Kultura sećanja

Drugi svetski rat i mir Mirka Tepavca

"Kad čovek čudom ostane živ, nekada zažali što nije na vreme umro. A tada nisam – kao deset godina ranije pred neprijateljskim islednicima – mogao da kažem: ‘Neću da odgovaram na vaša pitanja’, jer preda mnom ovog puta nisu bili moji krvnici, nego moji ratni drugovi"

U izdanju zagrebačke izdavačke kuće "Razlog", u decembru 2012. godine su objavljeni autobiografski zapisi Mirka Tepavca pod naslovom: Moj Drugi svetski rat i mir. Svojim ratnim drugovima poznat po nadimku Beli, Mirko Tepavac je nakon Drugog svetskog rata zauzimao visoke pozicije u strukturi socijalističke Jugoslavije. Vrhunac karijere bilo je vođenje spoljne politike Titove Jugoslavije, kada je u periodu od 1969. do 1972. godine bio državni sekretar SFRJ za spoljne poslove. Ovu poziciju je napustio svojom voljom zbog neslaganja s Titovim obračunom sa srpskim liberalima, nakon čega je i isključen iz partije.

Četrdeset godina nakon razlaza s Titom i sedamdeset godina nakon što se učlanio u Komunističku partiju Jugoslavije, odlučio je da objavi sećanja o ratu. Svoje zapise podelio je u dve celine. U prvom delu koji je naslovljen: "O ratu posle rata – autobiografski zapisi", nalaze se autorova sećanja na događaje uoči, tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Druga, mnogo kraća celina, sadrži opis i komentare Mirka Tepavca na formiranje posebne komisije Komunističke partije Jugoslavije, koja je 1952. godine trebalo da ispita Tepavčevo držanje u ustaškim zatvorima tokom rata.

CELINA: Prvi deo knjige mogli bismo da podelimo na pet tematskih celina smeštenih u osam relativno kratkih poglavlja. U prvoj se opisuje život u međuratnom Zemunu, naročito u periodu koji je neposredno prethodio ratu. Kroz anegdote iz svog i života svojih drugova Branka Abafija, Ljube Ljubinovića i Branka Pešića, Tepavac daje sliku političkih odnosa i političkih procesa u predratnoj Jugoslaviji. Naročito je zanimljiv i koristan deo kojim se otkrivaju ideološki polovi i borbe u Kraljevini, kao i posledice s kojima je mlad čovek poput Tepavca morao da računa ukoliko je želeo da otvoreno zagovara ideje komunizma, koje su njemu i mnogima u njegovom okruženju bile zavodljive.

U drugoj celini prvog dela knjige dati su opisi zemunskih prilika na početku okupacije zemlje i odlaska Mirka Tepavca u partizane, te povratak u Zemun već u novembru 1941. i akcija koje su skojevci sprovodili sve do leta 1942. godine. Ovaj deo sadrži opise pojedinih aktivnosti partizanskih jedinica na Kosmaju, kao i otpor komunističkih aktivista u Beogradu. Kasnije značajna imena poput Koče Popovića, Blagoja Neškovića, Spasenije Cane Babović ili Mitre Mitrović, našla su mesto u Tepavčevim sećanjima o akcijama protiv nacista u Beogradu. Date su slike hrabrosti i kukavičluka, odvažnosti i strepnji. Deluje kao da su ljudi i događaji u Tepavčevoj knjizi opisani realno, bez naknadno kićenih osobina.

Treća tematska celina prvog dela knjige je upečatljiva i teška. Sadrži precizne opise hapšenja i mučenja koje je Tepavac doživeo najpre u zatvoru u Zemunu, potom u ustaškim zatvorima u Vukovaru i Sremskoj Mitrovici. Suočen s metodama mučenja šire poznatih ustaških komandanata poput Nikole Francetića i Viktora Tomića, autor detaljno opisuje svoje držanje tokom čitavih godinu dana. Svaki dan je bilo mučilište suočavanja sa smrću.

"Vezuju mi ruke lisicama. Vezuju i noge. Onda između vezanih ruku i nogu proture gvozdenu šipku, pa na metar jedan od drugog približe dva pisaća stola, tako da nepokretno telo visi između njih. Kad me Francetić umori od udaranja po prstima i tabanima, onda, za promenu, ponovi vešanje sa licem i stomakom nadole… Tabani i prsti su u tom položaju nepomični, i kad se u prekidima ohlade, izbezumljujuće su bolni na ponovne udarce. Tako do besvesti."

Posle godinu dana prebijanja i mentalne torture, Tepavac je pušten na slobodu, a da nije odgovorio ni na jedno pitanje koje su mu postavljali ustaški islednici. Takvim držanjem spasao je živote mnogim komunistima, a pre svega Marku Nikeziću Cvikerašu, koji je u dužem vremenskom periodu bio glavna ličnost na poternici zemunskih ustaša. Znajući gde se skriva u Zemunu, sa kojim ljudima je i na koji način povezan, Mirko Tepavac Beli je delovao tako da nikada i ni pod kojim uslovima ne učestvuje u izdaji svojih drugova. Misao da bi takva izdaja značila njegovu pravu smrt, održala ga je u životu, uprkos strašnim mučenjima. Takvim delanjem Tepavac se izdvojio kao izuzetna ličnost naše istorije – prava moralna veličina.

RATOVANJE: Po izlasku iz sremskomitrovačke kaznione, Tepavac je uz asistenciju Šoti Pala prešao u Bosnu u sastav vojvođanskih udarnih bataljona u Semberiji. Ovaj deo knjige je najobimniji, sadrži pregršt anegdota iz rata, od priča koje se odnose na ratne okršaje sa Nemcima do slikovitih opisa života partizana po vrletima istočne Bosne i Crne Gore tokom rata. To su opisi surove borbe protiv okupatora i teškog života učesnika Narodnooslobodilačke borbe u kojoj je svaki naredni trenutak nosio moguću smrt. Date su slike ubijanja i slike svakodnevnog zaborava da je čovek živ.

Ova celina u knjizi svoj epilog ima u kretanjima partizanskih jedinica iz predela istočne Bosne, preko Loznice, Obrenovca, Bežanijske kose ka Beogradu i Tepavčevom rodnom Zemunu, gde nakon skoro dve godine uspeva da, ovog puta u oslobođenom gradu, pronađe svoju porodicu. "Naš stan, na drugom spratu – napušten i otvoren! Vetar i promaja pomeraju vrata i razbijene prozore. Sa baterijskom lampom idem iz prostorije u prostoriju, zovem… Nikoga. U celoj zgradi nikog živog, rodni dom – pust." Mati je bila u lagumu: "Na moje dozivanje, odazivaju se bojažljivi glasovi u skloništu. Iz žamora uznemirenog sveta, izdvaja se jedan glas, kojem je moj glas nepogrešivo poznat… ‘Mirko, sine’!"

Oslobođenje zemlje je donelo nove probleme, koji su se pre svega ogledali u načinu organizacije i delovanja nove vlasti. Tepavac je dobio posebna zaduženja u Pokrajinskom komitetu Vojvodine. Na ovom mestu smo u prilici da čitamo autorova sećanja na odnose među ljudima neposredno nakon rata. Posebno duhovit i uverljiv deo odnosi se na opise ličnosti koji su pričajući svoje ratne priče uveličavali i ulepšavali događaje, nameravajući da na osnovu takvih priča sebi obezbede uticajniju poziciju u novom sistemu. Ovo je sjajno mesto Tepavčeve knjige o tzv. posleratnim junacima, koje npr. jasno asocira na "junake" Ćopićeve Osme ofanzive, ali i na slične "junake" bilo koje velike promene u istoriji čovečanstva.

Na samom kraju prvog dela knjige nalazi se celina koju je autor naslovio: "Sedam tužnih slika". U njoj se daje sedam priča o karakteru čoveka koji je svoj stav prema Mirku Tepavcu gradio na osnovu postojanja ili odsustva pozicije autoriteta sa koje je Tepavac delao. To je posebno zanimljiv deo o odnosu dvojice vršnjaka koji otkriva sve slabosti autoritarnih tipova ličnosti. Ranjivi gimnazijalac Mirko Tepavac bio je meta kada je kao mlad zanesenjak promovisao komunističke ideje u Zemunu, da bi kao visoki funkcioner socijalističke Jugoslavije od istog čoveka bio preklinjan za pomoć i pravdu. Poslednja od sedam tužnih priča čini niz zaokruženim, jer se u njoj opisuje isti taj čovek koji nakon razlaza Tepavca s Titom zaključuje da Tepavac više ne zaslužuje ni pozdrav na ulici.

SUMNJE: Drugi deo knjige je samo posredno vezan za Tepavčeva sećanja iz Drugog svetskog rata, ali predstavlja zaseban motiv. Krajem 1952. godine formirana je posebna komisija, čiji je osnovni cilj bio da proveri da li se Mirko Tepavac zaista časno držao u ustaškim zatvorima u Drugom svetskom ratu. Isprepletenost interesa, prilika za strašnu arbitrarnost i selektivnost u okviru odlučivanja u Komunističkoj partiji i službama bezbednosti stvarali su uslove za lične obračune s pojedincima na osnovu konstruisanih optužbi. Upravo to je bio slučaj kada je Tepavac krajem 1952. godine višednevno ispitivan od članova Komisije: Miloša Minića, Slobodana Penezića Krcuna, Spasenije Cane Babović i Ise Jovanovića.

Iako je rad ove komisije prekinut, jer je zaključeno da nema osnova za sumnju u pogledu držanja Mirka Tepavca u ustaškim zatvorima u Zemunu, Vukovaru i Sremskoj Mitrovici, najbolju dijagnozu stanja sistema u ovom periodu autor daje kroz rečenice Slobodana Penezića Krcuna. Nakon što je slučaj okončan Krcun se poverio Tepavcu da će njegov slučaj "zapamtiti kao primer kako je malo izvrtanje i natezanje činjenica moglo upropastiti jednu sudbinu i da je malo nedostajalo da se umesto odluke o izvođenju pred komisiju, odmah donese odluka o hapšenju". "Da se to dogodilo – dodao je – policija ne bi mogla priznati da je pogrešila. Ti bi bio žrtvovan autoritetu policije. Čak se ni sam u tadašnjim prilikama ne bih mogao založiti za nešto drugo."

Uprkos tome što je relativno kratak, ovaj deo knjige je, kako sam autor sugeriše, u njemu samom zauvek urezan kao ožiljak. Njegovi ratni drugovi suočili su ga, u sada drugačijim okolnostima, s pitanjem kako to da je preživeo ustaške zatvore, što je Tepavac razumeo kao pitanje zašto je živ. Tu situaciju ne umem bolje da opišem od samog Tepavca, koji je zapisao:

"Kad čovek čudom ostane živ, nekada zažali što nije na vreme umro. A tada nisam – kao deset godina ranije pred neprijateljskim islednicima – mogao da kažem: ‘Neću da odgovaram na vaša pitanja’, jer preda mnom ovog puta nisu bili moji krvnici, nego moji ratni drugovi."

Sadržina autobiografskih zapisa Mirka Tepavca Moj Drugi svetski rat i mir svedoči o borbi mladog čoveka za sistem ideja i vrednosti koji je vezan za progres i pravdu. To su zapisi čoveka koji je posvećen ideji, koji skoro da kaže da su naše ideje naš život.

Ova knjiga nosi posebnu vrednost u smislu autentičnosti informacija koje sadrži. Zato je vredna za sve istraživače koji teže da saznaju istinu o pojedinim aspektima Drugog svetskog rata, kao i o funkcionisanju komunističke vlasti nakon okončanja rata.

Ipak, mnogo više od drugih snažnih poruka, moje je mišljenje da ovom knjigom Tepavac sugeriše važnost ideala i vrlina u mišljenu i delovanju svakog pojedinca. Bez obzira na sistem u kojem živi, čovekov duh bi trebalo da je vođen vrlinama hrabrosti, pravičnosti i istinoljubivosti. Svojom iskrenošću, skromnošću, novom upitanošću o nekim svojim odlukama i delovanju, u ovoj knjizi Mirko Tepavac je samo potvrdio da je bio baš takav čovek.

Odlomci...

Zemunpočetak rata

Ponovo sam u Zemunu. Zora, 6. april 1941. godine. Budi nas zloslutna buka bombarderskih eskadrila. Pojurimo prema prozorima; mnogo ih je, nailaze u jatima, srebre se na prvom jutarnjem suncu, izgledaju kao igračke. U rat do sinoć niko nije verovao, čak ni mi koji smo govorili da je neizbežan.

Ubrzo iz Beograda nailazi zaplašena, zaprašena gomila sveta sa decom, zavežljajima, korpama, mnogi zavijenih i krvavih nogu i glava.

Bolje rat nego pakt!, mislim, sad je došao da prebroji svoje pristalice. Strah kao da se još ne oseća, samo početak nečega sudbinski velikog i neopozivog. Pominje se, ali ne sa mnogo vere, da će Sovjetska Rusija krenuti da nas brani. Neko viče: "Vojvoda Pećanac napreduje prema Sofiji."

Malo ko veruje, ali nada je potrebnija nego istina…

Odlazak u partizane

Tada sam saznao, i nikada nisam zaboravio, da je cilj nedeljiv od sredstava kojima se borba služi. I kada god je kasnije ta "moja borba" tražila, nametala i pravdala drugačija sredstva, koja su se nekada prelamala i nad mojom glavom, ona ipak nije obesnažila osnove na kojima je jedino mogla da bude velika i uspešna. Treznio sam se, ali se nisam pokolebao, pogotovo nisam pomišljao da odustanem! Ni svojim, ni tuđim postupcima u tome vremenu, danas ne bih pripisivao apsolutnu čistotu i neporočnost. Tvrdim samo da tada, ni drugi, ni ja sam, nismo morali da činimo i govorimo bilo šta što bi bilo suprotno ljudskoj, patriotskoj i boračkoj savesti.

Beogradkraj septembra 1941.

Boravim već nekoliko dana u Beogradu po kurirskom zadatku. Izlazim iz Nušićeve ulice na Terazije. Zaprepasti me neočekivani prizor: red obešenih ljudi na železničkim tramvajskim stubovima!

Malaksalost u nogama. Već sam pomalo navikao na ratne prizore, a opet toliko uzbuđenje! Prolazim kao i ostali, prividno mirno kao da sam to već video, ne zaustavljam se kao ni ostali. Ipak prelazim pogledom preko svakoga od njih.

Prepoznajem, na jednom stubu obešenog sredovečnog čoveka koji je pre desetak dana došao u naš Kosmajski odred, sa kojim sam svoje "gojzerice" zamenio za njegove cipele, koje imam na nogama.

On, međutim, sada visi bos.

Hapšenje12. avgust 1942.

… Toga je dana u Zemun stigla ekipa zagrebačke ustaške policije, iz sastava "Pokretnog prekog suda" i odmah, da bi imali od čega da počnu, naredili da se privedu svi koji su tih dana bili hapšeni pa pušteni pošto nisu bili ozbiljnije terećeni ili nisu ništa priznali…

…Grabe me, odvode u jednu prostoriju na spratu. Da više ne bude nikakvih iluzija, islednik se ceri trijumfalno: "Zar je moguće da smo te tako lako uhvatili… Sedi, pričaj sve što znaš o Partiji i Skoju…"

…Da sve postane konačno i neopozivo užasno: "Odgovaraj što te pitam, a pre svega, kaži gde si juče smestio tvog Cvikeraša?"

Doktor

"Doktora Hercega" (samo smo ga tako zvali) zarobili smo polovinom 1943. godine u jednoj borbi blizu Bijeljine, kao domobranskog lekara.

Domobranima smo, kao što je poznato, uzimali samo oružje i odeću i slali ih kućama… Oni su to i zaslužili, retko kad su pružali otpor, najčešće su se odmah predavali. Neki i po nekoliko puta.

Doktora Hercega smo, međutim, zadržali i obećali da ćemo i njega posle mesec dana pustiti kući, ali da sada mora ostati kod naših ranjenika. Molio je svaki dan da nekako javimo njegovoj ženi u Zagreb da je živ i da će se vratiti… Brojao je dane… podsećao nas na zadatu reč! Vredno je radio, poštovali smo zbog toga i njegovo nestrpljenje pa zatim uvažavali i svojstvenu mu preglasnu ljutitost…

Ali ranjenika je bilo sve više, mesec dana je davno prošlo, a posla za lekara nije bilo manje nego kada je došao.

Ipak, reč je reč, i kada smo se ponovo približili Bijeljini, rekli smo mu: "Hvala doktore, sada možeš ići."

"Jeste, sad ste se setili!… A kome da ostavim ove jadnike?", izdrao se kao i obično i – ostao sa partizanima do kraja rata.

Odlikovanje

Nekoliko meseci posle Sedme ofanzive, pišem za Vrhovni štab predloge za odlikovanja. Kratko obrazloženje, kažu, i strogo ograničen broj predloga.

Sećam se, skoro doslovno, jednog od tih obrazloženja: Orden za hrabrost – vodniku Stevanu Večeri… Zato što se nije povukao sa svojim puškomitraljezom sve dok Nemci nisu zauzeli položaj koji je branio. U borbi prsa u prsa, koja je posle nastala, Nemci su Stevanu Večeri oteli zbrojovku, ali se on povukao sa otetim nemačkim šarcem.

Kada je objavljeno odlikovanje, Stevan Večera više nije bio živ!

Uostalom, odlikovanja i nose samo oni koji ostanu živi.

Otadžbina

Velika grupa nemačkih zarobljenika, pred već oslobođenim Obrenovcem, oktobra 1944. godine, predaje oružje i opremu.

Svako se trudi da pruži neki dokaz da se nije borio: jedan pokazuje oznake da je služio u sanitetu, drugi kaže da je bio kuvar, treći pokazuje cev zapušenu blatom kao "dokaz" da nije pucao. Od naših jedva ko i razume ta pravdanja na nemačkom jeziku.

Naredni koji prilazi da preda pušku, nema više od 16-17 godina… Pitam ga s mukom sastavljajući rečenicu na nemačkom: "I ti si sigurno radio u kuhinji, je l’ da?"

Gleda me uzbuđeno, počinje da plače… Sad mi je već i žao: "Kakav si ti vojnik Vermahta kad plačeš?" S mukom, ali ipak tačno, razumem njegov odgovor: "Ne plačem ja što me je strah, nego što je propala moja otadžbina…"

Partizani su osetljivi na reč "otadžbina", kada je iskreno izgovorena. Video sam to kad sam preveo šta je rekao. Opsovali su i njemu mater švapsku, ali – tiho, bez mržnje!

Uostalom, i Nemci imaju pravo na otadžbinu, samo što njihova nije ovde.

Suze

Na pramcu poslednjeg "katera" koji se vraćao prema suprotnoj obali Dunava, golobradi crvenoarmejac neutešno i glasno plače. Niko mu nije smetao, niko mu se nije podsmevao, niko ga nije tešio.

Suze se poštuju u ratu, valjda i zato što sve teže poteku koliko se duže ratuje.

Po isprekidanim rečima između jecaja, razumeo sam da je toga dana poginuo i crvenoarmejac – jedini u puku koji je bio iz njegovog mesta. Išli su zajedno od Urala.

Iz istog broja

Ubistva novinara

Veranova i Acina komisija

Miloš Vasić

Predsednički dani teku

Prorok iz Bajčetine

Zora Drčelić

Politika i osjećaji

Kad te sramota tuđe sramote

Dragan Todorović

Rodoljub Radulović

Lažni Kokalis iz Kotora

Slobodan Georgijev

Vreme Beograda – Natalitet u Beogradu

Sve za bebe

Sanja Zrnić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu