Ispovest jednog geja

Čovek van kolone 1

Čovek van kolone

"Ja volim da budem muškarac, mačo. Nisam manje muškarac, nisam slabić zato što sam gej"

On ima 38 godina. Izgleda, kako se to obično kaže, "kao Apolon". Visok, snažan, crne kose, zelenih očiju, čovek za kojim bi se na ulici mnogi okrenuli.

Dolazi iz malog mesta u okolini Beograda, iz jedne sasvim klasične porodice. Zaposlen je, stambeno situiran, bavi se sportom i vodi sasvim običan život, s mnoštvom prijatelja, mnoštvom izlazaka i mnoštvom dnevnih aktivnosti.

Iako ne odgovara nijednom od onih već izanđalih stereotipa o gej muškarcima, On je gej. Nikada nije imao seksualni odnos sa devojkom, a od rane mladosti svestan je svoje seksualne orijentacije.

U ispovesti za "Vreme", On otkriva kako u Srbiji izgledaju odrastanje i život osobe koja je, zbog nepisanih društvenih pravila, prinuđena da skriva svoju seksualnost, svoje životne navike i stavove.

Iz razumljivih razloga, On ovog puta ostaje neimenovan, ali bitno je da On vrlo lako može biti vaš sin, prijatelj, brat, rođak ili komšija. Uprkos svemu što su na zadatu temu ovih dana ispričali predstavnici SPC-a i njima slični, On je pre i iznad svega – jedan od nas.

BUĐENJE

To počinje tako što ti se, dok čitaš stripove, svidi torzo zarobljenika vezanog za drvo. Privlači te neka sila, nešto te vuče da se vratiš baš na tu stranicu… Već sa pet-šest godina obožavao sam da se igram s jednim plavokosim dečakom. Sećam se te radosti, tog prosvetljenja koje sam osećao kada je trebalo da se igram s njim. Nešto me je privlačilo, nešto lepo, prijatno.

Ozbiljnije buđenje bilo je u petom-šestom razredu, kada sam već zamišljao sebe i jednog školskog druga. Neobučene.

Imao sam tada i simpatije prema ženskim osobama koje su bile interesantne i posebne. Sebe sam ubeđivao da je to klasična dečija zaljubljenost, ali uvek sam osećao strah tipa: "Šta posle toga?" Jer, ona te ne privlači fizički, privlači te kao osoba. Čak sam se i kao "zabavljao" s jednom devojčicom u sedmom razredu osnovne škole. Formalno sam je pitao da izlazimo, ali veza je trajala čitavih dan i po. Kao da je prećutni dogovor bio da smo prenaglili. Zaista sam verovao da sam zaljubljen. Ali, bila je to direktiva propisanih normi. Znaš da moraš da se ponašaš na određeni način i tako se i ponašaš.

"NEŠTO STRAŠNO"

Međutim, te iste godine, prvi put sam se ozbiljno zaljubio u svog najboljeg druga. Prvi put sam tada prepoznao da je to nešto više. Plašio sam se, naravno, ali i lepo je bilo. Ne očekuješ puno, a sve što dobiješ je premija. Jednom prilikom, a već smo bili u srednjoj školi, on se napio. Nas nekolicina nosili smo ga kući, a on nas je tokom tog puta drugarski ljubio. Za mene je bilo fantastično to što sam od njega dobio neku nežnost. Bio sam, naravno, svestan da je to nešto strašno, nešto neprihvatljivo, ali u to vreme nije bilo teorije da se o tome razgovara s bilo kim.

O tome se jednostavno nije pričalo. Nisi imao prilike da vidiš na televiziji, da pročitaš bilo šta konkretnije o tome. Muško telo mi je bilo veliki tabu. Videti golo muško telo bilo je skoro nemoguće. Mojim strejt drugarima takođe nije bilo lako, ali oni su imali mogućnost da pitaju nekog iskusnijeg, da nešto pročitaju, "iskopaju". Da sam živeo u većem gradu, možda bi bilo lakše, ali ovako, bio sam na brisanom prostoru.

TABU

Početkom srednje škole, već mi je sve bilo jasno. Bio sam potpuno svestan da sam homoseksualac, ali teško sam prihvatao praktične strane svega toga. Teško je, jer ne možeš da izraziš prava osećanja prema nekome ko ti je drag. Pitaš se kako ćeš se snaći kad svi oko tebe već budu imali prvi seksualni odnos, a ti tu nemaš šta da kažeš. U toj situaciji, moraš nekako da se izvučeš iz svega toga. Jedini ti je izlaz da budeš malo drugačiji, malo ekscentričniji, malo posvećeniji nekim drugim aktivnostima.

Plašio sam se svega. Plašio sam se ipak da se moja naklonost prema mom najboljem drugu ne protumači kao nešto drugo. Plašio sam se kako ću u vojsci, kako ću s regrutacijom. Plašio sam se da li ću biti u erekciji u nekim situacijama. Plašio sam se da nekad u razgovoru ne odam koliko ne znam. Koliko ne znam o ženama, koliko ni o čemu ništa ne znam.

Osećanja sam uvek držao zaključana, to je bilo nešto samo moje. Pokosilo bi me kad bih shvatio da je neki meni zanimljiv dečak zainteresovan samo za devojčice, ali sam se uvek povlačio i uvek bio u strahu da će moje emocije biti primećene.

U VELIKOM GRADU

Željno sam iščekivao trenutak odlaska iz rodnog grada, osamostaljenje. Mislio sam, naime, da ću u Beogradu uspeti da nađem partnera. Tada su počeli da izlaze magazini u kojima bi se poneko osmelio da objavi oglas tražeći gej prijatelje, pa sam se nadao da ću konačno skupiti hrabrost da se na neki od tih oglasa javim.

Imao sam 22 godine kada sam to i uradio. "Naslepo" sam se sreo s jednim dečkom, ali sam bio jako uplašen da to može biti neka zamka, da to može biti bilo ko, ali i kako će čovek izgledati. Taj sastanak je prošao na brzinu. Malo smo popričali, bilo je malo petinga, ali od toga nije bilo ništa. Ipak, bio sam ohrabren, bio je to za mene džinovski korak. Već u dvadesetim, okružen ljudima koji su imali brojna seksualna iskustva, ja nisam imao predstavu ni kako to izgleda, ni šta bi trebalo da radim.

Posle iskustva s oglasima, u nekom časopisu pročitao sam da je jedno od mesta okupljanja za gej muškarce i železnička stanica. Dugo sam se tome opirao, bilo mi je nekako ružno i ponižavajuće, da bih na kraju ipak odlučio da pokušam. Pošto sam pročitao da to tako ide, stajao sam na stanici i pravio se da nešto čekam. Baš kao što je i pisalo, prišao mi je jedan tip i pitao me koliko je sati. Popričali smo malo, a onda me je on pozvao u svoj stan na kafu. Jesam pomislio "Šta ja ovde radim? Ovo je možda neki manijak!", ali je želja da nešto uradim ipak bila veća.

On je bio jedanaest godina stariji kod mene, imao je 34. Kod njega sam video i prvi porno-film. Bilo je to jedno užasno veče, puno stega. Ti u filmu vidiš sve ono o čemu si maštao, lik već nešto počinje da radi, a ti, iako želiš sve to, uplašen si i blokiran. Ipak, bio je to nekakav seks. Kasnije sam se uplašio, jer nismo bili zaštićeni. Prijalo mi je u neku ruku, ali to pamtim po velikom strahu. Nisam čak hteo ni da prespavam kod njega. Pešice sam prevalio pola Beograda pitajući se šta sam to uradio. Bez obzira na to što sam od njega mogao mnogo da naučim, povukao sam se. Bila je to bitka sa samim sobom.

PARK

Danas, skoro dvadeset godina posle, uz internet i ostale medije, to je daleko lakše, ali sigurno je i dalje jezivo ljudima koji svoju seksualnost ne mogu da priznaju ni sami sebi. Želeo sam i emotivnu i telesnu vezu, ali nisam mogao da verujem da ću biti prinuđen da to tražim po oglasima i po železničkoj stanici. Seks mi je bio sekundaran. Bilo mi je važno da nađem nekoga ko će biti sa mnom iz neke plemenite namere.

U međuvremenu, pošto sam se opet vratio na železničku stanicu, saznao sam i za okupljanja u Karađorđevom parku. Tu sam već upoznao zanimljive ljude i uverio se da nisu u pitanju samo "bolesnici iz parka".

Prvi pravi odnos imao sam sa tipom kojeg sam tu sreo. Rekao mi je da je donedavno imao devojku i da s njom nije mogao, rekao je da je neiskusan, govorio mi je čak da ćemo biti zajedno do kraja života. Slučajno sam, međutim, saznao da je u pitanju bila osoba koja je izuzetno promiskuitetna i za sve moguće bolesti "tempirana bomba". I nije on bio jedini takav. Ono za čim sam ja tragao, baš kao i u svetu heteroseksualnih ljudi, bilo je mnogo teže naći.

Ipak, u svetu heteroseksualnih, prihvatljivo je da tražiš, da pokušavaš. Ovako, tvoj emotivni život zapravo je tajni život. A u međuvremenu ti živiš "normalno". Tražiš posao, tražiš stan, družiš se, izlaziš.

Strašni su stereotipi o gej muškarcima. Postoji ta priča o feminiziranim likovima, ali ja sam u toaletu na železničkoj stanici sretao muškarce za koje niko nikada ne bi rekao da su gej. I u Karađorđevom parku bila je slična stvar. Pojavljivali su se razni ljudi, bilo ih je iz svih slojeva društva, bilo je i oženjenih. Kad bi Srbija samo to znala… U dva navrata, jednom u toaletu na stanici, a jednom u parku, sreo sam i neke svoje poznanike, ljude za koje takođe niko nije znao da su gej. Pretvarali smo se da se ne poznajemo.

S mnogim ljudima u parku sam ozbiljno pričao, iako uglavnom nismo imali iste ideje i želje. U većini slučajeva, oni su želeli samo seks i bili su mnogo iskusniji od mene, ali tamo sam ipak shvatio da postoji nada. Upravo u parku sreo sam i dečka s kojim sam u vezi već sedam godina.

IZVLAČENJE

Porodica mi je stalno pitala kad ću da se ženim, kad ću imati devojku, optuživali su me da sam mnogo "zakopan" u svom svetu. Pričao sam im kako sam imao kratku vezu s koleginicom s fakulteta, pominjala su se neka imena. Kao, živiš svoj život, ali nesrećan si u ljubavi. Pomagala mi je pritom činjenica da su se mnogi ekscentrični ljudi ženili iznenada, u poznijim godinama. Verovatno su moji pretpostavljali da će i sa mnom biti tako.

S devojkama je već bilo teže. Jednom, posle neke žurke, neka devojka došla mi je čak i u krevet. "Šta ćemo sad da radimo ti i ja?", pitala je, a ja sam je zasuo nekakvim filozofskim teorijama i verbalnim egzibicijama. Silno sam se tada nalupao, pa je ona odustala.

Samo četvoro mojih bliskih prijatelja znaju da sam gej. Podržali su me, pa sam imao osećaj da sam se oslobodio 95 posto tereta. Da je s prijateljima bilo problema, verovatno bih se opet povukao u sebe i ponovo se vratio svojim strahovima. Bilo je to neverovatno olakšanje.

Inače, krećem se u strejt društvu. Ja volim da budem muškarac, mačo. Nisam manje muškarac, nisam slabić zato što sam gej. Ipak, nekada je sve to teško, posebno u godinama kada je većina ljudi u brakovima ili dugim vezama. Želiš da budeš prihvaćen, ali da bi bio prihvaćen, moraš da budeš s devojkom, moraš da se nekako povučeš kad dođe do te teme. Osećaš ponekad da si drugačiji, kao da si stranac. A seksualnost je samo jedna strana tvoje ličnosti.

Voleo bih da više mojih prijatelja zna, da ima više ljudi kojima mogu da kažem. Ali, većinu svojih prijateljstava nisam testirao do kraja. Recimo, prijatelji koji su u braku i koji ne znaju da sam gej, komentarisali su nedavno dvojicu muškaraca koje su sreli na nekom izletu. Poznajem ih godinama i bio sam ubeđen da su liberalni i "gej frendli". Međutim, dok su komentarisali te muškarce, izgovorili su gomilu stereotipa i homofobičnih teza.

Strah i predrasude su strašno ukorenjeni i čujem ih često i od ljudi s kojima se povremeno družim, koje viđam. Ipak, ne pokušavam da im se suprotstavljam. Blago odreagujem i to je to. Bez ikakve konfrontacije.

I SKRIVANJE

Poljubac na ulici, držanje za ruku, zagrljaj u javnosti jesu lepe stvari i nedostaju mi. Ali, ne razmišljam o tome. Nekad sam se silno plašio da će mog dečka i mene, kad se pojavimo u bioskopu ili u restoranu, neko "provaliti". Više nemam toliki strah, ali to je valjda vid sazrevanja. Kako čovek stari, valjda popušta kada su u pitanju te stege. Ipak, pošto ne želim da se o tome zna, važno mi je da izbegnem provokacije i svaku sumnju. Zbog toga ne idem ni u gej klubove.

Nije problem samo kad si u javnosti. Fotografije koje postavljam na svoj Fejsbuk profil uvek su cenzurisane, posebno kada su u pitanju događaji na kojima sam bio sa dečkom. Postavljam samo slike na kojima sam sam, sređujem ih. Kad mi dolaze roditelji, kad mi u posetu dolazi neko ko ne zna, uvek razmišljam šta sve moram da sakrijem. Sakrivam tada CD-ove, knjige s "osetljivim" sadržajem, svaki trag sajtova na kojima sam bio.

To konstantno prikrivanje sve me više opterećuje.

U SVOJOJ KOŽI

Želeo sam da nisam ono što jesam, "punokrvni homoseksualac". Čak mislim da je taj period bio i dominantniji u mom životu, pogotovo u tinejdžerskom periodu i u ranim dvadesetim godinama. Želeo sam da budem kao i svi moji drugovi, da ne budem tako prokleto sam, da nađem devojku, srodnu dušu, da kasnije postanem otac i da pružim lep i kvalitetan porodičan život, baš kao što su to meni pružili moji roditelji. Proces neprihvatanja išao je toliko daleko da sam u svojoj glavi odvajao onog stvarnog mene, kao neku drugu, grešnu osobu i nadao se da ce doći konačno vreme kada će se onaj, pravi’ JA izboriti sa nevoljom, isplivati, i da će tada nastupiti sreća i spokoj u mom paklu od intimnog života. Sećam se da sam posle svog prvog seksualnog odnosa jedva čekao da dođem kući, da se temeljno okupam, obećavši sebi da tako nešto "prljavo" i "grešno" više nikad neću učiniti. Ali, naravno, već posle dan-dva imao sam znatno blaži stav prema svemu tome.

Tim mučnim dugotrajnim sazrevanjem, emancipacijom i, što je verovatno najvažnije, upoznavanjem drugih gej ljudi, završio se proces prihvatanja onoga što jesam, proces "nebežanja" od samog sebe. Danas sam potpuno srećan u svojoj koži, čak mi je i drago da sam to što jesam, ali ne bih baš poželeo budućim roditeljima da im deca proživljavaju ono što sam ja proživeo. Taj proces nekada se i ne završi na najbolji način, mnogi nemaju dovoljno snage da se nose sa tim teškim bremenom. Tu, naravno, mislim na latentnu homoseksualnost, frustraciju i, nažalost ne baš tako retko, oduzimanje sopstvenog života. Ponosan sam i srećan družeći se i živeći među brojnim heteroseksualnim prijateljima. Oni koji su u većini, koji ne znaju za moju seksualnost, vole me zbog nekih mojih kvaliteta i osobina, zbog stvari koje nas povezuju. Onih nekoliko kojima sam poverio svoju najdublju intimu, čini mi se da me još i više vole i cene od kad je srušena i ta poslednja barijera među nama, od kad su dobili priliku da upoznaju i najskrovitije delove mog života. Oni su mi najveći oslonac.

S druge strane, užasnut sam ovom besprizornom mržnjom i histerijom prema gej populaciji u našoj zemlji. Pitam se da li je moguće da su ljudi toliko obuzeti agresivnim emocijama, da ne shvataju pravu problematiku; da oni nisu u manjini, već obrnuto. Ne razumem kako ne shvataju da manjina ne pretenduje da bude većina; da svojim načinom života mi njih ne ugrožavamo. Pitam se takođe da li bi mogli makar malo da ublaže negiranje ako bi se potrudili da bolje upoznaju ili makar da razgovaraju sa nekim gej osobama.

OČEVI I OCI

Ukoliko bih sada mogao da biram svoju seksualnu orijentaciju, izabrao bih da budem gej. Ipak, ima stvari za kojima i dalje prilično žalim. Deca su mi bolna tema koju sam davno zaključio. Jako volim decu i mislim da bih bio fenomenalan roditelj, ali ne bih mogao da im pružim porodičnu stabilnost. U gej zajednicama postoje sjajni uslovi za razvoj dece. Uostalom, gej deca rađaju se u strejt porodicama, to s porodicom nema veze. Ako je neko spreman da deci pruži lepotu zajedničkog života, bilo da su u pitanju muškarac i žena, dve žene ili dva muškarca, to je u redu. Ipak, ja nisam u stanju da to pružim detetu.

Iz istog broja

Kako je polomljen "Retrovizor"

Bilo je časno raditi sa mnom

Ljubomir Živkov

Policija o bezbednosnim rizicima

Anatomija jednog rizika

Marija Vidić

Sudski slučaj Tijanić–Yucom

Sudski progon citata

Tatjana Tagirov

Draža Mihailović opet među Srbima

Slike i prekopavanja

Miloš Vasić

Vojska

Život mladih oficira

Momir Turudić, Mirko Rudić i Dokumentacioni centar Vreme

Na tajnom zadatku

Uljez u »Crnoj Reci«

Zoran Majdin

Portret »navijača«

Gospodari ulice

Slobodan Georgijev

Portret ultradesničara

Diploma i letva

Jovana Gligorijević

Povorka ponosa 2009

Hronologija događaja koji se nije desio

Jovana Gligorijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu