Burazerska politika na Balkanu

Čuvari porodičnog blaga 2

NAJPOZNATIJA SRPSKA BRAĆA: Slobodan i Borislav Milošević,...

foto: imre sabo

Čuvari porodičnog blaga

Braća mnogih političara na ovim prostorima imaju veoma važnu rolu u političkom i ekonomskom životu nacije. Jedan je onaj koji se, pod svetlom reflektora, bavi politikom i javnim poslovima, a drugi je – uglavnom u njegovoj senci – hrabro zakoračio u "čudesan svet privatluka", a poslovi mu, gle čuda, veoma dobro idu

Čak i čovek koji sasvim površno prati političke prilike na Balkanu može uvideti brojne sličnosti između načina na koji se vrši vlast u državama tzv. regiona. Kao da postoji neko – a nije isključeno i da postoji – ko prodaje franšize za uspostavljanje autoritarne vlasti kroz kontrolu medija i ekonomskih tokova, te rasturanje institucija, "raspamećivanje" građana i saradnju sa kriminalnim miljeom. Kao da postoji neko ko je dobro "prostudirao" mentalitetske prilike na ovim prostorima pa prodaje savete i modele kako da pristupite građanima i dobijete njihovu snažnu podršku i ako im godinama veoma uspešno zagorčavate život, držeći ih na rubu egzistencije. Neko ko zna kako da dobijete izbore premda iz zemlje glavom bez obzira beži svako kome se za to ukaže prilika, među kojima su i deca vaših fanova i glasača. I dok drugima rasturate porodice, dotle o vašoj vodite i te kako računa: rodbina političara je zbrinuta, ali i ne samo to – ona veoma često aktivno učestvuje u njihovim poslovima. Ipak je stepen lojalnosti i poverenja unutar rodbine najveći, znali su to i kumovi američkih mafijaških grupacija.

I dok čekamo da se fenomen uloge porodice i patrijarhalnih odnosa u ovdašnjim političkim procesima izuči i napišu sociološko-antropološke studije na tu temu, pozabavimo se jednim segmentom ove priče – braćom u balkanskoj politici. Termin "burazerska politika" nekada je upotrebljavan kao metafora, ali od početka devedesetih naovamo on ima i bukvalno značenje: braća mnogih političara na ovim prostorima imaju veoma važnu rolu u političkom i ekonomskom životu nacije. Za razliku od onih, drugosvetskih ratnih vremena, kada je jedan brat odlazio u četnike a drugi u partizane, sada su se oba brata opredelila da učestvuju u istoj formaciji, s tim što je jedan onaj koji se, pod svetlom reflektora, bavi politikom i javnim poslovima, a drugi je – uglavnom u njegovoj senci – hrabro zakoračio u "čudesan svet privatluka", a poslovi mu, gle čuda, veoma dobro idu. Dok se prvi brat "žrtvuje", rizikujući da mu se kad-tad politika obije o glavu, drugi, u tišini biznisa svoga, finansijski brine o porodici, stvarajući kapital koji će biti dostatan za nekoliko narednih generacija. U okviru svojih poslova drugi brat može imati i veoma važnu ulogu u kontroli ukupnih privrednih tokova, u fazonu – da se slučajno neko u državi ne obogati a da ne da koji dinar za porodicu i stranku. Znajući da kriminalne grupe i te kako imaju uticaj na političke prilike, drugi brat ponekad ima zadatak i da održava aktivnu komunikaciju sa njima, pa i da ih stavi pod kontrolu. Naravno da svi slučajevi nisu identični, ali je jedno sigurno: dobar deo snage pojedinih političara na ovim prostorima nalazi se u "aktivizmu" njihove braće.

Cinično govoreći, dobri odnosi među burazerima na Balkanu su deo ukupnog civilizacijskog napretka. Setimo se, naime, da su nekad braća, boreći se za vlast, jedan drugome radili o glavi, dok se danas međusobno paze i podržavaju, kao – što bi narod rekao – zadružni konji. Setimo se legende o Kainu i Avelju, koja se može čitati i kao slika i prilika međuljudskih odnosa u davna, pradavna vremena. Kain se, naime, jako nervirao zbog toga što je njegov mlađi brat Avelj miljenik Boga, pa se razljutio i u šetnji ga mučki ubio. Na ovim, ali ne samo na ovim prostorima, braća su se ozbiljno borila za presto. Bilo je tu ubistava, oslepljivanja, a jedna legenda kaže da je Stefan Dečanski od lobanje svog brata Konstantina napravio pehar nakon borbe za preimućstvo. Iako taj film po svemu sudeći nećemo gledati, bio bi zaista zanimljiv scenario po kojem bi recimo Andrej Vučić odlučio da otme vlast od brata Aleksandra, ili Aleksandar Đukanović od brata Mila.

Čuvari porodičnog blaga 3
…Aleksandar i Andrej Vučićfoto: aleksandar dimitrijević


OD BORISLAVA I SLOBODANA DO ANDREJA I ALEKSANDRA

Priča o braći u modernoj srpskoj politici svakako ne počinje od današnjeg vladajućeg burazerskog para Aleksandar–Andrej. Neki su verovatno zaboravili da je važnu a potcenjenu ulogu u usponu na vlast i kreiranju ukupne politike Slobodana Miloševića imao njegov stariji brat Borislav, koji je, između ostalog, bio i ambasador SRJ u Moskvi. Podsetimo da je Borislav, koji je preminuo 2013. godine, bio uspešan diplomata i pre nego što je Sloba krenuo da brutalno otima političku moć i brani vaskoliko srpstvo. Njegova "impresivna" karijera u potpunosti je vezana za Sovjetski Savez, odnosno Rusiju, a šuškalo se i da je istaknuti agent KGB-a. U svakom slučaju, bio je čovek od velikog dugogodišnjeg dvodržavnog poverenja, o čemu svedoči i činjenica da je bio prevodilac tokom osetljivih pregovora između Tita i Brežnjeva. Diplomatija i biznis idu zajedno, pa je Borislav, ne samo uz pomoć brata Slobodana, zaradio brdo para u spoljnotrgovinskim i "savetodavnim" poslovima. Naravno da mu je biznis procvetao tokom devedesetih, a bio je, kako kažu, zadužen i za velike porodične poslove i skladištenje porodičnih para za "crne dane", koji su usledili nakon Petog oktobra, kada je deo porodice Milošević zbrisao u Rusiju.

I kada je Sloba bio na vrhuncu moći, poznavaoci prilika kažu da je nad njim bdila snažna očinska figura starijeg brata, čije je savete bespogovorno slušao. Borislav je bio blizak prijatelj sa Jevgenijem Primakovom, bivšim predsednikom ruske vlade. Izvori "Vremena" tvrde da "ušteđene" porodične pare u Rusiji, koje su delom dobro investirane, mogu Slobinom sinu Marku i njegovim potomcima omogućiti lagodan život "na mnogaja ljeta". Treba reći da je Borislav samo jedno od imena prilično brojne srpske diplomatsko-spoljnotrgovinske "emigracije" koja se tokom devedesetih u Rusiji (ali i drugim državama nastalim iz bivšeg SSSR), a na krhotinama SFRJ-ove zaostavštine, enormno obogatila. Navodno im je u tome upravo Borislav mnogo pomogao.

Drugi veliki brat srpske političke scene svakako je biznismen Rodoljub Drašković, brat nekada veoma uticajnog političara i čitanog književnika Vuka Draškovića. Iako je Vuk nekada bio neuporedivo poznatiji od svog brata, koji je tokom devedesetih uspešno i u tišini razvijao svoj biznis, čini se da se situacija u međuvremenu promenila. Dok političar Vuk u tami vlasti samuje i piše knjige, dotle Rodoljub u mejnstrim javnosti, pogotovo onoj bosanskohercegovačkoj, sija punim sjajem, pokazujući svoj raskošni talenat za kič svake vrste. Rodoljub, koji – kako kažu – danas zapošljava 10.000 radnika na 42 lokacije u šest država (vlasnik, između ostalog, poslovnog sistema Swisslion Takovo), dobar deo poslova premestio je u Hercegovinu, gde je nedavno proglašen i za "hercegovačkog kneza". U Trebinju je ovaj "najveći hercegovački privrednik" sagradio i velelepni dvorac i prateći kompleks, a snimio je i pesmu u duetu sa Oliverom Mandićem, koja je bila veoma "popularna" među ljudima koji vole bizarije.

Braća Vuk i Rodoljub tvrdili su da se njihova dva posla nikada i nigde ne susreću, u šta je generalno veoma teško poverovati s obzirom na činjenicu da su politika i biznis na ovim prostorima neraskidivo povezani.

Za Aleksandra i Andreja Vučića može se reći da su dva najuspešnija navijača u bogatoj političko-navijačkoj istoriji Srbije. Oni se nikada svoje navijačke prošlosti nisu ni stideli, a stariji brat Aleksandar je javno priznao da je učestvovao u navijačkim tučama. Andrej je jedno vreme bio najbolje čuvana tajna srpske političke scene, ali se mora reći da je u međuvremenu postao prava zvezda i da nema čoveka u zemlji, pa čak ni u regionu, koji nije čuo za njega i njegove razgranate poslove. Iako sveprisutnost Andreja u biznisu Srbije ponekad – u tračevima – zadobija mitske, nestvarne dimenzije, postoji bezbroj dokaza da se Andrej uspešno bavi onom sivom zonom u kojoj se sprežu biznis, kriminal i politika. I gde je uloga paravojnih navijačkih grupa i te kako bitna.

Prvi put su reflektori javnosti usmereni na Andreja onomad kada se u medijima pojavila vest da je on vlasnik firme Asomakum, koja je bila u blokadi i navodno služila za pranje novca. Andrej se branio da je neko falsifikovao njegovu ličnu kartu i osnovao firmu na njegovo ime.

Ta "odbrana" je postala dugogodišnji predmet sprdnje u Srbiji. Podsetimo da je ova firma uspela za samo nekoliko meseci da uđe u blokadu u iznosu od čak 22 miliona dinara. U žižu javnosti Andrej ponovo dospeva 2014. godine, nakon što su njega i brata Siniše Malog pretukli pripadnici Žandarmerije tokom Parade ponosa. Tada su u javnosti počele da se pojavljuju opširnije priče o odnosima između Aleksandra i Andreja. A i A su opisivani kao "nerazdvojni", kao i da su jedan drugome "slaba tačka". Nešto manje u javnosti se pisalo o "čudnovatim" odnosima porodice Vučić i porodice Mali.


VOJVODA OD VOJVODINE, MILO I ACO

Navodno je Andrej u međuvremenu postao "vojvoda od Vojvodine", odnosno poznavaoci prilika kažu da mu je Pokrajina dodeljena na upravljanje. Iako su njegovi dometi navodno mnogo širi, u Vojvodini se on, zajedno sa Zvonkom Veselinovićem, nalazi – kako kažu – na čelu paralelne strukture koja se bavi raspodelom javnih i javno-privatnih dobara i usmeravanjem prikupljenih sredstava. Njegovo ime se pojavljuje ne samo u kontekstu velikih graditeljsko-poslovnih poduhvata već i u kontekstu izbora – upravo je on, vele, zadužen za izborni inženjering. Poznavaoci podzemnih tokova u zemlji Srbiji kažu da tamo gde se Andrej pojavi – trava više ne raste ali SNS ubedljivo dobija izbore. Neki izvori opet vele da su klanovi u Srpskoj naprednoj stranci međusobno zakrvljeni i da se uskoro mogu očekivati i žestoki međusobni obračuni, a da jedan od tih klanova upravo predvodi brat predsednika.

Čuvari porodičnog blaga 4
NAJPOZNATIJA CRNOGORSKA BRAĆA: Milo i Aco Đukanovićfoto: tanja valič / tanjug (milo), zoran đurić (aco)

Zapravo, prvi put je do tada potpuno anonimnog Andreja, doduše ne poimence, u javnosti spomenuo – sada već davne 2008. godine – njegov brat Aleksandar, kada su ga novinari pitali, nakon što je napustio Srpsku radikalnu stranku, od čega će živeti. Vučić stariji je rekao da ne treba niko da brine za njegovu egzistenciju, da će se baviti "berzanskim poslovima" i pomagati bratu u "vođenju firme". Do danas nije razjašnjeno koju firmu ili firme je njegov brat vodio i čime su se one bavile.

Poslovno-politički odnos između Aleksandra i Andreja Vučića – reći će politički analitičari – u velikoj meri podseća na neraskidivu vezu koju su izgradili Milo Đukanović i njegov mlađi brat Aco. Aleksandar Đukanović se smatra jednim od najbogatijih i najmoćnijih ljudi ne samo u Crnoj Gori. On je, tokom mladih dana, poželeo da se bavi politikom, ali ju je vrlo brzo napustio i posvetio se biznisu. Naravno da njegov poslovni uspon korespondira sa višedecenijskim usponom Mila Đukanovića, a neki kažu da je tajna Milovog dugotrajnog vladanja ne samo u njegovoj neupitnoj političkoj inteligenciji i snalažljivosti već i u bratu Acu, koji obavlja one veoma važne, ako ne i najvažnije, "pozadinske" poslove. Aco Đukanović je jednom izjavio da je nekada "kopao kanale i istovarao vagone". "Radio sam to, pa kad su me zabolela leđa, onda sam počeo da mislim", rekao je on.

Odavno je već Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara utvrdio da se bogatstvo Aca Đukanovića meri stotinama miliona dolara, a još pre desetak godina britanski "Indipendent" stavio je Mila Đukanovića među najbogatije svetske lidere. Inače, i sin Mila Đukanovića okusio je slasti "privatluka", kao i njegova sestra, advokatica Ana Kolarević, koja navodno takođe raspolaže milionskim svotama novca.

Predsednica podgoričkog Centra za istraživačko novinarstvo Milka Tadić-Mijović kaže da su prirode režima u Crnoj Gori i u Srbiji veoma slične. Ona u razgovoru za "Vreme" ističe da veze između Vučića i Đukanovića potiču od "onog sudbonosnog sastanka" Vučića i Stanka Subotića Caneta u pariskom hotelu Ric koji je ugovorio lično Milo Đukanović.

"Kada je kasnije došao na vlast, Vučić je samo preuzeo Đukanovićev sistem upravljanja državom. Na čelu obe države su autoritarni predsednici, koji kontrolišu sve tri grane vlasti – parlament, vladu i pravosuđe. To su ljudi bez ideologije, koji nekad izigravaju Evropljane, nekad primitivne nacionaliste. A oba su i u Crnoj Gori i u Srbiji ustoličili takozvani burazerski kapitalizam, u kojem pored prijatelja i odanih biznismena, resurse kontrolišu i preuzimaju i najbliži članovi porodice, kao recimo u Azerbejdžanu i Turkmenistanu", kaže Tadić Mijović.

Ona smatra da je uloga Andreja Vučića u Srbiji danas slična roli koju je imao na početku Milove dugogodišnje vlasti – Aco Đukanović. "Zvanično, devedesetih, mlađi Đukanović nije imao ništa, ali je kontrolisao mnoge ključne tokove novca, posebno one iz sive zone, ali i druge unosne poslove. U poslednjim decenijama mlađi je Đukanović legalizovao novac iz švercerskih devedesetih i tome dodao još mnogo – preuzimajući državne banke i nekretnine u sumnjivim privatizacijama. Sada je, zahvaljujući baš toj legalizaciji, Đukanović među najbogatijim vladaocima na svetu, a setićete se da je na vlast došao u sintetičkom džemperu i pohabanim cipelama. Na vama je u Srbiji da vidite ide li Vučić istim putem i koliko mu brat u tome pomaže", smatra ona.

Čuvari porodičnog blaga 5
NAJPOZNATIJA ALBANSKA BRAĆA: Daut i Ramuš Haradinajfoto: promo / facebook

Tadić-Mijović upozorava da je Aco bio važan za preuzimanje društvenog bogatstva i legalizaciju sumnjivog novca, koje se "slilo ne samo u ruke prve porodice, već i njihovih kumova i prijatelja". "U takvom sistemu u kojem nesmenjivi vođa, njegov brat, sestra i prijatelji upravljaju tokovima novca, poseduju ogromno bogatstvo i monopole, gotovo da je nemoguće organizovati slobodne izbore. Jer tamo gde nema slobodnog tržišta, nema ni slobodnih izbora. Aco je samo šraf u takvom sistemu, jedan od čuvara porodičnog blaga, preko njegove banke posluju sva ministarstva, ali i klanovi poput Šarićevog", kaže Milka Tadić Mijović.


OSTALA BALKANSKA BRAĆA

Mali je ovo prostor da se nabroje sva braća u balkanskoj politici, a posebno je mali da bi se izlistale sve familijarne veze. Čak se ponekad učini da bismo iscrpeli našu političku stvarnost, objasnili sve političke procese i najlakše pojasnili kako se i zašto ovde ulazi u politiku i u njoj opstaje tako dugo – kada bismo nabrojali ko sve kome na ovim prostorima dođe brat, sestra, kum, pašenog, svastika ili zet. Nažalost, to nije samo specijalitet politike. Nepotizam je kanda jedna od ključnih reči u regionu i zalog naše propasti.

Podsetimo, međutim, još na neku visokopozicioniranu braću. Recimo, mlađi brat donedavnog premijera Kosova Ramuša Haradinaja, Daut, takođe je izuzetno važno ime u kosovskoj politici. Daut se smatra za najbližeg Ramušovog saradnika, koji se takođe nesmetano kreće u kriminalnim i političkim krugovima. Kao istaknuti borac OVK, Daut je tokom rata na Kosovu teško ranjen i ostao je bez dela jedne ruke, zbog čega je dobio nadimak – Obogaljeni. Da li je Ramuš lošiji političar od Mila i Vučića, ili je Daut manje uspešan nego Aco i Andrej, ili su pak kosovski birači zreliji nego oni u Srbiji i Crnoj Gori – tek Ramuš je izgubio izbore i u julu prošle godine podneo ostavku na mesto premijera, na koje je, uzgred budi rečeno, izabran i glasovima Srpske liste. Možda se tajna krije i u tome što međunarodni faktor ima jači uticaj na Kosovu nego u zemljama kojima vladaju Vučići i Đukanovići. Nekada ćemo, uzgred budi rečeno, valjda saznati kakvi su sve odnosi, poslovni i kriminalni, izgrađeni između vlasti i paralelnih struktura moći Srbije, Crne Gore i Kosova.

U Makedoniji je, nedavno, brat premijera Zorana Zaeva Vice Zaev tužio potpredsednika opozicionog VMRO DPMNE Aleksandra Nikoloskog za uvredu i klevetu, zbog toga što je ovaj u jednom televizijskom intervju rekao da porodica Zaev, među kojom je posebno apostrofirao Viceta, dobija sve glavne poslove u državi. Vice Zaev je takođe biznismen, a pre nekoliko dana italijanski list "Verita" je objavio da u dokumentaciji Tužilaštva za organizovani kriminal u Skoplju postoje delovi snimljenih razgovora makedonskog premijera i njegovog brata, u kojem njih dogovaraju kupovinu glasova pred izbore 2014. godine. Zoran Zaev je to oštro demantovao, tvrdeći da su optužbe besmislene, jer se navodni razgovor desio kada je VMRO DPMNE bio na vlasti. Zaev ističe da bi te snimke, da oni odista postoje, VMRO DPMNE i te kako iskoristio u predizborno vreme. Inače, "Verita" nije ugledan list, pa svakako njegovo pisanje treba uzeti sa rezervom. On je blizak krajnjoj desnici i povezuju ga sa bivšim ministrom unutrašnjih poslova Italije i liderom ultradesničarske partije Liga Mateom Salvijiem.

Pojedini portali u regionu su i brata bivše hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, Branka Grabara, takođe biznismena, dovodili u vezu sa sumnjivim poslovanjem nekretninama. Od toga se međutim nikada nije napravila ozbiljnija afera. Iako je Hrvatska već dugo članica Evropske unije, daleko od toga da je nepotizam u ovoj zemlji iskorenjen. Recimo, 2018. godine opoziciona Socijaldemokratska partija optužila je vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu zbog zapošljavanja braće ministara (i brata supruge premijera Plenkovića) u državnoj službi.


"NIJE DOVOLJNO KONTROLISATI DRŽAVNI APARAT"

Komentarišući za "Vreme" bratske i porodične veze u balkanskoj politici, profesor na londonskom univerzitetu UCL, sociolog Erik Gordi ukazuje da su one posledica činjenice da su ovdašnje "političke sisteme zarobile političke stranke". Po Gordiju, poznavaocu balkanskih prilika, skoro u svim zemljama regiona postoji "osoba u centru sistema koja drži vlast i trudi se da je monopolizuje tako što čini ustupke operativcima na lokalnom nivou u zamenu za njihove glasove ili drugi oblik podrške". On ukazuje da za upravljanje tako uspostavljenim sistemom nije dovoljno samo kontrolisati državni aparat i javna preduzeća, kako je to bilo u periodu komunizma, već je potrebno pod kontrolu staviti i privatni sektor.

"Nije dovoljno kontrolisati samo državni aparat, već sve mehanizme kroz koje građani mogu steći bilo koju vrstu ekonomskog dobitka. Jedini neprihvatljivi metod ostvarivanja ovog cilja je da osoba u centru vladajuće grupe bude sama vlasnik svih tih dobara, pa se za to angažuju članovi porodice i drugi bliski ljudi", kaže Gordi. On dodaje da su sistemi tako uspostavljeni da su građanima, da zadovolje svoje potrebe, važnije veze sa neformalnim centrima moći nego sa institucijama sistema. Paralelni sistem, po Gordiju, postaje mnogo važniji nego formalni, a građani postaju izuzetno zavisni od političkih moćnika, odnosno ljudi koji nisu na javnim funkcijama ali su nezvanično povezani sa njima.

Milka Tadić-Mijović ističe da na prostorima Balkana nikada nije izvršena suštinska demokratska tradicija i da su "institucije zarobljene, mediji uništeni, ne vladaju zakoni tržišta već monopoli autokrata". "Zato ovde ne stiču profit oni koji nude konkurentnije i kvalitetnije, već političke elite i oni koji su im bliski. Zato ova društva i propadaju, a svi koji nešto znaju i vrede beže glavom bez obzira. Pametna i vredna deca vide da ovde nemaju šta da rade, neće da troše svoje živote na bitke sa vetrenjačama, kao što smo ih mi spiskali", kaže ona.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže da su "bratski odnosi" u balkanskoj politici deo tradicionalne patrijarhalne matrice, prema kojoj su porodične i krvne veze garant lojalnosti i uspešnih poduhvata. "U navedenim slučajevima u fokusu su politička i poslovna polja, sa očiglednom namerom da se najvažnije odluke donose u krugu porodice. Možda to nije formalno nezakonito, ali je svakako mimo prakse modernih evropskih društava", kaže Đurić Bosnić za "Vreme".

Za kraj teksta, prisetimo se jednog prastarog vica. Elem, opljačkala dva brata banku i dogovore se tako da svako uzme po jednu vreću i nestane u nepoznatom pravcu, kako bi policiji što bolje zametnuli trag. Dogovorili su se takođe da se nađu tek za dve godine na određenom mestu. Uglavnom, susretnu se oni i jedan brat upita drugoga: "Šta je bilo u tvojoj vreći?", a ovaj odgovara: "Oko pola miliona evra, kupio sam kuću, auto… A u tvojoj?" "Ma puna vreća računa. Nije lako, ali plaćam pomalo, koliko stignem!"

Da li će se neko od balkanskih bratstava tako završiti, da će jedan brat platiti račune i za svoja i za bratovljeva nepočinstva? Recimo, da li će Aleksandar Vučić platiti ne samo račune koje je on napravio već i ove koje produkuje njegov brat sa svojom opasnom ekipom?

Iz istog broja

Opozicija, stanje stvari

Izborni imaginarijum

Zora Drčelić

Intervju – Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije

O protestima, neutemeljenim optužbama, crkvi, vlastima u Podgorici i Beogradu

Jelena Jorgačević

Lični stav

Rađanje u doba naučnog progresa

dr sci. med. Milan Milenković

Srbija 2030 – koji je naš put

Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti

 

Portret savremenika – Boško Obradović

Uspon »političkog huligana«

Jovana Georgievski

Avio-linija Beograd–Priština

Grenel na krilima pobede

Nemanja Rujević

Andrej Vučić i žandarmi – Sukob na Paradi ponosa

Izgleda da ćemo u Strazbur

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu