Portret savremenika – Goran Vesić

Čovek koji će srušiti Vučića 2

foto: tanjug

Čovek koji će srušiti Vučića

Možda zamenik gradonačelnika Beograda zaista uđe u istoriju, ali ne zbog mnogo čega lošeg, i ponečega dobrog, što je uradio u svojim opsesivnim pokušajima da ostavi trajni pečat na licu prestonice, već kao neko ko je ključno doprineo padu Vučića

"Nije Goran tako loš, ima inicijativu i razne ideje, vredan je, hoće da radi, ali površan je i ima problem sa fokusom, počne deset stvari i nijednu ne obavi do kraja, bar ne u roku. E, da, i mnogo voli pare." Ovim rečima je pre desetak godina jedan visoki funkcioner vladajuće Demokratske stranke opisivao Gorana Vesića, svog tadašnjeg stranačkog kolegu. Ovih dana, pitali smo istog sagovornika, sada običnog člana malog opozicionog DS-a, šta se u međuvremenu desilo sa Vesićem, šta se u njemu promenilo. "Zapravo ništa specijalno, to je on, samo je po svim pitanjima otišao u ekstreme i postao vidljiv javnosti, a snažnu mržnju koju je osećao prema Borisu Tadiću očito je zamenio mržnjom prema Draganu Đilasu."

Pre deceniju, aktuelni zamenik gradonačelnika Beograda i član Predsedništva Srpske napredne stranke bio je disident među demokratama, samo formalno sa članskom kartom, ubrzo po dolasku Tadića na čelo stranke sklonjen je sa svih važnijih funkcija – mada su ga u tim mlađim danima mnogo više zanimale praktična moć i efikasnost skrivenih uticaja nego javna pompa i titule – potpuno marginalizovan, s tim što ni sam nije pokazivao minimum volje da se na adresi Krunska 69 nađe u novoj podeli karata. I to, jer prosto nije mogao da podnese Tadića, koji je po njemu oličavao sve ono što Zoran Đinđić nije bio, potpuna suprotnost ubijenom premijeru i lideru DS-a, čiji je bio blizak saradnik duži niz godina.

Koliko sve ovo danas deluje kao davna prošlost. Vesić se bavi prodajom "Beograđanke", dizanjem grandioznih spomenika i menjanjem naziva ulica, Tadić je na političkoj margini, isto kao i stranka koju je predvodio, napustio i u koju sada bezuspešno pokušava da se vrati, samo je Đinđić ostao – na večnom odmorištu u Aleji velikana.


BLISKOSTI I RASKID SA ĐILASOM

Šta kaže zvanična biografija Gorana Vesića? Rođen je 1969, a u vrlo opširnom životopisu na sajtu Skupštine grada, zanimljivo, ne piše gde, mada se obično navodi Kruševac, dok je osnovnu i srednju školu završio u Kraljevu, a državni Pravni fakultet u Beogradu. Početkom devedesetih bio je novinar u stranačkom glasilu DS-a "Demokratija", 1994–1997, šef kabineta Zorana Đinđića, potom odbornik Skupštine grada Beograda, a nakon dolaska DOS-a na vlast i poslanik Skupštine Srbije, šef uticajnog Administrativnog odbora, ali i savetnik Zorana Živkovića na mestu saveznog ministra unutrašnjih poslova. U periodu 2003–2004. bio je savetnik ministra odbrane Borisa Tadića, što je uloga koja obojici nije prijala, Vesić je navodno tamo stranački poslat da kontroliše Tadića i tada se razbuktala zla krv između njih dvojice.

Junak ovog teksta potom obavlja isključivo lokalne političke funkcije, odbornik je Skupštine opštine Vračar, predsednik UO JP "Ada Cig anlija", član Predsedništva Košarkaškog saveza Beograda, da bi se 2008–2009. potpuno povukao iz javnosti.

Okrenuo se Vesić privatnom biznisu u Srbiji i regionu, ali i izbornim kampanjama u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Makedoniji i pre svega Crnoj Gori, za Mila Đukanovića, gde je radio još od 1997, kao i Vladimir Beba Popović. Aktivirao se takođe i u Crvenoj zvezdi, košarkaškom i fudbalskom klubu, čiji je odranije bio veliki navijač i "osoba od uticaja u vlasti", mada je sa svih sportskih funkcija ispraćen optužbama za finansijske malverzacije i neuspešno poslovanje.

Nije dao đavo mira Goranu Vesiću i, odmah nakon što je Demokratska stranka na izborima u maju 2012. izgubila vlast, rešio je da se opet politički aktivira. I to u DS-u. I to preko Dragana Đilasa. U kakvoj vrsti kontakta su ovi danas nepomirljivi neprijatelji tada bili nije do kraja razjašnjeno: Đilas je za te povremene susrete govorio da su krajnje neobavezni, obojica su sa Vračara, članovi iste stranke i nije greh da se vide, dok je Vesić po svemu sudeći nameravao da priprema teren za zajednički projekat. Pa je avgusta 2012, u vreme unutarstranačke borbe Tadića i Đilasa za prevlast u oborenom, ali i dalje snažnom DS-u, rešio da tadašnjem gradonačelniku i zameniku predsednika stranke napiše i pošalje ideološko-programski dokument koji je nazvao "Manifest novih demokrata", po uzoru pre svega na Nove laburiste Tonija Blera, ali i reformisane konzervativce Dejvida Kamerona. Taj potez je iznenadio Đilasa – niti je tako nešto tražio od Vesića, niti mu je pogotovo u tom periodu bila potrebna preterana bliskost sa čovekom prokaženim kod velike većine funkcionera stranke koju je želeo da preuzme i nimalo omiljenim u široj javnosti. Stoga je, kako je tada objašnjavao, "za svaki slučaj" mejl prosledio Miodragu Mikiju Rakiću, moćnom Tadićevom šefu kabineta i neformalnom šefu službi bezbednosti, s porukom u smislu da on nema ništa s tim i da Vesić radi na svoju ruku. Rakić je, međutim, rešio da izvrši malu manipulaciju. Iz lojalnosti Tadiću pre svega, prokaženi mejl je dostavljen medijima (ovde je fer da razjasnimo: autoru teksta koji upravo čitate i koji je tada bio urednik u listu "Danas") i kao ekskluzivna informacija objavljen. Nastala je bura u javnosti, a Đilas se nedvosmisleno ogradio od Vesića i bilo kakve saradnje s njim.

U kojoj meri je sve ovo uticalo na aktuelnu, najblaže rečeno, duboku ozlojeđenost Gorana Vesića prema Draganu Đilasu, za kojeg je tada u medijima govorio da mu je "prijatelj" i da veruje da je "Tadićev tim" nelegalno došao do kontroverznog mejla, možemo da pretpostavljamo. Sve u svemu, Vesić je u januaru 2013. saopštio da napušta Demokratsku stranku, čiji je Đilas postao predsednik novembra 2012, a da je Manifest bio njegov "poslednji i lični pokušaj da pomogne novim ljudima u DS-u da nešto promene posle izbornog poraza".


OSUĐEN DA BUDE BROJ DVA

Ako Vesiću fali koncentracija da više započetih poslova obavi do kraja, osvetoljubivost je nešto čemu je predano i sistematično posvećen, ako treba i dugi niz godina. Deluje da je Đilas evo već osmu godinu predmet njegovih negativnih strasti, na ivici psihotičnog, do uništenja, a nekada i sa elementima crnohumornog, kao kada mu u TV gostovanju pomene ime 19 puta za pola sata ili nađe za shodno da ga umeša u priču o nepropisnom parkiranju u gradu zbog kojeg se uvodi "Oko sokolovo" (a Komunalna policija, koju je, paradoksalno, osnovao upravo Đilas, dobije luksuzne džipove vredne 50.000 evra po komadu). Najgrublje uvrede, pretnje, pa čak i provaljivanje u privatnu garažu, da ne pominjemo. Istini za volju, i Đilasovi ljudi su grešili, jutarnji odlasci pred Vesićev stan u Njegoševoj ulici nisu im uopšte bili potrebni, a "sačekuša" u Knez Mihailovoj kad je zamenik gradonačelnika promovisao svoj književni uradak svakako nije bila pokušaj atentata, ali jeste imala elemente incidentnog – "pobesnela žena udara pesnicom u izlog galerije Progres i ja joj vičem da stane, i jedva sam je smirio", ispričao nam je tada jedan Đilasov saradnik, na primer.

U svakom slučaju, ubrzo posle zvaničnog raskida sa DS-om Vesić se okrenuo ni manje ni više nego Aleksandru Vučiću i naprednjacima. Tada je delovalo prilično čudno, ali kada sagledamo širu sliku, profil ličnosti i okolnosti, nimalo neočekivano. Pa je krenuo Vesić da po tabloidima upoređuje Vučića sa Đinđićem i da priprema teren za transfer, koji se zvanično dogodio septembra 2013, kada su odbornici SNS-a, SPS-PUPS-a i DSS-a izglasali nepoverenje gradonačelniku Đilasu, a on postao sekretar "Privremenog organa" sa Sinišom Malim na čelu.

Marta 2014. održani su vanredni beogradski izbori, skupa sa vanrednim parlamentarnim, na kojima je Vesić bio odbornički kandidat liste SNS-a i posle kojih je postao gradski menadžer i pomoćnik gradonačelnika Malog. To je bio zanimljiv period rukovođenja prestonicom, dvojica pomenutih su razvila rivalstvo i neku vrstu dvostruke vlasti, pa su se biznismeni sa značajnijim investicijama žalili da moraju da plaćaju i dvostruki reket: jedan je držao jednu inspekciju, drugi drugu, jedan je držao jedan sekretarijat, drugi neki drugi. Išlo je to nekako pun mandat, Vesić je u međuvremenu napredovao i u strukturama SNS-a, postavši 2016. član Glavnog odbora, a 2017. i Predsedništva, da bi marta 2018. došlo vreme za redovne gradske izbore.

U istom periodu, na republičkom nivou dogodio se omanji, ali važan potres – Dušan Vujović je podneo ostavku na mesto ministra finansija, pa je Vučić odlučio da je Mali, njegov najpoverljiviji i najsposobniji saradnik kad je reč o novcu, ujedno i najbolje rešenje za čuvara državne kase. To je odgovaralo Vesiću koji je ostao bez konkurenta na gradskom nivou. Ipak, gradonačelnik nije postao. Prosto, ispravno je procenio Vučić, on nije osoba koja je privlačna Beograđanima, nije neko ko treba da bude prvo lice prestonice, pa sve i da je najbolji na svetu za to mesto, njega ljudi neće voleti. Osuđen je, svojim karakterom pre svega, da bude Broj Dva.

Za utehu, pozicija zamenika nejakom i politički krajnje neambicioznom Zoranu Radojičiću donela mu je potpunu moć na gradskom nivou, "kalif umesto kalifa" nesmetano upravlja Beogradom već više od dve godine i, uz ličnost samog Vučića i opšta kretanja u državi, biće najzaslužniji za rezultat kakav god lista SNS-a bude ostvarila na predstojećim gradskim izborima, od kojih opozicija, a pogotovo Đilas, imaju ogromna očekivanja.


KAD DOMINE KRENU DA PADAJU

Nije van pameti to što je Vučić dao Vesiću ključne funkcije u Beogradu u dva mandata – bio je jedan od retkih u i oko SNS-a sa iskustvom vlasti (uostalom, da se ne zaboravi, i Siniša Mali je ponikao u strukturama DS-a), poznaje tehnologiju upravljanja i birokratije, ima inicijativu i hoće da radi, bio je Đinđićev saradnik, gaji ličnu mržnju – ne političku omrazu "u opisu posla", već duboku mržnju prema aktuelnoj opoziciji. Takođe, nikada nije pokazivao preteranu sklonost prema beogradskoj čaršiji, ali poznaje je, zna "ko s kim" i "ko bi koga", i ima ne preterano skrivenu želju da možda baš njoj u inat ostavi istorijski trag po život prestonice – neki bi rekli istorijski katastrofalan.

Da "nekih" uopšte nema malo, pokazali su i rezultati junskih parlamentarnih izbora, tačnije izlaznost, koja je na nivou Srbije bila oko 49 odsto, dok je u Beogradu bila ubedljivo najmanja – 38 odsto, a maksimalnih 35 u centralnim gradskim opštinama. Pa ako za republički nivo možemo da se upoređujemo sa Hrvatskom i procenjujemo da je pandemija imala znatno veći efekat od bojkota, u prestonici ispada da je osetan broj građana sledio odluku opozicije i da vlast SNS-a faktički stoji znatno slabije od onih zvanično izmerenih 59 procenata osvojenih glasova. I to potvrđuju brojevi: 21. juna lista naprednjaka je na teritoriji Grada Beograda dobila 363.412 glasova, dok je marta 2018. na izborima za Skupštinu grada dobila 366.461, dakle identično, s tim što je to tada bilo 44,99 odsto izašlih birača. Da budemo do kraja jasni, nije lista "Aleksandar Vučić – Za našu decu" sada napravila loš izborni rezultat u Beogradu, ali nije ni zabeležila rast, i deluje da je rezervoar naprednjačkih glasova iscrpljen, da im je ovo maksimum.

Sa izlaskom kompletne opozicije na sledeće beogradske izbore, pogotovo ako bude okupljena oko jedne ili dve liste, naprednjačka opcija bez podrške socijalista gotovo sigurno neće moći da zadrži vlast, što je pakt koji će biti prilično neizvestan u slučaju izbacivanja SPS-a iz republičke vlade, a takvo rešenje je, upravo dok pišemo ove redove, najavila Ana Brnabić pozivajući se na svog šefa lično. Goran Vesić je u velikoj meri zaslužan za ovako nestabilan položaj SNS-a u Beogradu, položaj zavisnosti od koalicionih partnera, koji Aleksandar Vučić po svaku cenu, bukvalno po svaku cenu, uspeva da izbegne na nivou Srbije i najvećeg broja lokalnih samouprava.

A šta tek u slučaju da udružena opozicija u Beogradu osvoji više glasova nego lista naprednjaka, i da Vučić u isto vreme na predsedničkim izborima dobije osetno manje glasova od ovih parlamentarnih 1,95 miliona i 60,6 odsto. Kada sebi toliko podignete lestvicu, rezultat koji bi se inače bodovao kao trijumfalan vrlo lako može biti proglašen neuspehom. Onda eto nama osnaženih i potpuno kredibilnih zahteva opozicije, vrlo moguće i iz inostranstva, za vanrednim parlamentarnim izborima, posle kojih SNS, zahvaćen negativnim trendom dešavanja, može prilično lako da ode u opoziciju. A možemo li da zamislimo naprednjake kao snažnu stranku bez vlasti, sve sa Vučićem kao predsednikom u miroljubivoj kohabitaciji sa premijerom iz sadašnje opozicije? Sudbina kompletne vladavine SNS-a i njenog lidera u velikoj meri je povezana sa beogradskim izborima koji treba da se održe do marta 2022. godine, a čiji rezultati u velikoj meri zavise od rezultata rada aktuelne beogradske vlasti koju predvodi Goran Vesić.

Možda će se Vesić zaista upisati u istoriju, ali ne kao vizionar Beograda za 21. vek, ne zbog već više puta odlaganog i poskupljivanog metroa, ne zbog Savskog amfiteatra i Stefana Nemanje, ne zbog Beograda na vodi, koji uostalom i nije njegovo "dete", ne zbog promenjenih naziva ulica sa eks-Ju toponimima, ne zbog privatizacije "Beograđanke" i Sava centra, ne zbog novog lica Trga Republike, ne zbog obnovljene Dušanove, ne zbog ogoljenih belih površina koje možda idu uz ime grada, ali ne i uz savremenu, humanu, zelenu urbanu arhitekturu… Možda Vesićev trag u istoriji neće biti nešto konkretno od lošeg, i ponečega dobrog, što je uradio na licu prestonice, već to da je svojom neomiljenošću kod Beograđana pokrenuo obrušavanje niza domina na čijem je kraju Vučić. Možda Vesić bude čovek koji će srušiti Vučića. Tako to biva kad vam đavo ne da mira.

Iz istog broja

Prilog kulturi sećanja

Mostarski Dolcecord profesora novinarstva Sergija Lukača (1)

Sergije Lukač, priiredio Milan Milošević

Vojska i politika

Vojnik, paravojnik, pilot

Davor Lukač

Prosveta i ministarska obećanja

Pravda za veroučitelje

Jelena Jorgačević

Intervju – Đorđe Bobić, arhitekta

Kako je građanima otet Beograd

Sonja Ćirić

Lični stav

Diskriminacija i govor mržnje u medijima

Bojan Stojanović

Školska 2020/21. godina

Malo idemo u školu, malo ne idemo

Biljana Vasić

Epidemija u letnjem periodu

Kanda malo popušta

Jovana Gligorijević

Slučaj »Spisak«

Pranje para i brljotina vlasti

Slobodan Georgijev

Slučaj Blagoja Jovovića

Između mita i stvarnosti

Nikola Krstić

Socijalisti i naprednjaci

Pad Užičke republike na jugu Srbije

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu