Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori 2

fotografije: lorenz seidler

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

"Bez dileme, međutim, mogu da odgovorim da su najprogonjeniji poslednjih godina, svuda, migranti. Progonjeniji su i od Vučića, da izvinite. Naspram njih se grade ogromni zidovi, kopaju kanali, rastežu bodljikave žice. Puštaju se besni psi. Jurišaju policajci sa pendrecima i gasnim bombama. Upotrebljava se i smrtonosna municija"

Da bi se razgovaralo sa Želimirom Žilnikom, čuvenim novosadskim rediteljem koji iza sebe ima 56 dugometražnih i dokumentarnih filmova, od kojih su mnogi doživeli svetski uspeh, nije potreban povod. Uvek se sa njim ima o čemu pričati: prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Ipak, ovog puta povod za razgovor postoji. To je velika retrospektivna izložba njegovog rada u jednom od tri najveća galerijska prostora u Evropi, u bečkoj galeriji Kunsthalle.

"VREME": Retrospektivna izložba vašeg rada u čuvenoj bečkoj galeriji Kunsthalle nosi naslov Shadows Citizens. Kako je došlo do ove izložbe? Ko ju je predložio?

ŽELIMIR ŽILNIK: Prvi razgovori o njoj zbili su se u januaru ove godine. Na poziv Olivera Frljića i Srećka Horvata, učestvovao sam sa tri filma u projektu "Eeuropamashine" u Beču. Sretnem prijateljice iz WHW kolektiva, Ivet Ćurlin, Anu Dević, Natašu Ilić i Sabinu Sabolović. Stare drugarice, od kojih čujem da su na međunarodnom konkursu izabrane da budu umetničke direktorke Kunsthallea. To je jedan od tri najveća galerijska prostora u Evropi. Odvedu me da pokažu postavljanje velike grupne izložbe koja se otvara za nekoliko dana. Ogromna hala, kao sajamska. U njoj, umetnice i umetnici postavljaju panele, 10 x 6 metara. Neki slikaju na zidu ogromne kompozicije, 15 x 8 metara. Ja zinem. Evo ovde te zovemo da predstaviš svoj kompletan opus. Filmove, plakate, pozive za festivale, fotografije, dokumentaciju iz domaće i strane štampe, scenarije, dopisivanja sa producentima…

Pronašle su i emisije sa nemačke i austrijske televizije o jugoslovenskim filmovima, pa i mojim, na međunarodnim festivalima. I jedan, meni vrlo dragocen dokument, reportažu o pozorišnom komadu Gastarbajter opera, koji sam napisao sa Peđom Vraneševićem, a koji je izveden u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu u februaru 1977, sa uspehom i polemikama. Zanimljivo je bilo videti iz te reportaže nemačke televizije, da je postojala inicijativa kulturnog atašea Ambasade Nemačke u Beogradu, da se ta predstava zabrani. Televizijska ekipa iz Kelna tada je snimila ovu reportažu koja je sadržavala inserte sa predstave i napravila intervjue. Oni su osporili optužbu atašea koja je bila zasnovana na netačnim informacijama: naime, mi smo nepravedno optuženi da nemačkog gazdu identifikujemo sa fašistima.

Vratimo se izložbi. Šta su vam još kustoskinje rekle tada?

Da planiraju da taj ogroman prostor popune sa tridesetak ekrana na kojima će se pokazivati inserti iz svih filmova. A ton će se slušati pomoću slušalica. Da svaki posetilac može da izabere koji ga film zanima, te da ode u manje kino-dvorane, uz veliku halu. I tamo da sedi i odgleda kompletnu verziju. Objasne mi da će svaka prodata ulaznica važiti za više poseta. I tada predlože da se izložba zove Shadow Citizens (Građani iz senke). Nisam imao ništa protiv. Čak mi se naslov veoma dopao. Svi znamo, naime, da su danas pod reflektore postavljeni oni najgori. Pitali su da li ja imam da dodam neki predlog. Kažem da bi bilo dobro da se iznajmi autobus, iz Novog Sada, da dovede 50 gostiju na dva dana. Izletnici da budu saradnici iz raznih ekipa, učesnici i glumci. One odobre ovaj dodatak. Već u martu ta je ekskurzija dovedena u pitanje, jer je kovid krenuo u ofanzivu. Da se izlet desio, bio bi to šlag na bečkoj zaher torti.

Taj naziv Građani iz senke manje je dramatičan od onoga što je napisao teoretičar i istoričar filma Pavle Levi. On je rekao da vaši filmovi predstavljaju "kinematografiju o prognanicima Evrope".

Ta se konstatacija Pavla Levija odnosi na nekoliko mojih filmova iz prve decenije ovog veka: Tvrđava Evropa, Kenedi se vraća kući, Kenedi lost and found i Kenedi se ženi. Taj paket od četiri filma započet je u saradnji sa Tonijem Tršarom, scenaristom i filmskim kritičarem iz Ljubljane. Registrovao je producentsku kuću i predložio mi da radimo dugometražni dokumentarac o vrućoj temi koja potresa hladnu i malu Sloveniju. Ona je, u tom trenutku, most za prolaz iz nekadašnjeg istočnog bloka ka Italiji, a zatim i ostalim evropskim "rajskim" destinacijama. Dakle, kolone izbeglica iz Rusije, Gruzije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, pa i Kine, zakrčile su vozove i buseve ka Trstu. Policija i političari su zblanuti, jer po obavezama koje prema Evropi Slovenija sada ima, izbeglice treba smestiti u domove. Ako dokažu da su u svojim zemljama lišeni političkih, verskih ili socijalnih prava, dobijaju privremeni boravak. Traži im se trajni smeštaj i posao. Mediji bruje da će se u Sloveniji, posle odvajanja od Jugoslavije, za nekoliko godina broj stanovnika udvostručiti. Da će jezičko i etničko šarenilo zahtevati otvaranje novih škola i crkava. A Slovenci, koji bez viza mogu da ulaze u EU, otići će tamo gde migranti nisu mogli.

Govorite, dakle, o radu na filmu Tvrđava Evropa?

Da, tako je. Elem, nađemo se u Postojni, gde je u bivšim kasarnama JNA smešteno nekoliko stotina, možda i nekoliko hiljada ljudi. Vidimo da su došljaci uglavnom školovani ljudi. Bivša komunistička vlast se raspala, institucije se pretumbavaju, mnogi su izgubili poslove u školama, administraciji, vojsci. Slovenački policajci čupaju kose. Vajkaju se: do pre koju godinu sve je bilo tako jednostavno. Kada pohvatamo izbeglice sa istoka, formiramo grupu od pedesetak. Odvezemo ih na brdo iznad Trsta, tik uz granicu. Komandir otvori viski, pruži svakom flašu da uzme gutljaj. Potapše ih po ramenima i vikne: "Braćo, srećan put na Zapad." Potkopavajte kapitalizam! Sada moraju da slede instrukcije iz Brisela. To će nam zemlju upropastiti, vele.

Odemo sa ekipom do Kopra i Trsta, gde noćne patrole krstare po brdima. Sretnemo italijansku graničnu policiju. Zaustavljaju, proveravaju, hapse ljude, pa ih vraćaju Slovencima. Posmatramo: patrola sakupi grupu. Upere baterije, traže dokumente. Zapisuju i pažljivo im pregledaju dlanove. Zatim ih razdvoje u dve grupe. Jednu ostave da stoji po strani. Drugoj istresaju torbe, čeprkaju po vešu i čarapama. To rade natenane, a ona grupa bez nadzora polako se izmiče i nestaje u mraku. Toni mi prevodi objašnjenje komandira: italijanskoj poljoprivredi treba svake sezone oko pola miliona nadničara, da pokupe masline, smokve i grožđe. Pregledali su izbeglicama ruke da vide da li su rapave i žuljevite. One za koje pretpostavljaju da idu u nadnicu, a znaju i po koju reč italijanskog i ime sela u koje su se uputili, propuštaju. Konkretan primer kako se borba za ljudska prava i slobodu govora pretvara u policijsku potragu za jeftinom radnom snagom. Mi smo se fokusirali na nadničare i radili sa njima. Snimili smo Tvrđavu Evropu, uspešan film koji se do danas vrti po festivalima i televizijama. "Prognanici Evrope", u ovom slučaju, jesu činovnici i intelektualci. Njih je Evropa, praznih džepova i pognutih ramena, oterala nazad odakle su došli.

Spomenuli ste čuvenu trilogiju o Kenediju. Kako je ona nastala?

Pita me 2002. prijatelj iz novosadskog naselja Adice da li znam nekog ko dobro vlada nemačkim ili skandinavskim jezicima. Mnogo je pristiglih dečaka i devojčica iz Evrope, između 13 i 18 godina. Ne znaju srpski, ne mogu da nastave školovanje, niti da se snađu. Odem da vidim ko su novajlije. A ono – kultivisani mladići i devojke, živeli su i odrastali i školovali se u Evropi. Tamo su stigli kada su imali 4-5 godina, kada su njihove familije bežale od naših ratova devedesetih. Policija im je pre neku noć upala u stan, naterala roditelje da hitno popakuju šta može da stane u par kofera. Biće odvezeni na aerodrom. Rano ujutru kreće avion za Beograd. Pomislio sam da sigurno neko iz familije diluje drogu ili se bavi kakvim drugim kriminalom. Ali ne, oni su došli pod udar sporazuma EU sa Srbijom, Bosnom i Makedonijom, da se izbeglice vraćaju kući jer su zavladali mir i demokratija na prostoru bivše Jugoslavije. O tim masovnim transportima nema ništa u medijima, niti o potpisanim međudržavnim ugovorima.

Kad smo pitali kako da im mi pomognemo, rekli su: imate kameru, snimajte video-pisma, da se javimo svojim poznanicima i školskim drugovima. Kažu, nestali smo tokom noći, verovatno misle da smo pohapšeni ili pobijeni. Nemamo kompjuter, telefon, internet. Snimili smo desetak video-poruka i obećali da ćemo poslati na imejl adrese koje su nam dali. Tražili smo instituciju, gradsku, socijalnu, školsku, koja bi nešto mogla da pomogne. Svi su slegali ramenima. Organizovali smo nekoliko javnih debata u Beogradu i Novom Sadu, na kojima su projektovani snimljeni materijali. U razgovore u Beogradu, u CZKD, uključio se i predstavnik nemačkog konzulata, iznoseći podatke da je država Srbija za svakog primljenog povratnika primila određenu svotu novca. U sali žamor. Mladi, na nemačkom, diplomati uzbuđeno objašnjavaju da do familija nije stigao niti jedan dinar.

Sutradan, u ministarstvu policije na Novom Beogradu, pokušavamo da dobijemo objašnjenje o čemu se radi. Neće da nas prime. Glume ludilo. Zabranjuju nam da na aerodromu snimamo pristizanje proteranih. Kroz nekoliko dana, telefonski poziv iz Nemačke. Ženski glas se predstavi. Ona je Klaudija Rot, poslanik Zelene partije u Bundestagu. Čuli su od nemačkog konzulata o problemima porodica izbačenih. Njena partija je deo vladajuće koalicije. Joška Fišer, tada ministar inostranih poslova, njihov je predsednik. Oni hoće da pošalju komisiju koja će istražiti slučaj, jer u parlamentu Zeleni oštro kritikuju politiku nehumanog izbacivanja. Kroz nekoliko dana tri poslanika stižu u Novi Sad. Upućujemo ih na adresu u naselju Adice. Poslanici zovu predveče na kafu. Oči im pune suza. Pričaju da su videli užasne uslove u kojima žive ljudi. Osuđuju, kako objašnjavaju, "populističke mere" izbacivanja. Kažu, Nemačkoj je potrebna radna snaga. Pitaju me da joj damo snimljene materijale, da pokažu u parlamentu. Kažem da to ne mogu. Materijal nije celovit, što ovo pitanje zahteva.

Dobro, ali dugometražni film Kenedi se vraća kući ipak ste napravili. Da li su oni pomogli da se film dovrši?

Da. Objasnio sam da snimamo na videu, a njima treba kopija za veliko platno. Dakle, materijal mora da se prebaci na negativ 35 milimetara, a u Srbiji nijedna filmska laboratorija to ne radi. Dodatno, meni treba još deset dana rada, da pokažemo i analiziramo temu sa više strana. Gospođa iz Zelenih kaže da napišem plan rada i troškove. Oni će finansirati. Da bismo snimili kompletniju priču, trebao mi je lik koji će povezati više familija i različita iskustva. U Adicama smo napravili probno snimanje sa pristiglim povratnicima. Izabrali smo Kenedija Hasanija, ekspresivnu pojavu. "Izbačen" je pre desetak dana. Govorio je nemački, italijanski, srpski, romski i aškalijski. Na ekranu autentičan, u komunikaciji vešt, pokazao se kao ikonički simbol ove teme. Film smo izmontirali. Prikazan je i diskutovan u parlamentima tri nemačke države, kao i u saveznom parlamentu. Učestvovao sam na desetak projekcija i tribina u Kelnu, Hanoveru, Dortmundu, Štutgartu.

Najintrigantnije je bilo na skupu visokog nivoa, koji se zvao Asylpolitisches Forum Deutschland. Vodi ga ministar unutrašnjih poslova. Na tom forumu je sudelovao i ministar za socijalna pitanja, a i jedan kardinal. Prikazao se film o Kenediju, koji ih je dojmio. Najzanimljivije su bile dve reakcije. Prvo je ministar unutrašnjih poslova izneo brojeve o akciji "izbacivanja" i troškove te akcije. Zatim je izjavio da svi znaju da za tu noćnu policijsku frku i paniku širom Nemačke nema nikakvih realnih razloga. Ona se radi samo da bi umirila retoriku i mržnju desničara. Zatim je ustao kardinal, pogružen: "Gospodo, moram da kažem da mi pred Bogom grešimo dušu ovim nehumanim merama." Sledeće dve godine uradili smo još dva filma sa Kenedijem, koji su učestvovali na mnogo festivala, širom sveta.

Kenedi Hasani je dobio i nagradu za najbolju mušku ulogu na nekadašnjem Filmskom festivalu Srbije u Novom Sadu.

Da, bilo je to 2007. godine. To su one godine kada je nova filmska elita glumila Kan, pa su se glumci dovozili pred Srpsko narodno pozorište u predratnim limuzinama. A kompletan žiri je bio sastavljen od stranih filmskih umetnika. Predsednik je bio skandinavski reditelj i glumac Fridrik Thor Fridrikson. On čita: "Ove godine najbolji glumac u Srbiji je Kenedi Hasani. Priđite da primite 5.000 evra." Haos u sali, povici negodovanja. Kenedi izlazi, umiruje galamu. "Drage kolege", kaže nezadovoljnim glumcima, "iduće godine bacajte više đubreta i hartije po ulicama, da imam više posla i zarade. Pa vam neću biti konkurencija."

Predsednik žirija pita Kenedija, razgovaraju na nemačkom: "Govorite li francuski?" "Ne, ali sam dobar u italijanskom jeziku." Fridrikson objasni da im treba baš takav lik za jedan film koji režira Lars fon Trir u Severnoj Africi. "Tamo i italijanski pričaju", kaže Kenedi. Fridrikson se složi i priupita da li je slobodan da za deset dana dođe u Kopenhagen, kupiće mu avionsku kartu. Ide se na kratko snimanje, na Island. "To je hladna zemlja, spomenuli ste Afriku", odgovara Kenedi. "Na Islandu ćemo biti prvu nedelju." "Samo vi idite na te sante leda, a mene pokupite kad krenete u Afriku", zaključio je pregovore Kenedi. Eto primera prognanih iz Evrope koji su se od progona ovajdili!

Dosta smo govorili o evropskim prognanicima. A ko su prognanici u Srbiji danas?

Dobro pitanje. Ako odgovaramo na njega, listajući najtiražnije listove i prateći najgledanije televizijske kanale, najteži progon doživljava predsednik Vučić. To kažu i svi poslanici dok drže govore u Narodnoj skupštini. U isto vreme, čitam u niskotiražnim glasilima da su mediji koji svoje stranice pune tekstovima o progonu Vučića – pod kontrolom njegove partije. To isto vidim na internetu, da to tvrde i najprominentniji dnevni i nedeljni listovi sveta. Zavrzlama je velika i teška. Predsednika je blaćenje kojim ga izlažu toliko dojmilo, da je sve najgore ružne reči i pogrdne izraze popamtio. Te u svojim brojnim izjavama na televizijama te neprimerenosti ponavlja. Nelagodno mi je to slušati, u ovim mojim poznim godinama. Lutam internetom, guglam Šolaka, Đilasa i Sergeja Trifunovića, da bih našao kojom su tom prilikom ti drznici te nepodopštine izgovorili. Ne mogu da nađem. Ostajem zbunjen. Kao i svi oko ove teme, hoću reći, propagandne strategije.

Bez dileme, međutim, mogu da odgovorim da su najprogonjeniji poslednjih godina, svuda, migranti. Progonjeniji su i od Vučića, da izvinite. Naspram njih se grade ogromni zidovi, kopaju kanali, rastežu bodljikave žice. Puštaju se besni psi. Jurišaju policajci sa pendrecima i gasnim bombama. Upotrebljava se i smrtonosna municija.

Aksiom našeg doba je sloboda kretanja ljudi, robe i kapitala, a granice kao da nikada nisu bile čvršće?

Zašto je tu slobodu kretanja proglasio kapitalistički svet, a danas je ceo svet kapitalistički? Entuzijastično su se otvarali pogoni u zemljama gde su radnici plaćeni manje nego u centrali. Tako je lepo. Širom otvorena kapija novog kolonijalizma! Da bi se vukli preostali resursi ruda, nafte, drveta, plemenitih metala. Brzo su započinjale vojne intervencije ako bi profit bio ugrožen.

Sećam se i šta sam gledao svojim očima. Snimali smo film u Gabonu. Zemlja je prebogata resursima. Lokalno stanovništvo pohađa škole na francuskom jeziku. Peva pesme Iva Montana i Edit Pjaf. Ali ne može da nađe zaposlenje na gradilištima auto-puteva, luka, na seči skupocenog tikovog drveta. Braća Kinezi ili Indusi daju kredit, ali dovedu i po koju desetinu hiljada radnika… A tek kako je na onim prostorima gde su države urušene da bi se resursi izvlačili prečicom. Mislim na Libiju, Irak, i mnoge zemlje centralne Afrike. E sad, mi se pitamo, sa prstom na čelu: otkud iz Afrike i sa Bliskog istoka stampedo ka Evropi?

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori 3

foto: lorenz seidler

Vratimo se na domaći teren. Kada ste krajem osamdesetih snimali Staru mašinu, film koji govori o usponu Miloševića i etnonacionalizma, da li ste mogli da naslutite šta će nam se sve desiti u proteklih tridesetak godina? Čini se kao da iz te "stare mašine" nikada nismo izašli?

Ja bih pre rekao da nas je ona toliko samlela da smo iz nje izašli spremni da se sa verbalnog lokalnog državnog udara pređe na oružana ratna dejstva. I dalju političko-švercersko-karijerističku tragičnu igranku oko SAO krajina, oko Vukovara i Sarajeva. Do Srebrenice, Kosova i natrag. Aranžirana povorka "spontanih mitingaša" koja je juna 1988. u Novi Sad stigla vozom iz Beograda delovala je, već na prvi pogled, kao gomila statista iz Bulajićevih filmova. Ponašali su se po dogovorenom scenariju. Trsili su se kako su prethodnog dana bili na sastanku sa Miloševićem i dobili instrukcije kako da sruše pokrajinsku "foteljašku garnituru". Milošević je, prosto, hteo da na rukovodećim mestima u federaciji vojvođanske kadrove zameni sa svojima. Ta agresivnost je bila providna i opasna, jer je rušila ustavne temelje. Ali, to joj je i bila namera.

Već godinu dana ranije, u obračunu sa predsednikom Srbije Ivanom Stambolićem, inače do tada njegovim najboljim drugom, Sloba-Sloboda je uspostavio postulat da vodeća snaga u društvu nije radnička klasa, što je do tada bio aksiom, nego nacija. Taj principijelni salto mortale faktički značio iskorak ka nacionalsocijalizmu. Niko to nije formulisao javno, ali sled događaja potvrđuje da su se komunisti Srbije, a u skladu sa tim i rukovodstva drugih republika, tako "ideološki resetovala". Fascinantno je koliko se refleksno širila strast plemenskog okupljanja, a buktao bes ujedinjene gomile. Krenimo da branimo naše posede i prava. Ako baš budemo morali, otimaćemo tuđe… Da li je ikad izračunata materijalna i moralna šteta koju je proizveo "narod koji se dogodio"? Uz dirigentsku palicu nacionalnih lidera.

Sa druge strane, da li bi praksa i principi socijalističkog ustrojstva, kao što su: posedovanje pasoša koji omogućava slobodan ulazak u sve zemlje sveta sem Albanije, obezbeđivanje stanova radnicima, otvaranje radnih mesta i zapošljavanje stručnjaka, besplatno studiranje i solidna zdravstvena nega, solidne penzije, obezbeđeni godišnji odmori na moru i planinama – ikada mogli da budu anulirani da se nije sproveo haos i strah? I najveća inflacija u istoriji ljudskog roda i bratoubilački rat. Da toga nije bilo, da li bi Srbija, Hrvatska i svi ostali, imali svoju novu elitu, gazde i bogataše? Ko bi, umesto njih, mogao da slavi povratak kapitalizma?

Kako je izgledalo snimati Staru mašinu dok se na ulici, kako se to veli, "dešavao narod"?

Posle pola sata slušanja i posmatranja mitingaša, odjurio sam na Televiziju Novi Sad da pokušam da organizujem ekipu. Misleći da je važno dokumentovati nešto što mi se učinilo da liči na regionalni potres koji će se osetiti od Đevđelije do Triglava. Direktor Televizije Andrija Majtenji mi je objasnio da "nema ingerencije" da snima demonstracije kod vojvođanskog izvršnog veća!? Treba da zovem Beograd. Pozovem novinara Nešu Ristića, tadašnjeg direktora RTB-a, koji mi kaže da snimanje mitingaša ne rade televizijske nego specijalne ekipe. Rastrčali smo se i nekako navrat-nanos sakupili ekipu i opremu. I grupu glumaca, pa smo "antibirokratsku revoluciju" ispratili po gradovima Vojvodine.

Film će najbolje ilustrovati komentar Aleksandra Tišme, kada ga je video. Uzdahnuo je, digao obrve i procedio: "Ovako je bilo u proleće 1941. godine, kada sam završavao novosadsku gimnaziju. Bilo nas je trideset u razredu. Srba, Mađara, Slovaka, Jevreja, poneki Švaba. Bili smo najbolji drugovi. Posećivali se po kućama. Išli na Štrand i igranke. Bavili se sportom. Za nedelju-dve stigli Hortijevi policajci. Vojska Vermahta je sa teškom tehnikom napredovala ka istoku. Hapšenja i progoni su počeli su za mesec-dva. Jevreji su sabirani, za slanje u logore. Od nas trideset u razredu, 1944, kad su Rusi došli, bilo nas je jedanaest. Izgleda mi da nas to ponovo čeka", rekao je Tišma.

Nemoguće je izbeći da ne spomenemo pandemiju koja nam je tako dramatično izmenila živote. Sve ovo što se dešava podseća na nekakvu negativnu utopiju: pandemija, karantini, vanredna stanja, policijski časoviKako sve to doživljavate kao čovek koji je navikao da intenzivno putuje širom sveta?

Sve nas upućuje na razmišljanje kako se na globalnom nivou ekspresno mogu promeniti pravila i navike života. Kako sloboda biva ograničena jednom uredbom, izdatom od nestručnog ili nenadležnog organa ili osobe. Koja je arbitrarna, neprecizna, neproverljiva. Vidim da se ljudi svuda po svetu, iz straha od bolesti ili vlasti, lako dresiraju. Prateći istraživanje i svetsku trku ko će brže napraviti vakcinu, teško je izbeći a da ne pomislite da bi slična istraživanja mogla dati podstrek državama u sukobu interesa ili terorističkim klanovima, da kreiraju virus opasniji i prenosiviji od ovog od kog se sklanjamo noseći maske, dok ne dođe vakcina.

Na koji način je pandemija uticala na filmsku umetnost?

Mnoge profesije, pa i snimanje i distribucija pokretnih slika, promenile su se. Hiljade kino-dvorana su zatvorene, trajno, u najvećim gradovima sveta. Objekti su već prodati i pretvaraju se u stanove i radnje. Onlajn distribucija, a ne gala-premijere, najavljuje se i za holivudske spektakle. Čitam i čujem od kolega, nezavisnih autora, da se pojavio neočekivani pomak zbog takve distribucije. Ranije nisu mogli finansijski da pokriju reklamiranje, iznajmljivanje dvorana za premijeru, pres-konferencije. Sada, kada su svi filmovi na onlajn platformama, nekim niskobudžetskih filmovima je skočila gledanost dva-tri puta. I neki finansijski efekat se tako postigne.

Iz istog broja

Godina zavera

Kako pobediti bezumlje

Slobodan Bubnjević

Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda

Andrej Ivanji

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi… boljitka

Zoran Janković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu