Štrajk glađu Boška Obradovića

Deset dana samoće 2

OPASNO ISTRAJAN: Boško Obradović u desetom danu štrajka glađu

foto: bojan stekić

Deset dana samoće

Boško Obradović štrajkom glađu nije postigao ništa. Ipak, njegova istrajnost, prkos, mladost i spremnost da se pobije, to što peca i u kosovskom jezeru u kome plivaju zbunjeni radikalski birači, i što je uprkos svemu prihvatljiv saveznik za tzv. građansku opoziciju, kvalifikuju ga za opasnog protivnika naprednjačke vlasti

Piše: Andrej Ivanji

Stepenice ispred republičke skupštine trenutno se čine kao najusamljenije mesto, lider Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović kao najusamljeniji čovek u Srbiji. Jeste mu se u protestnom gladovanju priključio stranački kolega Ivan Kostić, bilo je tu proteklih dana ljudi i meteža, dole ispod metalne ograde prolazile su Boškove pristalice i pristalice njegovog pasivnog otpora koji bi mu mahnuli i dobacili nešto ohrabrujuće, poneki auto bi zatrubio na Bulevaru u znak podrške, pojavljivali su se i stranački prvaci Saveza za Srbiju i Sergej Trifunović, bilo je malo medijske pompe – i to bi bilo to.

U utorak, u desetom danu štrajka glađu, zapravo je samo bilo ostalo da se vidi kada će Boško Obradović da kolabira ili lekari da ga odvedu na infuziju pre nego što svom telu nanese neku veću štetu. Nijedan njegov zahtev nije ispunjen, nije dobio masovnu podršku građana, vlast se nije ni zaljuljala, a kamoli potresla, predstavnici Evropske unije nisu se bili naročito uzbudili. Boško je posmatrao kako ispred Skupštine život nesmetano teče ka "lažnim" parlamentarnim i lokalnim izborima zakazanim za 21. juni, koji će zacementirati vlast Srpske napredne stranke i njenog predsednika.


IMPULSIVNE AKCIJE

Kao u slučaju opkoljavanja Aleksandra Vučića na Andrićevom vencu u vreme trajanja protesta "1 od 5 miliona" "dok ne padne vlast", poziva na "odsudne demonstracije", upada na RTS, duvanja u pištaljku u skupštinskoj sali ili presretanja Zlatibora Lončara, Marjana Rističevića i Čedomira Jovanovića na stepenicama ispred Skupštine, Obradović je u štrajk glađu stupio impulsivno, nepromišljeno, bez izlazne strategije; sa nepune 44 godine, isuviše nestrpljiv, on u politici deluje kao trkač stiplčeza koji svaki put ponesen atmosferom previše povuče na početku, pa mu u drugoj polovini trke ponestane snage, sapliće se o preponu i upada u jarak sa vodom.

Pošto juriši na koje je pozivao nisu urodili plodom, jer gotovo niko nije bio spreman da sa njim pojuri na dobro branjene barikade Srpske napredne stranke, Boško Obradović se upustio u žrtvovanje samog sebe pred očima javnosti, naglašavajući da mu kao hrišćaninu, ipak, na pamet ne pada da izvrši samoubistvo zbog ideala. Koliko god da su se mediji pod kontrolom SNS-a i članovi SNS-a ovlašćeni da otvaraju usta pred mikrofonima na početku štrajka glađu izrugivali nimalo iracionalnom mučeništvu Obradovića, ubrzo su se opredelili za oprobanu taktiku ignorisanja, prećutkivanja i prekrivanja svega i svačega performansima Aleksandra Vučića o Srbiji kao prvaku sveta i Evrope u svemu i svačemu.


OPASAN NEPRIJATELJ

Racionalno gledano Obradović nije mogao da očekuje da će vlast da popusti pred i jednim jedinim njegovim zahtevom, jer je srpska vlast na čelu sa neprikosnovenim glavnokomandujućim Aleksandrom Vučićem godinama žigušući opozicionare kao fašiste, lopove, izdajnike, kriminalce, kriminogene tajkune i mrzitelje Srbije, sebe dovela u položaj da takvima, naravno, ni pod kojim uslovima ne može ni u čemu da popusti. Tako su glatko odbijena i četiri glavna i jasno formulisana Boškova zahteva: oslobađanje medija, odlaganje izbora, stvaranja uslova za slobodne i poštene izbore i gostovanje u trajanju od šezdeset minuta na RTS-u (vidi okvir). U "pravoj" srpskoj opoziciji bi trebalo da budu svesni da SNS nikada neće prihvatiti oslobađanje medija i stvaranje fer i poštenih izbornih uslova, jer bi tako presekli granu na kojoj sede na opasnoj visini iznad veoma tvrde podloge posute srčom države koju su polupali.

Mada Boško Obradović nijednom svojom akcijom do sada nije ništa konkretno postigao, on se ipak uz Dragana Đilasa kvalifikovao za najopasnijeg neprijatelja autokratije Aleksandra Vučića: Đilasu uprkos svim organizovanim medijskim hajkama i napadima nikako da zgade politiku, a Obradović uprkos svim porazima i dalje ide napred kao MMA borac koji je, doduše, u nokdaunu, ali sa čvrstom bradom, koji zna da može da podnese mnogo udaraca u glavu i uz svesno prihvatanje štete se uporno približava težem i višem protivniku u oktagonu ne bi li došao u poziciju da mu uputi aperkat za nokaut.

Obradović je em dovoljno mlad i dovoljno talentovan političar, em po pitanju Kosova i Metohije, migranata i LGBT populacije baca mrežu po jezeru u kome plivaju zbunjeni radikalski, nacionalno-konzervativni birači SNS-a, pa u očima Vučićevih stratega predstavlja zvezdu u usponu koju treba u startu zatrti. Nije na odmet ni što se Boško sviđa ženama.


SPREMAN DA SE POBIJE

Uprkos svoj averziji prema ideologiji Dveri, neretko se i od umornih šetača tokom besciljnih građanskih protestnih šetnji i od udarača u šerpe i lonce moglo čuti da jedino "Boškić može da uradi nešto", jer je jedino on spreman da se "pobije" sa vlašću koja ne razume ništa drugo do silu. Ovo gladovanje dođe mu kao neki tajmaut trenutnog hrišćanskog pacifizma.

Aleksandar Vučić i SNS agresivno sprovode politiku prinude zloupotrebljavajući sve raspoložive državne resurse, SNS se ponaša kao školski siledžija koji drugim učenicima nameće svoju volju. Ekipa na vlasti nema elementarnog osećaja za demokratiju, njihova vlast je zasnovana na nedemokratskim principima i nedemokratskoj praksi, oni prihvataju "dijalog" samo sa onima koji su spremni da se priključe redovima zbijenim oko Vučića. U datim okolnostima za sve one koji se gnušaju ideologije koju zastupa Boško Obradović prevaže pitanje da li se on zalaže za pravnu državu, slobodne medije itd., kratko rečeno za funkcionalnu parlamentarnu demokratiju.

A svi oni koji omalovažavaju istrajnost Obradovića u štrajku glađu, neka se zapitaju koliko bi dugo izdržali da sede na skupštinskom stepeništu i spavaju u Skupštini, pa makar ih redovno snabdevali pljeskavicama.

Boško, fudbaler i samohrana majka

Nekoliko dana pošto je lider Dveri Boško Obradović zahtevao sat vremena u večernjem terminu na RTS, ova kuća, sasvim očekivano, taj je zahtev decidno odbacila. Ipak, RTS je sa tih 3436 pisanih znakova u trenutku zauzela prvo mesto na nedeljnom spisku tragikomičnih medijskih događanja. Što u vrlo oštroj konkurenciji nije nimalo lak zadatak.

Naime, umesto da – ako već odgovaraju – zahtev odbiju normalnim saopštenjem, nadležni su odlučili da objave pamflet koji pokazuje koliko je zapravo dubok pad onoga što se zove javnim servisom, što plaćaju građani i građanke, a koji samo i jedino, i to praktično decenijama, servisira isključivo onoga ko je na vlasti.

Bilo je tu svega: od objašnjenja da RTS obavlja "svoj zadatak tačnog, pravovremenog i nepristrasnog informisanja", da Radio-televizijom Srbije "nisu zadovoljni ni vlast, ni opozicija", da se "kakav-takav dijalog u Srbiji vodi još jedino na RTS-u",
da u emisijama dijaloškog tipa, nažalost, preovlađuje "režeći ton" (ali da to nije krivicom RTS-a), a više je puta pomenuta i antologijska "motorna testera".

Ovaj put nema potrebe objašnjavati da te teze nemaju veze sa realnošću, pošto je to očigledno uzalud. S druge strane, prava slika, najjači utisak i najjasnija poruka dolaze iz pasusa koji naizgled nije politikom obojen, a koji navodimo bez ikakvih intervencija: "Ako bi Radio-televizija Srbije pristala na Vaš zahtev, taj presedan bi sutra mogao da postane pravilo jer bi sa puno prava svoj sat programa mogla da traži samohrana majka čija su deca gladna i bosa, student koji peti put pada na istom ispitu, fudbaler koji je promašio penal, ratar kome je nevreme uništilo letinu, partija koja ne može da pređe izborni cenzus…"

Idemo redom.

Javni servis plaćamo svi mi: samohrane majke, studenti i studentski roditelji, fudbaleri, ratari, članovi političkih partija. I zato svi imamo pravo ne da dobijemo svojih 60 minuta, već da – kad uključimo televizor, dobijemo sadržaje koji nas se tiču, a ne ono što nas obično čeka na RTS. Samohrane majke, studenti i ratari su školski primeri tema kojima bi javni servis trebalo da se bavi. U sportskim rubrikama, RTS bi takođe mogao da obrađuje problem fudbalera koji promašuje penal, baš kao što bi u informativnom trebalo da ponudi informacije o partijama koje ne mogu da pređu cenzus.

Čemu, dakle, ta degradacija tema i ljudi koji bi možda, jednom, ako se usliši Obradovićeva molba, poželeli da i oni dobiju svoj medijski prostor? Čemu uopšte ulaziti u takve priče?

Pre i iznad svega, bilo bi zanimljivo ustanoviti kojom je to mentalnom egzibicijom pisac ovog saopštenja izjednačio samohranu majku i neuspešnog fudbalera, ratara kojem je nevreme uništilo žetvu i stranku koja ne prelazi cenzus, kojom je to mentalnom egzibicijom pokušao da obezvredi gladnu decu i, uopšte, svakog koga rukovodstvo javnog servisa ne smatra temom koja zavređuje 60 minuta svog cenjenog vremena.

Blamirate se bez veze.

Tamara Skrozza

Iz istog broja

Lingvistika

Mali rečnik korone

Dr Saša Marković

Intervju – dr Aleksandar Jovović

Ugalj greje i ubija

Nataša Đokić

Intervju – Prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog

Ishitrenost i zadnje namere

Biljana Vasić

Intervju – Siniša Kovačević

Vučić je u korenu svega ovog zla

Ivana Milanović Hrašovec

Kako država raspolaže našim novcem

Javne nabavke kao leglo korupcije

Vukašin Obradović

Intervju – Nebojša Novaković, predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke

Svi učesnici predstojećih izbora su Vučićevi saučesnici

Nedim Sejdinović

Crna Gora

Dani pritvora i suzavca

Jelena Jorgačević

Vojska i politika

Predizborno podilaženje desnici

Davor Lukač

Politički život – spisak mogućih svedoka-saradnika

Podzemni svet SNS-a

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu