Intervju – Radojica Pešić, direktor JP Nuklearni objekti Srbije

Država nije pogrešila 1

foto: m. milenković

23. 6. 2010. / 16.46

Država nije pogrešila

"Najvažnija celina, projekat sanacije istrošenog nuklearnog goriva na reaktoru RA, uopšte nije trpela tokom tranzicije"

Institut za nuklearne nauke "Vinča" se još nalazi na istom mestu, na obali Dunava. Međutim, nekada najveći nuklearni centar na Balkanu, koji je u Titovo doba raspaljivao maštu svetskih diplomata, više ne čuva ni vojska, ni policija. Sada su za njegovo obezbeđenje zaduženi radnici koji su deo osoblja novoosnovanog javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije. Ova nova firma, čija se uprava prošle jeseni smestila u sveže okrečenu omanju zgradu na obodu kompleksa koji je nekada zapošljavao više od 800 istraživača i pomoćnog osoblja, tako je od uljeza koji se uselio na teritoriju "Vinče" postala njegov čuvar, dok se Institut od robustnog domaćina, koji je bio najveća kost u grlu svih demokratskih ministara nauke, pretvorio u nezadovoljnog stanara.

Famozno cepanje nuklearnog parka koje je započelo odnošenjem neiskorišćenog goriva sa davno ugašenog reaktora RA u Rusiju 2002, kao i potonjim osnivanjem Centra za nuklearne tehnologije i istraživanja (NTI) i pokretanjem projekta VIND (Vinca Institute Nuclear Decomission Programme) završilo se kad je Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti čitav posao dekomisije reaktora i rešavanja problema radioaktivnog otpada, koji Evropa izdašno finansira, prenet sa "Vinče" na drugo pravno lice – JP Nuklearni objekti Srbije.

"Tu se poklopila dinamika odigravanja dva procesa", kaže Radojica Pešić, direktor novoosnovanog JP Nuklearni objekti Srbije, po struci tehnolog, kadar koji nije potekao iz "Vinče", ali je, pored akademskog, imao upravljačkog iskustva i to u Ministarstvu nauke iz vremena ministra Domazeta. "Jedno je proces donošenja novog zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti početkom 2009. godine, a paralelno se u tom periodu desio i proces na samom terenu – razgovor između države, odnosno nadležnog ministarstva i Instituta ‘Vinča’ o daljim koracima u realizaciji projekata iz VIND programa. U tim razgovorima bila je napravljena pretkalkulacija koliko sredstava bi država trebalo da odvoji u narednom periodu da se VIND program realizuje na planirani način. Ta finansijska konstrukcija nije bila prihvatljiva za institut iz ovih ili onih razloga. Po mojoj proceni, u Vinči se dosta subjektivno pristupalo tom problemu. I, po mom mišljenju, u silnim razgovorima i dogovorima sa Institutom država je izgubila na dinamici u smislu realizacije tog programa, što je moglo negativno da utiče na rokove", smatra Pešić, dodajući da se usaglašavaju i sa međunarodnim partnerima jer projekat VIND "nije značajan samo za nas, nego je međunarodnog karaktera".

"VREME": Čini se da je prošle godine Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja izgubilo strpljenje sa Institutom za nuklearne nauke "Vinča". Kako se odustalo od dalje realizacije programa VIND pod okriljem Instituta?

Radojica Pešić: Ako posmatramo samo hipotetički, da je Institut "Vinča" možda bio hrabriji i otresitiji da se prilagodi ovom posebnom poslu i da ga stavi na listu prioriteta, uz dužno poštovanje svih drugih, naučnoistraživačkih aktivnosti koje Institut radi, možda bi država rekla, "OK, Institut ovo može da realizuje". Ali, to se nije desilo. U prvim mesecima 2009. upalila se neka vrsta žutog, prema crvenom svetlu, kako to pitanje rešiti, a da se ne zakasni sa rokovima i da se obezbedi adekvatno finansiranje za instituciju koja bi trebalo da izvrši VIND program. Pošto Institutu to nije bilo prihvatljivo, Ministarstvo je razmišljalo o drugim mehanizmima da implementira VIND program. I pored svih tih tema, ni mehanizam upravljanja VIND programom u samom Institutu nije bio najbolji, što je bio nedvosmisleni zaključak svih tih analiza. "Vinča" institut ima 800 ljudi u kompleksu, što istraživača, što pomoćnog osoblja, sa razuđenom infrastrukturom, sa organizacionom strukturom koja je jako heterogena, gde Institut više funkcioniše kao konfederacija velikog broja organizacionih jedinica koje imaju veoma veliku samostalnost u svom svakodnevnom životu i radu, što će reći, da upravljanje takvim mehanizmom nije tako lako.

Kakva su svetska iskustva sa pitanjem radioaktivnog otpada? Kako je došlo do osnivanja Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije?

Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti delatnost upravljanja nuklearnim objektima u Republici definisana je kao delatnost od opšteg interesa. A opet, prema jednom drugom zakonu, Zakonu o javnim preduzećima, generalno je rečeno da se javna preduzeća osnivaju od strane države da bi realizovala delatnost od opšteg interesa.

Kad se pogledaju svetska iskustva, kako druge države operativno realizuju ovakve poslove, koja je institucija ili entitet operater u ovoj oblasti, ako to nisu Instituti, najčešće se dolazi do zaključka da su to neke vrste agencija, državni entiteti koji su kao operateri posvećeni takvom poslu. Po mom mišljenju, ovde se išlo na mehanizam javnog preduzeća jer je u našoj praksi to najefektivniji način da država upravlja nečim što je njeno. Drugi razlog je što je istim tim zakonom od prošle godine uveden još jedan entitet – Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti, državna agencija koja je regulatorno telo u ovoj oblasti. Praktično, taj tandem, agencija kao regulatorno telo i javno preduzeće kao kompanija operater, predstavlja strukturu pomoću koje država može efikasnije da vrši ovaj posao.

Otkako je 2002. vlada Zorana Đinđića vratila sveže, nikada upotrebljeno nuklearno gorivo iz "Vinče" u Rusiju, ostalo je mnogo posla oko sanacije istrošenog goriva koji traje gotovo celu deceniju. Kada će ceo poduhvat biti okončan?

Program je isprogramiran i definisan do 2014. godine. To nužno ne znači da neće biti programiran i za dalje. Postoji niz aktivnosti vezanih za odnošenje istrošenog goriva u Rusiju. No, tu je i jedan segment koji je vezan za radioaktivni otpad niske i srednje radioaktivnosti – to je sanacija postojećeg odlagališta radioaktivnog otpada koje je privremenog karaktera, kao i obezbeđivanje uslova, odnosno rešavanje pitanja trajnog odlagališta u Republici Srbiji za radioaktivni otpad. Nama je zadatak i analiza svih potencijalnih izvora zračenja na lokaciji "Vinče" i njihova sanacija, a tu je i unapređenje emergency response funkcije, što je vezano za sigurnosni, bezbednosni i medicinski odziv na određene potencijalne rizike. Najveći posao je, naravno, dekomisija velikog reaktora, koji ostaje ovde kod nas, i koji ima određeni kapacitet doza zračenja u svojoj instalaciji.

Kako će dekomisija na kraju zaista biti izvedena? Šta će se fizički uraditi sa samim reaktorom?

Ne može da se odgovori na to pitanje, zato što to nije odlučeno. Stručnjaci su dali više scenarija, a urađena je i finansijska evaluacija. Jedna od naših aktivnosti je i da se dođe do konačnog scenarija, ali na kraju država treba da odluči do kog će se nivoa ići. Različiti tehnološki pristupi su opravdani, ali su neki jeftiniji, a neki skuplji. Moje je mišljenje da će taj finansijski aspekt presuditi.

Srbija je potpisala više međunarodnih ugovora o realizaciji VIND projekta sa Evropom i Rusijom. Kolika su sredstva na raspolaganju?

Izvori finansiranja koji nisu naši domaći definisani su kroz ugovore potpisane sa IAEA i Evropskom komisijom, a ugovaranja i procedure potpisane sa Ruskom Federacijom ne podrazumevaju dodatne izvore finansiranja, ali daju osnov da se izvrši jedan klasičan uvozničko-izvoznički posao. Sredstva za nas, za realizaciju ovog posla, dolaze iz Evrope. Naime, Srbija ima pravo da pristupa tim sredstvima jer je u čekaonici za Evropsku uniju. Ranije su to bili PHAR programi Evropske unije, a sada su to takozvani IPA programi. Oni su na raspolaganju Srbiji za ono za šta Srbija proceni da joj je potrebno i Srbija je 2007. procenila da joj, između ostalog, treba novac za različite projekte iz oblasti zaštite od zračenja, pa i za projekat VIND. Budući da je ovaj projekat koordiniran preko IAEA, ta sredstva iz IPA prolaze kroz IAEA, pri čemu međunarodna agencija ima obavezu da dâ dodatnu vrednost na to, kroz koordinaciju projekta, kroz učešće eksperata koji dolaze kod nas i pomažu nam. I to je taj trougao – nama stižu evropska sredstva z IPA fondova, ali kroz IAEA.

Kolika je to suma?

Ono što već jeste i ono što treba da bude potrošeno iz međunarodnih fondova je reda veličine 30 miliona evra. Veći deo toga je iz IPA, ali postoje i druga sredstva koja stižu kroz IAEA, koja su manjeg obima nego ova evropska, i u stvari su donatorska sredstva iz SAD, Rusije, Češke i drugih donatora. Pored ovih sredstava, značajan novac, kao što sam rekao, izdvaja i naša država.

Da li Nuklearni objekti imaju dovoljan kapacitet za ovaj posao? Koliko radnika "Vinče" ste preuzeli?

Mi smo preuzeli sve inženjere i sve tehničare koji su bili angažovani na VIND programu iz "Vinče", sem nekoliko izuzetaka koji svojom voljom jednostavno nisu želeli da pređu. Ukupno 110 ljudi. Ceo NTI centar je prešao u ovo preduzeće, a pored inženjera i tehničara preuzeli smo još dva segmenta. Jedan je segment zdravstvene zaštite, Zavod za radiološku zdravstvenu zaštitu, i preuzeli smo kompletan segment koji se tiče fizičke i protivpožarne zaštite. Ne bismo drugačije ni mogli da radimo ovaj posao jer su ove kolege nekoliko godina unazad učestvovale u VIND-u.

Šta se dogodilo sa istraživačima?

Među ovim inženjerima ima magistara i doktora nauka koji imaju istraživačka i naučna zvanja. Moram da napomenom da je između Vinče i Ministarstva za realizaciju projekta VIND u prethodnom periodu definisano da istraživači koji imaju titule za vreme učešća na VIND programu na svoj zahtev mogu da traže moratorijum na bavljenje naučnoistraživačkim radom. Oni inače imaju obavezu da proizvode naučne radove, a ako se bave ovim poslom koji je prioritet, nemaju vremena da se bave naukom. I država je prihvatila da im to prizna.

Da li je osnivanje još jednog javnog preduzeća unutar postojeće kuće zaista bilo dobro rešenje?

Po mom mišljenju, država nije pogrešila. Projekat je išao pod firmom institut, ljudi koji su ga realizovali pod firmom institut, sad ga realizuju pod firmom javno preduzeće. I nije bilo mnogo diskontinuiteta u realizaciji. Radnici koji su 31. oktobra bili zaposleni u "Vinči", a 1. novembra im je radna knjižica prešla u javno preduzeće, ostali su na istom mestu i radili svoj posao. Mi smo to uradili da se nije osetilo, a najvažnija celina, projekat sanacije istrošenog nuklearnog goriva na reaktoru RA, uopšte nije trpela tokom ove tranzicije. Nijedan dinamički plan nije promašen, svi poslovi su odrađeni na vreme i sve je potpuno tehnološki izvedeno kako treba, bez ikakvih problematičnih situacija u smislu radijacione i nuklearne bezbednosti. Promena se osetila na nekim drugim mestima. Šta se pokazalo u poslednjih deset meseci? U mojim kontaktima sa relevantnim ljudima iz međunarodnih institucija čujem kako je prethodna situacija bila da najčešće nisu znali ko je in charge of. Ako im je i ukazano da je to generalni direktor Instituta, pa se sa njim nešto dogovore, to nije nužno garantovalo da će tako biti i realizovano. Nasuprot tome, sada je situacija potpuno drugačija. Sistem je manji, svi se poznajemo u glavu.

Država nije pogrešila 2

Radna grupa Ministarstva je pre nekoliko godina načinila studiju sa potencijalnim lokacijama za trajno odlagalište radioaktivnog otpada, ali su one ostale državna tajna. Da li je danas taj dokument dostupan?

Mi imamo uvid u to, u smislu stručne rasprave između nas, ali dokument zvanično ne posedujemo. Taj dokument je u Ministarstvu i na osnovu njega odgovorni treba da donesu odluku. Te odluke ne zavise samo od stvari koje su na nama operaterima. Mi učestvujemo u izboru lokacije i izradi tehničke dokumentacije, ali ne donosimo odluke. JP nema informaciju da je nešto izbačeno ili dodato. Mi smo samo operateri. Sve što se može reći je da će još jedan nivo evaluacije definitivno biti neophodan. I on neće doći na red pre no što završimo ove hitne poslove vezane za gorivo. Država je sebe obavezala da u roku od deset godina izgradi i pusti u rad trajno odlagalište nuklearnog otpada.

Iz istog broja

Globljenje štampe u obligacionim parnicama

Mandarinski duševni bolovi

Dimitrije Boarov

VAC-ova avantura u Srbiji

Prevareni partner upolitičkom braku

Ljiljana Smajlović

Intervju – Neven Marinović, izvršni direktor Foruma poslovnih lidera

Biznis pomaže društvu

Ana Radić

Na smrt Bogdana Bogdanovića (1922–2010)

Pesnik zelene kutije, ukleti neimar, protivrečnost na dve noge

Ivan Ivanji

Slučaj Slavka Ćuruvije

Karike koje nedostaju

Miloš Vasić

Udbini radikalski arhivi (4)

Kapetan Dragan očima DB-a

Miloš Vasić

Vreme Beograda – Studenti na praksi

Iskustvo u javnom sektoru

dodatak priredila biljana vasić

Vansudska priča o transkriptima razgovora s Bagzijem

Fantom u sudu

Tatjana Tagirov

Intervju – Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda

Po meri običnog čoveka

Mirko Rudić

Socijalna politika i zdravstvo

Ušteda i dobitak

Jasmina Lazić

Podrška malim i srednjim preduzećima

Svoj biznis kao spas

Jelena Jorgačević

Bekim Fehmiu (1936–2010)

Blistavo i strašno

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu