Intervju: Goran Ješić, ekspert za poljoprivredu

Da je sreće, svaki bi građanin podržao paore 2

foto: m. milenković

Da je sreće, svaki bi građanin podržao paore

“Aleksandar Vučić je fabrici guma ‘Tojo tajers’ u Inđiji dao 130 miliona evra subvencija, ‘UBM feedu’ bezmalo 40 miliona evra, a takvih fabrika koje su dobile slične subvencije ima mnogo u Srbiji. Hoće da pravi nacionalni stadion koji košta 400 miliona evra. EPS mu je rasturen i tamo ulažemo ogroman novac iz budžeta. Plaćamo 600 miliona evra prenos Premijer lige. Ne možeš da kažeš da za poljoprivrednike nemaš 50 miliona evra, a da ovako idiotski trošiš novac iz budžeta”

Goran Ješić u javnosti je najpoznatiji kao dugogodišnji, višestruko nagrađivani predsednik opštine Inđija. Bio je prvobitno član Građanskog saveza Srbije, da bi potom prešao u Demokratsku stranku. Na čelu sremske opštine nalazio se punih 12 godina posle petooktobarskih promena, a nakon toga postaje vojvođanski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, kao i potpredsednik Vlade Vojvodine. Ješić je danas konsultant za poljoprivredu i strane investicije, a i dalje je član Demokratske stranke. Jedan je od onih koji su zdušno podržali aktuelne proteste poljoprivrednika koji su započeli u Novom Sadu i proširili se na celu zemlju.

VREME: Razgovaramo dok još uvek traju pregovori predstavnika poljoprivrednika i Vlade Srbije. Verovatno će se, očekivano, u priči pojaviti i Aleksandar Vučić. Dogovor se naslućuje, ali još nije postignut, centralne ulice Novog Sada su i dalje blokirane. Nedavno ste izjavili da su neki od zahteva paora opravdani, a da neki nisuNa šta ste konkretno mislili?

GORAN JEŠIĆ: Realni i opravdani su zahtevi za uvođenje premije za mleko i subvencionisano gorivo. Pre neki dan sam se vraćao iz Slovenije i tamo napunio rezervoar dizelom koji je koštao 1,67 evra po litri. U Srbiji je cena negde oko dva evra, što je nenormalno skupo, pogotovo ako se uzme u obzir da je u Sloveniji plata tri puta veća nego kod nas. Hoću da kažem, naši paori plaćaju najskuplje gorivo na svetu. U svim razvijenim tržišnim ekonomijama, gorivo se poljoprivrednicima obračunava bez akciza i PDV-a. Neki su poljoprivrednici u sistemu PDV-a, a neki nisu, pa ne mogu da ostvare povraćaj. Matematički je jednostavno izračunati koliko je subvencionisanog goriva potrebno paorima. Svaki kvadratni metar njihovog zemljišta prijavljen je Upravi za agrarna plaćanja, a dužni su da prijave i setvenu strukturu. A tačno se zna koliko je goriva potrebno za koju kulturu.

A što se tiče premija za mleko?

To je realan zahtev, i on je samo deo velikih problema sa kojim se suočava stočarstvo. Cene žitarica rastu na svetskom tržištu u protekle dve dekade, iz raznih razloga. Recimo, i zbog povećanja potrošnje u Kini. Veliki investicioni fondovi su prešli da, umesto u bakar, zlato i druge rude, investiraju u hranu, prevashodno u ugljene hidrate i proteine. Sa treće strane, u ratu su dva ozbiljna proizvođača žitarica, Rusija i Ukrajina, što je dodatno negativno uticalo na stočarsku proizvodnju. I zbog toga je intervencija države neophodna.

Stočarstvo je naša najizraženija grana poljoprivrede, a u protekle dve-tri godine je u dramatičnom padu: stotine farmi je zatvoreno, među njima i one koje su imale stotine hiljada tovljenike. Prosto, cena kukuruza je takva da imaš čist trošak ako uzgajaš životinje, pošto se cena mesa nije pomerala nagore. Država je trebalo da interveniše robnim rezervama i da pomogne da farme prežive, jer su to ciklusni problemi koji se mogu prevazići. Pokazalo se u savremenom svetu koliko je važna vlastita proizvodnja. Recimo, ne smeš da zavisiš od proizvođača maski iz Kine. A vlastita proizvodnja je pogotovo važna kada je u pitanju hrana. Neophodno je da subvencionišeš proizvođače hrane ili da intervenišeš u kriznim periodima preko robnih rezervi. Država ne samo da nije pomogla proizvođačima nego je čak smanjila davanja za stočarstvo. Fundament stočarstva su proizvođači stočne hrane, oni poljoprivrednike kreditiraju na nekoliko meseci, čekajući da prodaju stoku. I umesto da im država pomogne, Vučić je njihove pare, desetine miliona evra, dao tajkunskom preduzeću iz Mađarske (“UBM feed”) da bi u Šidu napravilo fabriku stočne hrane. Dakle, uzeo je pare domaćim proizvođačima i dao ih nekome kome te pare zapravo nisu neophodne, i koji tako dobija privilegovan položaj koji uništava konkurenciju.

Što se tiče govedarstva, u proteklih deset godina imamo pad od 30 posto. Sada smo na nivou 700–750 hiljada grla, svih kategorija goveda, što je potpuna katastrofa. Neke velike investicije u svinjarstvo odložene su zbog disbalansa cena, a nismo završili ni posao oko vakcinacije, kako bi nam se otvorilo tržište EU. Uglavnom, mi imamo hiljadu problema u stočarstvu i celoj poljoprivredi koji se ne rešavaju. Uzmite najjednostavniji primer. Uđite u bilo koji dragstor i moći ćete kupiti mesne proizvode iz EU hranjene GMO sojom, a u Srbiji smo to zabranili. Troškovi proizvođača koji hrani stoku GMO sojom je otprilike 30 posto manji. Toliko o tržišnoj ekonomiji. Ako tome pridodamo i monopole, i zaštićene “bele medvede” na tržištu, jasno je zašto je agrar u katastrofalnoj situaciji.

Smatrate da je nerealan zahtev poljoprivrednika da otkupna cena suncokreta bude 700 evra po toni?

Da je sreće, svaki bi građanin podržao paore 3
foto: m. milenković

Šteta je već učinjena i teško ju je sada ispraviti. A štetu je napravio lično Aleksandar Vučić. Da bi se slikao na televiziji i pravio važan, doneo je na početku krize odluku da se zabrani izvoz suncokreta, i to baš u trenutku kada je on dostizao visoku cenu na svetskim berzama. Da su bili u prilici da tada pregovaraju sa kupcima, naši paori bi dobili cenu kao njihove kolege iz Nemačke i Austrije i bili bi zadovoljni. Ovako su bili usmereni ka domaćim uljarama, koje su im ponudile nisku cenu, jer im se tako moglo. U međuvremenu je cena suncokreta stabilizovana, u Evropi je litar ulja sa šest-sedam evra pao na manje od dva evra po litru. Cena od 700 evra po toni je previsoka. U dobrim godinama za litar ulja je potrebno 2-2,5 kilograma suncokreta, zavisno od procenta ulja u zrnu. U ovako lošim godinama potrebno je i više – oko tri kilograma. Ako platiš 700 evra po toni, onda te kilogram izađe 0,7 evra. Dakle, suncokret bi u ceni litra ulja učestvovao sa oko 2,1 evra, što nije normalno.

Ako se zalažemo za tržišnu ekonomiju, potezi kao ovaj Vučićev ne bi smeli da se povlače. Zamislite, recimo, da Italijanima iz kragujevačkog “Fijata” kažete da mogu da proizvode automobile, ali da ne smeju da ih prodaju u inostranstvu, već samo u Srbiji, i to po ceni od 5000 evra. Šta bi oni radili? Jednostavno, zatvorili bi fabriku. Seljaci ne mogu da zatvore njive pošto od njih žive i moraju da se bore. Ako hoćemo da, recimo, Beograđani kupuju jeftino ulje, čija je cena niža od tržišne, onda ćemo zabraniti izvoz. Time ćemo praktično uzeti novac od paora, jer neko to na kraju mora da plati.

Kako komentarišete Vučićevu izjavu da su poljoprivrednici donekle u pravu, ali da država nijećup bez dna”?

Fenomenalno je to rekao. Ali, ima jedan problem. Dao je fabrici guma “Tojo tajers” u Inđiji 130 miliona evra subvencija. Dao je spomenutom “UBM feedu” bezmalo 40 miliona evra, a takvih fabrika koje su dobile slične subvencije ima mnogo u Srbiji. Hoće da pravi nacionalni stadion koji košta 400 miliona evra. EPS mu je rasturen i tamo ulažemo ogroman novac iz budžeta. Plaćamo 600 miliona evra prenos Premijer lige. Ne možeš da kažeš da za poljoprivrednike nemaš 50 miliona evra, a da ovako idiotski trošiš novac iz budžeta.

Koliko znamo, nije prvi put da je država zabranila izvoz određenih poljoprivrednih proizvoda, bilo je toga i u vreme kada ste vi bili pokrajinski sekretar za poljoprivredu?

Tako je. U otkupnu cenu proizvoda država ne treba da se meša. To je stvar tržišta, proizvođača i kupaca. Ipak, ona nekada favorizuje jedne subjekte na tržištu, a druge dovodi u problem. A ovi drugi su, kada je reč o poljoprivredi, najčešće paori. Recimo, posle suše 2012. godine tajkuni su izdejstvovali da se zabrani izvoz industrijskog bilja, šećerne repe, soje, suncokreta i uljane repice. Ja sam bio protiv toga, jer smatram da kada tražiš zabranu izvoza poljoprivednih proizvoda u 21. veku, onda si ili visokokoruptivan ili nemaš pojma o poljoprivredi. Hrane ima dovoljno u svetu i može da se kupi na raznim stranama, a ti, pod broj jedan, gubiš kupce. I inače, država svojim užasnim političkim potezima, kao što je zahlađenje odnosa sa državama u regionu, nanosi ogromnu štetu našim proizvođačima, uključujući poljoprivrednike.

Te 2012. godine vojvođanski seljaci su se dogovorili sa šećeranama u Osijeku i Županji da prodaju repu po ceni od, čini mi se, 46 dinara. S obzirom da je izvoz bio zabranjen, bili su prinuđeni da je prodaju za 24 dinara domaćim šećeranama. Slično se desilo i nekim drugim paorima, koji su domaćim uljarama morali prodati suncokret i repicu po mnogo nižoj ceni od tržišne. Tajkuni su tako zaradili nove jahte, a seljaci dobili po njušci.

Kako bismo mogli okarakterisati poljoprivrednike koji protestuju? Ko su ti ljudi? Na društvenim mrežama kruže razne informacija, te da među njima ima naprednjaka, “bogatunai tako dalje

Neke poznajem, a neke ne. Neki od njih su ljudi koji su uvek spremni da izađu na proteste bez obzira ko je na vlasti. Tako i treba, jer su oni praktično sindikalisti u svom sektoru. I mogu da budu istovremeno članovi SNS-a i da protestuju, u čemu je problem? Čak bih rekao da posebno poštujem one koji su eventualno članovi SNS-a, a imaju hrabrosti da se suprotstave Vučićevoj i Vladinoj politici. Te optužbe na društvenim mrežama, tipa “pa njihova sela su glasala za naprednjake, šta sad oni hoće”… kakve to veze ime, pa za Vučića su glasali i Novi Sad i Beograd! Pa onda ta priča o skupim traktorima… Sve su to oni zaradili svojim rukama, niko im ništa nije dao. Veći je problem što protest nije brojniji, ali to ništa nije novo. I kada su onomad rasturali Radio-televiziju Vojvodine, protestovalo je nas jedva par stotina. Ne treba to da čudi u društvu koje je nesolidarno, razjedinjeno. Prosto nemamo empatiju jedni za druge, i doviđenja!

Nesrećan sam što proteste nije podržalo, recimo, udruženje “Klub 100P plus”, u kojem su najveći proizvođači, koji imaju više do 100 hektara. Jasno je da u nekim asocijacijama imate involvirane ljude iz politike koji smišljaju glupe izgovore da opstruišu apsolutno opravdan protest poljoprivrednika. Te nije vreme, te nije formirana vlada… Pa nisu seljaci krivi zbog toga što Vučić mesecima odugovlači sa formiranjem vlade. I nisu oni krivi što u poljoprivredi ništa ne funkcioniše. Kriva je vlast. Paori su, zapravo, proteklih godina imali sreću što je svetska tržišna cena njihovih proizvoda bila dobra. I sve nepravde koje doživljavaju na dnevnom nivou mogli su da kompenzuju dobrom prodajom. Da je sreće, svaki bi građanin podržao proteste poljoprivrednika. Ako poljoprivreda ne funkcioniše kao što ne funkcioniše, to znači da ćemo u prodavnicama kupovati nešto što je preskupo, nekvalitetno ili nebezbedno.

Nedavno ste govorili upravo o nejedinstvu udruženja poljoprivrednika, ali i o tome da su neka udruženjakorumpirana”. Šta pod tim podrazumevate?

Da je sreće, svaki bi građanin podržao paore 4
foto: m. milenković

I za vreme vladavine DS-a postojali su eksponenti vlasti u pojedinim udruženjima poljoprivrednika. Ali, tada stvari nisi mogao da kontrolišeš, jer su se i članovi DS-a bunili protiv svog ministra. Oni su bili pre svega članovi strukovne organizacije, a sekundarna stvar je bila to što su članovi stranke. Setite se velikog protesta protiv tadašnjeg ministra poljoprivrede Dušana Petrovića. Taj protest su podržali i ljudi iz DS-a, uključujući i mene. Neka udruženja danas ćute jer dobijaju privilegije od Ministarstva, razna finansiranja, razne povlastice…

Rekli ste, takođe, da su zahtevi paora samogašenje požara”, a ne rešavanje suštinskih problema

Oni su se koncentrisali na ono što ih u ovom trenutku najviše boli, i to jeste svojevremeno “gašenje požara”. Ali, ne treba očekivati od paora da vode politiku i donose pravni okvir za poljoprivredu. To je stvar političara. Paori se bave svojim poslom, a odluke političara ih nekada ugrožavaju, a nekada ne.

A koji su to suštinski problemi i kako ih rešiti?

Kao prvo, potrebno je potpuno usaglasiti agrarnu politiku sa evropskom. Dobra je vest da smo pokazali, govorim o Vojvodini, da smo u poljoprivredi konkurentni, pa čak i bolji od 90 posto evropskih zemalja. Potrebno je, potom, profesionalizovati Upravu za agrarna plaćanja, koja je visokokoruptivna ustanova, čiji su neki direktori i pohapšeni, ali koja i dalje radi po starom. Važno je profesionalizovati i Upravu za veterinu, koja je majka korupcije, a koja je izuzetno važna institucija koja “udara” najviše pečata u državi. Treba uvesti subvencije proizvođačima u zavisnosti od strukture proizvoda, i te subvencije moraju biti jasne i dugoročne. Budžet EU se, uključujući onaj za poljoprivredu, pravi na sedam godina. Podsećam da više od polovine budžeta odlazi na razne subvencije poljoprivredi. Potom mora da bude jasna i pravedna politika resursa, odnosno politika raspolaganja zemljištem. Ne smeš da radiš takve stvari da zemlju poklanjaš “Al Dahri” ili Marjanu Rističeviću i onemogućavaš uspešnim paorima da obrađuju više njiva. Moraš dati podjednake šanse svima. Potom, neophodno je doneti odluku da državno zemljište nećeš prodavati. Nije ga prodala ni Nemačka, koja državno zemljište daje na licitaciju na par godina svojim seljacima. I naravno, treba obezbediti slobodno tržište i da se država što manje u njega upliće. Ista je to stvar kao sa IT industrijom. Ako se država u nju ozbiljnije umeša, razoriće je potpuno.

Kakvi su uopšte dometi naprednjačke vlasti u proteklih deset godina na području poljoprivrede?

Prva stvar koju je Vučić uradio u poljoprivredi, još dok je bio prvi potpredsednik Vlade, jeste poklanjanje poljoprivrednog zemljišta “Al Dahri”. To je afera neviđenih razmera. Poljoprivreda je svuda politika, u Evropskoj uniji je to par ekselans politika, a trebalo bi da bude i kod nas. Kada pare idu iz budžeta, to je uvek politika. Pored novaca, osnovna stvar u agrarnoj politici su resursi, a resursi su poljoprivredno zemljište. Naprednjaci su prvo posegli za tim resursom. Setimo se da je, kada je bila ministarka, Ivana Dulić Marković 2006. godine oduzela zemljište koje je dato na korišćenje tajkunima i dala ga na licitaciju paorima. Zbog toga je smenjena, jer se suprotstavila tajkunima i svim uticajnim političkim partijama. Ali, njen Zakon o poljoprivrednom zemljištu je napravio agrarnu revoluciju. Po prvi put smo počeli da proizvodimo viškove. Neki seljak koji je obrađivao 20-30 hektara, mogao je da licitira u svojoj opštini još, recimo, 50 hektara i uveća prihode i sebi i državi. Naprednjaci su uzeli zemljište Karađorđeva, koje su ranije licitirali seljaci iz Bačke Palanke, i poklonili ga Arapima. Doveli su do toga da sjajni proizvođači iz jedne od najagrarnijih opština ne mogu da licitiraju niti jedan kvadratni metar zemljišta, dok Arapi rade u minusu. Posle toga su doneli i zakon koji je trebalo da omogući “kapitalne investicije” u poljoprivredu, a to je zapravo dovelo do toga da se dobar deo zemljišta oduzme seljacima i dodeli na korišćenje političkim poslušnicima, tipa Marjana Rističevića, na 30 godina po netržišnoj ceni zakupa.

Tu dolazimo i do krivice Demokratske stranke, koja je kroz restituciju vratila ogromnu količinu zemljišta Srpskoj pravoslavnoj crkvi. SPC je danas najveći latifundista u Vojvodini. Svi poznati tajkuni, Matijević, Kostić, Mišković i drugi, nemaju toliko poljoprivrednog zemljišta koliko ima Crkva. Ona to zemljište izdaje drugim licima, najčešće članovima SNS-a, bez plaćanja bilo kakvog poreza. Naprednjaci su, inače, ukinuli i subvencije poljoprivrednicima koje su, za vreme DS-a, bile oko 100 evra po hektaru, a subvencionisalo se do 100 hektara zemljišta. One su smanjene na simboličan nivo. Dobra stvar je da je ministar poljoprivrede Nedimović omogućio funkcionisanje IPARD-a, odnosno distribuciju bespovratnih sredstava EU u našu poljoprivredu, ali i tu imamo problem. Sredstva idu preko Uprave za agrarna plaćanja, koja je, kako rekoh, visokokoruptivna institucija. Prosto, agrarna politika ne postoji. A sreća je da su svetske cene poljoprivrednih proizvoda bile dobre, i da su vojvođanski paori po kvalitetu, znanju i tehnološkim procesima koje primenjuju – na svetskom nivou.

A šta je, posle svega, po vašem mišljenju, smisao posla saAl Dahrom”?

U pitanju je čisto koruptivna stvar, u to nema nikakve sumnje. Naš koncept poljoprivrede je potpuno sinhronizovan sa evropskim, a njen postulat su mali i srednji proizvođači. Dolazak “Al Dahre” je, u tom smislu, izuzetno štetna budalaština. Nema nikakvog smisla oduzeti zemljište nekom Miletu iz Bačke Palanke, koji ima vrhunske prinose, i dati ga arapskim tajkunima – sem koruptivnog interesa, odnosno da neko uzme lovu za to. A svi su uzeli lovu.

Spomenuli ste SPC kao glavnog latifundistu u Vojvodini. Kakvi problemi iz toga proističu?

Nekoliko zakona definišu poljoprivredno zemljište i njegovo korišćenje. Iako je u tvom vlasništvu, ti moraš da poštuješ određena pravila, kao što je plodored, ne možeš da ostaviš u ambroziji, itd. To za SPC ne važi. Crkva prometuje zemljištem i daje ga u podzakup drugim licima, i ne plaća porez. Osim toga, ona se pojavljuje kao ozbiljan konkurent prilikom kupovine novog zemljišta. Trenutno u Bačkoj seljak ne može da kupi poljoprivredno zemljište jer će Crkva uvek ponuditi više. Šta je cilj? Da SPC jednog trenutka bude vlasnik celokupnog poljoprivrednog zemljišta? Kuda se to vraćamo? Nema razlike da li je latifundista Matijević, Kostić ili SPC. Ovi prvi bar plaćaju porez. I niko ne zna šta vojvođanske eparhije SPC rade sa tolikim novcem. One raspolažu sa oko 80 hiljada hektara, a minimalna godišnja arenda je 500 evra po hektaru. Izračunajte koliko je to novca, koliko je to neoporezovanog prihoda. Osim toga, ponašaju se netržišno i ugrožavaju male proizvođače. A ne treba zaboraviti da SPC, sa druge strane, uzima stotine miliona naših novaca za gradnju nekakvih hramova.

Na kraju, pitanje o mleku. Godine 2013. izneli ste u javnost aferuAflatoksin”, a protiv vas je bila podignuta i krivična prijava zbog toga. Otkrili ste, naime, da u našem mleku postoji mnogo veća doza ovog otrova nego što je tadašnjim zakonima bilo dozvoljeno. Ponovili ste 2019. godine da je kvalitet mleka u Srbiji veoma nizak. Kako na sve to gledate iz današnjeg ugla?

Meni je tada “Salford” nudio novac da ćutim. Sada mi je žao što pare nisam uzeo jer sam u međuvremenu shvatio u kakvoj zemlji živim. Kada neko odbija da vakciniše decu, onda mu je svejedno i ako ona umru od karcinoma jetre prouzrokovanog aflatoksinom. Uzeli su tada pare i tadašnji ministar Goran Knežević, i onaj lik iz organizacije za zaštitu proizvođača i mnogi drugi. Pre nego što smo obavestili javnost, informisali smo Ministarstvo poljoprivrede o otrovu u mleku, ali ono je ćutalo. Država je našla solomonsko rešenje za aferu i uredbom povećala dozvoljeni nivo aflatoksina u mleku, a ta uredba je još uvek na snazi. Dobra stvar je što sada proizvođači moraju da rade redovnu kontrolu mleka na mikotoksine. Ali, zapravo je situacija gora nego što je bila. U međuvremenu se ništa nije uradilo na poboljšanju genetike, uslova održavanja, investicija u farme… Problem se rešava i obradom zrna, pripremom za setvu kukuruza, ali se niko time ne bavi. U ovako promenjenim klimatskim uslovima, mi imamo mogućnost da istočnu i zapadnu Srbiju pretvorimo u područja sa velikim brojem simentalki, čije mleko ne bi imalo problema sa aflatoksinom jer dominantno pasu travu i ne koriste kukuruz. Ali, da bi se tako nešto učinilo, trebalo bi da imamo poljoprivrednu politiku, a mi je, kako rekoh, nemamo.

Iz istog broja

Čekanje na novog predsednika Vlade

Vučićeva sedma vlada

Slobodan Georgijev

Prikaz “novoproizvedenog naoružanja i vojne opreme”

Opštevojna obmana

Davor Lukač

Nakon tragičnog masovnog zločina u cetinjskom naselju Medovina

Muk u Crnoj Gori

Voislav Bulatović

Srpski pečalbari nasušna potreba za hrvatski turizam

Rado Srbin ide u konobare na Jadranu

Sofija Popović

Od barikada 2011. do barikada 2022. godine

Kako su najavljivane “Oluje” na Kosovu

Tatjana Lazarević

Organizovani kriminal i pravosuđe

Zašto se tužilaštvo nagodilo sa ubicom iz Belivukove bande

Filip Mirilović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu