Dragan Stojković Piksi

Zašto Piksi: Zbog crtaća, svojevremeno, kada je bio klinac, na TV su glavni dečji junaci bili izvesni Piksi i Diksi. On je postao Piksi, ili Pixi, kako su mnogo kasnije pisali stranci.

Zašto fudbal: A šta bi drugo klínac u Nišu mogao da igra? Košarka tamo nikada nije pustila korene, za rukomet je bio isuviše žgoljav, za odbojku se tada takoreći nije ni znalo…

Gde je počeo: U pionirima Radničkog, davne 1979. Imao je 14 godina (rođen 3. marta 1965). Posle samo dve godine, 7. avgusta 1981, potpisao je ugovor o stipendiranju. Još tada je počelo da se priča o „jednom malom“ koji će nadmašiti slavu Sovrovića, Ostojića, Anđelkovića, Jankovića, Cvetkovića i ostalih niških fudbalskih asova.

Kada je postao profesionalac: 16. marta 1983, sa tek navršenih 18 godina, obavezujući se na četvorogodišnju vernost.

Kada je postao reprezentativac: 28. oktobra 1980. u Zaječaru protiv Bugarske (1-0) u selekciji mlađih omladinaca.

Kada je debitovao u prvom timu Radničkog: Na prijateljskoj utakmici 8. jula 1981. u Negotinu protiv Hajduk Veljka (6-0), na prvenstvenoj 3. aprila 1982. u Nišu protiv Vardara iz Skoplja (2-1).

Kada je dao prvi prvenstveni gol: 3. aprila 1982. protiv zagrebačkog Dinama (1-1).

Kada je debitovao u „A“ reprezentaciji: 12. marta 1983. protiv Francuske u Zagrebu (0-0).

Koliko je puta igrao za reprezentaciju: Za „A“ 84 (15 golova), 26 za omladinsku, 4 za mladu i 22 za olimpijsku. Ukupno 136 puta u dresu sa državnim grbom. Apsolutni jugo-rekord.

Šta je osvojio sa reprezentacijom: Bronzanu medalju na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984.

Šta je igrao sa reprezentacijom: Dva svetska prvenstva (1990. i 1998), dva evropska (1984. i 2000), dve Olimpijade (1984. i 1988).

Šta nije igrao sa reprezentacijom: EP 1992. u Švedskoj kada je Jugoslavija isključena, SP 1994. i EP 1996. kada Jugoslavija nije mogla da igra ni u kvalifikacijama.

Kada je prešao u Zvezdu: 1986, posle 70 prvenstvenih utakmica i 8 golova u dresu matičnog Radničkog. Ostao je četiri godine, odigrao 120 utakmica i dao 44 gola postavši peta i zasad poslednja Zvezdina zvezda (Mitić-Šekularac-Džajić-Petrović-Stojković).

Zašto je prešao u Zvezdu: Uprava je htela da ga proda Partizanu, ali mali je, kao zatrovani zvezdaš i kao momak sa čvrstim karakterom, obećao Džajiću da će doći „samo u Zvezdu“ i održao je reč.

Kada je krenuo u inostranstvo: 1990, u Olimpik iz Marseja. Tražili su ga Juventus, Milan, Barselona, ali se odlučio za Marsej. Kaže da se nije pokajao iako je proveo tri najgore godine u karijeri.

Šta nije mogao da zamisli: Da će u finalu Kupa šampiona igrati protiv Zvezde. A desilo se baš to, u Bariju 29. maja 1991. Na sreću Zvezde, trener Olimpika Rajmon Gutals ubacio je nedovoljno oporavljenog Piksija tek u drugom produžetku i odmah je napravio nekoliko paničnih situacija u odbrani Zvezde, ali nije bilo vremena da reši utakmicu koju je Zvezda dobila penalima.

Gde je još igrao: U Veroni 1991/92. sa statusom pozajmljenog igrača, ali bio je povređen i bilo je to obostrano mučenje.

Kada je otišao u Japan: 6. decembra 1994. Imao je već 29 godina i, oporavljen od teških operacija kolena krenuo je u osvajanje zemlje „izlazećeg fudbala“. Svih sedam godina odigrao je u Nagoji Grampus i nakupio kolekciju kola kao najbolji igrač „Ol-Star“ utakmica, najbolji asistent, najbolji ko će znati u čemu, da bi mogao da otvori mini-sajam automobila. Odigrao je više od 170 utakmica i postigao 54 gola.

Kako su mu se odužili: Jedan ulaz na novom stadionu u Nagoji koji je izgrađen za Svetsko prvenstvo zove se Piksi gejt, a jedan bulevar u Nagoji takođe nosi njegovo ime.

Da li će još igrati: Da, bar još tri oproštajne utakmice: u Nišu u meču Radnički–Vardar (protiv koga je debitovao u Prvoj ligi), u Nagoji u meču Nagoja–Zvezda i, verovatno, u meču koji će FSJ organizovati u čast njegovog oproštaja od plavog dresa koji je nosio više od 20 godina.

Kakav će predsednik biti: Kao što za velike igrače ne važi pravilo da automatski moraju biti i veliki treneri, ne mora da znači da će biti veliki funkcioner ali posrnuli jugoslovenski fudbal boljeg kandidata od njega nema. Danas niko u Jugoslaviji ne može da dobije poverenje kakvo u startu ima Piksi. I niko mu ga nije poklonio. Izborio se svojim autoritetom, inteligencijom, elokventnošću, nekonvencionalnošću.

Kakav će tandem biti sa Savićevićem: Ako se budu slagali kao na terenu, eto spasa našem fudbalu. Ako im rezultati budu kao na terenu – biće dovoljno razloga za zadovoljstvo.

Da li će biti nečija produžena ruka: Neće. Piksi je oduvek mislio svojom glavom.