„Posle jedne (privatne) tužbe od sto miliona evra zatraženih od novinara, urednika i dnevnika „Blic“ zbog objavljivanja foto-montaže na kojoj Muamer Zukorlić ima krstić iznad čela pomno sam pratio i sve što se potom dešavalo jer višeslojnost samog događaja, a posebno naknadni iskazi aktera i svakojaki „odjeci i reagovanja“ bukvalno su sloj po sloj otkrivali motive priče, prebacivanja s terena novinarstva (?) na dnevnu politiku, ali i na medijsku manipulaciju. Na primer, mereno komercijalnom cenom sekunde na radiju i TV-u Zukorlić je gostovanjima i drugim oblicima „prisutnosti“ u medijima već namakao (uštedeo) respektabilnu količinu novca. Osim toga, načinom „vođenja kampanje“, pre svega otvaranjem priče o „pokrštavanju muslimana“ u Srbiji, pokazao je i to da je povod jedva čekao. U jednom trenutku učinilo mi se (ne samo meni) da su „Blic“ i Zukorlić maltene tandem, uigran tim. Ali, neću da budem paranoičan, nije (samo) to tema ovog teksta.
Bilo je i ranije onih koje povremeno, iz raznih razloga, spopadne duševni bol (u daljem tekstu zvaću ih „duševni bolesnici“, formulacija koju sam za ovu priliku pozajmio od kolege Miše Vasića), ali na ovaj „slučaj“ gledam poprilično lično jer sam svojevremeno i sam bio (ob)lepljivan svakakvim etiketama. Najslađa mi je bila ona da sam „nepodoban društveno politički radnik“, a dešavalo se i da dopadnem suda. Jedan primer mi se ipak nametnuo kao veoma ilustrativan, pre svega zato što možda najbolje odslikava vreme ondašnje i vreme sadašnje.
Elem, ranih osamdesetih prošlog veka napisao sam tekst „Boj na Kosovu“ za Indeksovo radio pozorište u kome samo onaj ko nije slušao jer je žurio na voz nije prepoznao parodiju na Tita, a krilatica „I posle Tita – Tito“ ne da je u to vreme bila aktuelna, nego onoliko. Imena likova – car Lazar i verna mu ljuba, velmože, vitezovi, sultan, age, begovi i ostali iz poznatog deseterca – pripala su facama iz raznih centralnih i pokrajinskih komiteta, manjim i većim aparatčicima, posebno smo isticali likove dupeuvlakačko-cinkaroške provenijencije, a prepoznale su se i neke kolege. Poenta je bila u anticipaciji da će se „velmože osiliti, carstvo podeliti“, a na kraju su i „poletela dva vrana gavrana“. Ni sam tada nisam bio svestan koliko sam pogodio, a nije mi (jedino) to bila namera.
Posle emitovanja bilo je buke, prozivali su nas razni jer su nikad prežaljeni Neša „Leptir“ Radulović i ostali prvaci Indexovog radio pozorišta bravuroznom imitacijom glasova i improvizacijama dočarali o čemu se tu u stvari radi. Bilo je i pretnji sudom, ma da vam ne pričam… Posle nekog vremena, taman kad smo pomislili da se stvar smirila – paf! „Boj…“ emituju na otvaranju Dana komedije u Svetozarevu (nekad i ponovo – Jagodina), tamošnji članovi Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) utvrde da je stvar uperena protiv naroda, države, tekovina, samoupravljanja, da podmeće klipove u točkove progresa, pa „društveno politički svesne snage“ ne budu lenje, presaviju tabak i dok si rek’o „Palma“ dobismo mi poziv od suda.
Odgovorno lice u Palati pravde, međutim, fin neki čovek. U uvodnom izlaganju objasni nam u čemu je stvar, reče da je preslušao traku kako mu dužnost nalaže i kaže tadašnjem uredniku Radomanu Kanjevcu i meni da tu – nema posla za sud. I još nam na kraju dade „pravni savet“ u smislu – ako opet budemo radili slične stvari, da vodimo računa da nikako ne upotrebljavamo lična imena, a ko se prepozna u (kon)tekstu to je njegova, a ne stvar za sud. Da, zadržao je „dokazni materijal“, reče da ga je zamolila ćerka da joj donese kasetu jer nije slušala!
Tako smo mi prošli onomad. A danas?
E pa danas je demokratija, danas je došlo vreme „sve će ve tužim“. Mogu da se psuju, pljuju, vređaju na svakojakim farmama, maloj i velikoj braći, panel diskusijama i inim emisijama tok-šoouima u kojima „stilisti“ imaju važniju ulogu od urednika/voditelja, na stranicama raznih „kupuju se na kioscima, a nisu novine“ (ovde ne mislim na cigarete!) i – nema tužbe. Ali ako ih neki novinar pomene u ozbiljnom (kon)tekstu, eto odmah „duševnog bolesnika“ s tužbom. Onoliko njih, trebalo bi mi mnogo prostora da navedem imena „javnih ličnosti“, političara… estrade, svih tih tužibaba, „duševnih bolesnika“ koji se leče – parama. Pošto su sudije i sudovi danas onakvi kakvi su, uglavnom po hitnom postupku prepišu/presude hladne obloge u vidu odštete, tek da „duševnim bolesnicima“ malo lakne.
Eto, ono je bilo onomad, a ovo je danas… kad je demokratija.
Mislite o tome.
Autor je glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 1
