Haški sud

26. 2. 2003. / 16.37

Državna bezbednost prikazuje – crvene beretke i prijatelji

Kućni video snimak iz zbirke Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti koga se dokopalo haško tužilaštvo retka je ilustracija onoga na šta cela ta priča iznutra liči. Još ređa je prilika da se svi akteri ovako skupe i slikaju zajedno: od Miloševića do Žike Crnogorca. Bilo je tu smotri, vojne muzike, zdravica, pucnjave, jela i pića; sve, međutim, u jednoj opipljivo prigušenoj atmosferi prećutne neugodnosti

Piše: Miloš Vasić
Državna bezbednost prikazuje - crvene beretke i prijatelji 1

Kapetan Dragan Vasiljković nije mogao da sakrije iznenađenje kada mu je tužilaštvo haškog Tribunala na kompjuterskom ekranu prikazalo video-snimak izvesne svečanosti održane 4. maja 1997. u Kuli: "Tražio sam tada kopiju, ali mi je nisu dali, jer je to osetljiv materijal", rekao je svedok. Da je osetljiv – osetljiv je: reč je o stvarima koje su držane u tajnosti godinama i o ljudima čija lica nikada nisu viđana u medijima. Reč je o jedinici koja je nosila sve uniforme i oznake – ili nikakve oznake ni uniforme – koja zvanično nije ni postojala do 1996, mada postoji od 1991. i svi za to znaju. Pošto je bila izvan sistema i formacije MUP i vojske, izuzeta iz normalnog lanca komandovanja, njom se komandovalo sa samog vrha Službe; dakle Jovica Stanišić i Rade Marković. Nijedan od te dvojice u praksi nije odgovarao svom ministru (Zoranu Sokoloviću, v.d. Badži Stojičiću, Vlajku Stojiljkoviću), niti je od njega primao naređenja. Načelnici Službe bili su u neposrednom kontaktu sa Miloševićem, zbog čega je on, uostalom, Jovicu Stanišića i postavio za svog savetnika za nacionalnu bezbednost kada je postao predsednik SR Jugoslavije. Nepostojeća jedinica slušala je samo načelnika Službe – sve do 12. novembra 2001, kada je i njemu (Goranu Petroviću) otkazala poslušnost.

KONTROLA ŠTETE: Unutrašnji pravilnici JSO-a nisu poznati – ako ih uopšte ima; tek 1996. pripadnici JSO-a postali su radnici unutrašnjih poslova; dotle su imali ugovor o delu. To nije smetalo da rade sve što im se kaže i da to pokrivaju službenim legitimacijama ovlašćenih radnika Državne bezbednosti, na koje – strogo uzevši – nisu imali pravo. Na primer: u leto 1991. "grupa naoružanih ljudi u maskirnim uniformama i sa crvenim beretkama na glavi zauzela je na nekoliko sati stanicu milicije u Srbobranu, izbacivši napolje radnike MUP-a" (iskaz svedoka) – onda su otišli. Tada nikome nije bilo jasno šta su tamo tražili, ali su očigledno imali neki argument – osim oružja – kojim su miliciju uverili da se ne odupire i da ne traži pomoć. Drugi primer: Bujošević i Ilić, pripadnici JSO-a optuženi kao izvršioci atentata na Vuka Draškovića i njegovu pratnju na Ibarskoj magistrali, oktobra 1999, izjavili su da su mislili da treba da ubiju "albanske teroriste"; zanimljivo je da niko nije primetio ništa čudno u tom pravdanju. Naime: od kada se smatra za normalno da organi unutrašnjih poslova vrše višestruko ubistvo sa umišljajem na osnovu usmene naredbe? Od kada se teroristi ubijaju na drumu, umesto da se uhapse? Na ova suštinska pitanja niko se nije udostojio da barem pokuša da odgovori. Kao, uostalom, i na pitanje – od kada se to radnici unutrašnjih poslova Republike Srbije, pa makar i po osnovu ugovora o delu, šalju da ratuju na teritorijama drugih država?

Sada je malo jasnije zašto tužilac u Hagu nije mogao da sakrije ponos kada je objašnjavao odakle im ta video-kaseta (dobili od dobrih ljudi… mogao je da kaže i da je ispala iz kamiona).

Državna bezbednost prikazuje - crvene beretke i prijatelji 2
ŠTA LI SAD MISLE O KUĆNOM BIOSKOPU JSO-a: Slobodan Milošević i Jovica Stanišić

Kapetan Vasiljković (alias Daniel Snedden, državljanin Australije, od ranije poznat organima, na šta je ponosan) našao se u situaciji da taj iznenađujući video-materijal komentariše, jer u njemu igra jednu od sporednih uloga. Reagovao je instinktom iskusnog operativca i sasvim razumno i očekivano opredelio se za kontrolu štete; da ga nije bilo na slici, bio bi rekao da pojma nema ni o čemu. Njegova taktička procena bila je uobičajeno ispravna; ispravnija od ostatka Miloševićevih navijača, koji bolje da ga ne brane: preuzeo je odgovornost za svoju "zonu odgovornosti" na sebe, minimalizovao ulogu Državne bezbednosti u Krajini na puki "obaveštajni rad", dakle pasivnu ulogu i osporio referat Franka Simatovića na banketu u Kuli kao "preterivanje", dakle hvalisanje pred Šefom. Tu je – izgleda – došlo do sukoba sujeta: Franko "Frenki" Simatović u svom referatu Miloševiću prisvojio je za JSO barem dve uspešne operacije kapetana Vasiljkovića (Hrvatsku Kostajnicu i Glinu) u kojima "crvenih beretki" nije bilo; to što su se neki Vasiljkovićevi borci kasnije pridružili JSO druga je priča. Izgleda da je tu bilo još nekih problema: kapetan Vasiljković i Franko Simatović razgovarali su telefonom uveče, prvog dana svedočenja, oko čega je posle nastao problem. Naime, Tribunal upozorava svedoke da u pauzama suđenja "o predmetu svog svedočenja ne razgovaraju ni s kim, pa ni sa osobljem Tužilaštva"; očekuje se poštovanje od svedoka, ali ne skroz, jer se ispostavilo da je Tužilaštvo znalo za taj telefonski razgovor; nije jasno da li je i sadržaj slušan, ama se čini da jeste. Nema sumnje da je i Franko Simatović bio iznenađen prikazivanjem kućnog videa njegove jedinice na televiziji, kao i mnogi drugi, uostalom; ne samo oni koji se na filmu pojavljuju. Sutradan počinje trenje i varničenje između svedoka Vasiljkovića i Tužilaštva: da ko je šta u stvari kada kome rekao; da na koju je Službu kapetan mislio kad kaže "Služba"; itd. Kao da je preko noći došlo do ubrzane analize i procene štete od tog prokletog filma.

KUĆNI VIDEO: A šta se to na kućnom videu vidi?

Prvo se vidi dolazak Jovice Stanišića i drugih važnih ličnosti u centar JSO-a u Kuli; važne ličnosti su Mihalj Kertes i Milorad Vučelić, između ostalih. Dočekuje ih pukovnik Luković (Milorad Ulemek, Legija i ostala imena), u paradnoj uniformi JSO-a, sa sve belim rukavicama. Stanišić prima raport od veterana JSO-a (obučenih u maskirne uniforme, za razliku i sa beretkom nakrivljenom na desnu stranu), koji podnosi Žika "Crnogorac" Ivanović. E, sad: ima nešto čudno u kompletnom imidžu, etiketi i strojevoj obuci JSO-a. Svečane uniforme (nešto promenjene u međuvremenu) ne liče ni na šta u tradiciji naše policije i vojske; beretke se nose nakrivljene na pogrešnu stranu, levu, po francuskom uzoru; strojeva obuka je francuska, kao i način pozdravljanja oružjem i salutiranja; čak je i paradni marševski korak francuski, tačnije – legionarski, spor i sa blagim njihanjem. Jednom reči – potpuni raskid sa našom tradicijom i usvajanje etikete i duha, esprit de corps, francuske Legije stranaca. JSO tu nije jedinstven na ovim "prostorima": iste manire usvojio je i Prvi gardijski tjelesni zdrug HV za vakta Franje Tuđmana. To je zato što se na Balkanu misli da je francuska Legija stranaca vrhunac vojne veštine i šika. Nije ni čudo kada su u vrh glave narednici (stranac dalje ne može) Legije stranaca kod nas Balkanaca postajali iz cuga generali i pukovnici: Ante Roso, Ante Gotovina (u bekstvu od Haga) i još njih nekoliko manje značajnih u Hrvatskoj; Ulemek-Luković i još neki ovde. Francuska Legija stranaca ume da isteše dobrog narednika i instruktora trupne obuke; ali takav podoficir može da komanduje vodom i da održava četu u dobrom stanju; ništa više od toga. Ako ih čovek pusti više od toga, proradi im nostalgija i izražavaju se kroz etiketu i strojevu obuku – ako im se dopusti. A izgleda da i ovde preovlađuje takva infantilna fascinacija Legijom stranaca iz filma Beau geste; davno je prošlo – ako ga je ikada i bilo – vreme kada su u Legiju stupali razočarani ljubavnici i romantični avanturisti, mada se poneka romantična budala nađe i danas; Legija je bila i ostala utočište begunaca od zakona (vidi prethodni život Milorada Ulemeka, tada zvanog "Cema").

Državna bezbednost prikazuje - crvene beretke i prijatelji 3
NA FILMU I U MARINI: Franko Simatović Frenki,Dragiša Ristivojević,Mihalj Kertes i Jovica Stanišić

Da se vratimo na čuveni snimak. Nastaje dramska pauza u kojoj kamera u eksterijeru švenkuje po licima celog vrha Državne bezbednosti, dela vrha Uprave bezbednosti VJ, raznih dama i ostalih gostiju među kojima se ističe i veteran Milan Radonjić (kasniji načelnik beogradskog Centra RDB-a, pod istragom za barem jedno ubistvo), sa Bracom Kertesom kao istaknutim likom, preko postrojene jedinice; čuju se gugutke i vetar, prigušeni žamor; čeka se svečani trenutak. Nastupa i taj trenutak: Šef stiže u "mercedesu", Senta i on izlaze, a Stanišić i Franko Simatović ih dočekuju. Sledi smotra jedinice uz pleh-muziku koja svira melodije poznate iz vremena Josipa Broza Tita, uključujući i "Hej Sloveni". Svi su odgovarajuće smerni i ganuti dok Jovica Stanišić polaže venac na grob Radoslava Kostića, čije ime centar u Kuli nosi. (Kostić, Radoslav; 1949. – 1994; poginuo pod Cazinom 21. novembra 1994, navodno od snajperskog metka; bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova RS Krajine za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srijem; na pogrebu u Beogradu bili: Zoran Sokolović, Željko Ražnatović, Mihalj Kertes, Brana Crnčević, Jovica Stanišić, Borislav Mikelić, Slobodan Jarčević i oko hiljadu ljudi, uključujući pripadnike MUP-a Srbije, MUP-a Krajine, JSO-a, VJ itd; čitulje u "Politici" dali svi važniji ljudi iz SDB-a i "nacionalni radnici").

REFERAT FRENKIJA SIMATOVIĆA: Milošević onda prima raport od Žike "Crnogorca" Ivanovića, koji mu predstavlja veterane JSO-a na čelu sa bivšim načelnikom SDB-a RS Krajine, Dušanom Orlovićem. Onda ga odvode u spomen-sobu JSO-a, istu onu koja je svojevremeno iznenadila Dušana Mihajlovića i Zorana Đinđića kada su prvi put otišli u Kulu da smiruju stvar posle oružane pobune JSO-a, novembra 2001. Kapetan Dragan Vasiljković, u sklopu svoje instinktivne kontrole štete u Hagu, tu sobu je komentarisao kao maltene hir Franka Simatovića, jer da je ovaj, navodno, po svaku cenu hteo da napravi neku slavnu tradiciju i duh jedinice, na brzinu, skupljajući suvenire itd. Problem sa spomen-sobom je u tome što je tamo do u detalje prikazano slavno vojevanje JSO-a širom Hrvatske, Bosne i Kosova, sa nekih pedesetak lokacija na bakarnoj mapi Jugoslavije ("umetničko delo"; kap. Dragan), ali i sa drugim indikacijama. Franko Simatović tada podnosi referat o JSO-u Miloševiću i taj referat nikako nije zgodno zvučao u tim haškim okolnostima. Slavno vojevanje Frenki opisuje naveliko, uobičajenom "patriotskom" retorikom, nabrajajući mesta gde je JSO pritekla u pomoć srpskom narodu (Srbobran se ne pominje) i "u zaštiti nacionalnog interesa". On je u referatu naročito ponosan na "očuvanu tajnost" operacija, s obzirom, je li, na kontekst; ni tu nije sasvim u pravu: vesti o njihovim poslovima širile su se okolo naveliko. Posebno je istakao ulogu JSO u oslobađanju 400 talaca iz UN tokom one krize u Republici Srpskoj; tu je u pravu, jer bez uverljivog prisustva crvenih beretki Jovica Stanišić teško da bi bio izveo svoju čuvenu televizijsku tačku "My name is Jovica". Simatović je precizirao da je originalno jezgro jedinice činilo "30 pripadnika naše Službe" uz izvestan broj pripadnika Milicije Krajine i "dobrovoljaca iz Srbije" (kakvi su to dobrovoljci bili, tek će se videti). Ukupan broj pripadnika JSO-a doterao je do pet hiljada, što je preterivanje, kao i hvalisanje sa hiljadu borbenih letova privatnog ratnog vazduhoplovstva JSO-a sa "tajnih aerodroma" i Udbine. U najbolje vreme, od 1961. do 1965. CIA je u Laosu imala tajnu armiju od desetak hiljada ljudi i svoje ratno vazduhoplovstvo; Bosna i Krajina su tek dvadeseti deo Laosa…

Analiza ovog hvalisavog referata Franka Simatovića poslednje je što Miloševiću treba u Hagu. Ali, Frenki je tada govorio za svoje kamere, među svojim saborcima i prijateljima i za svoga Šefa.

Državna bezbednost prikazuje - crvene beretke i prijatelji 4
ZONA ODGOVORNOSTI:Kapetan Dragan Vasiljković u Kninu 1991.

DUH RADOVANA STOJIČIĆA: Gledalac ovog kućnog amaterskog video-snimka ne može da ne primeti izvesnu atmosferu napetosti. Sve je lepo i fino, družimo se, ćaskamo, psujemo; ali nedostaje opuštenost: sve je to ritualno, delimično zbog Miloševićevog prisustva, ali i kad on ode. Vode ih na strelište da gledaju kako momci pucaju iz francuske puške FAMAS, iz Heckler und Koch automata i iz Zastavine snajperske puške kal. 12,7 mm, čiji se zatvarač zaglavi… Gledaju vozila i opremu, puštaju učtive zvuke, ali se ponašaju kao da su na pogrebu, kao da nečiji duh lebdi nad njima.

Tri nedelje pre te proslave, dakle 10. aprila 1997, u beogradskoj kafani "Mamma mia" ubijen je veoma stručno Radovan Stojičić Badža, tada v.d. ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije, dakle nominalni šef ogromne većine prisutnih, saborac od početka, drug i prijatelj. Vlajka Stojiljkovića, budućeg ministra, na snimku nema (ili je negde pozadi, pa se ne može prepoznati, jer je digitalna verzija musava i loše rezolucije). Tužni zbor odao mu je počast minutom ćutanja. Verovatno nikada nećemo saznati šta je ko od prisutnih tokom tog minuta ćutanja mislio, ali senka tog atentata bila je tamo u Kuli opipljiva. Mi tu slavimo i provodimo se, a Badžu je overilo; ko je sledeći na redu? Gledamo se ispod oka: ko zna nešto što ja ne znam?

Onda su delili poklone: Milošević, kapetan Vasiljković i još neki dobili su po jedan spomen-bodež JSO-a (IMPA Zemun), ostali plakete i satove. Onda su seli da jedu i da nazdravljaju, pa su ispratili Slobu i Sentu, pa su se vratili za trpezu, da odagnaju duhove, sećanja i strahove. Utisak ovog gledaoca tog video-materijala (posle tri gledanja) skoro da je sledeći: većina prisutnih nekako bi više volela da nije tu. A kako im je tek danas?

U trenutku ove proslave sa video-snimka, Milošević, njegov policijski aparat i ideološka logistička podrška Srpstva Vaskolikog već su bespovratno izgubili tri rata na koje je Franko Simatović tako nadahnuto podsetio prisutne na banketu. Četvrti rat izgubiće 1999, a peti 2000. u oktobru. Već tada, 1997, ni mesec dana po Badžinoj pogibiji, neke su stvari morale biti jasne pametnim ljudima koji su imali pun dostup pravim informacijama. I Frenki i Jovica ponašali su se ritualno i puštali politički korektne zvuke; već naredne godine stvari će stajati drugačije: Jovica i Frenki biće smenjeni, a za njima i još jedan gost sa banketa u Kuli, gen. Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti VJ; o prisutnoj sitnoj boraniji i da ne govorimo. Ostalo je istorija…

Sama okolnost da se ovaj porodični video-snimak našao u Hagu dovoljno je ilustrativna. Lojalnosti se pomeraju; brzina menjanja zavisi od čvrstine živaca u pregovorima, ali i od razumevanja političke stvarnosti. Tu je JSO malo kasnio, mada se sjajno izvukao iz te novembarske budalaštine 2001, zahvaljujući Đinđićevim nerazumljivim obzirima. Ulemek–Luković–Legija, sada civil, ne primećuje razlike, a i zašto bi? Radi šta hoće nekažnjeno, ima pratnju veću od Đinđićeve i baš ga briga; nije loša karijera za bivšeg narednika – ako je dotle dogurao. Stare veze sa Zemunom sada su jače, a Čume neka priča šta hoće iz dalekih neverničkih krajeva; mašine su otišle u vazduh zaslugom vešte i stručne ruke. Đinđić uvijeno preti iz Frankfurta da tako više ne ide, Dušan Mihajlović opet pušta razne zvuke, ali Srbija je i dalje slobodno lovište za gospodu legaliste iz Kule, kako ih zove Ljuba Živkov, i za njihove sponzore na koje su tako ponosni. Izgubili četiri rata, promenili stranu u petom i još imaju drskosti da nam po novinama drže "patriotske" lekcije u svojim saopštenjima (JSO novembra 2001. i Legija pre koju nedelju): oni "ne pucaju na Srbe" itd.; samo skreću pune kamione peska na Srbe. Šta njih tako brine? Da se ne dođe do toga da šta je ko kada radio? Ne tokom slavnog vojevanja van Srbije, nego u Srbiji, da budemo precizni: trag JSO-a, taktički i profesionalni rukopis, postao je veoma prepoznatljiv tokom godina. Pasivni otpor policije, tužilaštva i sudova, politički motivisan i ohrabren, ne može da traje večno.

Dobro je što se ovaj film pojavio na televiziji, pa makar i takav musav i jedva razumljiv. Bilo je lepo videti ih sve tako zajedno, od Šefa do Vučele, kako se druže i uživaju, kako jedni druge uveravaju da su na najboljem putu i da je sve ne može bolje biti, jer, evo imamo JSO i Legiju i ko nam je ravan… Banket u Kuli je dobrodošlo podsećanje na najgoru prošlost.

Iz istog broja

Incident na autoputu

Bagzi uči da vozi

Jovan Dulović, Dejan Anastasijević

Internet provajderi (2)

Cena monopola

Bogoljub Pješčić, portparol udruženja internet provajdera Srbije i Crne Gore

Internet provajderi (1)

Napredovanje u nazad

Vojislav Rodić, predsednik udruženja internet provajdera Srbije i Crne Gore

Antimonopolska politika

Bedeker za početnike

Boris Begović, potpredsednik Centra za liberalno-demokratske studije i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Ekonomija kontejnera

Skupljači papira

Davor Konjikušić

Školovanje dece sa posebnim potrebama

Drugačiji žive među nama

Jelena Grujić

Afera "Dijamant" (10)

Dividende gazda Save

Tamara Skrozza

Savetovanje u Institutu G17 plus

Ustavne dileme

Zoran Majdin

Kosovo

Mina pod tepihom

Milan Milošević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu