Delfin, ćirilica i Kosovo

Srpskog plivača i evropskog šampiona i rekordera u disciplini „50 metara, delfin“ suspendovala je prošlog petka Evropska plivačka federacija (LEN) zbog toga što se na dodeli odličja pojavio u majici na kojoj je pisalo „Kosovo je Srbija“. Disciplinska komisija LEN-a saopštila je da je srpski predstavnik prekršio pravilnik te organizacije koji zabranjuje bilo kakve političke aktivnosti na takmičenjima. Predstavnici ove organizacije ocenili su da je ćirilični natpis na majici Milorada Čavića u trenutku dodele medalja politički motivisan i da zbog toga ovaj takmičar ne može da nastavi takmičenje. Zbog ovog čina LEN-a Čavić je onemogućen da potvrdi svoju klasu i u drugim disciplinama.

Činjenica da je Čavić i na zagrevanju pred trku u kojoj je pobedio nosio tu majicu nije „primećena“, ali je docnije, kada su sve kamere bile usmerene ka pobedniku, čitava stvar stavljena u čist politički kontekst. Svojim postupkom Čavić se priključio, na neki način, onim sportistima koji su u prošlosti koristili svetla velikih sportskih takmičenja da pošalju neku drugu poruku svetu. Po pravilu, to su bili oni sportisti koji su dolazili iz sredina koje su na neki način bile ugrožene i koji su želeli da poruče da se prema pripadnicima njihovog naroda sprovodi neka loša politika.

RAZUMEVANJE I PODRŠKA: Srpska javnost kao da je jedva dočekala ovakvu odluku plivačke federacije, jer od subote ne prestaju žalopojke i osude, s jedne strane, i podrška Čaviću s druge. Njegov telefon i telefon njegovog trenera Petra Popovića istopili su se poslednjih dana od navala novinara koji su tražili da čuju kako se oseća mladi plivač „u ovom trenutku“ i od političara koji su se utrkivali da mu kažu kako je „Srbija Čavić“. Jednoglasna je osuda čina „moćnika“ iz Evrope i stav da je Milorad Čavić uradio pravu stvar koja ima veze samo sa osećanjima prema narodu i nema nikakvu političku težinu. Dok se javnost bavi artikulacijom besa prema Evropi, niko ne pominje činjenicu da je za Čavićev uspeh najmanje zaslužna sama država ispod čije se zastave nadmeće ovaj sportista.

U medijima su se pojavili komentari brojnih aktivnih i bivših sportista i „sportskih radnika“ koji u glas ponavljaju da bi uradili isto i da je zaista skandal izbaciti rekordera i šampiona zbog natpisa na majici. U moru glasova istog tona i jačine u gorčini izdvojio se samo Dragan Kapidžić, predsednik Košarkaškog saveza Srbije, koji je rekao da se sport i politika ne smeju mešati i da mu se čini da je neko čitavu stvar ispolitizovao preko mere. On je zaključio da sportista najbolje predstavlja svoju zemlju osvajanjem trofeja.

Političke partije koje su se oglasile ovim povodom listom su ponovile istu stvar da je čitava stvar skandal i nešto potpuno nedopustivo. Čini se da su najdalje otišli iz G17 plus kada su rekli da Čavić nije nosio majicu sa likom optuženika u Hagu. Predsednik Tadić je rekao da je Čavić nosio majicu zbog osećanja nepravde koja se sprovodi prema njegovom narodu, a premijer Koštunica se i ovoga puta držao povelje UN-a: „Kao najbolji u Evropi on je na svojoj majici prepisao najvažniju rečenicu iz Povelje UN-a koja garantuje da je Kosovo deo Srbije.“

Po povratku u Beograd u subotu uveče, za šta je Vlada Srbije poslala službeni avion u Holandiju, Čavić je objasnio da je ponosan na ono što je uradio i da mu godi ogromna podrška koju je dobio iz Srbije. Rekao je da je nedavno shvatio da je, pored toga što je plivač, ambasador Srbije u inostranstvu i da je to jedan od razloga što je na takmičenju uradio to što je uradio.

„Hteo sam da doprinesem poboljšanju stanja u Srbiji i povećanju pozitivne energije“, rekao je Čavić na aerodromu Beograd.

I zaista, slika veselog i ponosnog plivača obišla je svet, a dobila je dodatno na značaju posle odluke LEN-a da ga suspenduje. Priča o tome da li je njegov čin politički akt ili obična poruka sunarodnicima u otadžbini bila je dva dana tema u svetskim medijima. Ovim je činom Čavić više uradio za politiku vlasti u Beogradu nego gomila redovnih diplomatskih akcija koje sprovode razna ministarstva. Poruka koju je on preneo na ćirilici ima težinu jer ju je poslao sa najviše pobedničke stepenice, i kao rekorder u jednoj plivačkoj disciplini. Teško da mu se može pripisati bilo šta što se stavlja kao negativan atribut za nekoga ko predstavlja Srbiju, pa je u tom kontekstu njegov čin „mali korak za čovečanstvo, ali veliki za Srbiju“.

Međutim, osećanja koje je čitav događaj probudio u samoj Srbiji nisu do kraja pozitivna, štaviše. Više su ljudi besneli zbog odluke o suspenziji, nego što su se radovali činjenici da mala i neplivačka kontinentalna zemlja Srbija ima svetski relevantnog plivača. Tabloidi i tabloidni dnevnici su se utrkivali u busanju u srpska prsa, zapomažući nad zlehudom sudbom i nepravdom koju prema nama sprovode moćnici. Pao je i predlog da Čavić bude odlikovan, da je jedna svilena zastava Srbije dobijena od prvog ministra malo i da mu se na grudi junačke stavi medalja zasluga za narod ili nešto slično. Nedostatak odmerenih glasova u javnosti doveo je do toga da činjenica da Čavića primaju predsednik Vlade i predsednik Republike bude tumačena kao predizborna aktivnost, a ne kao normalan čin najviših reprezenata vlasti u zemlji koja je toliko mala i slaba da su uspesi sportista i umetnika jedina lepa slika koju šalje u svet. Zbog toga je predsednik Tadić, kako je saopšteno iz njegovog kabineta, u ponedeljak razgovarao sa Čavićem bez kamera i novinarskih beležnica.

Dok se krajem nedelje budu stišavale strasti povodom najnovije nepravde nanete Srbiji od strane Evrope i narod bude okretao kanale u nadi da će pre polufinala turnira u Majamiju uhvatiti nekog našeg tenisera na Javnom servisu, „slučaj Čavić“ će prekriti lagani zaborav. Ovaj sportista će onda moći na miru da se priprema za najvažnije takmičenje u karijeri, Olimpijske igre u Pekingu ovog leta, sa kojih bi trebalo da svom narodu, kako ga sam zove na svom blogu, donese medalju u jednoj od bazičnih sportskih disciplina. Za tu svrhu Čavić neće moći da se priprema u Srbiji jer ovde i nema pravih bazena za školovanje šampiona. Srećom, čovek ima mogućnost da trenira u Americi.

Medalja sa OI bi donela više slave Srbiji od bilo kakvih parola, performansa i inaćenja prema svetu. Samo da i takva pobeda ne bude dokazivanje da mi nismo najgori, kako se ovde voli to da prikaže. Naprotiv.

Protesti na terenu

(Slika – PORUKE POLITIČKE PRIRODE: Od „crnih pantera“ do…)

Na Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine oksfordski student grčke mitologije Džon Boland postao je prvi osvajač zlatne olimpijske medalje u tenisu, iako je na OI došao kao posmatrač. Na proglašenju pobednika nije želeo da se pojavi ispod britanske, već ispod irske zastave što mu je tada i omogućeno.

Na Igrama u Parizu 1900. sportisti samozvane Bohemije (Češka) su uz blagoslov domaćina napustili ekipu Austrougarske i takmičili se pod svojom zastavom.

Sličnu stvar su ponovili u Londonu 1908. Na isti način je nastupila i „delegacija“ Finske koja je istupila iz ekipe Rusije.

Na Olimpijskim igrama 1920. godine u Belgiji zabranjeno je učešće zemljama koje su poražene u I svetskom ratu, odnosno sportistima iz Nemačke, Bugarske, Austrije, Mađarske i Turske.

Nemačka nije imala mogućnost da učestvuje ni na narednim igrama u Parizu 1924. godine, jer je ocenjeno da su „ratni ožiljci još sveži“.

Na prvim igrama koje su održane posle Drugog svetskog rata 1948. godine u Londonu nije bilo dozvoljeno učešće sportistima iz Nemačke i Japana.

Predstavnici Tajvana su u Rimu 1960. godine na svečanom defileu umesto imena Kina, na kojem su insistirali, a nije im bilo dozvoljeno (NR Kina tada nije bila član MOK), nosili natpis „U protestu“.

Sportisti Južne Afrike izbačeni su sa Olimpijskih igara uoči takmičenja u Tokiju 1964. godine zbog politike aparthejda.

Mohamed Ali je bacio svoju olimpijsku zlatnu medalju iz Rima 1960. godine zbog rasne segregacije koja je vladala u SAD .

Američki atletičari Tomi Smit i Džon Karlos, pobednik i trećeplasirani na 200 metara, na OI u Meksiku 1968. godine, napravili su performans sa podignutim pesnicama na kojima je bila crna rukavica i nisu gledali u pravcu zastave dok je intonirana himna SAD. Ova dvojica vrhunskih sprintera su zbog toga izbačeni iz olimpijskog tima Sjedinjenih Američkih Država jer su otvoreno podržali pokret Afroamerikanaca u svojoj državi.

Na svetskom prvenstvu u košarci 1990. godine u Argentini Vlade Divac je sprečio unošenje hrvatske zastave na teren posle pobede u finalu.

Fudbalska reprezentacija SR Jugoslavije izbačena je sa prvenstva Evrope u fudbalu 1992. godine u Švedskoj zbog sankcija koje su uvedene SRJ. Iste godine na OI u Berseloni nastupili su samo sportisti iz SRJ u pojedinačnim kategorijama ispod zastave Olipijskog komiteta.

Tokom bombardovanja SRJ u proleće 1999. godine srpski fudbaleri Siniša Mihailović i Dejan Stanković iz rimskog Lacija nosili su majice sa natpisom „Zaustavite rat“ i simbolom „target“. Dragan Stojković, kao fudbaler japanske Nagoje, i Zoran Mirković koji je igrao u Italiji, u isto vreme uradili su sličnu stvar. Tog proleća je košarkaš Aleksandar Đorđević nosio transparent „Stop the War“ po završetku utakmice finala Kupa „Radivoja Koraća“ između Barselone i Estudijantesa.

…Dragana Stojkovića Piksija