Karijere

Drugi odlazak Mila Đukanovića 2

foto: reuters / sevo vasiljević

Drugi odlazak Mila Đukanovića

Ostavka, ni ishitrena, ni iznenadna, niti doneta pod pritiskom, predsednika Crne Gore, petostrukog premijera, čoveka sa "Indipendentove" liste 20 najbogatijih svetskih političara, uz Lukašenka jedinog istočnoevropskog komuniste koji nije silazio s vlasti posle pada Berlinskog zida

S njegovom ostavkom sigurno nemaju veze ni manji zemljotres toga dana u Spužu ni pomračenje meseca koje se 21. decembra tri i po sata videlo u Evropi, a ni sa Staljinovim rođendanom, a on tvrdi i da nije doneta ni pod pritiskom.

Dugo je najavljivana i dobro je sročena: "Želim da vas obavijestim, da sam donio odluku, da dam ostavku na mjesto premijera. Ova odluka nije iznenadna, niti ishitrena, ni pod čijim pritiskom – ni iznutra, ni spolja, kako to tvrde neodgovorni pojedinci, iz samo njima znanih razloga… Odlazim čiste savjesti i uzdignuta čela, zadovoljan onim što sam sa mojim timom uradio", rekao je Đukanović, na godišnjoj konferenciji za novinare u Vili Gorica u Podgorici.

Nekako u isto vreme odluku o povlačenju Đukanovića objavila je u utorak 21. decembra 2010. oko 14 sati Televizija Crne Gore, javivši da je Milo Đukanović obavestio predsedništvo Demokratske partije socijalista da se povlači sa funkcije, a da je rukovodstvo vladajuće partije za mandatara izabralo dosadašnjeg potpredsednika Vlade i ministra finansija Igora Lukšića, te da je i dosadašnji potpredsednik crnogorske vlade Svetozar Marović potvrdio ranije saopštenu nameru o napuštanju Vlade u slučaju Đukanovićevog odlaska.

Opozicione crnogorske partije Nova srpska demokratija (Andrija Mandić) i Pokret za promene (Nebojša Medojević) saopštile su da će zatražiti od predsednika Filipa Vujanovića raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, pošto je posle ostavke Đukanovića pala vlada. Očekuju da ih crnogorski predsednik Vujanović pozove kako bi zajednički zauzeli stav o mogućem političkom raspletu. Po njima, Đukanović je otišao pod pritiskom međunarodne zajednice.

Đukanović je i dalje predsednik Demokratske partije socijalista, ako ne bude vanrednog kongresa, biće to još dve godine, tako da bi mu naslednici iz DPS-a u izvršnoj vlasti mogli biti još izvesno vreme podređeni po partijskoj liniji.

Za odlazak je izabrao kraj godine i neposredno pošto je 17. decembra Crna Gora dobila status kandidata za članicu Evropske unije. Posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore i izbora od 10. septembra 2006. kada je Koalicija za evropsku Crnu Goru osvojila apsolutnu većinu, Đukanović se takođe zvanično bio povukao iz politike – rekavši da želi da se posveti biznisu. Đukanović je bio samo poslanik u Skupštini Crne Gore od oktobra 2006. godine do 28. februara 2008. Međutim, za predsednika vlade ponovo je izabran 29. februara 2008, nakon što je Željko Šturanović podneo ostavku iz zdravstvenih razloga. Na pitanje da li će se možda, kao onda, vratiti na premijersko mesto, Đukanović se našalio: "Nikad se ne zna…" Ne, ne, dosta je bilo, ha, ha, ha…

POLITIČKA KARIJERA: U crnogorskoj istoriji Đukanović je najduže bio premijer – u pet mandata: 1991–1993, 1993–1996, 1996–1998, 2003–2006, 2008–2010.

U jednom mandatu (1998–2002) bio je predsednik Crne Gore.

On je praktično jedini političar iz vremena SFRJ koji je bez prekida bio na vlasti od početka 1989. do kraja 2010, a u strukturi vlasti bio je četvrt veka. Uz Lukašenka je jedini istočnoevropski komunista koji nije silazio s vlasti.

Studirao je ekonomiju na Ekonomskom fakultetu Univerziteta "Veljko Vlahović" u Titogradu, gde je diplomirao 1986. s temom o ekonomiji turizma. U medijima se pisalo da je Milo Đukanović bio jedan od favorita profesora Boška Gluščevića, ekonomiste.

Đukanovićeva karijera je politička: bio je član Predsedništva Saveza socijalističke omladine do 1986, a izabran je i za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Oni koji znaju raspored moći u to vreme neće propustiti da kažu da je Milo Đukanović bio i predsednik Auto-moto saveza Jugoslavije, što je iz nekih razloga bio veoma perspektivan položaj, a vaš hroničar i dan-danas ne zna zašto.

Tokom takozvane antibirokratske revolucije za nekoliko dana demonstracija u januaru 1989, eksponenti Slobodana Miloševića, grupa "mladih, lepih i pametnih" Đukanović, Bulatović i Marović uz Milicu Pejanović-Đurišić, sada crnogorsku ambasadorku u Parizu, koja se kasnije povukla u drugi plan, smenjuje Miljana Radovića, predsednika Saveza komunista Crne Gore, i Božina Ivanovića predsednika Predsedništva SR Crne Gore, a na njihovo mesto bivaju izabrani Veselin Vukotić i Branko Kostić. Predsednik Izvršnog veća Crne Gore Vuko Vukadinović ostaje tada kratko na funkciji, ali ga ubrzo zamenjuje Radoje Kontić. Đukanović je od 1989. do 1991. sekretar Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore, što je funkcija koja je pružala prilično velike operativne mogućnosti za kontrolu kadrova.

Za premijera je prvi put izabran 15. februara 1991. godine sa 29 godina, bio je najmlađi premijer u Evropi.

Krajem 1996. i početkom 1997. Đukanović oštro menja kurs i počinje da se distancira od svog pokrovitelja i saveznika iz antibirokratske revolucije – 1997. godine u intervju "Vremenu", jedan naš pouzdanik kaže da je izbor medija bio smišljen i ciljan, Slobodana Miloševića je nazvao čovekom sa zastarelom političkom filozofijom, koji se okružio korumpiranim pomoćnicima.

Usledio je razdor u vladajućem DPS-u, koji se podelio na dve frakcije: jednu predvođenu Đukanovićem, i drugu, čiji je vođa bio Momir Bulatović, predsednik Demokratske partije socijalista i predsednik Crne Gore. U julu 1997. na predsedničkim izborima u Crnoj Gori Đukanović je pobedio Bulatovića, koji osniva Socijalističku narodnu partiju (SNP), a Đukanović je nadalje neprikosnoveni lider Demokratske partije socijalista Crne Gore, najpre kao član predsedništva stranke formalno jednak sa ostalima, a kasnije kao predsednik stranke koja je bila kadrovski naslednik Saveza komunista Crne Gore, ali je ubrzano menjala ideologiju i pravac delovanja.

MIROTVORAC I SUVERENISTA: Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. Đukanović je bio jedan od samo nekoliko izabranih političara u tadašnjoj SRJ s kojim su komunicirali zapadni lideri, voljni da zbog ratnih ciljeva zažmure na Đukanovićevu komunističku prošlost, izraziti proratni stav iz ranih devedesetih, pa i činjenicu da je 1999. bio član Vrhovnog saveta odbrane, koji je odobrio pripreme za rat (ratno stanje je formalno proglasio njegov bivši partijski drug Momir Bulatović). Zanemarivana je rastuća količina indicija, koje su dolazile sa italijanske obale o njegovoj navodnoj umešanosti u kriminalne aktivnosti. Dozvolili su mu da se sreće s visokim predstavnicima administracije američkog predsednika Klintona, državnom sekretarkom Medelin Olbrajt, sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom i savetnikom američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Sendijem Bergerom, kao i sa britanskim premijerom Tonijem Blerom, britanskim ministrom spoljnih poslova Robinom Kukom i generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom.

Tokom rata 1999. i posle toga davao je utočište u Crnoj Gori beogradskim opozicionarima, koji su pred oktobarski obračun 2000. računali i na njegovu izbornu podršku protiv Slobodana Miloševića. Kad je Vojislav Koštunica početkom avgusta 2000. bio određen za nosioca DOS-ove liste, i kandidat za predsednika SRJ, koliko se vaš hroničar seća, nekoliko dana je čekano da se izjasni Milo Đukanović da li će izaći na izbore. Nije izašao.

DPS je bojkotovao savezne izbore u SRJ u septembru 2000. godine, a posle promene režima u Beogradu Đukanović otvorenije radi na državnom osamostaljenju Crne Gore. Tokom razgovora s novoizabranim predsednikom SRJ Koštunicom, koji je otišao u Podgoricu da bi se s njim sreo, kako pokazuju TV snimci iz tog perioda, Đukanović je bio neprijatno hladan – ne samo zbog toga što je zbog nekog prethodnog saobraćajnog udesa nosio gipsanu kragnu oko vrata.

S Koštunicom i Solanom, Đukanović je potpisao Beogradski sporazum o osnivanju državne zajednice Srbije i Crne Gore, koja je proglašena u martu 2003. godine, čije trajanje je bilo oročeno na tri godine. Taj period tavorenja jednog državnog provizorijuma je protekao u izbegavanju konflikata, ali i saradnje. S Koštunicom se sukobljavao oko toga da li o crnogorskoj nezavisnosti treba da glasaju i crnogorski državljani koji imaju prebivalište u Srbiji. Deo nevladinog sektora i neke manje partije u Srbiji podržavale su stav Đukanovićevog bloka da se pravo glasa na crnogorskom referendumu stiče na osnovu prebivališta.

Đukanovićev Blok za nezavisnu Crnu Goru pobedio je 21. maja 2006. na referendumu – oko 55 odsto građana izjasnilo se za nezavisnu Crnu Goru.

Kao poglavar nezavisne Crne Gore Đukanović je držao ekvidistancu prema Beogradu, što se najjasnije videlo kada je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova neposredno pre glasanja o rezoluciji Srbije da traži mišljenje MSP-a o nezavisnosti Kosova. Crnogorskoj ambasadorki Anki Vojvodić Beograd je u tom trenutku uskratio gostoprimstvo, u okviru politike oštrih demarša koju je Beograd tada preduzimao prema zemljama koje su priznale Kosovo, ali je posle došlo do normalizacije odnosa.

Paralelno s tim političkim problemima ekonomski odnosi su bili nešto bolji. Srbija je inače jedan od najznačajnijih crnogorskih spoljnotrgovinskih partnera; trgovina sa Srbijom čini čak 35 odsto ukupnog spoljnotrgovinskog prometa Crne Gore. Crna Gora je na 4. mestu po visini srpskog izvoza, a na 24. mestu po visini njenog uvoza.

Jedna depeša (10Begrade3) iz januara 2010, iscurela preko Vikiliksa iz američke ambasade u Beogradu, govori o tome kako se Tadićev savetnik Jovan Ratković žali da su odnosi Srbije i Crne Gore na istorijski niskom nivou, da on i Tadić kao ljudi crnogorskog porekla na tu normalizaciju gledaju sa čežnjom. Objašnjavao je da su crnogorske vlasti možda morale da se distanciraju od Beograda u cilju osvajanja referenduma o nezavisnosti, ali pošto posle toga nije bilo nikakvog razdora, "lopta je podgoričkom dvorištu" i ostaje da se vidi da li će Crna Gora Srbiju tretirati kao strateškog partnera ili kao bauka. Važan kriterijum će biti to, kaže se u depeši, kako se Crna Gora odnosi prema organizovanom kriminalu, koji je Ratković identifikovao kao ozbiljan problem koji Srbija mora da rešava…

Đukanović je 2010. dao i nekoliko prilično kontroverznih izjava kada je pokrenuta akcija "Balkanski ratnik" protiv narko-kartela Darka Šarića, mada više odgovarajući na pitanja o tome da li je ovaj pozajmljivao novac od Prve banke u kojoj Đukanović navodno ima akcije. Bilo je igara gluvih telefona oko crnogorskog odgovora na srpske policijske poternice preko Interpola. Posle je sklopljen sporazum između Beograda i Podgorice o policijskoj saradnji i o izručenju optuženih za teška krivična dela.

KAVALERIJA RUSTIKANA: Neki od crnogorskih opozicionara tvrdili su da će se Đukanović povući da ne bi bio prinuđen da hapsi prijatelje, ali Đukanović je na te optužbe odgovarao tvrdo, izjavljujući da će se povući kad on bude hteo.

U Italiji je protiv Đukanovića vođena istraga zbog navodne povezanosti sa švercom cigareta. Javni tužioci za borbu protiv mafije su Đukanovića i nekoliko njegovih bliskih saradnika, uključujući i bivšeg ministra finansija Miroslava Ivaniševića, sumnjičili da su u periodu od 1994. do 2002. dozvolili Švajcarcu Franku dela Toru da mesečno uvozi 1000 tona cigareta, koje su potom gliserima krijumčarene u Italiju, da je korišćena neka crnogorska državna firma da olakša krijumčarenje, da je policija po naređenju odozgo dozvoljavala krijumčarima da svojim brodovima pristaju u crnogorske luke i da je u Crnoj Gori davana zaštita italijanskim beguncima.

Italijanske vlasti su se preganjale oko toga da Đukanović ima imunitet. Đukanović na konferenciji za novinare u Podgorici 2003. odbacuje vesti o istrazi kao "odvratan politički trik", koji za cilj ima kriminalizaciju njega i njegove zemlje.

Đukanović je 27. marta 2008. navodno diskretno posetio tužioca u Bariju i 6,5 sati odgovarao na oko 80 njegovih pitanja koja se odnose na optužbe protiv njega. Bilo kako bilo, italijanske optužbe protiv Đukanovića odbačene su u aprilu 2009.

Šverc cigareta je, inače, bio tema svih političkih sukobljavanja u Crnoj Gori još od predsedničkog sučeljavanja Đukanovića i Bulatovića 1997. kada je Bulatović pominjao kako su na podgorički aerodrom sletali teretni avioni s cigaretama, a Đukanović ponavljao da Bulatović konačno treba da iznese neki argument. Ovde je na tu temu objavljeno mnogo insajderskih i drugih eks-kumovskih optužbi tipa, što bi rekli Vranjanci: "Koj’ ti kupi Sike, svileno jeleče…" Nije bilo lica s poternice Interpola koje se nije pojavilo u nezavisnim medijima sa svojom verzijom.

Bilo je spekulacija o tome da se Đukanović povlači da se ne bi umnožavale primedbe Evropske unije o kriminalu tokom pregovora o crnogorskoj kandidaturi, ali takve pretpostavke je negirao predstavnik Velko Kacin. Mada izjave tog evropskog predstavnika ne bi trebalo uzimati baš ozbiljno, mora se uzeti u obzir činjenica da je Crna Gora baš u to vreme postala kandidat za članicu EU.

O bogatstvu Mila Đukanovića i njegovog brata Aca bilo je, inače, mnogo medijskih spekulacija, no nema neutralne potvrde u štampi iznetih podataka.

"Indipendent", ugledni britanski list, međutim, 19. maja 2010. Đukanovića je uvrstio u dvadeset najbogatijih svetskih lidera (vidi antrfile), na 20. mestu doduše, iza Džona Kija, premijera Novog Zelanda (25 miliona funti) i Lija Mjang-Baka, predsednika Južne Koreje, bivšeg izvršnog direktora Hjundaija, koji je 2008. oslobođen optužbi za prevare neposredno pre inauguracije. Taj list piše da je Đukanović sa imovinom od oko deset miliona funti "misteriozno bogat", ali da "negira tvrdnje da je umešan u lukrativni lanac šverca cigareta". Ne bez izvesne tendencije "Indipendent" beleži da je aktiva američkog potpredsednika Džoa Bajdena mnogo manja – iznosi između 155.029 i 675.000 dolara, pa i da britanski premijer Dejvid Kamerun ima manju imovinu – "Indipendent" je procenjuje na 3,2 miliona funti, uz dodatak da bi Dejvid i njegova supruga Samanta, čija je majka vikontesa od Astora, verovatno mogli naslediti veće bogatstvo…

Sad, cela priča ipak pada u još jedan kontekst. U Hrvatskoj je pokrenuta istraga protiv bivšeg premijera Sanadera, koji se sklonio u Austriju, pa je za njim izdata Interpolova poternica. Na Kosovu Tačija posle dugog ćutanja učestalo pominju u vezi trgovine ljudskim organima. U Crnoj Gori najuticajnija politička ličnost odlazi s izvršne vlasti. Možda su te vesti došle u paketu zbog neke čudne koincidencije, kao što su po koincidenciji za kafansko uveseljavanje vesti o političkom padu došle s vestima o stvarnom zemljotresu i pomračenju meseca. Ako su pak nekom logikom te vesti ipak povezane, u šta vole da veruju naši teoretičari zavere, onda to neka duga ruka Adama Smita sređuje poslove na Balkanu.

Znate ono iz Kuma III: "Porodica Korleone sređuje svoje poslove…" Rez. Lukese. Rez. Altobelo. Rez. Gildaj iz banke Imobilijare…

A u Palermu, premijera opere Kavalerija rustikana

Dvadeset najbogatijih političara na svetu

1. Kralj Tajlanda Bamibol Aduljadej, 20 milijardi funti

2. Sultan od Bruneja, 13,5 milijardi funti

3. Kalifa bin Zajed Al Nahijan (predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata, vladar Abu Dabija), 12 milijardi funti

4. Kralj Saudijske Arabije Abdullah, 11,5 milijardi funti

5. Silvio Berluskoni, 6 milijardi funti

6. Hans-Adam II, knez od Lihtenštajna, 2,5 milijardi funti

7. Emir Katara šeik Hamad bin Kalifa Al Tani, 1,4 milijarde funti

8. Asif Ali Zardari, predsednik Pakistana, nazvan "Gospodin 10 odsto", 1,2 milijarde funti

9 Princ Albert II od Monaka, sin holivudske glumice Grejs Keli, 700 miliona funti

10. Sebastijan Brunclik, predsednik Čilea, 700 miliona funti

11. Sultan Omana Kabos, 470 miliona funti

12. Teodoro Nguema Obiang Mbasogo, predsednik Ekvatorijalne Gvineje, koji je 2003. deponovao pola milijarde dolara iz Nacionalnog trezora na privatne porodične račune za "borbu protiv korupcije", 400 miliona funti

13. Britanska kraljica Elizabeta II, 300 miliona funti

14. Emir Kuvajta šeik Sabah, 270 miliona funti

15. Kraljica Beatriks od Holandije, 135 miliona funti

16. Kralj Svazilenda Msvati III, 68 miliona funti

17. Kevin Rad, premijer Australije, muž Tereze Rein, preduzetnik koji je prodao svoje poslove 2007. da bi izbegao sukob interesa, 41 milion funti

18 Džon Ki, premijer Novog Zelanda, bivši investicioni bankar, 25 miliona funti

19. Li Mjung-Bak, predsednik Južne Koreje, 16 miliona funti

20. Milo Đukanović, predsednik Crne Gore, 10 miliona funti

Izvor: "Indipendent", 19. maja 2010.

Iz istog broja

Vojvodina

Uprava i građani

R.V

Vreme Beograda – Stanovi za socijalno ugrožene

Svoj kutak, konačno

dodatak priredila biljana vasić

Stranački život i smrt

XIV skupština složno glasa Jeremića i Đilasa

Filip Švarm

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu