Klimatske promene

Crni usud 2

LIGNIT KAO SUDBINA: Kako ga se odreći

foto: m. janković

Crni usud

Republika Srbija proizvodi samo oko 1,2 promila ugljen-dioksida koji se godišnje u svetu emituje u atmosferu, ali bi smanjenje ove emisije moglo biti skuplje od bilo koje druge nevolje koja je zadesila Balkan

Daleko je Glazgov. Snažni glasovi svetskih lidera o planeti "na ivici propasti" odzvanjaju zagrejanim dvoranama impresivnog SEC centra, gde se ovog novembra održava COP26 konferencija o klimatskim promenama. Iznad sivih brodogradilišta i industrijskih pogona, vetar ih nosi dalje, na sever i jug, ali do Srbije dopiru utihli, nečujni, kao šapat u buri naših svakodnevnih nevolja. Ratovi rečima i bla-bla onomatopejama Grete Turnberg i britanskog premijera, upozorenja generalnog sekretara UN o planeti koja se pretvara u toalet, diskusije o metanu, bitka za 1,5 stepeni i dramatični navodi iz poslednjeg, Šestog izveštaja IPCC-a o poslednjoj šansi da se zaustavi emisija ugljen-dioksida (CO₂) do 2050. godine, pa i reakcija naše delegacije i predsednika Republike koji prisustvuje ovoj konferenciji, u Srbiji su dočekani zevanjem i eventualno šaljivim komentarima da se štetni gasovi leče lekovima za nadimanje i popularnom analizom jednog popa, koji piše kako klimatske promene nisu dokazane, već da treba pogledati i "druga lobistička" mišljenja.

Ozbiljni ljudi koji ipak osluškuju šta COP26 donosi, međutim, imaju razloga za zabrinutost. Glazgov, ma koliko tvrde ili meke budu dogovorene obaveze ključnih emitera CO₂, nagoveštava novu fazu, jednu novu trku za smanjenje emisija gde, bez obzira kako će se stvari odvijati u glavnoj areni sa Kinom, SAD i Evropskom unijom, za svakoga ko danas živi na Zemlji stiže trenutak naplate za komfor potekao od bespoštednog spaljivanja fosilnih goriva (bio on obilato iskorišćen, prokockan ili otet). Ako ga već same neumoljive sile probuđene u atmosferi Zemlje na ugroze biblijskim nepogodama, sušama i nestašicama, svetska politika će se postarati da ga uključe u rat protiv klimatskih promena.

Mali igrači poput Srbije uskoro više neće biti ispod CO₂ radara. I bez teških posledica samih klimatskih promena, prelomna 2050. godina se približila i htela tome iskreno da pristupi ili samo da zadovolji nužnu formu koja proističe iz međunarodnih konvencija, Republika Srbija će biti prinuđena da smanjuje emisiju gasova sa efektom staklene bašte. I da plati punu cenu tog smanjenja. Pariski sporazum već predviđa da smo samo dve godine daleko od trenutka kada će države biti obavezne da na svake dve godine izveštavaju o godišnjim emisijama CO₂, kada se učinak po ovom pitanju više neće moći sakriti. Pitanje klimatskih promena bi, u tim okolnostima, moglo postati nova vrsta batine u međunarodnoj političkoj areni, gde veliki igrači koji sada glasno govore u SEC areni uskoro neće tolerisati tihe i nezainteresovane statiste.


EMISIJE

Koliki je to veliki problem za Srbiju? Na prvi pogled bi se moglo reći – mala zemlja, mali i problem sa CO₂. Sudeći prema podacima koje daje Climate Analysis Indicators Tool (CAIT) organizacije Climate Watch, a na osnovu analize Instituta za svetske resurse (World Resource Institute, WRI), Republika Srbija emituje godišnje oko 60 miliona tona CO₂. Ovaj ugljen-dioksid nastaje zbog struje koju u toku godine potrošimo, hrane koju pojedemo i proizvoda koje naša industrija napravi, ali u apsolutnom poređenju sa velikim zemljama to je ipak mala emisija. Emisija Srbije je doslovno 200 puta manja od Kine, inače trenutno ubedljivo najvećeg emitera gasova sa efektom staklene bašte, koja emituje oko 11.700 miliona tona CO₂ godišnje. Srpski CO₂ takođe podgreva atmosferu, kao i bilo koji drugi, ali naša emisija je oko 100 puta manja od one koje u atmosferu ispuštaju Sjedinjene Američke Države i oko 50 puta manje od Evropske unije u celini.

Ako vas to umiruje i već ste krenuli da pojačate grejanje, usporite – kao što se Srbija po svom instalisanom energetskom i industrijskom kapacitetu ne može meriti sa tolikim džinovima kakve su SAD i Kina, tako ne može ni mera doprinosa globalnom zagrevanju. Mada je za klimatske promene najveća istorijska odgovornost najvećih sila, teško je zamisliti da će SAD i Kina smanjiti svoju energetiku i spustiti industrijsku aktivnost mirno gledajući kako male zemlje ništa ne preduzimaju i ostaju na istom nivou emisija u narednih 30 godina (takozvani osnovni scenario). Kakvi god dogovori budu usvojeni u Glazgovu i nakon njega, sve države će srazmerno smanjivati svoje emisije (gde, u najpravednijem rešenju koje se može očekivati, najveći bar smanjuju najviše), bilo da je reč o 20, 50 ili 100 odsto trenutne količine gasova sa efektom staklene bašte koje ispuštaju u atmosferu.

Kako bi se bar okvirno sagledala ova razmera, treba pogledati veličine država po broju stanovnika. U svetu sa sedam milijardi ljudi, Srbija sa sedam miliona stanovnika predstavlja hiljaditi deo svetske populacije i kada u nečemu doprinosi sa jednim promilom, bilo da pravi proizvode ili štetu, onda je na nivou svetskog proseka. Podaci WRI, međutim, pokazuju da od godišnjih 49 milijardi tona CO₂ koje čitava planeta ispušta u atmosferu, Srbija emituje ne jedan, nego 1,2 promila, što znači da naši građani za očiglednih 20 odsto više štete nanose klimi od prosečnog stanovnika Zemlje. Cilj, naravno, nije da oni koji emituju više spuste svoje emisije na svetski prosek, nego da do 2050. na celoj planeti emisija CO₂ dođe do nule. Sve to samo znači da će u procesu mitigacije, kako se uobičajeno naziva smanjenje CO₂, Srbija verovatno trčati nešto dužu stazu. Nevolja je što neke od Srbije bitno razvijenije zemlje čija je veličina uporediva sa Srbijom, kao što je, na primer, Švajcarska, emituju značajno manje CO₂ već sada (44 miliona tona), a naša zemlja tek treba da se u ovu trku uključi.

Trka neće biti jednostavna. U pogledu klimatskih promena, Srbija se suočava sa nimalo jednostavnom i jeftinom adaptacijom, što podrazumeva prilagođavanje klimatskim promenama koje se već događaju, a koje u našem regionu podrazumevaju mnogo intenzivnije nepogode, pre svega poplave, istovremeno sa većom sušom. Dodatna nevolja je što, zapravo, u Srbiji zapravo ne znamo precizno koliko će uopšte duga biti trka. U procesu koji traje već decenijama i u kome je sasvim svejedno ko u Srbiji vrši vlast, naša zemlja hronično kasni sa merenjima emisija. Srbija je objavila samo dve nacionalne komunikacije koje su obaveza svake države potpisnice prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama UNFCCC, što je inače dokument zbog koga se održavaju COP konferencije, objavljuju IPCC izveštaji iz kojih je potekao prvo Kjoto, a u naše doba i Pariski sporazum.

Drugi izveštaj Republike Srbije objavljen je tek u avgustu 2017. godine, mnogo godina kasnije od drugih zemalja (Crna Gora, na primer, već je uradila i treću komunikaciju), a podaci iz njega ukazuju da je situacija nešto gora nego što to ceni gore pomenuti CAIT. Naime, ova komunikacija se oslanja na vrednost merenja emisija CO₂ u 2014. godini kada one, bez odstranjenih količina, iznose 67.148,23 Gg CO₂, što je 67,15 miliona tona i za čak 10 odsto je veća količina od one koju CAIT procenjuje za 2018. godinu. Ova Komunikacija na obaveštava i da su ukupne emisije od 2000. godine porasle za oko osam odsto. Treba pritom imati u vidu da, slučajno ili krajnje lukavo, Srbija u komunikaciji prezentuje emisije iz 2014. godine, što je godina velikih poplava, kada znatan deo elektroenergetskog sistema nije radio i kad su emisije morale biti niže od proseka u drugim godinama.

Kolike su zaista emisije CO₂ u Srbiji teško ćemo pouzdano znati pre Treće komunikacije. Ali, ako se uporedimo sa daleko većim problemima u kojima su druge države, daleko od nas koji svakako nismo ključni krivci za globalno zagrevanje i ne tražimo previše preciznosti, na osnovu dostupnih podataka se ipak može ceniti da one iznose između 60 i 70 miliona tona CO₂ godišnje, odnosno nešto malo više od svetskog proseka po glavi stanovnika. Naše istinske nevolje počinju kada sa merenja emisija dođemo do pitanja njihovog smanjenja. Za razliku od drugih država, Srbija u pogledu smanjenja emisije CO₂ ima premalu odstupnicu – čak i ako trenutno ne emituje previše, energetika u Srbiji je presudno bazirana na sagorevanju fosilnih goriva, praktično bez veće alternative i njena transformacija bi mogla biti skuplja i bolnija od gotovo bilo čega što je Srbija do sada iskusila.


TAJNA LIGNITA

Možda niste znali, ali već smo u "Vremenu" pisali kako postoji roba u čijoj se proizvodnji Srbija ravnopravno nadmeće sa najmoćnijim zemljama na svetu. Njeno sagorevanje doslovno održava u životu domaću privredu, i uopšte državu, nezavisno od toga šta se u njoj događa (cinik bi čak rekao da se zato u Srbiji sve to i događa). Naime, mada čini samo pomenuti promil svetske populacije, Srbija zauzima deseto mesto na svetu po godišnjoj proizvodnji – lignita. Takozvani smeđi ugalj, lignit, kojim je Srbija posebno prirodno bogata, svakodnevno se u hiljadama tona crpi iz otvorenih ugljenokopa i potom sagoreva u blokovima domaćih termoelektrana, kojima će se uskoro pridružiti još jedna, nova TENT elektrana, koja se gradi u basenu Kolubare. Pomenute mere mitigacije zbog klimatskih promena znače da ćemo od svih stvari na svetu morati da se odreknemo upravo njega – našeg najvećeg pojedinačnog prirodnog bogatstva koje uspevamo da iskoristimo – lignita.

U prethodnoj deceniji, Srbija je u proseku proizvodila oko 40 miliona tona lignita po godini, ako se pritom izuzme 2014. godina kada je zbog posledica poplava proizvodnja opala na 29 miliona tona. Kolubarski lignit, na primer, kopači vade u tolikoj količini da ih kroz obrenovačka sela svakodnevno prenosi 13 železničkih garnitura sa po 27 vagona i osam vučnih lokomotiva. Ovaj silni ugalj u postojećim TENT elektranama greje kotlove i pomoću vodene pare pokreće turbine čak petnaest generatora, koji se četiri decenije skoro bez prekida okreću (standardno, brzinom od 3.000 okreta u minutu), a kojima će se uskoro pridružiti i generatori nove termolektrane. Na ovaj način se za godinu dana, i to samo u ovom basenu, sagori više od 30 miliona tona lignita. To, nažalost, istovremeno znači emisiju više desetina miliona tona CO₂.

Prema pomenutoj Drugoj nacionalnoj komunikaciji, čak 80 odsto emisije CO₂ u Srbiji potiče iz sektora energetike, što praktično znači zbog spaljivanja lignita. Uz ugalj koji napaja Kostolac i druge termoelektrane, sagorevanje lignita utiče na poslovanje drugih industrija i sasvim nezavisno od načina rukovođenja, zbog svoje veličine predstavlja najmoćniji deo naše ekonomije, koji je uspeo da preživi sve lomove ratova, nepogoda i tranzicije. Trenutni kapacitet srpske elektroprivrede iznosi oko 8400 MW instalisane snage, a uskoro će se, sa izgradnjom novih "kineskih" blokova u Kolubari, kapacitet i dodatno uvećati. Stoga svaki proizvod koji se u Srbiji proizvede biva jeftiniji za dodatnu vrednost koju mu daje domaći lignit.

Prema podacima nemačkog Federalnog instituta za geonauke i prirodna bogatstva, po rezervama od 7,1 milijardi tona koje predstavljaju čak 10 odsto celokupnih evropskih rezervi lignita, Srbija se nalazi na sedmom mestu u svetu. Mada je naše najveće blago u regionu, lignit bi se mogao pokazati i kao najveći, crni usud. Niskokaloričan, sa ogromnim sadržajem vlage, lignit je ugalj najlošijeg kvaliteta – ima malu toplotnu moć, pri sagorevanju ostavlja mnogo pepela i dovodi do povišene emisije CO₂. Sagorevanjem lignita sa velikim sadržajem sumpora u atmosferi se oslobađaju i drugi gasovi, pa tako i sumpor-dioksid, što objašnjava zašto su elektrane iz našeg regiona rekorderi po emisiji SO₂. Budući da je lošeg kvaliteta, lignit se praktično ne prodaje na tržištu jer je daleko isplativije paliti ga neposredno uz mesta gde se iskopava nego ga prodavati i transportovati u druge delova sveta. Zato se termoelektrane podižu neposredno uz ugljenokope, a lignit se isključivo i koristi kao gorivo za proizvodnju energije.

Teško je naći alternativu. Pomenuta nacionalna komunikacija, u procenama mogućnosti smanjenja gasova sa efektom staklene bašte (datim u aneksu dokumenta koji ima više od 300 strana), predviđa tri scenarija: osnovni (gde se neće preduzimati ništa), scenario sa "merama" i scenario sa "dodatnim merama", koji bi doveli do smanjenja CO₂ na nivo iz 1990. godine. Ove mere, u vrlo optimističnoj proceni i bez očekivanih dramatičnih lomova kao u slučaju malih hidroelektrana, zasnovane su na ideji da će se do 2030. instalisati 600 MW kapaciteta hidroelektrana, da će biti 600 MW kapaciteta vetroparkova, oko 200 MW solarnih elektrana, 300 MW iz postrojenja na biomasu (koja, mada kod nas popularna, takođe emituju CO₂) i oko 5 MW iz geotermalne energije.

Čak i ako tome dodamo popularnu, ali u dobroj meri iracionalnu ideju da ćemo štednjom struje (pre svega kroz uštede zbog energetske efikasnosti objekata) obezbediti kapacitet jedne elektrane, to je nedovoljno. U poređenju sa sadašnjih 8400 MW koje održavaju život u Srbiji, može se dostići samo trećina tog kapaciteta. Ostatak će se hraniti jedinim blagom koji Srbija sada ima – lignitom. Kolika će biti cena takve prakse u svetu koji pokušava da svede emisije CO₂ na nulu, teško je proceniti. Da li će Srbija odoleti spoljnom pritisku ili će se, možda, okrenuti nekom sasvim drugačijem, na primer – nuklearnom rešenju?

Iz istog broja

Lični stav

Ljudska prava su nedeljiva

Vlada Šahović

Deca i mediji

Kako se krše prava najmlađih

Filip Mirilović

Biti opozicionar u Srbiji

Katalog beščašća, nasilja i ucena

Nedim Sejdinović

Politika i policija

Vulinizacija MUP-a Srbije

Davor Lukač

Kovid propusnice – Noć u Beogradu

Virus radi od deset

Andrej Ivanji

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu