Hoće li prestati teror TV-reklamokratije

30. 12. 2004. / 0.51

Druga smrt Cipiripija

I polje famoznog "advertajzinga" mora biti uterano u podnošljivo tesne okvire zakona koji neće gušiti slobodno tržište, ali vala ni daviti gledaoce koji bi ponekad da pogledaju neku utakmicu ili, da prostite, igrani film

Vreme božićnih i novogodišnjih praznika nekako je po defaultu "vreme čuda": tada se dešavaju stvari i primećuju pojave kakvih inače, u normalnim okolnostima, nešto baš i nema. Tako, recimo, u poznom decembru i ranom januaru i neki pri relativno čistoj svesti ugledaju živog, zdravog i grohotavog Deda Mraza (koji u ostatku godine "ne postoji"), ili Božić Batu, Svetog Nikolu, Ratka Mladića, Trinaestu Platu i razne druge paranormalne fenomene. Uostalom, kakav je to praznik ako je sve kao i inače?! E, u specijalnom prazničnom štihu, i Vladi Srbije se ovaj put baš posrećilo, pošto joj je ovo jedinstvena prilika da o nekoj svojoj aktivnosti pročita nešto lepo iz sajber-pera dolepotpisanog, koji ovakvom šašoljenju Koštuničine družine nije baš sklon – ne što ne bi ‘teo, nego što hronično nema šta da pohvali & nagradi. Zato neka se ne nadaju da će ovakav tretman da mi pređe u naviku… Kakogod, čudo je utoliko veće što specijalni praznični popust ide na konto Ministarstva trgovine, turizma, usluga i bizarnih ideja, koje se proletos proslavilo onom slaboumnom kampanjom sa sloganom "Kupujmo domaće". Jes, ti će mi kažeš!

U pitanju je, jakako, predlog zakona kojim bi, koliko posle Srećne Nove Godine, trebalo da počne raskrčivanje televizijske reklamokratske prašume u kojoj smo se svi odavno pogubili, pa nikako da nađemo izlaz, a svakojako divlje zverinje nas danonoćno spopada sa nepristojnim ponudama. Okej, još ćemo da vidimo kako će taj Konza na kraju da izgleda – kad ga, možebiti, očerupaju razni parlamentarni lobisti – a bogme i hoće li se uopšte primenjivati; sasvim je moguće da prođe kao letošnja inicijativa istog tog ministarstva da se uljude javni (u prevodu na srpski: kafanski) toaleti na famoznom Koridoru 10 i okolini. Svako ko je otada mrdnuo iz petrifikovanog "kruga dvojke" dobro zna da je ulazak sirotog putnika-namernika u većinu ovakvih Ustanova i dalje specifično psihodelično iskustvo – podvrsta: bad trip – kakvo krštena duša ne bi ni dindušmaninu poželela. Uostalom, u ovoj zemlji je teoretski kažnjivo, zamislite, čak i širenje nacionalne, rasne i verske mržnje, pa nikome ništa: kad ste čuli da je neki ovdašnji Patriotski Delija (uža specijalnost: birtijski nacizam) zbog toga odgovarao?! Ali, hajde da se za sada manemo vazda opravdanog skepticizma i krenemo ka Suštini Stvari.

NEMA LABAVO: Narečenim zakonskim predlogom vaskolike bi ovdašnje TV-kanalizacije (da izvinete na izrazu, čast izuzecima etc.) morale da ograniče vreme za emitovanje reklama na maximalno dvadeset odsto programa (tj. 12 minuta u satu), a "javni servis" (čitaj: PTC) na pola od toga; osim toga, filmovi se mogu prekidati samo na svakih 45 minuta, dakle jednom za trajanja filma prosečne dužine. Serije, dokumentarci i slično uopšte se ne smeju prekidati ako traju manje od 45 minuta, a ako su duži – vredi isto što i za igrane filmove. Prenosi fudbalskih i ostalih utakmica ne smeju se seckati i prekidati ama ič: eno ti poluvremena, pa divljaj koliko hoćeš (to se već i u susednoj Hrvatskoj odavno poštuje). Ima toga još, ali ovaj deo predviđenih odredbi najviše tangira našu temu. Da se mene pitalo (da sam ja netko!), sve je ovo trebalo da bude još malo strože, ali nije ni ovo loše za početak, pod ključnim uslovom da se primenjuje, i to po sistemu "nema labavo!". Ako prvi pametnjaković oseti ozbiljne posledice (bilo finansijske ili glede frekvencije) za otvoreno nepoštovanje ili kreativno, "mangupsko" izvrdavanje ovih zakonskih odredbi, dalje će stvar ići manje-više glat. Što se "javnog servisa" tiče, vaistinu ne razumem zašto uporno izbegavamo da se ugledamo na najbolje, dakle na BBC: odavno se zalažem za britansku formulu – za program potpuno oslobođen od reklama, ali uz finansiranje javnog RTV servisa iz pretplate, koja se mora platiti, baš kao i porez ili račun za telefon. A ti posle, prikane, ako ti se radije gleda Cartoon Channel ili Spice Platinum, na volju ti – ali ćeš iz buđelara ipak morati nešto da calneš za Opšte Dobro. E, to je jedna od milion odgonetki zašto je BBC postojano – bez obzira na to što ni on nije lišen problema – jedan od retkih gledljivih TV-programa na planeti (a isto vredi i za radio); bez takvog sistemskog rešenja, teško da ćemo se za naših života ratosiljati kojekakvih razvojno ometenih dilbera i snajki koji ima da se uzmu u roku od četeresosam sati i to uz direktan prenos, ili onih nepodnošljivih mentalno doživotno opinkovljenih ćurki koje su, zamisli čuda, na vlastito ogromno zaprepašćenje Otkrile Selo, i zatim ponosno obznanile Naciji svoj senzacionalni pronalazak. Hebote, otkud selo u Srbiji?! Pa još sa sve kravama, ovcama, kokošima i kozama? I ćurkama, jakako.

MAST U PROPAST: Hajmo sad malo u vremenski rikverc, da vidimo kako je sve ovo počelo, i gde je zapravo mas’ otišla u propas’? Iako smo odrastali i živeli u nečemu što bi trebalo da je bio "komunizam", televizijske i ostale reklame sastavni su deo već i najranijih iskustava moje generacije, rođene taman dovoljno kasno (ili dovoljno rano, kad pogledaš s druge strane kalendara) da dan Titove smrti bude i dan njenog simboličkog rastanka sa detinjstvom. Rođeni u ekscentričnom "ni istok ni zapad" okruženju, i u doba kada je prilično temeljita desovjetizacija zemlje bila već obavljena stvar, mi naprosto ne pamtimo predreklamno vreme: za naših se detinjstava imalo (mada opet sasvim skromno, ali mi to uglavnom nismo znali…), pa se bogme i biralo. Zato su i naši mili OOUR-i, SOUR-i, Radne organizacije i ostali Privredni Subjekti svih fela morali svakojako da se dovijaju da nas (male soc-potrošačke gotovane!) zavedu, da nas reklamama privole da se opredelimo baš za njihove a ne neke druge proizvode – navlas isto, daleko bilo, kao što to rade one otuđene i eksploatatorske kapitalističke firme na trulom, imperijalističkom Zapadu… Otuda nije slučajno da su u famoznom Leksikonu YU mitologije – koji su najvećim delom ispisivali ljudi rođeni između poznih pedesetih i ranih sedamdesetih – i mnogi znameniti reklamni TV-spotovi našeg detinjstva i odrastanja postali dražesni objekti jedne benigne, melanholične, rezignirane nostalgije.

PAPUČOM NA TV: Iako nam je, dakle, čuveni "marketing" (koji tad još nije bio toliko mistifikovan, do nivoa šamanske paranauke) bio nešto sasvim blisko, svakom je bilo jasno da postoje i primenjuju se i nekakva pravila – šta se, kad, gde, kako i koliko može reklamirati, te da ova ograničenja nisu bila na snazi zbog "komunističke stege" nego su bila sasvim normalna civilizacijska stvar. Ovo nas, pak, sasvim lako i prirodno dovodi do trenutka kada se sve to rastočilo; a čim dođemo do nekakve civilizacijske retardacije, jasno je kao julski dan da je to počelo negde potkraj osamdesetih, da bi tokom devedesetih dobilo neviđeno ubrzanje – u jurnjavi ka dole, ka Dnu, naravno. Tako su, pored mnogih daleko važnijih i "ozbiljnijih" stvari, u jednom raspašojisanom društvu i reklame gotovo preko noći postale sredstvo ničim ograničenog mentalnog terora i iživljavanja, simbolički reket koji plaćamo valjda kao pravednu kaznu zato što smo pristali da živimo u jednoj piratskoj zemlji, pa na TV-u za džabaka gledamo sveže piratizovane filmove; i to mora negde da se iskija. No, ako treba tražiti nekog Dežurnog Krivca, nekog Pedra koji treba da visi u ime svih, mada ne znači da je "objektivno" bio prvi ili najveći grešnik, onda je major suspect u mojoj i u svesti većine ljudi s kojima sam pričao mrska njuška veverice ili tako neke krznate živuljke zvane Cipiripi: TO je, pravo sa grane, banulo pred nas tokom jednog već davnog fudbalskog prvenstva, i onda nam ga stalno svojim cilikanjem seckalo i živce nam pililo na sitno: verujem da nikada (ni pre ni posle toga) nije više papuča, a možda i pepeljara, poletelo ka TV-ekranu nego tokom tog Mondijala. Bilo je po porobljenim, poniženim i uvređenim varošima srpskim i protootporaških grafita "ubićemo Cipiripija!"… Taj siroti, čedni nacrtani veverac kao da je nekako sasvim "ozakonio" praksu neograničenog reklamokratskog maltretiranja pučanstva, koja će se u potonjim godinama pretvoriti u nešto neupitno i samorazumljivo, do te mere da niko više zbog toga ne baca Tupe Predmete na televizor: odavno smo rezignirani, smoreni, pomireni s Ropstvom; odavno verujemo da tome niko Nadležan ne želi i(li) ne može da stane na put, da Loša Beskonačnost jednog paratranzicionog iživljavanja neće prestati pre kraja ovog milenijuma, što znači da će to malo ko od nas dočekati živ… Sada je, međutim, Zakon stigao u Grad: ostaje da se vidi hoće li isti vaistinu ubiti Liberti Valansa ili će ga ovaj tek rastreseno otresti sa kaputa kao dosadnu perut (ovo mora da je podsvesno maznut prizor iz nekog klipa za Garantovano Efikasan Šampon Protiv Peruti).

REKLAMOM PROTIV NEJAČI: A zašto je sve ovo važno? Zar nema toliko prečih stvari o kojima treba brinuti? Jakako, ali ako je suprotnost civilizacijskom sunovratu nekakav civilizacijski oporavak, kojeg pak nema bez stanovitih razumnih i korektnih kriterijuma i standar(a)da kojih se društvo ima pridržavati za svoje dobro, onda je i polje famoznog advertajzinga – i miliona njegovih nemoćnih civilnih žrtava, ničim nezaštićene nejači kojoj je ostavljen na milost i nemilost – nešto što mora biti uterano u podnošljivo tesne okvire zakona kakav neće gušiti slobodno tržište, ali vala neće daviti ni one koji bi ponekad, ako nije problem i ako ne smetaju nikome, u pauzi između klipova da pogledaju neku utakmicu ili, da izvinete na izrazu, igrani film. Sećate li se šta je to uopšte?! To vam je jedno, štono reć’, samostojeće umetničko delo, koje ima nekakav integritet koji podleže zakonskoj zaštiti, i koje se (naravno, ako posedujete odgovarajuće licence) ima prikazivati u celini & celosti, i to bez stalnog seckanja i stalog iscimavanja. Bajdvej, na jednoj domaćoj televiziji onomad prikazivahu filmove čiji je "pokrovitelj" (ili tako nekako) bila jedna velika državna firma: to je značilo da tokom filma nema reklama, jer je Pokrovitelj to "obezbedio". Bizarno, možda i cinično, ali i to je nešto.

Rekoh li na početku, vreme je praznika, nova godina daje nove šanse za sitne i krupne životne probitke, pa je i maštanje dozvoljeno. Zato, zamislite kako bi bilo da cela ova stvar uspe? Bio bi to mali, možda i "sporedan" ali opet znakovit i važan korak ka Uljuđenom Životu. Jupi, gledaćemo ponovo utakmice & filmove! Hm, dobro, na vašem se mestu ne bih baš toliko radovao unapred: čak i da se reklamokratski teror zaista svede na razumnu meru, to nas neće poštedeti epidemije kretenizma među televizijskim urednicima: ta je bizarna fauna pre par godina, jedan za drugim kao po komandi, usvojila s obzirom na kontekst potpuno idiotsko kvazi-CNN pravilo da Vesti na svakoj Televiziji Koja Drži Do Sebe tobože moraju biti emitovane na svaki puni sat (dešavalo se nešto važno ili ne), pa taman da kuća gori: elem, ako reklamokrate malo i ustuknu, nema tog Zakona koji će uredničke TV-lumene odučiti od retko moronskog manira da i najveličanstveniju i najnapetiju filmsku scenu prekinu sedmim po redu emitovanjem jednih te istih usnimljenih bajatih vesti, tek toliko da vam razbiju čaroliju i potvrde da su uvek spremni da veselo doprinesu omizerivanju vaših života. A što se sirotog Cipiripija tiče, nema mu spasa: ni Dunav ni Sava ga ne opraše od svega što nam je, zlotvor jedan lešnikojedni, onomad na pravdi Boga učinio!

Iz istog broja

Intervju - Stjepan Mesić

Naša generacija ima privilegiju da udruži Evropu

Tatjana Tagirov

Besprizorno novinarstvo

Punoletstvo lova

Predrag Manojlović

Beogradski sajam - Novogodišnji vašar

Tradicija u civilu

Dragan Todorović

Pun kufer marketinga

Srećna nova repriza

Nadežda Milenković

Vojska Srbije i Crne Gore

Generalštab i načelnici

Miloš Vasić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu