Položaj vojvođanskih Mađara

Činjenica, kampanja i komentari

Koliko god se zvaničnici ovih dana kleli u "tradicionalnu međunacionalnu harmoniju u Vojvodini", činjenica je da nepoverenje i netrpeljivost između (nekih) Srba i (nekih) predstavnika nacionalnih manjina traju godinama. "Netrpeljivost je rezultat dugogodišnje državne politike, ratova na prostoru bivše SFRJ, ali i socijalne krize. Gubitnici reformi prilično su pogodno tlo za stvaranje nacionalne netrpeljivosti", kaže za "Vreme" vojvođanski sekretar za nacionalne manjine Tamaš Korhec

Činjenica, kampanja i komentari 1
SRPSKE VLASTI NI NA KOJI NAČIN NE STOJE IZA ETNIČKIH INCIDENATA U VOJVODINI: Mađarski ministar spoljnih poslova Laslo Kovač u Briselu

Danima očekivana sednica Saveta ministara EU-a, na kojoj je trebalo da se razgovara i o porastu broja međunacionalnih incidenata u Vojvodini, završena je baš onako kako je i predviđao razumniji deo ovdašnjih političkih analitičara. U suštini, bez rezultata. Glockajući koske i nabadajući salatu tokom zvaničnog ručka, diplomate su 13. septembra u Briselu zaključile da je čitavu stvar najbolje odgoditi – ambasadori 25 zemalja članica EU-a u Beogradu tako su dobili zadatak da istraže problem i naprave sopstvene izveštaje o kojima će naknadno biti raspravljano. Ipak, da s ručka ne bi otišli bez ikakvog zaključka, ministri su saopštili da se slažu s tim da treba podržati evropsku perspektivu SCG, ali da je jedan od uslova na tom putu upravo poštovanje prava manjina. Čak je i mađarski ministar spoljnih poslova Laslo Kovač, koji je inicirao da se pitanje nađe pred ministrima EU-a, bio nekako pomirljiv: ističući da je prilikom opisa problema u Vojvodini uvek koristio termin "incidenti", a ne neke teže reči, Kovač je objasnio kako je siguran da srpske vlasti ni na koji način ne stoje iza tih incidenata i da oni nemaju neku dublju političku pozadinu. Sve to, pružilo je divnu priliku Vojislavu Koštunici da objasni da je opet bio u pravu, a Vuku Draškoviću da se pismom obrati predsedavajućem Saveta ministara EU-a Bernardu Botu. Iako obično maštovit, Drašković je ovog puta zauzdao svoje muze i praktično ponovio sve što je u Briselu rekao Laslo Kovač: da iza "pojedinačnih incidenata" ne stoji državna strategija, da "izolovani akti nasilja ne ugrožavaju tradicionalno dobre i harmonične odnose" i da strepi od mogućnosti da "nepotrebna preuveličavanja i politizacija pojedinačnih ispada… mogu proizvesti istinske međunacionalne tenzije kojih sada nema". Zvanično, priča je za sada završena posetom mađarskog predsednika Beogradu i najavama da će se o problemima nacionalnih manjina i dalje raspravljati.

GREŠKA U KORACIMA: Iako su im decenijske greške Miloševićevog režima mogle poslužiti da nauče makar kako ne bi trebalo delovati u etnički mešovitim područjima, nadležni su na samom početku učinili isto ono što je činio Milošević: uprkos vestima o porastu broja incidenata (naročito posle 17. marta) i konstatntnim upozorenjima, uz osmeh su konstatovali kako oni nikakve netrpeljivosti ne vide i kako ih, samim tim, i nema. Posle toga, prešli su na taktku poznatu kao "Da, ali…". Upitan o incidentima u Vojvodini, ministar SCG za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić priznao je da incidenti postoje, s tim da prilikom njihove karakterizacije ipak treba biti oprezan: "Neki od tih incidenata jesu etnički motivisani, veliki broj nije. Problem je u tome što se svaki incident onda karakteriše i dobija atribut međuetničkog sukoba, čak i, recimo, najobičnija kafanska tuča. Ne kažem da su sve bile obične kafanske tuče. Ne želim da banalizujem ovaj problem, jer on kao problem zaista postoji i o tome treba vrlo otvoreno da govorimo. Ali, nisam za to da i najmanji incident karakterišemo kao međunacionalni ekces ili sukob na nacionalnoj ili verskoj osnovi. Ovi se problemi ne mogu rešiti stalnim medijskim prepucavanjima", objasnio je Ljajić u intervjuu za B92 početkom avgusta, a slične izjave stizale su i od svih ostalih ministara i političara.

Činjenica, kampanja i komentari 2
SUSEDSKA SARADNJA: Predsednik Mađarske Ferenc Madl sa Borisom Tadićem…

U međuvremenu, osim karakterizacije incidenata, kao najveći problem postavilo se pitanje njihovog broja. Na sastanku Odbora Skupštine Srbije sa prestavnicima vojvođanskih partija 10. septembra u Subotici, ministar policije Dragan Jočić istakao je da je u toku prošle i ove godine bilo 67 incidenata za koje se može reći da imaju međuetnički karakter, dok je predsednik Saveza vojvođanskih mađara Jožef Kasa posle toga izrazio sumnju u tačnost zvaničnih podataka. Kako je samo dan ranije Rasim Ljajić rekao da je od 1. januara 2003. do 30. juna 2004. bilo ukupno 49 incidenata, bilo je osnove da se zaista posumnja ako ne u broj incidenata, ono bar u tvrdnje da njihovog porasta nema. Naime, ako su i Jočić i Ljajić koristili zvanične i proverene podatke, ispada da je samo od 30. juna do 10. avgusta bilo čitavih 18 incidenata s nacionalnom osnovom, što bi i za zemlju znatno haotičniju nego što Srbija jeste, bio zabrinjavajući podatak. Međutim, zabunama ni tu nije kraj, pošto su se tokom trajanja medijske kampanje pojavljivali i podaci koji znatno odudaraju od zvaničnih, a koje se niko nije potrudio da ispita ili dematuje: 1. septembra Pavel Domonji iz novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava izjavio je da je ta organizacija iz policije dobila podatak da su od 1. januara do 31. maja zabeležena čak 294 incidenta. Ukratko, do sada izneti podaci toliko su kontradiktorni da se na njih više ne osvrću čak ni predstavnici partija koje su već mesecima prilično glasne kada su u pitanju međunacionalni sukobi: "Nije više pitanje koliko toga ima i ko su izvršioci. Pitanje je zašto su mediji i policija davali tendenciozne komentare i zašto vlada nije htela da prizna problem", kaže za "Vreme" potpredsednik Saveza vojvođanskih Mađara Zoltan Bunjik. No, kakve god bile cifre, kakva god bila karakterizacija incidenata, kakvi god i koliko god bili pogrešni poslednji potezi vlade i pokrajinskih vlasti, posle ručka u Briselu postalo je jasno da je za cifre i opise incidenata jednostavno kasno. O prirodi i broju sukoba u Vojvodini će, kao i u mnogim drugim prethodnim slučajevima, odlučivati drugi.

Činjenica, kampanja i komentari 3
…i Svetozarom Marovićem

Takav razvoj događaja odranije su pozdravljali predstavnici Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara i Demokratske stranke vojvođanskih Mađara, dok je Savez vojvođanskih Mađara uporno isticao da je problem još odavno internacionalizovan i da njegovo iznošenje pred diplomate EU-a nije nikakva prekretnica. "Ne znam da li će briselski sastanak doprineti poboljšanju situacije, ali znam da je sasvim sigurno da to ne može da se dogodi sa ovim stepenom centralizacije. Bez učešća manjinskih zajednica u državnoj upravi i decentralizacije nema ništa", objašnjava Bunjik. Za razliku od Bunjika, funkcioner njegove stranke i vojvođanski sekretar za nacionalne manjine Tamaš Korhec smatra da međunarodna zajednica zapravo ne može da reši probleme, jer pored mehanizma za vršenje pritiska ima i "površne informacije": "Sve to stvara teren za potpirivanje netrpeljivosti, proširivanje netolerancije kod onih netolerantnih i širenje njihovog kruga. Uostalom, svaka vlada bi takvu internacionalizaciju smatrala pritiskom, što u javnosti može stvoriti revolt", kaže Korhec u razgovoru za "Vreme".

TEZE, SNOVI, HTENjA: Posle (ili pre) svega, šta je zapravo jasno? Jasno je da vlada u slučaju incidenata u Vojvodini nije odreagovala na vreme, kao i da su incidenti dugo ignorisani. Istovremeno, međutim, jasno je i da incidenti nisu nešto što samo po sebi započne, kao i da, kad već započne, može da se koristi u najrazličitije svrhe. Naime, koliko god se zvaničnici ovih dana kleli u "tradicionalnu međunacionalnu harmoniju u Vojvodini", činjenica je da nepoverenje i netrpeljivost između (nekih) Srba i (nekih) predstavnika nacionalnih manjina traju godinama. "Netrpeljivost je rezultat dugogodišnje državne politike, ratova na prostoru bivše SFRJ, ali i socijalne krize. Gubitnici reformi su prilično pogodno tlo za stvaranje nacionalne netrpeljivosti", objašnjava Tamaš Korhec. Pored prošlosti i ekonomije, u ovoj priči ne smeju biti zaboravljeni ni neki potezi vlade Srbije koji na prvi pogled nemaju nikakve veze s nacionalnim manjinama. Busanje u junačke srpske grudi, insistiranje na srpskoj tradiciji, kao i sve veći upliv Srpske pravoslavne crkve u državne poslove, uzrokovali su strah manjina od reprize devedesetih, a s druge strane osokolili one Srbe koji nemaju da se podiče ničim osim činjenicom da su, eto, Srbi. "Kad ti na vlasti pričaš kako voliš što si Srbin, onda i obični ljudi, ljudi na terenu, požele da i oni pokažu svoju ljubav", kaže jedan sagovornik "Vremena" upućen u vojvođanske prilike.

Osim toga, ovde je važna i politička dimenzija – po nekima, ona je incidentima u Vojvodini naknadno nametnuta, a po nekima je upravo ona razlog zbog kojeg se o incidentima priča toliko koliko se priča i tako kako se priča. Naime, već i iz površnog pregleda medija u poslednjih nekoliko meseci jasno je da je čitavu priču zapravo pokrenuo predsednik SVM-a Jožef Kasa: ne sporeći povećanje broja incidenata i njihovu prirodu, mnogi su zbog toga konstatovali da se "Kasa trudi da bude veći Mađar od Mađara". Osim političkih ambicija lidera, koji je raspadom DOS-a nekako ostao bez čvrstog oslonca, u tom kontekstu su navođene teze o Kasinim odnosima s aktuelnim mađarskim establišmentom – tvrdi se, naime, da su ti odnosi prilično loši, naročito zbog bliskih kontakata sa prethodnim vlastima u Budimpešti. Prema tom tumačenju, Kasa je, suočen s opozicijom unutar sopstvene partije, s prilično jakom konkurencijom među partijama vojvođanskih Mađara i s lošom komunikacijom na liniji Subotica–Budimpešta, pribegao proverenom receptu: tezama o ugroženosti mađarske manjine u Vojvodini. Ističući da se "tu na pogrešnom mestu traže razlozi", Zoltan Bunjik kategorično odbija ovakva tumačenja. "Jožef Kasa je sa prethodnim režimom u Budimpešti bio u oštrijim odnosima nego sa ovim. Osim toga, on ne iznosi samo svoje, već i stavove čitavog Saveza vojvođanskih Mađara. Ipak, njegove izjave nisu najveći doprinos internacionalizaciji problema – međunarodne organizacije jednostavno imaju izoštreniji sluh za takva pitanja. Nisu bitna politička tumačenja, bitno je da danas vlada strah među Mađarima u Vojvodini", kaže Bunjik. Kako bilo, bez straha Mađara ili s njim, činjenica je da je Kasa u poslednje vreme zastupljeniji u medijima nego ikada ranije i da je teško očekivati da on ili predstavnici njegove stranke priznaju da su za to "zaslužni" incidenti u Vojvodini. To se, uostalom, pod istim okolnostima ne bi moglo očekivati od bilo kojeg predsednika bilo koje stranke.

Nezavisno od Kase i njegovih političkih interesa, incidenti u Vojvodini otvorili su široko polje za raznorazne zahteve tamošnjih (ne samo nacionalnih) partija. Naime, dok briselski ručak još nije ni zakuvan, pojavili su se tu bezbroj puta ponavljani zahtevi za teritorijalnom autonomijom, kao i zahtevi za decentralizacijom, učešćem nacionalnih manjina u državnoj upravi, kulturnom autonomijom, teritorijalnom autonomijom manjinskih zajednica… sve uz tezu da bez uvažavanja takvih zahteva nema rešenja problema. "To je uprošćavanje, jer netolerancija nije ni nastala kao posledica centralizacije, već kao rezultat drugih faktora. Samim tim, ni rešenje problema nije jednostavno. Decentralizacija bi možda olakšala neke stvari, pružila institucionalni okvir za rešavanje problema, ali se na toleranciji mora raditi sistematski, pre svega kroz medije i obrazovanje", ocenjuje Tamaš Korhec. Ovaj koncept naravno dobro zvuči, samo što je nevolja u tome što u ovom trenutku teško da bilo ko razmišlja o koracima na duge staze.

Ukratko, slika elemenata koji čine priču o incidentima u Vojvodini izgleda, dakle, ovako: usporeni ili pogrešni koraci vlade Srbije; nemogućnost da se utvrdi čak i broj incidenata, a kamoli njihova prava pozadina; činjenica da je incidenata (kakva god im priroda bila) ipak sve više; opet aktuelno nacionalno osvešćivanje srpske vlade i njenih (srpskih) građana; lični politički interesi mađarskih političara u Vojvodini; potreba za većim uključivanjem nacionalnih manjina u politički život; ponekad iracionalni zahtevi vojvođanskih stranaka. Kad se svemu tome doda svojevrsna internacionalizacija problema i njene još neizvesne posledice, jasno je da se kraj storije o netrpeljivosti i incidentima ne nazire. Lakonskim izjavama, nedelanjem u trenucima kad je za delanje još bilo prostora, sastancima bez rezultata i ignorisanjem problema, srpska vlada dozvolila je da, kako to reče jedan analitičar, "duh izađe iz boce". A ovdašnja praksa pokazuje da se, kada je duh konačno napolju, to teško razrešava jednim diplomatskim ručkom ili jednom predsedničkom posetom.

Iz istog broja

Mirko Bašić

Darvin i Udba

Mirko Bašić, elektronskom poštom

Medijska dokumentacija "Ebart konsalting"

Bez zaborava

Dragoslav Grujić

Akcionarska groznica

Kol’ko vredi “Knjaz”

Miša Brkić

Kuda ide naša škola

Sablasno dejstvo kompjutera na prvake…

Slobodanka Ast

Organizovani kriminal

Naivnost bez zaštite

Slobodan Georgijev

Skandal sa Bagzijevim razgovorima

Šta je ko demantovao, a šta nije

Miloš Vasić

Suđenje Slobodanu Miloševiću

Odbrana ili revizija revizije

Nenad Lj. Stefanović

Lokalni izbori

Boj za Beograd ili toples u Njujorku

Vera Didanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu