Čovek od poverenja

Prvi put Veljović je bio pod optužbom za napad na službeno lice tokom nemira na Cetinju u vreme itronizacije mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija. Iako je prošle godine oslobođen ovih optužbi, Viši sud je krajem maja ukinuo tu presudu i vratio postupak na početak. Početkom ove sedmice Veljović je drugi put uhapšen sa Nikolom Mrkićem i Mujom Nikočevićem. Oni su osumnjičeni za stvaranje kriminalne organizacije, zloupotrebu službenog položaja i krijumčarenje. Hapšenje je izbegao osumnjičeni Aleksandar Mrkić, koji je gotovo deceniju slovio za važnu kariku u organizaciji šverca cigareta za takozvani mojkovački klan. Za njega se pretpostavlja da nije u Crnoj Gori.

Nakon što je tokom saslušanja u Specijalnom državnom tužilaštvu Veljović negirao sumnje za zloupotrebu službenog položaja, određeno mu je zadržavanje do 72 sata zbog opasnosti od bekstva i uticaja na svedoke i saučesnike.

MOJKOVAČKI DUVANSKI DIM

Veljovića izgleda terete za odavanje poverljivih informacija Aleksandru Mrkiću i to u vreme dok je bio savetnik za bezbednost Mila Đukanovića. No, čitav slučaj pravom bezbednosno-političkom pikanterijom čine veze ključnih aktera i izvršilaca što su bili na različitim pozicijama u vreme događaja koji su predmet interesovanja SDT i u vreme hapšenja “sive eminencije” crnogorskog bezbednosnog sektora.

Naime, Predrag Šuković, komandant Specijalnog policijskog odeljenja (SPO) koje je uhapsilo Veljovića je 2016. godine uslovno osuđen na tri meseca zbog pretnji tadašnjem potpredsedniku Vlade Dušku Markoviću. U to vreme su se spor i čitava afera vrteli upravo oko mojkovačke fabrike “Tara” i skladišta u Donjoj Gorici iz kojih su se, navodno, švercovali duvanski proizvodi. Šuković je tada tvrdio da su predmet njegove istrage još od 2012. bilo poslovanje fabrike “Montenegro Tobaco Company” u podgoričkom naselju Donja Gorica, Mojkovcu i Kolašinu, on je tom prilikom izneo i sumnje u umeštanost Duška Markovića i Veljovića u taj biznis. Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije je svojevremeno utvrdilo da ovi objekti nisu korišćeni za šverc cigareta. Posebnu sliku na to vreme bacaju i pretnje i napad na novinarku podgoričkih “Vijesti” Oliveru Lakić, koja je pisala upravo o ovoj temi.

Veljović je na saslušanju početkom sedmice rekao da su u to vreme proveravali dokumentaciju fabrike u Mojkovcu, dok je resorni ministar bio Tarzan Milošević, i to na njegov zahtev. Provere su trajale tri godine i na slučaju su radili ljudi kojima je on rukovodio kao direktor Uprave policije. Istragom je utvrđeno, kako je rekao, da je sve u redu i dokumentacija je vraćena. Veljović je dodao kako nije logično da čoveka koji je istraživao sumnjiče za pomaganje.

Ta njegova tvrdnja je logički ispravna. Naravno, samo pod pretpostavkom da je istraga vođena u drugačijem ambijentu i bez spoljašnjih uticaja. No, valja podsetiti na činjenicu da je iz Uprave za sprečavanje pranja novca 2011. zvanično saopšteno da u tom slučaju postoje milionske sumnjive transakcije. Saopštenje, međutim, nije pratila dalja istraga. To ne čudi, baš kao što ne čudi ni da je tadašnji SDT Milivoje Katnić, umesto da je pokrenuo istragu o čitavom slučaju, ispitivao Predraga Šukovića i utvrdio da nema dokaza o švercu cigareta.

TRI DECENIJE DOMINACIJE

Ko je, zapravo, Veselin Veljović?

Nakon završene Vojne akademije i službovanja u JNA, prešao je 1992. u Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore i oktobra iste godine sa pozicije komandira u CB Pljevlja započeo svoju funkcionersku dominaciju u bezbednosnom sektoru. Komandant Specijalne antiterorističke jedinice postao je 1995. da bi, nakon čitave decenije provedene na toj poziciji, bio izabran za direktora Uprave policije. Potom je došao na poziciju savetnika predsednika države Filipa Vujanovića za oblast bezbednosti i odbrane, a u Vladi Mila Đukanovića je od 2014. bio sekretar Veća za nacionalnu bezbednost i član Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Drugi put je za direktora Uprave policije imenovan 2018, a 2020. nakon što je DPS izgubio vlast na izborima, postaje savetnik za odbranu i bezbednost tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića.

Tokom njegovog angažmana, ostalo je niz nerešenih ubistava i slučajeva napada na novinare: ubistvo policijskog inspektora Slavoljuba Šćekića (2005), direktora dnevnog lista “Dan” Duška Jovanovića (2004), napad na novinara Tufika Softića (2007), direktora “Vijesti” Željka Ivanovića (2007). Nekoliko godina kasnije (2013) bivši službenik policije Brajuško Brajušković optužio je Veljovića da je organizovao batinaške grupe – “crne trojke” koje su navodno napadale i zastrašivale nepodobne novinare i pripadnike opozicije. Iste godine Veljović je, pred izbore u Mojkovcu, optuživan da je vodio političku agitaciju unutar policije a u korist vladajuće Demokratske partije socijalista. On je tom prilikom tvrdio da je držao predavanje o NATO integracijama, a oštro ga je demantovao tadašnji ministar policije Raško Konjević (SDP).

Za njegovo ime se vezuje i niz štetnih ugovora koji se tiču imovine u vlasništvu policije i MUP-a. Tako je afera “Limenka” koštala državu više od 10 miliona nakon što je, na osnovu sudske presude, bratu predsednika Crne Gore Acu Đukanoviću ovaj iznos isplaćen zbog neispunjenog ugovora o ustupanju zemljišta koje je bilo u vlasništvu Uprave policije. Veljović se sumnjiči i za sklapanje štetnog ugovora kada je, za potrebe obuke Specijalne antiterorističke jedinice, 2011. od biznismena Žarka Burića kupljen kamp-hotel “Zlatica” za 8,3 miliona evra. Prethodno je Vlada Crne Gore taj isti objekt i dva hotela, “Crna Gora” i “Ljubović” prodala istom biznismenu za 4,7 miliona evra.

U vreme političkih previranja u Crnoj Gori 1998. i latentnih sukoba između Vojske Jugoslavije, koja je bila lojalna Momiru Bulatoviću i crnogorske policije, koju je kontrolisao Milo Đukanović, Veljović je bio komandant Antiterorističke jedinice. Upravo ta jedinica je tokom januarskih nasilnih demonstracija u Podgorici odbranila poziciju tada izabranog predsednika Crne Gore od eventualnog svrgavanja. Od tada Veljović nikada nije izgubio status čoveka od poverenja Mila Đukanovića.

Njegova policijska biografija blisko je vezana za Đukanovićevu političku biografiju. Ono što je objektivna odgovornost obojice jeste činjenica da su činjenjem ili nečinjenjem, Crnu Goru gurnuli u jedan potpuno devastirani društveni prostor u kojem su se izgubile granice između države i kriminala. Od te odgovornosti jednostavno ne mogu pobeći.