Opšta opasnost

Dojava – bomba

"Običnu" bombu nađenu slučajno u sali Sportskog društva Crvena zvezda neko je morao doneti i ostaviti. Umesto da slučajno bude otkrivena, ona bi slučajno mogla da bude i aktivirana

"Bomba na Marakani!" – uz ovaj naslov, jedan beogradski dnevnik objavio je u ponedeljak 21. maja tekst o eksplozivnoj napravi koja je otkrivena u prostorijama Sportskog društva Crvena zvezda. Policija je, kako se navodi, reagovala "na anonimnu dojavu nepoznatog muškarca" i "demontirala bombu". Već istog dana ispostaviće se da je vest, novinarskim žargonom rečeno, prilično "naduvana": u gradskom SUP-u rečeno nam je da je reč o "običnoj defanzivnoj bombi M-75, poznatijoj kao kašikara", da nije bilo anonimne dojave i da je bombu video jedan navijač na podu sale za rukomet i odbojku. Ono što nije ostalo jasno, i što će biti predmet policijske istrage, jeste otkud uopšte bomba u prostorijama jednog sportskog kluba.

NA PARKETU, U PRAŠINI: "Ovakve slučajeve ranije nismo imali. Pošto Zvezdu svi vole, nismo imali ni pretnje. U sali u kojoj je bomba pronađena vikendom se igraju prijateljske utakmice i mečevi u nižim ligama, a na tribinama tada bude oko 300 ljudi. Pošto nemamo specijalna vrata i skener, ne možemo ni da kontrolišemo šta ti ljudi unose u salu. Bombu je mogao da donese bilo ko", kaže za "Vreme" direktor Sportskog društva Crvena zvezda Ivan Todorov. Koliko god ovo objašnjenje izgledalo logično, u krugovima bliskim Zvezdi pojavile su spekulacije o tome da je bomba možda bila u sali još od bombardovanja 1999. kada je u prostorijama kluba bila smeštena vojska. U prilog toj tezi išle su informacije po kojima je bomba bila "prilično prašnjava". Todorov ipak tvrdi da je tako nešto nemoguće: "Od rata je obavljeno nekoliko generalnih čišćenja, a svakodnevno se sala čisti ujutro i posle treninga. Valjda bi bombu neko već našao do sada. A prašina? Naš parket je star, ima rupe koje nisu ishoblovane, tako da je prirodno da ima prašine." Nezvanični izvori u SUP-u takođe ocenjuju da su besmislene pretpostavke o naoružanju koje je ostalo iza vojske – po njihovim rečima, sve lokacije gde su se nalazile vojne formacije detaljno su pregledane posle rata, tako da nema opasnosti da je nešto "zaboravljeno".

Ručnu bombu mogao je, dakle, da unese bilo ko – u salu u kojoj se ponekad skupi i nekoliko stotina ljudi, kao uostalom i na većinu javnih mesta u gradu koja nemaju ni skenere ni strogu kontrolu. Ako se u obzir uzme da je prilično velik broj onih koji su u protekloj deceniji mentalno oboleli (na raznoraznim ratištima ili prosto od života u zemlji Srbiji), da čak i "zdravima" često "pukne film", da se zahvaljujući intenzivnom razvoju sive ekonomije na ulici moglo kupiti sve – pa i bomba – dalo bi se zaključiti da ćemo se tek nagledati naslova o bombama postavljenim/ostavljenim na ovom ili onom mestu. Stanje za sada ipak nije zabrinjavajuće: "Što smo vremenski dalje od rata, eksplozivnih naprava je sve manje. Nekad ih je bilo veoma mnogo, što danas nije slučaj. Crno tržište cvetalo je za vreme ratova i više nema potrebe da se trguje takvim stvarima", kaže za "Vreme" pukovnik Dragan Živaljević, načelnik Uprave policije SUP-a Beograd. Ono što prema njegovim rečima ipak predstavlja problem i za građane i za policiju, jesu lažne anonimne dojave o postavljenim bombama.

LAŽNE I PRAVE: Od prvog januara do 22. maja ove godine, takvih dojava bilo je 112, što je, kako saznajemo, desetostruko više od proseka za isti period prethodnih godina. Na spisku ustanova u kojima su navodno bile postavljene bombe nalaze se, između ostalih, Sava centar, hotel Interkontinental, Mekdonalds, Institut Torlak, Politika, Ikarbus, ali je ubedljivo najviše škola – 22 osnovne i 74 srednje (s tim što se dojave za neke škole više puta ponavljaju). Pukovnik Živaljević ističe da se broj lažnih dojava povećava s približavanjem kraja školske godine i da je među učenicima "već postalo trend da se zove policija i tako izbegnu pismeni zadaci i odgovaranje za ocenu". Po prijemu svake dojave, policija formira ekipu za kontradiverzionu zaštitu, evakuiše prostor, preduzima mere otkrivanja bombe… što ukupno traje najmanje nekoliko sati. "Ti ljudi i oprema potrebniji su nam na nekom drugom mestu, a dodatne probleme stvara nam i to što lažne dojave o postavljenim bombama nisu jedine – na hiljade lažnih imamo i za druga krivična dela", kaže naš sagovornik. Kako otkriti krivce? Pošto od detektovanja telefonskog broja sa koga je stigao poziv nema nikakve koristi – dojavljivači koriste javne govornice ili telefone u ugostiteljskim objektima – rešenje je naravno istraga. Pošto ona obično dugo traje i uglavnom ne daje rezultate, dojavljivači se najčešće izvuku. Za sada je beogradska policija otkrila nekoliko maloletnika, ali i nekoliko punoletnih građana za koje je utvrđeno da stoje iza lažnih dojava – postupci protiv njih tek bi trebalo da budu pokrenuti.

Ukoliko se ispostavi da dojava ipak nije lažna, na scenu stupaju ekipe koje se bave isključivo eksplozivnim napravama: "Što se tiče obučenosti ljudi, mi smo na svetskom nivou. Za opremljenost se to već ne može reći. Mi imamo uređaje za otkrivanje bombi, ali oni su jako zastareli. Deset godina učinilo je svoje – u svetu, policija pošalje robota na lice mesta, a mi idemo na pipanje", kaže pukovnik Živaljević.

Situacija je za sada pod kontrolom: dojave su uglavnom lažne, pretnji nema, policija pred svaki prijavljeni javni skup proverava prostor, bombe više zaista ne mogu da se kupe na Zelenom vencu kao onomad… Ipak, "običnu" bombu nađenu slučajno u sali Sportskog društva Crvena zvezda neko je morao doneti i ostaviti. Taj neko mogao bi je drugi put doneti na neko drugo, još prometnije mesto. Umesto da slučajno bude otkrivena, ona bi slučajno mogla da bude i aktivirana. Pre nego što se tako nešto dogodi, ovim problemom ipak bi morali ozbiljnije da se pozabave i policija i nadležni državni organi i vlasnici ugostiteljskih, sportskih i ostalih javnih objekata. Psihijatre valjda ne treba ni pominjati.

Iz istog broja

Kakvu vodu piju Beograđani

Rizici česmovače

Svetlana Preradović

Lični stav

Otvoreno pismo predsedniku Vlade Republike Srbije

Dr Jagoš Raičević, naučni saradnik Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine, Institut za nuklearne nauke Vinča

Peking - Evropska unija via Beograd

Kineski sindrom u brojkama

Miloš Vasić

Mionica - saniranje zemljotresa

Samo soba više

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu