Prilog kulturi sećanja – Pukovnik Apis po treći put među Srbima

Crna ruka i tapija na glavu

Ponovo je u žiži javnosti ime Dragutina Dimitrijevića Apisa koji se vezuje za Majski prevrat i ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 29. maja/11. juna 1903, a koji je četrnaest godina kasnije streljan na jednom zabačenom polju kod Soluna u zoru 13. jula 1917, nakon Solunskog procesa, u kome je na vojnom sudu osuđen zbog navodnog organizovanja atentata na Kralja Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. i formiranja i vođenja tajne organizacije "Ujedinjenje i smrt" za koje su svi znali, pa rehabilitovan 16. juna 1953. Povodom vesti da bi iz Soluna možda mogli da budu preneti u otadžbinu Apisovi posmrtni ostaci ponovo se rasplamsava polemika u generaciji nedostojnih naslednika koja je razrušila Jugoslaviju o manama i smrtnim greškama onih koji su je gradili u "vreme smrti". O tim događajima i ljudima je ipak dostojnije podsetiti na reči savremenika, što pokušavamo na narednim stranicama

"U samu zoru 29. maja 1903. kucanje na prozor probudi prvo ženu piščevu Jelenu", piše Živan Živanović. "To je kucala gospođa Sofija Milutina Stepanovića, bliskog suseda u ulici Svetog Save. Na glasne uzvike ženine, potom, probudi se pisac i vikne iznenađen i sam: ‘Šta je?’ ‘Kako šta je, beše odgovor, mi spavamo, a dole pokolj u varoši, vojska se tuče, Kralj i Kraljica su poginuli, kuku mene, da li je onaj naš (Dragutin) ovde!’

Crna ruka i tapija na glavu 1

I ode živo u njegovu sobu gde je Dragutin spavao. Postelja beše nedirnuta; kapetana Dragutina ne beše tu. Ako je istina šta je gospođa Stepanovića rekla, onda je bilo jasno gde je Dragutin. U sobici gde su stajale sveće (jer tada nije bilo elektrike) nađeni su posle i odlomci od istih, jer ih je kapetan sinoć lomio i odneo u džepu, da mu se za svaki slučaj nađu pri ruci.

Namah se izbudi cela kuća i pisac istrči na ulicu, koja beše mirna i skoro pusta, gde stajaše pred kućom njegovom i sam Milutin Stepanović i na pitanje: ‘Šta je to komšija, je li to istina da je poginuo Kralj i Kraljica?’ ‘Istina, istina komšija; ja sam to gledao sa prozora činovničke zadruge (koja je na suprotnom uglu gde je sada (1923) Ministarstvo spoljnih poslova), a evo, pogledaj dole na Terazije, ono je vojska.’ I zbilja celu prostoriju ulice koda samoga dvora i susednog mu ministarstva, beše pritisla vojska ugusto sabijena, kao neki mravinjak, čiji pojedinci behu rasuti i amo ka ‘Londonu’ i do kuće Jovana Ristića. Stepanovićevom iskazu valjalo je verovati; i on je mogao znati i čuti pre no i drugi; oba poslednja Obrenovića behu uzeli Stepanovića na oko, kao poznatoga Karađorđevićevca. U fakt se nije, dakle, moglo sumnjati. Mesto samog odgovora pisac se samo prekrsti, rekavši: ‘budi bog s nama, ovo je kao u hiljadu i jednoj noći!’ Stepanović zatim ode spokojan, iako je imao na Savi u pripravnosti čamac za bekstvo, za slučaj da zaverenike izneveri sreća…", piše Živan Živanović (liberal, ministar prosvete 1903) u knjizi Politička istorija Srbije u drugoj polovini 19. veka, u kojoj obrađuje period drugog dela vladavine kralja Aleksandra Obrenovića 1897–1903, događaje u kojima je i sam Živanović učestvovao i koje je bukvalno zapečatio njegov šurak Dragutin Dimitrijević Apis.

Dve neizvesnosti pritiskale su pisca tih redova, prva njega lično kao dojučerašnjeg ministra; a njega i njegovu porodicu druga – šta je s kapetanom Dragutinom.

Živan nalazi Dragutina u bolnici, otprilike tamo gde je sada ulaz u zgradu III gimnazije. "Kapetan Dragutin T. Dimitrijević Apis", piše Živan, "nađen je u suterenu staroga dvora, dok je još mračno bilo, ranjen na nekoliko mesta, oslonjen na zid i sav u krvi, pre no što je poginuo Kralj i ostali s njime, iznesen je odmah u stražaru dvorsku, gde mu je metnuo prve zavoje Živan Gašić, čija je kuća spram dvora, ali kapetan Dragutin je zabranio, da ga ma kuda nose, pre no što se vidi šta će do svršetka biti. Položen na klupu, sa revolverom u desnoj ruci, koja je ostala još zdrava i čitava (leva je bila kuršumom prebijena nadvoje, ispod ramenoga zglavka), on je tako ostao do razvitka dana, kada je sa prvim zavojem, bez odela, koje je moralo biti isečeno, da bi lekar do svih njegovih rana došao, uvijen u nekakav mekintoš, u kolima prenesen u bolnicu i dobio mesto u paviljonu, gde behu još neki ranjeni oficiri doneseni i smešteni.

Bilo je tri rane: jedna na butu desne noge, duboka, bez izlaza, što je značilo da je olovo unutra; druga sa strane levog kuka, velika razlivena rana u mesu do kostiju, za koju se nije moglo znati kako je postala, dok nije doneseno njegovo oružje, (sablja i revolver) iz dvora. Probijeni mesingani balčak na sablji, koji je imao rascvetanu rupu od kuršuma, objasnio je ovu drugu ranu, ispod levog kuka. Kuršum je, srećom, udario u balčak, njega probio, ali se i sam razbio i snagu probojnu izgubio, tako da je mogao iscepati tkanja, ali srećom, ne i probiti kuk i povrediti unutrašnje organe.

Treća je rana bila najopasnija i po pravcu, kuda je olovo prošlo i po povredama koje je proizvelo. Kuršum je udario posred grudi, probio grudnu kost, i kako je pošao od nekud s desna, on je prošao koso kroz grudi levom celom stranom, povrh srca i spleta krvnih žila, pa kroz pazuho i izlazeći napolje na rebra, prošao kroz mišicu leve ruke, i ispod samog ramenog zglavka prebio mišićnu kost nadvoje i izašao ispod ramena, napolje.

Ova je rana dakle: probila grudi, prošla kroz levo plućno krilo, provukla se – sam će Bog znati kako! – kroz vene i arterije povrh srca…"

Živanović opisuje kako je ranjen Apis:

"Ključeva nije više bilo na raspoloženju, koje je trebao dati Mihajlo Naumović, (sin Jove Naumovića, negdašnjeg okružnog načelnika, a unuk onoga Nauma, koji je sa Karađorđem došao iz Rusije, i s njime zajedno ubijen ujutru 13. jula 1817. u lugu sela Radovanja, u jednom trlu, gde se Karađorđe bio, sa znanjem Bujice Vulićevića, sklonio).

Nije se moglo o tom dugo debatovati. Za to se odmah pristupi razbijanju vrata dinamitskim fišecima, spremljenim takođe za sve slučajeve i kojima je još od Niša raspolagao poručnik Milutin Lazarević. Prvo se počelo sa rastovim ukrašenim vratima, koja su vodila u glavnu salu (gde je balkon). I kad je počeo goreti pripaljeni fitilj, obešen o kvaku, opet Dimitrijević spazi nešto, što je i za nj bilo sudbonosno.

U polumračnoj dubini desnog hodnika, a kod spavaće sobe kraljeve, Drag. T. Dimitrijević spazi jednu ljudsku priliku, koja se izgubi negde u dubinu. I ostavivši drugovima posao oko vrata, poleti tamo, i pri kraju hodnika desno spazi široke kamene stepenice koje su s prvog sprata vodile u prizemni sprat dvora. Tuda se izgubila ona prilika, za koju se nije moglo znati ko je bio; a nije bila nemoguća pretpostavka da je to mogao biti sam Kralj, već i s toga što je to u blizini spavaće sobe; a ticalo se spasenja u poslednjem momentu.

Međutim, to je bio stražar, postavljan uvek noću na to važno mesto. Dimitrijević s revolverom, sleti niza stepenice u donji hodnik (koji je, kao tunel, u pravoj liniji s kraja na kraj prosecao ceo dvor, i delio s preda sobe, koje su gledale u baštu i stražnja odeljenja pod brdom, mahom podrume). Odjednom se u donjem hodniku osu pucnjava: to su bila dva stražara, onaj ozgo i jedan iz donjeg hodnika, koji su osuli u mraku paljbu na Dragutina i on na njih, sve iz neposredne blizine. Utvrđeno je da su stražari izbacili oko 25 metaka (pet ‘šaržera’), a pisac je i po zidovima gledao mesta od udara kuršuma. Dok je gornji sprat odjekivao od dinamitskih eksplozija, u donjem su praštale puške, kao što je i drugi jedan deo ‘unutrašnje straže’ s jednim podnarednikom, koji je uz uzvik: ‘ovako se teku palete’ pucao u gomilu oficira, no i sam je odmah pao. Tad je ranjen i ostao bez ruke zaverenik Mladen Mlađa Milivojević.

Rezultat je toga na donjem boju bio: da je Dragutin T. Dimitrijević Apis ranjen na tri mesta, kako je to napred već izloženo. Obliven krvlju, naslonjen na zid, Dragutin je ostao tu – a i vojnici – od kojih jedan takođe ranjen – izgubili su se u mraku – i čekao svoju sudbu. Kad mu je pri disanju prošištao vazduh na otvor na grudima: ‘Ja sam se, veli, setio slične scene iz Francuske revolucije’, opisane u ‘Devedeset trećoj’ (od Higa).

Kad ga je pisac koji je uskoro ulazio i pregledao ceo opusteli dvor, i mesto gde je Dimitrijević dole ranjen – upitao: zašto se nije sklonio u jedna od tolikih vrata, gde su zidovi bili u dovratnicima na metar debeli? Dragutin je odgovorio: ‘Pa, sramota je, da se jedan oficir, ma i u ovom teškom položaju, sklanja ispred redova!’"

IME KAO PRIPEV: Apis je rođen 1876. u Beogradu, ali pošto su njegov otac i dva strica u vreme srpsko-turskog rata kao limari bili hitno zaposleni u kragujevačkoj fabrici municije, preselio se u Kragujevac; kad je 1881. njegova sestra Jelena dobila posao u Kraljevu, ona je sa sobom povela majku, sestru i brata Dragutina; kad se 1884. zaposlila u Nišu, cela porodica se preselila u Niš; kad se nakon smrti oca u Nišu 1886. udala za srpskog političara Živana Živanovića, živeli su nekoliko godina u Pirotu, gde je Živanović bio direktor gimnazije i gde je Dragutin završio nižu gimnaziju, a kad se porodica 1890. preselila u Beograd, Dragutin je tamo stalno živeo u Živanovićevoj kući sa zetom i sestrom.

Može se reći da taj pašenogov opis romantizuje, "heroizuje", Apisov psihološki profil. Daleko uzdržanije o Apisu i drugovima njemu u knjizi Druga vlada Aleksandra Obrenovića piše Slobodan Jovanović, za koga se ne može reći da je nesklon Apisu:

"Dvadeset deveti maj ispao je mnogo krvaviji nego što su zaverenici hteli. Na svome poslednjem dogovoru, oni su odlučili samo na ubijanje Aleksandra i Drage. Ubijanje predsednika vlade Cincar-Markovića i ministra vojnog Pavlovića odlučeno je tek posle upada u dvor – i to u onom strahu i nervoznosti koja je obuzela zaverenike kad nisu našli kralja u njegovoj ložnici. Ubijanje braće Lunjevice izvršeno je bez prethodnog dogovora, ličnom inicijativom jednog zaverenika. Ubijanje đenerala Petrovića, jednog ordonansa i jednog ađutanta, došlo je samo od sebe u vatri borbe…. I time spisak žrtava nije iscrpen.

Zaverenici nisu radili s prisebnošću starih majstora zločina, nego sa zanosom i jurišem ljudi koji sami sebe šibaju na dela iznad njihove nervne snage. U dva časa po ponoći trebalo je da grupa dvadesetosmorice krene s jednim bataljonom šestoga puka na dvor. Bataljon nije stigao u urečeni čas. Kod oficira se osetilo kolebanje i strepnja. Da preseče stvar, kapetan Dimitrijević komandovao je drugovima da, makar i bez bataljona, pojure trčećim korakom na dvor, i u toj trci oni su se sjurili na dvorsku kapiju, opako zaslepljeni i neodoljivi, kao čovek koji čini zločin iz ljubavne strasti. Sve što su dalje radili, bilo je u istom takvom jurišu, u istom takvom polusnu(…)

Crna ruka i tapija na glavu 2

Pukovnik Mašin (koji je mrzeo svoju bivšu snaju Dragu), koji je posle toga vodio stvar, bio je jedan miran Čeh sa glatkom gospodskom kožom i hladnim mačjim pogledom. Zaverenici će docnije s divljenjem pričati o prisebnosti sa kojom je izdavao naredbe ‘kao da komanduje na manevrima’. Austrijski poslanik, koji ga je sutradan video, takođe pominje njegovu mirnoću i vladu nad sobom: ’Ispravan i otmen u novoj novcatoj uniformi kao da se sprema za dvorski bal bez truni prašine na odelu, bez i najmanjeg znaka uzbuđenja i umora na licu. On je taj koji je svojom prisebnošću sprečio rušenje dvora, i on je taj koji je bez prave potrebe, i iz čiste predohrane, naredio ubijanje Cincar-Markovića i Pavlovića…’" (Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, knjiga III)

Crna ruka i tapija na glavu 3

Posle Majskog prevrata Apisovo ime "ponavljalo se kao pripev", piše Slobodan Jovanović u ogledu "Moji savremenici", objavljenom u Vindzoru 1961. Dejvid Mekenzi, osvrćući se na tu Jovanovićevu studiju, uočava da je Apisova važnost postala veća kad su smenjeni stariji zaverenici na zahtev britanske vlade 1906. Tada je Apis postao neosporni vođa zavereničke grupe u vojsci, čije su poverenje morali da uživaju ministri vojni.

Slobodan Jovanović ovako opisuje Apisa: "Visok i krupan, pomalo već i gojazan, on je svojom fizičkom snagom potpuno odgovarao nazivu Apis, dobivenom još u školi. Nikada, ni na ulici, ni u kafani, nisam ga viđao sama, nego u društvu većeg ili manjeg broja oficira, koji su izgledali kao njegova pratnja. Gledan tako među svojim ljudima, on je ne samo svojim fizičkim izgledom, nego celim svojim držanjem činio utisak jednog kolovođe…"

"Rukovođen patriotskim osećanjima, ali bez pravog političkog razumevanja, on je mislio da su teroristički načini jedini podesni za postignuće naših nacionalnih ciljeva. Ti načini imali su uspeha u Turskoj, ali on nije razumeo da Austrija nije Turska. On je pokušao da i tu deluje teroristički, i njegova igra s vatrom, lakomislena do neuračunljivosti, izazvala je odmah rat."

Dejvid Mekenzi, koji prenosi te reči, konstatuje da je Slobodan Jovanović na tom mestu optužio Apisa za Sarajevski atentat.

Na početku Prvog svetskog rata Slobodan Jovanović je bio određen za šefa Ratnog pres biroa i bio je, piše Mekenzi, upućen da se javi šefu obaveštajne sekcije srpskog Generalštaba u Kragujevcu, gde je bio pukovnik Apis.

"On me je dočekao", piše Jovanović, "onako ljubazno kako sam posle video da dočekuje ceo svet. Izražavao se dosta neodređeno, nije svršavao rečenice, kad da bi se odjednom setio da ne kaže sve što je naumio. On se još nije bio popravio od svoje bolesti, još je vukao tragove otrova u organizmu. Na nogama još nije bio sasvim siguran. Imao je nezdravu tamnozelenu boju i glava mu je bila sasvim ćelava. Sedeći za stolom sa svojim ogromnim trupom, gojaznim podvaljcima i ćelavom glavom, on je ličio na kakvog Mongolca. Prema ‘civilima’ imao je većma drugarsko ponašanje nego što ga oficiri imaju. Razgovarao je najčešće u onom poluozbiljnom tonu u kome se vode kavanski razgovori… Apis je voleo društvo… Umeo je da oživi društvo i stvori kavansku atmosferu… Voleo je žene i pesmu, ali ne i vino.

Pio je samo vodu i ostajao u najveselijem društvu trezan…

Bio je neprekidan dolazak i odlazak iz Apisove kancelarije kao u kavani. Posetilaca je bilo svake vrste. Pre svega tu su bili crnorukci, od kojih nijedan ne bi došao s fronta, a da se prvo ne pozdravi sa Apisom(…) Jer je uvek bio dobre volje i oran za razgovor. Apis je imao pravilo da svakoga primi, da svakome obeća, pa ako može, i učini. Zato je njegova kancelarija ličila na posrednički biro…"

Slobodan Jovanović još kaže: "Apis je voleo prijatelje, ali nije ih štedeo(…) Revnosno ih je uvlačio u najopasnije poduhvate u kojima su mogli i glavu izgubiti. Kao svi fanatici, on je više cenio uspeh stvari, nego život ljudi…

To je bio jedan nacionalist, oduševljen i ne sasvim uravnotežen, kakav u nas nije bio redak na početku dvadesetog veka. Apis je, kao svi ti nacionalisti, precenjivao moć zavera i atentata, ali je za poslove te vrste imao retke sposobnosti…"

TAJNI RAPORT I STRELJANJE: "Apis je streljan u samo svitanje 13/26. juna 1917. godine, samo dva dana, dva sata i 50 minuta kasnije od navršetka četrnaeste godine od ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović (29. maja/11. juna 1903. godine). Kako je mnogo puta rečeno (osobito posle Prvog svetskog rata), njega treba da je u stvari ‘ubilo’ pismeno koje je sastavio i podneo sudu 28. marta 1917. godine. To pismeno bio je njegov raport sudu, koji se ticao ubistva austrijskog Prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu", piše Vasa Kazimirović u delu Crna ruka, ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917.

Živan Živanović u svojoj knjizi posvećuje mnogo stranica Dragutinu, piše da sa poslednjim plotunom u zoru 13. jula 1917. u jednoj zabačenoj dolini nedaleko od Soluna, kojim su ugašeni životi osuđenih, nije stvar bila svršena:

"U vladi je nastala kriza, usled pitanja o pomilovanju, kojoj je bila posledica istupanje ministara Samostalne stranke, (Milorada) Draškovića i (Ljube) Davidovića, kojima je sledovao i treći, predstavnik Napredne stranke dr V. Marinković. Vlada je ostala sad na Radikalima, sve do kraja rata i zaključka mira…

Prema celokupnom ovom stanju stvari, Vlada je smatrala za neophodno, da javno obeleži svoje poglede na rezultat Solunskog procesa, naročito baš u pogledu na osuđene, a od pomilovanja isključene i streljane.

To je učinjeno u jednom vrlo opširnom aktu samoga Predsednika Vlade, koji je nosio naslov: ’Komunike Kraljevsko-srpske vlade’ objavljen u službenim ’Srpskim novinama’ br. 75. na dan 26. juna 1918…

Crna ruka i tapija na glavu 4

Tu se govori o krizi, o ostavci tri ministra i promeni vlade na Krfu na dan 10. juna 1917 – pet dana po konačno izrečenoj presudi Velikog vojnog suda (5. juna), a za koje je vreme u savetovanjima prelamano pitanje o pomilovanju.

Tu se izrikom i kaže: ‘Po mišljenju novog radikalnog kabineta, i pošto su saslušani nadležni Ministri i pročitana presuda, od pomilovanja od smrtne kazne izuzeta su samo trojica: dva oficira, kolovođe, i jedan austrijski građanin, za koje ne samo da nisu postojale olakšavne okolnosti, već su naprotiv postojale mnoge otežavne okolnosti (reči u originalu podvučene!), koje su neminovno morale sprečiti Ministarski savet, da ih predloži za pomilovanje Nj. K. Visočanstvu Prestolonasledniku…’

Te su ‘otežavne okolnosti’ bez sumnje bile poznate vladi, kad ih navodi i čak te reči jedine podvlači u celom ogromnom komunikeu…

No solunski fantom nije tako brzo mogao otići pod zemlju. On je ušao i u sledeću godinu, i skoro u celoj Evropi predstavljao otvoreno pitanje, raspravljano je na sve strane, naročito u javnosti velikih saveznika. To raspravljanje prešlo je i u sledeću, 1918. godinu, i posle navršetka godine dana od izvršenja presude.

U Londonu je narod naš, pored tolikih drugih, imao i jednog odličnog prijatelja. To je Seton Vatson osnivalac lista The New Europe. U br. 97. od 9. VIII 1918. izašla je pod naslovom: ‘Srbi imaju da biraju’ analiza srpskih međusobnih partijsko-političkih odnosa. I taj engleski članak ima zaslugu, da je učinio, da se sa jedne kompetentne srpske strane malo podigne zavesa i nazre nešto od istine.

Stojan Protić, posle N. Pašića umnogome prvi u Radikalnoj stranci, koji je uz to bio ne samo posvećen u dubine Solunskoga procesa, čiji se uticaj na poslove, i kad je ministar i kad nije, aktivno osećao, pa i na one u Solunu. Našav se izazvan gornjim člankom u Vatsonovoj ‘Novoj Evropi’, Stojan Protić, uskoro za tim uputi Setonu Vatsonu naročito svoje pismo, datirano 22. avgusta 1918. u cilju da, pored ostaloga, objasni i one ‘otežavne okolnosti iz vladinog komunikea’. No, to Protiću nije bilo dovoljno da lično obavesti londonskog prijatelja, već je to svoje umnogom pogledu značajno pismo, odmah i objavio u neslužbenom delu br. 102. ‘Srpskih novina’ od 28. avgusta 1918…", piše Živanović.

"Kako po svemu daljem izgleda, ovim je poverljivim raportom, što ono se veli, pukovnik Dimitrijević izdao ‘tapiju od glave’, i da će to biti onaj fatalni dokumenat, na čije ukazivanje St. Protić polaže toliku važnost, u svom pismu Seton Vatsonu i kao da je cela sednica od 25. aprila inscenirana, da se ovaj ‘poverljivi raport’ naglasi, da postoji."

Original poverljivog raporta od 28. marta 1917. godine, koji je Apis napisao u Solunu, objavio je Vladimir Dedijer u knjizi Sarajevo 1914:

"Vojnom sudu za oficire,

Saopštenjem tužbe za izvršeni atentat na Nj. K. V. Prestolonaslednika video sam da se za taj atentat okrivljuju Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić, a da se i ja optužujem za saučesništvo u tom delu. Moje saučesništvo u ovom delu uglavnom se utvrđuje silnim interesovanjem za oba ova optužena i stalnim zauzimanjem za njih.

Prinuđen na ovaj način da ovo moje interesovanje opravdam stvarnim razlozima pred sudom, ja ću morati izneti jednu stvar koja me za ovu dvojicu optuženih vezuje i zbog koje sam se ja tako pažljiv prema njima pokazivao. Upravo, moram da objasnim zašto je moja sva savest angažovana oko ovih dveju ličnosti.

Stvar je u ovome:

Radu Malobabića sam kao šef Izveštajnog odseka Gl. Đ. štaba angažovao da mi organizuje izveštajnu mrežu u Austro-Ugarskoj, i on se toga primio. Ovo sam učinio u sporazumu sa ruskim vojnim atašeom g. Artamonovim, koji se i lično sastajao sa Radom u mom prisustvu. Pošto je Rade počeo posao, ja sam, osećajući da se Austrija sprema za rat sa nama, mislio da će nestankom Prestolonaslednika austrijskog Ferdinanda vojnička stranka i struja, kojoj je on na čelu bio, izgubiti svoju jačinu i da će na taj način ratna opasnost biti od Srbije otklonjena ili će bar za nešto biti odložena, te sam zbog toga angažovao Malobabića da prilikom zakazanog dolaska Ferdinandovog u Sarajevo organizuje atentat na njega…

Muhamed Mehmedbašić je jedini Srbin musliman koji je bio učesnik u tom atentatu i koji je uspeo da pobegne prvo u Crnu Goru, a zatim za vreme rata došao je k meni u Užice. Pored ovoga, on je mojom saradnjom otišao sa Krfa u Atinu, a po delu koje je sudu iz istrage poznato…

Nalazeći se vezan ovakvim moralnim obavezama prema ovim licima, ja sam za njih činio sve ne vodeći računa mnogo o pravilima i propisima….

Kako u svemu ovome ima dosta nezgodnih momenata za državne interese, a ja sam prinuđen da to u svoju ličnu odbranu i u odbranu glavnih optuženih po delu atentata na Nj. K. V. Prestolonaslednika iznesem, smatram da mi je kao Srbinu dužnost da sudu to unapred saopštim. Da od ove svoje namere odustanem, nemoguće mi je, jer smatram da se istraga rukovodila, polazeći od mene, baš tim neobjašnjivim momentima mojih veza sa g. Malobabićem, da dođe do sastava onih okolnosti koje su njega i Muhameda Mehmedbašića dovele do optuženičke klupe, a ja ne bih ni u grobu mogao biti miran pri pomisli da sam ma iz kojih razloga mogao dopustiti da Srpski vojni sud za oficire završi i dovrši presudu Austrijskog suda u Sarajevu i da tom prilikom srpskim sudom bude osuđen jedini Srbin musliman koji je bio učesnik u protestu srpskog naroda i omladine u Bosni protivu austrougarske tiranije nad srpskim plemenom."

"Nema sumnje", kaže Dedijer, "da je pukovnik Apis u ovom svom izveštaju preuveličao ulogu Malobabića u atentatu. To se može objasniti samo njegovom uzrujanošću u trenutku kada je pisao raport. On je bio do kraja uveren da će na osnovu ovog priznanja o učešću u sarajevskom atentatu odmah doći do obustave Solunskog procesa."

"Dokument-ubica", kako će reći Krsta Cicvarić za ovaj akt, jeste bio jedan važan dokument, ali on je – kad se svaka reč u njemu dobro proanalizira – ipak malo šta dokumentovao. Toga je, prema svemu sudeći, bio svestan i sam Apis. On ga je sačinio sa jasnim ciljem – da zbuni sud i one po čijim je uputstvima sud delovao. To je on čak i rekao – u zatvoru, nadzornom oficiru kapetanu Stojkoviću, 30. marta 1917. po starom kalendaru. "Biće to udar za sud", rekao je Apis. "Sud neće sad znati šta da radi. Imaju oni sad da me gutaju sa sve klinci…" Zatim, Apis je rekao da bi se ipak moglo sve lepo da svrši, da se "suđenje prekine u državnom interesu", i da se on i njegovi drugovi "stave pod disciplinski sud koji može, ako hoće, i uniformu da im skine, pa kvit". Dva dana ranije, 28. marta/10. aprila, međutim, on je kapetanu Stojkoviću rekao: "Evo šta može da učini perfidna politika, da sarajevske atentatore sudi srpski sud, to je strašno. Znaju li oni, da će se o tome pisati. Što ne kažu odmah 20 godina robije, nego prave cirkus", piše Vasa Kazimirović, u delu "Crna ruka, Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917."

"U svome raportu pukovnik Apis ne samo što je još jedanput dokazao da nema talenta za političku taktiku i kombinacije, nego i da potcenjuje svoje protivnike i njihovu perfidnost", stoji kod Dedijera.

Živan Živanović u svojoj knjizi skreće pažnju na šest redova u zapisniku sa 41. sednice prvog vojnog suda, na dan 25. aprila u 15.30: "To je bila vrlo kratka sednica, čiji zapisnik ne ispunjava nijednu celu stranu knjige." (…) "Sud prelazi na ispit optuženoga pukovnika Dragutina Dimitrijevića: Na pitanje, da li ostaje pri svom poverljivom raportu od 28. marta tekuće godine i da li i sada ima nameru da se tim raportom posluži u svoju odbranu? – optuženi pukovnik Dimitrijević izjavljuje, da sada nalazi da nije prinuđen da se tim raportom posluži, i da menja svoju prvu nameru i od toga odustaje."

"U kakvom se duševnom stanju Apis nalazio najbolje pokazuje pismo koje je uputio Aleksandru 12. aprila 1917. godine, u kojem ne samo što moli milost za Malobabića i Mehmedbašića, nego u isti mah i kapitulira pred Aleksandrom tražeći na najponizniji način milost i oproštaj i za sebe. To neobično pismo, kao da ga nije pisao pukovnik Apis", konstatuje Dedijer.

Istoričar Dejvid Mekenzi obraća pažnju na to kako je Slobodan Jovanović u eseju o Apisu i "Crnoj ruci" detaljno opisao odnose između Aleksandra i Apisa koji su u početku bili dobri, ali su se kasnije, naročito kad je došlo do rascepa "Crne ruke" i konzervativne "Bele ruke" (Petra Živanovića) oni su se svađali. "Mene je čudilo da Apis, koji je umeo sa ljudima, nije umeo da sačuva prijateljstvo Prestolonaslednika, koje je u početku imao u najvećoj meri." Apis je odgovorio Jovanoviću: "Aleksandar je Karađorđević, a Karađorđevići ne umeju da prave prijatelje. Ničije prijateljstvo on ne ceni. Od ljudi on traži odanost, već udvorištvo, a ja udvorica nisam."

Aleksandar je pak, na Jovanovićevo pitanje o Apisu izneo neke njegove neispravnosti koje su izgledale male, ali je pominjao i neke dostave koje su izgledale ubedljivije. Tako je, kaže Jovanović, Aleksandar saznao da oficiri Apisa zovu "drugim Prestolonaslednikom", bez koga prvi Prestolonaslednik ne sme ništa…

"On je imao svojih mana, a te mane nisu bile male, kao što su njegovi protivnici bili ljudi koji ne biraju mnogo sredstva…", piše Jovanović o Apisu.

"Njega su srušile više sile, one sile koje skupa čine ono što nazivamo ‘sticajem prilika’ ili ‘ datom situacijom’. Te sile ruše sve one koji im stoje na putu, bez obzira na to da li su ti ljudi dobri ili rđavi, pravi ili krivi…"

Rehabilitacija iz 1953.

Apisov sestrić, Živanov sin Milan Ž. Živanović, kome je Apis napisao dirljivo oproštajno pismo i ostavio sve što je imao, u Beogradu je 1953. odbranio i doktorsku tezu "Pukovnik Apis: solunski proces hiljadu devetsto sedamnaeste : prilog za proučavanje političke istorije Srbije od 1903 do 1918." U komisiji su bili revolucionar i posleratni visoki funkcioner Moša Pijade (svojevremeno urednik lista "Pijemont", koji je pokrenula organizacija "Ujedinjenje ili smrt", a za koji je prilog navodno dao i regent Aleksandar), Milan Bartoš i Jovan Đorđević. Odbrana tog doktorata koincidirala je sa revizijom Solunskog procesa, koja je obavljena pred sudom u Beogradu od 2. do 13. juna 1953, a presuda je doneta 16. juna.

Vasa Kazimirović u knjizi Crna ruka: Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917, piše da je tom revizijom o kojoj su opširno izveštavali "Politika", "Borba", "Oslobođenje" i "Dnevnik", Solunski proces okarakterisan i kao gruba povreda prava i pravde, kao suđenje koje je otvorilo krupan problem u unutrašnje političkim odnosima Srbije i kao kraj sukoba dve militarističke grupe oko prevlasti, koji je počeo da se ispoljava naročito 1911. godine, kad je osnovana "Crna ruka"…

Iz istog broja

Srbija i Ujedinjeni Arapski Emirati

Presušile najave

Radmilo Marković

Agenda razvoja UN posle 2015. godine

Kako rešiti svetske probleme

Priredila: Sanja Šojić

PROFESSOR MIĆA JOVANOVIĆ HAS PUBLISHED THE BOOK "69 LECTURES ON MANAGEMENT"

PROFESSOR MIĆA JOVANOVIĆ HAS PUBLISHED THE BOOK “69 LECTURES ON MANAGEMENT”

Uroš Mitrović

Karavan #Vreme25

Krenulo je iz Valjeva

Mirko Rudić

Na licu mesta – Od Horgoša do Reskea

Poslednja reza na poslednjoj kapiji Evrope

Momir Turudić

Tribina – "Ima li Srbije van Beograda"

Krupan korak u devedesete

Katarina Stevanović

Građani i izbeglička kriza

Otvorite granice, dobro došle izbeglice

Ivana Stupar

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu