Lični stav

Da li je Bil Gejts dobar čovek 1

foto: milovan milenković

Da li je Bil Gejts dobar čovek

Bitna karakteristika društveno odgovornog poslovanja jeste i da se njime ništa ne traži zauzvrat. Drugo je pitanje da li se nešto očekuje

"Dok sedim u kolima i čekam da se upali zeleno svetlo na semaforu, neretko mi na prozor kucnu klinci koji prose. I uvek kad im dam nešto sitnine, moja žena odreaguje isto i dobro me izgrdi što to uporno radim, a vrlo dobro znam da će taj novac završiti u džepovima nekog mafijaša. Na niz grdnji odgovaram joj uvek istom rečenicom: Draga, da li misliš da će mionaj odozgo’ suditi po tome što sam dao ili po tome kome sam dao? Zeleno svetlo prekine našu malu socijalno angažovanu raspravu i mi nastavimo ka sledećem semaforu."

Priznajem, otkako sam ovu anegdotu čula od jednog uglednog profesora iz Vašingtona, više puta sam se našla u situaciji premišljanja da li da postupim kao on ili da razmišljam poput njegove supruge. Slična analogija može se primeniti i na veliku, čini se beskrajnu, debatu o društveno odgovornom poslovanju. I umesto podrške kompanijama koje u sklopu svojih programa za promociju društveno odgovornog poslovanja pomažu razvoj lokalnih zajednica, očuvanje prirode i zdravlja ili pokazuju posebnu vrstu brige za svoje zaposlene i njihove porodice, mi im "gledamo u zube". Neretko iza reči pohvale, usledi jedno veliko ali – "ALI" oni to čine da bi promovisali svoj proizvod na tržištu i na taj način povećali svoj profit; "ALI" njihov skriveni motiv jeste da poprave svoj imidž; "ALI" njima nije stalo do nas, već samo žele da mi još više radimo. Dakle, uvek usledi jedan beskrajan korpus negativnih konotacija, koji ove još uvek malobrojne činioce dobrih dela demotiviše da nastave sa istim, a onima koji bi možda i počeli sa takvom praksom šalje jasnu poruku da to ne čine.

Naravno, niko ne osporava da kompanije imaju svoje motive i da su oni pre svega profitno orijentisani, ali ako se složimo da odgovornim ponašanjem na zakonom dopušten i transparentan način kompanije donose merljivo dobro ljudima, institucijama ili zajednici, zar se time već ne ostvaruje osnovna svrha ovakvog koncepta poslovnog ponašanja?

S druge strane, bitna karakteristika društveno odgovornog poslovanja jeste i da se njime ništa ne traži zauzvrat. Drugo je pitanje da li se nešto očekuje. Ipak, nije li to slučaj i sa pojmom dobrote na individualnom nivou? Da li je Bil Gejts zaista dobar čovek ili za sebe želi da obezbedi poziciju jednog od najvećih filantropa današnjice? Da li bi pomagali bespomoćnima na ulici ukoliko bi ulica bila prazna i ukoliko bi nam bilo zabranjeno da o tome pričamo ili da li neimenovani darodavci to čine možda iz verskih razloga ili možda zarad iskupljenja za neke druge postupke?

Dolazimo do pitanja da li postoji dobrota per se i da li je na to pitanje uopšte moguće pouzdano odgovoriti? I ukoliko je odgovor negativan, ili teško dostižan, da li to znači da dobra dela ne treba promovisati i podržavati i da onima koji ih čine ne treba reći hvala i odati im neku vrstu javnog priznanja?

Promena ponašanja predstavlja suštinu, smisao i značaj društveno odgovornog poslovanja, kao i promena odnosa prema samom sebi, svojoj ulozi kao pojedinca, kao roditelja, kao građanina i kao zaposlenog. Dok nam ovako ili slično formulisan cilj ne postane prioritet društvenog delovanja, dok ne shvatimo da uvek postoji primer koji svako od nas, svakog dana, može dati, kao i delo ma koliko malo bilo možemo učiniti, i dok našoj deci o tome ne počnu da govore učitelji, umetnici, političari, penzioneri, direktori i novinari, teško da ćemo uspeti da bilo šta suštinski promenimo u ovom društvu. Ma koliko novih parkova i školskih igrališta naša deca dobila od društveno odgovornih multinacionalnih ili domaćih kompanija, a njihovi roditelji početni novac za mali biznis, i koliko god porodilišta opremili i azila osposobili, naše društvo će ostati suštinski siromašno i besperspektivno.

Ono što nam danas daleko više nedostaje od društvene odgovornosti kompanija i dobrobiti ostvarene na ovaj način jeste individualna, lična odgovornost, građanski aktivizam oličen u malim stvarima koje donose velike promene.

I zato ponekad ipak izvadim nešto sitnine i tutnem u ruku klincima na semaforu. Pogotovu ako sedim sa svojom decom u kolima. I svaki put se ponadam da će im taj moj mali nemi gest pomoći da misle i na druge i da oni sami budu bolji, a time i srećniji ljudi.

Autorka je direktorka Američke privredne komore u Srbiji

Iz istog broja

Političko nasleđe Slobodana Miloševića

Nastavljači izgubljenog kovčega

Jovana Gligorijević

Deset godina od smrti Zorana Đinđića

Šetnja i venci kao tužno podsećanje

Tamara Skrozza

Intervju – Goran Ješić, o mleku i politici (najava)

Srbija je postala depo za najgoru hranu

Dimitrije Boarov

Intervju – Goran Ješić, o mleku i politici

Srbija je postala depo za najgoru hranu

Dimitrije Boarov

Intervju – Fransoa Gzavije Denio, ambasador Francuske u Srbiji

Prirodno mesto Srbije je u EU

Radmilo Marković

Vreme Beograda – Priprema za struku

Iskustvo za uspešnu karijeru

Selena Latinović

Intervju – Prof. dr Zorana Mihajlović, ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine (najava)

Skoro pa kao sav ostali svet

Zoran Majdin

Intervju – Prof. dr Zorana Mihajlović, ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine

Skoro pa kao sav ostali svet

Zoran Majdin

Sivo tržište

I narod i država bez para

Radmilo Marković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu