Od Skoplja do Prištine, juna 1999. godine

Dani raspleta 2

IPAK KUMANOVSKI UMESTO "KAFANSKOG" SPORAZUMA: Nesuđeno mesto kapitulacije...

foto: reuters

Dani raspleta

Danima je najavljivano da će rat uskoro biti završen. Ipak, nisam očekivao buđenje rečima: "Srbi dolaze da kapituliraju." Objasnili su mi da će predaja biti potpisana u jednoj kafani, par kilometara pre graničnog prelaza "Đeneral Janković". Popeo sam se na proplanak preko puta ulaza. Ne znam ko je smislio to poniženje, ali Srbija je trebalo da se odrekne Kosova u fucnutom svratištu švercera, dilera i prostitutki. Ceremonijal majstori NATO-a su želeli da rat bude okončan u albanskoj krčmi "Evropa 93", vlasništvo I. Sadikua. Da ovoga puta neće biti reč o (pravoj) kapitulaciji postalo je jasno kada se saznalo da će nastavak pregovora biti održan na livadi nedaleko od Kumanova. Bolni kompromis neće ostati zabeležen kao "kafanski sporazum". I. Sadiku i njegova neugledna krčma nisu ušli u istoriju

U jednom od gradova na obodu istorijskih ratova uvek se pojavi prepoznatljiva realnost – svakodnevica puna adrenalina, ali bez rizika. U proleće 1999. godine u Skoplju su se skupili ratni izveštači koji nikada nisu iskusili rat, spin-doktori koji pokušavaju da oblikuju ono što će doći posle i gomila užurbanih likova kojima neko pokriva troškove, ali nikome nije jasno šta tačno rade – deo industrije ratovanja koji nema loš imidž.

Svi su bili nestrpljivi, a neki nisu krili da uživaju što im se pružila prilika da osete miris istorije. Bilo je jasno da se mnogi nadaju da će obezbediti mesto u nekoj od fusnota. Još je bila živa posthladnoratovska iluzija da je istorija umrla i da, bar u Evropi, neće biti novih prilika. Milošević i "njegovi Srbi" su bili shvaćeni kao poslednji ostaci ružne evropske prošlosti.

Interesovanje urednika je bilo veliko, ali nije bilo dovoljno priča sa terena. Redakcija je tražila da napišem spisak od desetak stvari potrebnih da bi se razumelo "kako je Milošević postao Milošević". Između ostalog, naveo sam da je poreklom iz Crne Gore i da mu se brat izjašnjava kao Crnogorac, uz kratko objašnjenje zašto je to bitno i ko sve dolazi iz tih krajeva. "Interesantno, ali to bi zbunilo čitaoce", odgovorio je jedan od urednika. Razumeo sam šta je hteo da kaže. U glavama publike, balkanski "loši momci" imaju jednu drugu nacionalnost.

GRČKI RESTORAN: Lepo je tih meseci živela skopska filijala "industrijskog kompleksa zapadnog spasioca", kako je neko nazvao ljude čija je dobrobit vezana za "dobre ratove" u globalnim zabitima. Malo ko je sam plaćao svoje račune i jedna od važnih stvari je bilo rezervisanje stola za večeru. Dani su bili vreli, a ukusna makedonska hrana je mnogima bila prejaka. Omiljeno mesto je postao mali grčki restoran u albanskom delu podeljenog grada. U plodovima mora i dobrom vinu uživali su i oni kojima je Skoplje postalo privremeni dom i uticajni gosti koji su svraćali da daju podršku spasilačkoj inkarnaciji NATO-a.

Nas nekoliko, uglavnom "dobrih Srba" koji su radili za zapadne medije, bili smo rado viđeni kompanjoni tokom sporih večera. Nisu sve bile prijatne. Jedan od novokomponovanih američkih stručnjaka naširoko je obrazlagao zašto mentalitet Srba treba da bude uništen i zašto vraćanje u kameno doba može predstavljati humanu ideju. Probao sam da objasnim da je vezivanje zločina pripadnika jednog drugog naroda za oklevetani mentalitet i religiju utrlo put pokolju u brdima iznad Srebrenice i da je ista logika, primenjena na "genocidne" Hrvate, predstavljala potku Miloševićeve propagandne mašinerije krajem osamdesetih.

"Možda bih i ja poludela da bombarduju moju zemlju", prokomentarisala je britanska novinarka, koja je umela da se rastuži kada sazna da je prethodna noć bila vedra nad Srbijom. Tokom jedne od tih večera, iznad tanjira sa grilovanom oradom, u meni je umro autošovinista sa oboda kruga dvojke. Niko ne može da bira gde će doživeti katarzu.

ALBANSKA KAFANA: Ni države koje dožive ultimativni poraz ne mogu da biraju gde će kapitulirati.

Danima je najavljivano da će rat uskoro biti završen. Ipak, nisam očekivao buđenje rečima: "Srbi dolaze da kapituliraju." Objasnili su mi da će predaja biti potpisana u jednoj kafani, par kilometara pre graničnog prelaza "Đeneral Janković". Popeo sam se na proplanak preko puta ulaza. Ne znam ko je smislio to poniženje, ali Srbija je trebalo da se odrekne Kosova u fucnutom svratištu švercera, dilera i prostitutki. Ceremonijal majstori NATO-a su želeli da rat bude okončan u albanskoj krčmi "Evropa 93", vlasništvo I. Sadikua. Teško je zamisliti jadniju završnicu "godina raspleta".

Dugo smo čekali. Dopisniku "Njujork tajmsa" jedna stvar nije bila jasna. Samo nedelju dana ranije, izvori u NATO-u su mu govorili da Alijansa ostaje bez meta i da se jugoslovenska vojska odlično drži – "Zašto je Milošević odlučio da odustane?" "Ne znam", odgovorio sam. "Možda Mira Marković više nije mogla da podnese zvuk sirena. Ljudi svašta čine zbog ljubavi."

SALA ZA RUČAVANJE: Da ovoga puta neće biti reč o (pravoj) kapitulaciji postalo je jasno kada se saznalo da će nastavak pregovora biti održan na livadi nedaleko od Kumanova. Bolni kompromis neće ostati zabeležen kao "kafanski sporazum". I. Sadiku i njegova neugledna krčma nisu ušli u istoriju.

Pustili su nas na pedesetak metara od šatora, ali niko nije umeo da kaže ko pregovara sa jugoslovenske strane. Sat kasnije, britanski oficir je okačio nekoliko fotokopija rukom pisanog spiska. Na papiru sa zaglavljem SPS-a, istrgnutom iz blokčića sa spiralom, bilo je ispisano petnaest imena. Miloševićeva stranka je izrasla na kosovskoj nesreći. Jedan od umornih moćnika je omogućio da se partijski simbol pojavi i u neslavnoj kumanovskoj epizodi tragične završnice.

Sporazum je konačno potpisan, ali jedna stvar nije bila jasna – da li Kosovo ostaje u Srbiji? Britanski diplomata koga sam poznavao iz Beograda je rekao da nema vremena, ali da će u hotelu "Kontinental" NATO uveče organizovati proslavu i da budem tamo.

Morao sam da pišem i došao sam da bi jednu od novinarskih "zverki" koje je redakcija poslala iz Njujorka upoznao sa izvorom koji je bio u šatoru. Stolovi su bili gurnuti u stranu u sali za ručavanje zapuštenog socijalističkog hotela koji je i dalje bio jedan od boljih u Skoplju. Rat je završen i oficiri su bili veseli.

Imao sam vremena za jedno pitanje: Da li je Milošević predao Kosovo? "Dobili smo sve što je potrebno. Kosovo će biti nezavisno", odgovorio je mladi diplomata. Sećao sam se ovih reči dok je Zoran Đinđić posle 5. oktobra objašnjavao da će kosovsko pitanje biti rešavano kao demokratsko pitanje i, kasnije, dok se čekala presuda Međunarodnog suda pravde.

HOTELSKA TERASA: U Prištinu sam stigao dan pošto su NATO i borci OVK ušli u još uvek praznjikav grad. Neki Tačijevi ratnici su bili u novim uniformama, ali neuporedivo više je bilo boraca koji su ličili na četnike iz filmova Veljka Bulajića.

Odvezao sam se do hotela "Grand" u koji su se već smestili brojni novinari. Na recepciji je još bilo srpsko osoblje. Preplašeni, neki su me prepoznali – mesecima sam boravio u hotelu, pitali su šta da rade.

Rekao sam da mislim će ih, ako ostanu, sve ubiti i da treba da odu što pre. Proveo sam prethodnih meseci sate i sate intervjuišući albanske prognanike u Kumanovu i Stenkovcu, i obične ljude i predstavnike različitih političkih opcija, i nisam imao nikakvih iluzija o mogućnosti zajedničkog života u "oslobođenim" gradovima. Dukađin Gorani, obično odmereni novinar, pregnantno je novinarki "Tajma" opisao budućnost: "Dosta je ovde bilo umerenosti. Srbi moraju da idu. Srpski se ovde više neće govoriti."

Na malu terasu pored ulaza u hotel svratila je nasmejana Albanka koja je radila u Soroševoj kancelariji u Prištini. Pozvala nas je, na srpskom, da to veče dođemo na "prvu žurku u slobodnom Kosovu". Širila je zarazni optimizam.

Dilema zabrinutih radnika "Granda" je ubrzo razrešena. Pronela se vest da je ubijen četrnaestogodišnji sin srpskog policajca koji je sa majkom ostao u gradu. "What goes around comes around", otprilike "ko drugome jamu kopa sam u nju pada", reči su kojima je Ema Dejli, dopisnica "Indipendenta", prokomentarisala prvo u seriji ubistava.

Sledećih nekoliko dana izveštavao sam o Srbima koji nisu otišli na vreme. Spaljene kuće, suze i svedočanstva o nevinosti u danima ratnog užasa i predratne represije. Po ko zna koji put u poslednjih desetak godina, cenu su plaćali obični ljudi koji su poverovali da je za ostvarivanje prava na život u novim, nacionalizovanim svetovima dovoljno biti dobar čovek. Jednu stvar ni zapadnjački "dobar rat" nije mogao da promeni. I krivica i nevinost su ostale kolektivne.

Tragedija Srba koji su ostali u raštrkanim zaseocima je bila priča za jedan broj. Ali, malo novinara je imalo srpske prevodioce i nastavio sam da obilazim sve praznija sela i spaljene kuće. Ubrzo me albanska prijateljica upozorila da treba da odem i da se boji za mene. Pitao sam je da li je nešto čula. Rekla je "da". Često sam prethodnih dana iza sebe viđao dvojicu bradonja koji su izgledali kao da ih je obukao Bulajićev kostimograf. Nisu se trudili da budu neprimetni.

Isto veče sam se vratio u Skoplje. Nastavio sam da svako jutro odlazim na Kosovo sve dok gužva na granici nije postala prevelika. U Prištini ionako više nije bilo "srpskih priča".

Autor je 1999. godine bio specijalni dopisnik "Njuzvika".

Iz istog broja

FK Crvena zvezda

Pirova titula

Slobodan Georgijev

Komarci

Bitka bez kraja

Slobodan Bubnjević

Obrenovac – posle poplave

Ovde je kako mora

Dragan Todorović

Zakon o radu

Sećate li se Radulovića

Zoran Majdin

Srbija posle potopa

Ostaci zaklane javnosti

Đorđe Vukadinović

OEBS i Srbija

Teatar kratkog fitilja

Zora Drčelić

Slučaj Nebojše Stefanovića

Državna odbrana doktorata

Tamara Skrozza

Iskustva

Doktorati i plagijati

Dejan Jović

Slučaj rektora Miće Jovanovića

Forenzički nalaz jednog akademskog zvanja

Tatjana Tagirov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu