Milena Mihajlović, svedok prolaznosti

12. 2. 2003. / 16.45

Deset država u životu

Na pitanje da li zna kako se zove nova država, odgovara da nije sigurna, traži da joj se rastumači. Kad je čula ime, smeje se i krsti: "Budi Bog s nama"

Piše: Zoran Majdin
Deset država u životu 1

Država u kojoj živimo u dvadesetom veku je u proseku svakih jedanaest godina menjala oblik vladavine ili vladara, društveno uređenje, granice ili pak samo ime, a da njene stanovnike niko za mišljenje nije pitao. Fraza koja te promene opisuje – da je ovde uobičajeno zaspati u jednoj, probuditi se u drugoj državi a s mesta se ne pomeriti – zaista se otrcala od prečeste upotrebe. Kako i ne bi: već deca u starijim razredima osnovne škole, koja nisu čestito ni u pubertet ušla, već su tri države promenila, njihovi roditelji koju više, roditelji njihovih roditelja još više… U prošlom veku to se dogodilo deset puta, u ovom koji je tek počeo tradicija je uspešno nastavljena.

Na samom početku prošlog veka, Kraljevini Srbiji je nasilno promenjena dinastija, posle balkanskih ratova proširene su joj teritorije da bi posle Prvog svetskog rata postala deo jedne veće države – Kraljevine SHS. Koju godinu kasnije, trojedna kraljevina menja ime u Kraljevina Jugoslavija a Srbija prestaje da postoji. Posle Drugog svetskog rata Srbija vaskrsava, ali kao jedna od šest republika novouspostavljene Demokratske Federativne Jugoslavije, koja u istim granicama i sa istim vladarem još dva puta menja opisni deo imena: prvo u Fedetarivna Narodna da bi kasnije postala Socijalistička Federativna Republika. Početkom devedesetih ponovo menja prefiks i postaje Savezna Republika da bi pre nekoliko dana Jugoslavija definitivno prestala da postoji a zajednica dveju bivših jugoslovenskih republika bila krštena nekim novim, za široke narodne mase nepoznatim imenom. Srbija, doduše, još postoji pod svojim imenom, samo što nije baš najjasnije gde su joj granice.

Milena Mihajlović, stošestogodišnja starica iz Aranđelovca, jedan je od retkih živih svedoka svih ovih promena. Do stote je živela sama, a sada joj društvo pravi njena tri decenije mlađa ćerka. Svoj vek, od veka duži, vekuje na jednom mestu dok se države menjaju. Samo je jedared van Šumadije putovala, u Sutomore, na crnogorskoj obali, zajedno sa aranđelovačkim penzionerima.

1, 2

Rođena je u radikalskoj porodici. Muž joj je, takođe, bio radikal, strog i pravedan, kako kaže. Prvo čega se seća, a da se države tiče, jeste dolazak kralja Petra I Karađorđevića u Topolu, posle Majskog prevrata 1903. godine. Opisuje: "Kralj sa kraljicom u sjajnoj kočiji se vozi, ispred i iza kočije konjanici jašu, narod pored puta pozdravlja, kralj otpozdravlja…" Seća se i konja upregnutih u kočiju. Šareni su, kaže, bili.

"Tada se mnogo lepo živelo. Porez nije bio velik, a ni prirez, i svi smo kralja Petra mnogo voleli. Ženska deca se nisu školovala, već su se učila kako se kuća drži, deca podižu i muž pazi. Nisu tada žene odlučivale, ma kakvi izbori, kakvi bakrači, reda se znalo, a ne kao danas: dođe golo dupe u kuću i odmah hoće da sudi." Objašnjava da je vlast tada sa narodom preko "birova" komunicirala i da tu nikakve zabune nije moglo biti. "To ti je, dete, onaj čovek sa dobošićem, što stane nasred ulice pa u doboš lupa dok se narod ne iskupi, onda pročita šta ima i svi znamo šta i kako treba da radimo." Politički život, rezervisan samo za muške glave bio je, međutim, intenzivan. "I onda su bile partije, isto kao danas, i svako malo su bili izbori: predsednik opštine nije mogao godinu dana da sastavi, kad ono opet glasanje."

3, 4, 5

Deset država u životu 2
ŽIVI SU LJUDI: Unuka, kćer i Milena

Za vreme ratova koji su se vodili za oslobođenje "južnih srpskih zemalja", Kosova i Makedonije, kaže da je bilo puno straha i muke, ali da su se svi, kada je rat završen, radovali proširenju države na jug. "Stara Srbija se to onda zvalo. Pričalo se da su se podizale kuće za Srbe, i crkve. Mnogo je lepo to bilo." Ali, nije mnogo prošlo, počeo je još jedan rat, Prvi svetski ili Veliki rat. U taj rat je ispratila četiri brata, dočekala trojicu. Jedan je ostao na Zejtinliku, srpskom vojničkom groblju kod Soluna. O ujedinjenju Južnih Slovena u jednu državu kaže: "Ujedinilo se nešto, tako su mi rekli, ne znam tačno šta, ali narod je slušao. Moralo se tako, ne može biti dobro za sve." Kaže da se i tada lepo živelo. Priseća se: nadnica je bila banku, kola drva šest banki. "Tada su se, znaš, drva na kola prodavala, a ne kao danas na metar. A danas ti još nacepkana prodaju, tri frtalja metra nema u onome što kao metar prodaju." Taj period joj je u sećanju ostao kao najlepši. "Da je sada ono nekadašnje, da nam ne ubiše kralja Aleksandra, gde bi nam kraj bio. Ovako…"

6, 7

Ne potraja ni to dugo. Opet se zaratilo. Došao Nemac. "Došli su pred Uskrs. Skoro svi iz grada pobegoše. Ne mogu da grešim dušu, Nemci su nam bili neprijatelji, ali nisu bili nepristojni. Stojim ja na prozoru, posmatram kako prolaze, a oni samo napred gledaju, ne osvrću se, taman posla da nešto dobace ili zatraže. A Rusi i Bugari… dođu onako kaljavi i samo rakiju traže." Pred kraj rata u kući su joj boravili partizani. "Visile slike kralja i kraljevske porodice na zidu sobe gde su bili, ali nikome od njih to nije smetalo. A posle oslobođenja neko me prijavio za te slike pa me nateraše da ih skinem. Čudim se ja: bila vojska, ništa ne rekoše, samo nakit pokupiše, a sad naređuju da slike sklonim. Šta ću, skinem slike i sakrijem ih." Ljuti se što je njena ćerka slike donela da ih pokaže, insistira da ih odmah odnese, preti da će ih baciti. "Nemoj, dete, te slike da stavljaš pa da idem u aps." Na unukino objašnjnje da su ta vremena davno prošla i da joj niko ništa neće zbog tih slika, odmahuje glavom: "Šta ja znam šta ko misli i šta će da uradi."

8

O promeni režima posle Drugog svetskog rata kaže da je, takođe, bilo lepo jer je "narod tačno znao šta i kako treba da radi, ali je posle došao onaj Tito i posvađao narod". Zamera mu što je živeo kao kralj, njegova žena kao kraljica, a kralj nije bio. Na pitanje šta je onda tu bilo lepo, lakonski odgovara: "Šta vredi da kažem da nije bilo lepo. Od toga nikakve koristi nema." I ni reč više, jedino što opet pominje ubistvo kralja Aleksandra i kako bi bilo da toga nije bilo. "Ovo sada, ima jedno deset, petnaest godina, nešto se izvrte naopako, izopačilo se. Voleli su se Srbi uvek sa svima, a ovo se danas napravi Bože sačuvaj. Ne poštuju se stariji više, dete moje ." Žali se da onomad, kad je išla lekaru, nije hteo ni da je pregleda, već joj je rekao da je trebalo da umre pre dvadeset godina i da njoj lekar nije potreban.

Cenila je, veli, i poštovala svakog na vlasti. O Miloševiću i njegovoj vladavini nema mnogo šta da kaže: "Meni su svi dobri. On je bio i otišao, a ako je nešto skrivio, treba da odgovara: ako je kriv neka ga osude, a ako nije neće mu niko ništa." Mišljenja je da bi bolje bilo da mu se sudi ovde, ali, kad je već tako kako je, ni tome zamerke nema. Žao joj je jedino Milutinovića jer je on, po njoj, "mnogo fini čovek i sigurno ništa nije uradio".

9

Raspad Jugoslavije teško joj je pao: "Pa naravno da mi je bilo žao. Hoće svi da budu gospodari… a sada, evo, ne zna se ni ko je gazda, a u svakoj zemlji, kao i u kući, mora se znati ko je upravitelj i ko sudi." Sluša vesti na Radio Beogradu svakog dana, zna šta se događa. Ljuta je na otezanje usvajanja Ustavne povelje: "Ovo ti je sada kao deca kad se igraju: čas ovako, čas onako. Ne mogu se dogovoriti, pa to ti je. I ovi Crnogorci, što li samo cucaju toliko, kao da je Crna Gora velika kao Amerika pa Srbiji ne mogu da priđu, a njih ima u Srbiji više nego u Crnoj Gori."

10

Na pitanje da li zna kako se zove nova država, odgovara da nije sigurna, traži da joj se rastumači. Kad je čula ime, smeje se i krsti: "Budi Bog s nama." Ipak, iskazuje uzdržani optimizam: "Sve je prošlo, drugo novo došlo, ali je i sada lepo. Samo da Šiptari ne bacaju bombe na srpske kuće." Jedino se plaši da "hoće Srbiju da prodaju, pa da ‘leba nemamo da jedemo", mada ne objašnjava ko to hoće da uradi. Izvinjava se ako se nečega nije setila i raspituje se da li je razgovor završen, jer vesti bi slušala, ne bi ih propustila a već je tri sata. Kako vesti odmiču, ona pogledava na unuku i komentariše: "Mnogo lažu ovi tvoji."

Iz istog broja

Velika korist od malih

Na rubu nove budućnosti

Dejvid Miler

Privatizacija valjevskog Uzora

Jesu li Amerikanci bombardovali

Dragan Todorović

Fabrike droge oko Beograda

Doktor Zarubica i Gospodin Čombe

Dejan Anastasijević

Imovina federacije

Dedinjski zlatni majdan

Slobodanka Ast i Dokumentacioni centar "Vremena"

Simboli Državne Zajednice Srbija i Crna Gora

Plavo i plavetno na paragvajski način

Tamara Skrozza, Nebojša Grujičić

Crna Gora

Narod opet izneverio

Vera Didanović

Ustav pa izbori

Stari duh novog dvora

Milan Milošević

Intervju - Vojislav Koštunica

Platiće se cena izbornih krađa i kršenja Ustava

Nenad Lj. Stefanović

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu