvuči paradoksalno, oksimoronski, ali nije: imaš emancipatorsku zamisao da visoku kulturu približiš svakom građaninu. To je bila predstava Olimp na 51. Bitefu. Olimp nije bio elitistički događaj, već emancipatorski, čak levičarski iskaz. Za najnižu moguću dozvoljenu cenu mogli ste da kupite ulaznicu, a ako ste je kupili ranije, platili ste je čak i manje od te dozvoljene cene, plus smo mi raširili glas od usta do usta da je poslednja dva sata ulaz na predstavu besplatan, otvoren za sav narod! I ključno u toj priči: predstava je prenošena direktno na RTS-u, na javnom servisu. Olimp je, znači, bio prodor elitne kulture u najširu društvenu sferu, pogotovu imajući u vidu društvenu raspravu koju je pokrenuo.

Elitna kultura za svakog čoveka 4

Poslednjih meseci reč kultura postala je deo izjava najodgovornijih ljudi u Srbiji. Istina, ističe se nacionalna, a ne internacionalna kultura. Da li je to dobar znak po Bitef?

Mislim da nas sve ljude iz kulture tako nešto treba da raduje. Ali, s druge strane, postavlja se pitanje na koju i kakvu kulturu političari misle. Konkretno, pozorište je kroz istoriju često bilo reprezentacija određenog poretka, manje ili više "masovni medij" kroz koji je vladajući sistem sam sebe reprezentovao. Samim tim, pozorište je bilo podložno cenzuri i kontroli, ali je ipak nalazilo svoje načine, na koje se ponekad gledalo kroz prste, a ponekad su stvarno bili subverzivni, da dejstvuje i kritički, alternativno u društvenom smislu: to su vrlo složeni, dinamični i ponekad kontradiktorni društveni mehanizmi. Molijeru je glavu spasio lično kralj Luj XIV, ali to ne znači da je njegov Tartif bio manje subverzivan u odnosu prema kleru i konkretnim centrima društvene moći. Jedino ga je upravo kraljeva pomoć, kao neki deus ex machina, mogla da spasi sudbine koju je sebi skoro zacementirao tom dramom. Ne mislim da to što je ostao živ ublažava kritičku oštricu Tartifa.

Veoma je važno infrastrukturno i finansijski podržavati kulturu, umetnost, ali je potrebno i dozvoljavati, čak i podsticati, njen kritički karakter – čak i ono što u toj kulturi kritikuje poredak koji ga podržava. E, to je izazov ovoj kao i svakoj vlasti. Da li ćete podržavati samo ono što vama ide u prilog, ili ćete ga podržavati generalno, i to zato što smatrate da je kultura, uz obrazovanje i nauku, glavni emancipatorski mehanizam društva, ono što ga vodi napred, pa makar to išlo na vašu partijsku i političku štetu u datom trenutku? Da li bi istu podršku kao što je imalo svečano otvaranje Muzeja savremene umetnosti imala i izložba u tom istom muzeju koja bi bila kritički nastrojena prema aktuelnoj vlasti? Postoje umetnosti, ozbiljna muzika na primer, koje imaju manji potencijal društvenog preispitivanja. Zato, ako država ulaže u orkestre i operske sale – da me neko ne shvati pogrešno: i to je veoma važno, neophodno! – očigledno je to ulaganje u bezbednije umetnosti nego, recimo, u film ili književnost.

Mislim da se nacionalna kultura shvata na redukcionistički način. Na primer, Bitef je, iako internacionalni festival, par excellence institucija nacionalne kulture čija je misija univerzalnog značaja: prepoznavanje i promocija savremenog scenskog izraza i najširi mogući multikulturalni dijalog. Koncept nacionalne kulturne baštine treba posmatrati na širi način od uobičajenog, tu mora da ima mesta i za savremene forme i projekte međunarodnog kulturnog prožimanja – ako su postali ili jesu deo naše tradicije. Predstava Nebesko carstvo slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija, u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Beograda i Bitef teatra, odličan je primer kako baština može da se predstavi i na savremen način. Koncept nacionalne kulture nikako ne treba da rekreira romantičarski pristup nacionalnom iz 19. veka! Videli smo koliko je to bilo anahrono u Hrvatskoj i nekim drugim zemljama u okruženju kojima je, posle raspada bivše zemlje, opcija "ovo je samo naše" bila jedina alternativa jugoslovenskoj kulturi! Recimo, televizijska serija Nemanjići je, u scenarističkom smislu, upravo takvo, ultrarevizionističko vraćanje u preuske, čak klaustrofobične konstrukte identiteta iz 19. veka. To treba izbeći!

I po svojoj istoriji i po svojoj geografiji, Srbija je uvek bila izrazito multikulturalna, to je njena tradicija i njena prednost – ne slabost. Šta je zajedničko u kulturnim identitetima Subotice i Vranja, šta je slično između srednjoevropske urbane kulture i južnjačkog osećaja sveta? Mi samo treba da poštujemo sami sebe i da shvatimo da je multikulturalnost imanentna ovom podneblju, kao i većini drugih, da mi treba da je gajimo i razvijamo zbog samih sebe, zato što je to nama potrebno, a ne zato što je u pitanju politički korektan zahtev nametnut iz Brisela.

Iz istog broja

Reagovanje

Uređivački i novinarski standardi

Istraživački tim Medijametra: Velimir Ćurgus Kazimir, Isidora Jarić, Danica Laban

Reagovanje

Hteli smo da radimo Ubice

Dragan Bujošević

Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (2)

Dijalog stariji od Brisela

Dr Dušan Janjić

Istraživanje NSPM

Beograd pred izborom

Đorđe Vukadinović

Ekologija – Toksični otpad kod Obrenovca

Ko to tamo truje

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu