Na licu mesta – Kraj sveta

»Dirižablom« na Farska ostrva 2

DIVLJA LEPOTA: More i stene Farskih ostrva

fotografije: andrija ilić i denis čubraković

»Dirižablom« na Farska ostrva

Nekada davno, u zemlji Srbiji, nekoliko entuzijasta odlučilo je da pokrene časopis o putovanjima. Pored dobrih ideja, znanja i snažne volje, nismo imali mnogo toga drugog. Čvrsta odluka da ostanemo samo svoji i ne pokleknemo pred uslovljavanjima mnogih koji su hteli da nas kupe i potkupe, doveli su nas do kratkotrajnog bitisanja na kioscima širom zemlje. Osam izdatih brojeva okupili su brojnu čitalačku publiku i stvorili neraskidive veze koje traju i danas. Međutim, priča koja sledi nije o "Dirižablu", vazdušnoj lađi i časopisu o putovanjima, već priča o prijateljstvu, čudnim sudbinama i Farskim ostrvima

»Dirižablom« na Farska ostrva 3
PRIRODNE LEPOTE SUROVOG SEVERA: Andrija fotografiše stenu Koltur;…za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Jednoga dana, na izmaku leta 2003. godine, na vrata malene redakcije pokucao je momak sa laptopom u rukama. Predstavio se kao fotograf spreman da sarađuje sa novonastalim časopisom. Bio je poznat i nagrađivan, ne samo u Srbiji. Njegove fotografije bile su na izložbama u Beogradu i Njujorku, a njegov portfolio potvrđivao je da je izrazito talentovan umetnik. Posmatrajući fotografije Magliča, koje su i bez dodatnog teksta pričale priču o skrivenom dragulju Srbije, bilo nam je jasno da ne možemo da platimo rad tog darovitog momka, što smo mu odmah i rekli. Njegove oči su se nasmejale, rekao je da su važni dobra ideja i dobri ljudi, a da će novac kad-tad doći.

Novac od "Dirižabla" nikada nije došao, ali je tog trenutka počelo naše putovanje kroz saradnju i istinsko prijateljstvo, koje traje već sedamnaest godina. Poslovi i životne okolnosti vodili su nas na različite meridijane. Njegove fotografije pokazivale su svetu unesrećene ljude sa Kosova i drugih delova Balkana, iz Gaze i američkih crnačkih kvartova. Moje priče saopštavale su neke druge istine i tragale za nekim drugim događanjima.

»Dirižablom« na Farska ostrva 4
…kanjon kod sela Gjogv;…za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


O PRIJATELJU KOJI NEĆE NESTATI U DALJINI

Žal za ugašenim časopisom, kao i kontakt između bivše urednice i fotografa, nikada nisu nestali. Posle dugih tišina stigla bi neka poruka ili mejl sa informacijama o tome gde se ko nalazi i kako mu ide. Jedan topli susret na izložbi fotografija u Beogradu potvrdio je da kilometri i godine ne mogu narušiti prijateljstvo koje iznikne na prvi pogled. Padalo mi je na pamet da pokušam da napišem zbirku kratkih priča sastavljenu od naših poruka i informacija, kao, na primer: "Pozdrav iz Gaze, ovde gadno puca. Da, da ne zaboravim – oženio sam se"; ili: "Sada živim na Farskim ostrvima…" Dok sam se pitala gde li se nalaze ta ostrva, stigla je i druga, kratka smernica: "Nađi ih na karti, nestvarna su." Koju godinu kasnije, uzvratila sam sličnom porukom: "Udala sam se i sada živim u Karlsrueu." Uz nevericu da neko kao ja ipak može da "stane na ludi kamen", usledilo je pitanje: "A gde je taj Karlsruhe?" "Nađi ga na karti, nije nestvaran."

Mesece i mesece glasne tišine razbio je jedan zahtev za prijateljstvo na društvenoj mreži. Time se otvorio novi prostor za deljenje vesti, a i fotografija iz života i okoline, kao i uverenje da se Prijatelj neće izgubiti u vremenu i na horizontu i da, jednostavno, neće nestati u nekoj daljini. Kao najnormalnija stvar na svetu, usledio je poziv za moju porodicu i mene da dođemo u goste na Farska ostrva. Ni trepnula nisam a poziv sam prihvatila, smatrajući da je dovoljno što znam na karti da pokažem gde se ta ostrva nalaze. Sve ostalo, novac, vreme, organizovanje raznih prevoznih sredstava potrebnih za to putovanje, pojaviće se…

»Dirižablom« na Farska ostrva 5
…vodopadi Mulafosur;…za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Naša mala turistička agencija sastavljena od tri člana (pas je obavešten da, iz opravdanih razloga, neće putovati) odmah je počela da planira put. Direktnih letova do Farskih ostrva bilo je iz Nemačke, ali smo zaključili da je interesantnije, a i povoljnije, kolima se voziti do Kopenhagena, pa odatle avionom do ostrva. U vremenski kalkulator ubacili smo i četiri dana boravka u glavnom gradu Danske. O tome kako smo se zadesili na proslavi kraljevog rođendana, o kući u kojoj je Andersen napisao svoje bajke, o šarenoj i neobuzdanoj Kristijaniji, nekom drugom prilikom. Kada smo isprobali sve što se može okusiti, videti i dodirnuti u Kopenhagenu za devedeset i šest sati, bili smo spremni za Farska ostrva. Moj prijatelj, koji već odavno nije bio samo moj već naš, nestrpljivo nas je čekao, sve vreme smo razmenjivali poruke kao da će one ubrzati naš dolazak.

Posle manjih zavrzlama, ukrcali smo se u avion. U toku leta, koji je trajao malo duže od dva sata, razne misli prolazile su mi kroz glavu. Mnogo je vremena prošlo od poslednjeg susreta, sada imamo svoje porodice, odlazimo čoveku u kuću na sedam dana, a mi ne volimo da se "uvaljujemo" ljudima. "Hej, pa to je tvoj prijatelj sa kojim si preživela čak i Preživljavanje na Goliji", umirivala sam sebe.

Aerodrom na Farskim ostrvima je drugi najmanji koji sam videla, manji od njega bio je samo jedan pomoćni aerodrom pored Viktorijinih vodopada u Africi. Ne znam šta sam očekivala, ali bila sam vrlo iznenađena. Krenuli smo ka izlazu, nadajući se da nas tamo čeka poznato lice. U malenom holu stajao je naš prijatelj, sa osmehom oko cele glave i raširenih ruku. Dok smo se pozdravljali, znala sam da će sve biti kao da smo svaki dan zajedno, kao da čitav život delimo vreme i prostor. Moje dete se ponašalo kao da je stiglo kod ujaka, a muž kod ženinog brata, sve je bilo baš onako kako i treba da bude.

»Dirižablom« na Farska ostrva 6
…jezero na steni iznad okeanaza uvećanu sliku desni klik pa »view image«


O PUTEVIMA, OVCAMA I PECANJU U CENTRU GRADA

"Ovako zamišljam Mars", pomislila sam kada smo izašli iz zgrade aerodroma. Snažan vetar šibao je žestoko dok smo stajali usred ničega. Maleni parking, a okolo kamenje i kamenje. Na putu do glavnog grada Toršavna naš domaćin upozorio nas je da se farskim putevima mora voziti veoma obazrivo, ali ne zbog velikog broja vozila u saobraćaju, koji je zanemarljiv, već zbog brojnih ovaca na putevima i pored njih. Naime, na osamnaest Farskih ostrva živi malo više od 48.000 ljudi i 70.000 ovaca. Ovce pasu i lutaju prostranstvima slobodno i pritom ne brinu za puteve i vozila koja njima prolaze, pa zbog toga vozači moraju da budu posebno obazrivi. Ponekada im farmeri na noge vezuju fluorescentne trake kako bi ih vozači lakše uočili. Kažu da na ostrvima ne postoje kosilice jer travu i ne kose, vlati trave su visoke i debele i njima se hrane ovce.

Nikada nisam videla takav krajolik. Nigde nijednog drveta, brdovito, malo malo pa se iz nekog izvora voda sliva na kolovoz, pa ravna zemlja obrasla travom koja liči na debeli, mekani tepih, pa kamenjar, pa iza krivine pogled na more i stene u njemu od kojeg zastaje dah. Spoj zadivljujuće lepote, zastrašujuće snage i neukrotive prirode.

Konačno imam priliku da upoznam i zagrlim decu svog prijatelja. I sa njima je sve izgledalo kao da se familija okupila posle dužeg vremena. Mi i jesmo jedini prijatelji koji su uspeli da "dobace" u goste na ova ostrva, zato je naš boravak tamo imao posebnu težinu. Živeći u Nemačkoj, dobro znamo koliko radosti u naš dom unosi poseta bilo kog prijatelja ili člana porodice iz Srbije, a ta radost i uzbuđenje na udaljenom i teško dostupnom mestu su mnogo veći. Naš domaćin je imao razrađen plan, a da bi nam što više pokazao, uzeo je slobodne dane. Ima li boljeg vodiča od fotografa koji tu živi i radi? Inače, moj prijatelj je svoju bogatu fotografsku karijeru malo stavio na pauzu da bi živeo pored svoje dece, to je ono što posebno poštujem i volim kod njega. Iako se, polako, vraća svom pozivu, izučio je građevinski zanat i brzo je postao šef na gradilištima po ostrvima. Ponosno nam je pokazao novu školu koju su tih dana završavali. Saznali smo da radnici uglavnom dolaze iz Rumunije, a kada smo pomislili da je on verovatno jedini žitelj Srbije na tim prostorima, rekao nam je da se varamo, da ima dosta "naših" koji tu, najčešće, igraju rukomet. Iznenađenjima nikada kraja: jednog dana kupovali smo suvenire, a dok smo se dvoumili pri odabiru, obratila nam se na srpskom jeziku jedna mlada žena iz okoline Užica, koja tu radi. Bila je presrećna što čuje srpski jezik i "na kraju sveta".

»Dirižablom« na Farska ostrva 7
GLAVNI GRAD TORŠAVN: Lukaza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Toršavn je glavni, rekla bih i jedini grad na Farskim ostrvima. Podaci kažu da je, na primer, i Klaksvik sa 4700 stanovnika grad. U Toršavnu živi oko 12.000 ljudi, postoje tri semafora, slatka mala luka, romantični stari deo grada, svetionik i ispod njega stene kao stvorene za sedenje i pecanje. Spakovali smo u auto pecaljke, mamce, muziku i razne druge potrepštine, vozili se oko tri minuta i stigli u sam centar grada na pecanje. Bližila se ponoć, a od mraka ni traga jer na Farskim ostrvima u junu, a mi smo bili tamo početkom tog meseca, Sunce zađe samo četiri sata, a i kada zađe, ne padne mrak, već zavlada blagi sumrak. Na dugoj listi posebnih trenutaka u životu, momente kada sedimo na toršavnskim stenama nad koje se nadvija sumaglica, dok se deca raduju upecanim ribama, staviću na vrh te liste.

Riba i ovčetina su glavna hrana na ostrvima. Obožavaju i sušeni i sveži bakalar. Farani i dalje love kitove, ali ne u komercijalne svrhe, već samo za svoju ishranu. Jednake količine mesa podele na sve stanovnike i tako se prehranjuju preko zime. Naš domaćin je snimio fantastične, ali i mučne fotografije procesa lova na kitove, one su izazvale brojna negodovanja na društvenim mrežama, ali i dobile nagrade u stručnim krugovima. Skerpikjot je specijalitet na Farskim ostrvima. Ovčije meso suše na vetru pet do devet meseci, tako osušeno seku na kriške i jedu sa hlebom. Naš prijatelj ima izdržljiv želudac, ali kaže da tu faransku poslasticu ne može da jede zbog užasnog smrada, koji jedna engleska novinarka opisuje kao "nešto između parmezana i smrti".

»Dirižablom« na Farska ostrva 8
Jedino selo na najudaljenijem ostrvuza uvećanu sliku desni klik pa »view image«


O JEDNOSTAVNOSTI, IZOLOVANOSTI, TORŠAVNU I PREMIJERU GOLMANU

Farska ostrva su autonomna celina, ali pripadaju Kraljevini Danskoj. Za razliku od Danske, nisu u sastavu Evropske unije, niti Šengena. Na ostrvima se koristi farska kruna koja je, u stvari, danska kruna, ali izgleda drugačije. Obilazeći mali tržni centar u Toršavnu i kupujući u supermarketu, bili smo preneraženi visinom cena svih proizvoda, uključujući osnovne životne namirnice. Tek kada smo spoznali faranske cene, postalo nam je jasno zašto sve kuće izgledaju jednostavno, a često i zapušteno. Ljudi nisu nemarni ili lenji, već je sve toliko skupo da jednostavno ne mogu da ih renoviraju. Nekada su se kuće gradile od onoga što se može naći u okolini, a to su kamen i drvo koje more donese sa dalekih obala. Naravno, drvo se sada uvozi iz raznih zemalja. Na krovove kuća se i dalje često stavlja trava sa slojem zemlje.

»Dirižablom« na Farska ostrva 9
KIRKJUBOUR: Tradicionalne kuće prekrivene travomza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Farani žive skromno i jednostavno, i beskrajno vole svoja ostrva. Surova klima im ne smeta (mi smo imali šest sunčanih dana od sedam, upućeni kažu da ni najstariji žitelji ne pamte šest dana sunca u kontinuitetu), kao ni izolovanost. Oni misle da su baš zbog toga drugačiji i posebni. Međutim, naš vodič nas je odveo u jedno selo na najudaljenijem od 18 Farskih ostrva, u kojem ima desetak kuća ušuškanih između dva brda, i u kojem se često događaju samoubistva. Daljina svega na šta smo mi navikli ipak ima uticaja. Saznali smo da je defektolog jedno od najzastupljenijih zanimanja na ostrvima zato što se rađa dosta dece sa raznim anomalijama, jer u brakove, neretko, stupaju bliži srodnici. Na ostrvima vlada nedostatak žena, pa se Farani sve češće žene devojkama iz Filipina i Tajlanda, tako da ih sada ima oko tri stotine i one čine najveću etničku manjinu na ostrvima.

Na Farskim ostrvima gotovo svi znaju engleski, ali njihov jezik je farski, koji je specifičan, reklo bi se da je mešavina islandskog i norveškog, a ostrvljani ga brižljivo čuvaju. Činjenica da na ostrvima ne postoje zatvori kakve poznaju ostali delovi sveta, takođe govori i o izolovanosti i različitosti njihovih žitelja. Postoji nekakav pritvor u koji može da se smesti do dvanaest prestupnika, a one koji budu osuđeni na više od osamnaest meseci zatvora šalju u Dansku.

Širi centar Toršavna može se obići za tridesetak minuta. Iskoristili smo sunčan dan da sedimo u lučici koja je centar okupljanja i prošetamo najstarijim delom grada. More je nadohvat ruke, ali tako daleko za kupanje, jer je uvek ledeno. Na svim Farskim ostrvima ne postoji mesto koje je više od pet kilometara udaljeno od mora, ali kupanja nema čak ni usred leta.

»Dirižablom« na Farska ostrva 10
TORŠAVN: Kancelarija premijeraza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Rejni, istorijski i najstariji deo grada, malo je poluostrvo koje luku Toršavn deli na dva dela. Tinganes je najistureniji deo poluostrva i na njemu su Vikinzi, oko 825. godine, osnovali parlament, jedan od tri najstarija na svetu. Upečatljive bordo-crvene kuće, sa travnatim krovovima, brižljivo se neguju, pa verno pokazuju malobrojnim turistima tragove prošlosti. Hodajući uskim, kaldrmisanim uličicama, naišli smo na premijerovu kancelariju. Običan, stakleni ulaz, unutra jedna devojka piše za stolom, nema obezbeđenja, sve je na "izvolte". Malo dalje je i premijerova kuća, lepa ali obična, u finom dvorištu, dostupna pogledima prolaznika. Bordo kuće iz daleke prošlosti, šarmantne i jednostavne, i danas su sedišta svih institucija i zvaničnika na Farskim ostrvima.

Od 2019. godine Farska ostrva imaju novog premijera. On je bivši reprezentativac Farskih ostrva u rukometu (Farska ostrva nemaju mnogo toga što imaju samostalne države, ali reprezentacije u rukometu i fudbalu imaju), a sada je golman u lokalnom rukometnom klubu i svoju funkciju golmana obavlja revnosno, kao i funkciju premijera.

»Dirižablom« na Farska ostrva 11
Ptica pafin, zaštitni znak Farskih ostrvaza uvećanu sliku desni klik pa »view image«


O TJALDURU I ŽELJI ZA POVRATKOM

Dve godine nakon boravka na Farskim ostrvima, sedim u svom nemačkom stanu, pijem kafu iz šoljice koja je poklon sa ostrva, a na kojoj je pafin, slatka ptičica sa šarenim kljunom – jedan od simbola Farskih ostrva, i maštam o tome da ponovo odemo tamo. To maštanje nije nerealno jer tamo imamo nekog svog ko bi se radovao našem ponovnom dolasku. Pafin je dražestan, ali on nije nacionalni simbol Farskih ostrva, već je to tjaldur. Tjalduri su ptice koje se svake godine 12. marta vraćaju iz toplijih krajeva i ostrvljani taj događaj slave kao početak proleća.

Sigurno ne bih mogla da živim na Farskim ostrvima, suviše je hladno (ipak sam ljubitelj toplih mora i peščanih plaža), mnogo su divlja i usamljena. Smetalo bi mi i što nema drveća. Vozili smo se pored malo višeg rastinja i dva-tri drveta u njemu, to je jedina "šumica" koju smo videli, a naš domaćin je rekao da tu farski izviđači vežbaju snalaženje u prostoru. Nije lako živeti na ovim ostrvima, uprkos tome Farani ih obožavaju, odlaze na studije u Dansku, ali se, u nemalom broju, i vraćaju. A turisti poput nas, kojih nema mnogo, ipak se zaljube u ta nepregledna prostranstva okružena vodom i stenama, i požele da se vrate.

»Dirižablom« na Farska ostrva 12
POLARNA SVETLOST: Magično nebo severaza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Vratićemo se uskoro na ostrva, ostalo je mnogo priča koje treba da ispričamo sa Andrijom, Giom i Lazarom. Ostalo je i još mnogo smeha do suza koji moramo da ismejemo, kutaka da obiđemo. Ostalo je i da zajedno "jurimo" auroru, polarnu svetlost i da uživamo u njenoj nestvarnoj lepoti.

Iz istog broja

Godina zavera

Kako pobediti bezumlje

Slobodan Bubnjević

Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda

Andrej Ivanji

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi… boljitka

Zoran Janković

Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

Nedim Sejdinović

Ličnost godine 2020

Pavle Petrović

 

Srećna Nova godina

Biće bolje

 

Ples

Opasno mrdanje tela uz muziku

Nebojša Broćić

Zaštita privatnosti – JMBG

Šifra za deljenje ili za čuvanje privatnosti

Uroš Mišljenović

Kurioziteti

Koji je poštanski broj Deda Mraza

Nikola Dragomirović

Dečje igre

Care, care, govedare

Sonja Ćirić

Intervju – Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica

Moje pisanje je moja utoka

Sonja Ćirić

Intervju – Svetozar Cvetković, glumac i producent

Zov postapokaliptičnog vremena

Sonja Ćirić

 

Slike 2020.

Marija Janković

Sećanje – Mustafa Nadarević, Špiro Guberina, Pero Kvrgić

Čarobnjaci geste i grimase

Zlatko Crnogorac

Serije – Ethos

Turska, bez šećera

Teofil Pančić

 

Ispravka

Zlatko Minić, Transparentnost Srbija

Fenomen – Frankenštajn

Meri Šeli, naša sajberpank pretkinja

Zorica Kojić

Intervju – Milija Zeković, izvršni direktor kompanije SBB

Štetna je odluka ako Srbija bude zaostajala u 5G mreži

 

Jugoslovenski španski borci

Kome je zvono zvonilo

Marko Fernandez

Šta smo propustili u 2020.

Godina dugog čekanja

Slobodan Georgijev

Intervju – Goran Tomašević

Blizak nam je Bliski istok

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu