Dobrovoljci i plaćenici

Četnici u Ukrajini 1

UNOVČAVANJE ZANATA: Srpski najamnici u Ukrajini

20. 8. 2014. / 12.51

Četnici u Ukrajini

Pošto smo mesecima gledali na televizijama kojekakve bradate likove sa šubarama i kokardama i slušali izjave njihovih "komandanata" iz Srbije da je to "bratska pomoć" ruskom narodu na istoku Ukrajine, premijer Vučić osetio je potrebu da interveniše. Ta intervencija otvorila je više pitanja nego što je dala odgovora

Piše: Miloš Vasić

Prošle nedelje premijer Vučić našao se u delikatnom položaju: trebalo (da li je?) je da nešto kaže i o tome odakle "srpski četnici" u Ukrajini, tačnije oko tih luganska, donjecka i sličnih mesta čija imena saznajemo iz medija. Da se ti neki Bulajićevi manekeni sa ravnogorskog Vudstoka muvaju onuda znamo već mesecima. Da li je to upalo Vučiću u oči tek sada, usred svih ovih velikih poslova, ili mu je neko iz Evrope na to skrenuo pažnju, nije rečeno. Bilo kako bilo, premijer se našao u delikatnom položaju: s jedne strane, reč je ipak o bratskoj i pravoslavnoj pomoći "našim Rusima", kako ih je premijer sa nežnošću nazvao u utorak, a povodom stogodišnjice Cerske bitke (s kojom nikakvi Rusi ništa imali nisu); s druge strane, premijer je pokazao vidnu nelagodu po tom pitanju, pa nas je iznenadio izjavom da i na ukrajinskoj strani ima boraca iz Srbije, što je prvi put da to čujemo. Premijer je takođe rekao da je 90 odsto tih boraca (izgleda da je mislio na sve zajedno) otišlo tamo iz finansijskih razloga. Na taj način odaslana je dvosmislena poruka: ima ih tamo, ali ih ima i na drugoj strani, što bi trebalo da umanji emocionalni teret "srpsko-ruskog pravoslavnog bratstva", koji Vučiću ovoga trenutka nije baš zgodan; s druge strane, da se "naši Rusi" ne uvrede, pomenuo je i plaćenike ili dobrovoljce na ukrajinskoj strani, ne ponudivši nijedan podatak o njima.

A onda se Ljajićev SDP istakao predlogom novela Krivičnog zakona koje bi učestvovanje naših državljana u oružanim sukobima izvan Srbije učinile krivičnim delom. Zaprećena kazna borcima, ali i onima koji ih regrutuju i šalju, ide do 12 godina zatvora. Sve je to lepo i fino, ali: dok Skupština usvoji takve promene KZ-a, ceo taj ukrajinski rat biće verovatno gotov, a retroaktivna primena takvih odredbi teško da je moguća; naprotiv, bio bi to skandal. Uzgred, BiH i Kosovo doneli su slična zakonska rešenja i primenjuju ih (Kosovo ovih dana baš intenzivno) protiv svojih državljana koji se pridružuju vehabijskim snagama u Siriji i Iraku. Ali, jedno su vehabije, a drugo su "naši Rusi", kazaće neko. Tu već ulazimo u politiku.

Četnici u Ukrajini 2

KRATKA ISTORIJA NAJAMNIŠTVA: Treba se sada prisetiti "bratske pomoći" ruskih dobrovoljaca tokom rata u Bosni i kako je Radovan Karadžić obećavao "kozačke eskadrone" koji, evo, već jašu preko Karpata dok im se sablje sijaju kroz prašinu, a topot kopita već čuje; i tako dalje. O Žirinovskom i njegovom tajnom oružju "eliptonu" i da ne govorimo. Jedino što smo videli bilo je nekoliko desetina Kozaka u uniformama iz filma "Tihi Don"; njihove je fotografije dok se izležavaju na nekoj livadi objavio onaj višegradski krvolok Milan Lukić u svojoj knjizi memoara. Ti Kozaci uskoro su se udaljili prema Evropi, neki od njih posle (verujemo uspešne) karijere uterivača dugova u Beogradu. Ostao nam je bar jedan "počasni kozački ataman". Uzvratna pomoć pravoslavne srpske braće bila je, dakle, odgovarajuća: nekoliko bradatih likova viđenih na kontrolnim punktovima oko Donjecka i Luganska. Posle je taj neki njihov komandant "Četničkog" pokreta ili šta je to već tvrdio da su oni tamo uništavali oklopna vozila itd., da je bilo dvojice ranjenih (lakše) itd. O našim sunarodnicima koji ratuju za Ukrajinu i njihovim junačkim podvizima nismo još ništa čuli; valjda su skromni.

Opet politički gledano, nije Vučiću lako sa tim "četnicima". Oni sigurno nisu bliski Srpskoj naprednoj stranci; više nekako vuku na radikale-natražnjake i na onu parolu sa mog kontejnera za đubre "I Rusija i Kosovo!". Prvobitni "Srpski četnički pokret" nasad je Voje Šešelja, a iz tog se nasada izlegao – između ostalih – i čuveni "Lugar" Miljković, koji je hvatao srpske vojnike po Bosni i prodavao ih HVO-u da imaju koga da razmene, osim što je bio i patološki krvolok, o čemu svedoči njegov saborac Simo Zarić u Hagu. Sve su to, dakle, ljudi koje je mladi Aca Vučić morao da upozna dok se prometao po Palama i okolo. Utoliko je njegov položaj ne samo delikatan nego i ironičan na izvestan način: on sada preti robijom svojoj bivšoj "braći četnicima" zato što su se našli "našim Rusima" u nevolji. Taj ugao sa srpskim plaćenicima i na ukrajinskoj strani teško da je od neke pomoći, jer za to nema još nikakvih indicija, a kamoli dokaza.

S druge strane, krivično-pravno gledano, stvar je još zanimljivija. Status dobrovoljaca i plaćenika razdvojen je još 1907. godine Haškom konvencijom, da sad ne ulazimo u detalje (koga zanima, u "Politici" od utorka ima jedan pametan tekst o tome). Plaćenik, ukratko, nema status pripadnika zaraćene strane; dobrovoljac ima, ako nije plaćen više od redovnog vojnika iste strane. Osim toga, plaćenici su veoma neomiljeni na protivničkoj strani, pa se i zato dade razumeti zašto su im tarife tako visoke. Plaćenika smo, hvala lepo, imali u našim poslednjim (dao Bog da su poslednji!) ratovima od 1990. do 1995. na svim stranama. Neki od njih kombinovali su malo ratovanja sa mnogo više šverca oružja i vojne opreme; neki su se, kao Kapetan Dragan, heroj stripova i idol lucprdastih kolumnistkinja, snabdeli na vreme državljanstvom, što im je šverc olakšalo. Hrvati su imali čitavu legiju belosvetskih protuva sa ekstremne desnice, uostalom.

Pitanje dobrovoljaca donekle je složenije. Pre sto godina srpska je vojska imala značajan priliv što dobrovoljaca koji su potegli čak iz Amerike, što dezertera iz vojske K.u.K. monarhije, u koje spada i blaženi Alojzije Stepinac. Dezerteri su bili izloženi pogubljenju ako ih zarobe – za razliku od dobrovoljaca. Fenomen dobrovoljaca postao je značajan tek u španskom građanskom ratu 1936–1939. sa Internacionalnim brigadama. Ti su ljudi otišli da se bore protiv fašizma besplatno, od Koče Popovića i Žikice Jovanovića, pa do Džordža Orvela (neka mi oproste drugi). Svima je to iskustvo bilo od velike pomoći za kasnije, kao što znamo; naročito Orvelu.

GLAVA I TUĐA POSLA: Kod nas je to pitanje mirovalo sve do mobilizacijske krize 1991, kada je jula meseca Štab Vrhovne komande doneo tajno uputstvo da se dobrovoljci primaju u JNA; to je objavljeno tek u oktobru. Ništa tu nije bilo sporno pravno: Zakon je dobrovoljcima u odbrani "suvereniteta i teritorijalnog integriteta SFRJ" davao sva prava i obaveze pripadnika Oružanih snaga. Problem je bio druge prirode: dobrovoljce je nabavljala i slala Srpska radikalna stranka (uz još neke marginalne šovinističke stranke); ti dobrovoljci nisu prihvatali komandni kadar JNA; niko im nije smeo ništa, a radili su svašta. Znamo kako se to završilo: kad je 1995. padao Knin, Srpska radikalna stranka obezbedila je desetine autobusa za dobrovoljce da polete u pomoć; došlo je pedesetak pijanih i krezubih propalica, pa je ekspedicija bila otkazana.

Imali smo mi još raznih epizoda, ali one ne spadaju u ovu priču. Setimo se samo učešća naših plaćenika u onom građanskom ratu u nekom već Kongu ili Zairu 1997, kad su doneli gomilu oružja i doveli stotinak "instruktora" u pomoć jednoj od zaraćenih strana. To se otkrilo na televiziji kad je jedan od naših pilota uspeo da zakuca "Galeb G1" u neku baraku; na repu aviona bio je na brzaka rukom naslikan grb te neke zaraćene strane (ruka koja drži buktinju). Ali, to se vodilo kao "vojna pomoć" bratskoj i prijateljskoj nesvrstanoj državi. Nadamo se samo da su i platili. Isto tako se i učešće naših i – recimo – hrvatskih oružanih snaga u operacijama UN ne može računati kao plaćenički posao.

Sad, doduše, imamo i jednu sivu zonu: angažman stranih državljana u multinacionalnim zaštitarskim korporacijama tipa, recimo, Blackwatera, da ne idemo dalje, mnogo ih je. To je posledica privatizacije vojno-policijskih poslova (outsourcing) u SAD. Zaštitari takvih firmi imaju naoružanje, opremu i tehniku ponekad kvalitetnije od vojske; imaju elastična ovlašćenja za primenu sile, pa i smrtonosne; uopšte su em moćni, em dobro plaćeni, em neodgovorni lokalnim vlastima. Ono malo preživelih plaćenika iz zlatnog doba šezdesetih ("Psi rata") mogu samo da se žderu. Naših ljudi tamo ima, rekao mi je pre nekoliko godina čovek koji ih regrutuje i šalje. Ali, to nisu bradati i masni "četnici"; to su veterani specijalnih jedinica koji znaju posao. Uostalom, za vreme rata u Indokini, onog prvog, 1949–1954, komandni jezik Legije stranaca bio je nemački zbog ogromne količine bivših SS trupa koje su se u Legiju sklonile.

Šta će, možemo da se upitamo, biti ako Ukrajinci zarobe nekog od tih naših "četnika"? Ili Rusi nekog od tih naših koji, kaže Vučić, ratuju za Ukrajinu? Ako budu imali sreće, mnogo sreće, sudiće im. Tamo vladavina prava nešto nije na snazi poslednjih meseci… Pretpostavimo da suđenja ipak bude; na pitanje odakle on tu, "četnik" će reći da je došao da pomogne "našim Rusima", braći pravoslavnoj, a tužilac će pročitati šta je premijer Srbije rekao o tome i kakav je zakon Srbija o tome donela. I obrnuto: uhvate Rusi Srbina koji se borio na ukrajinskoj strani; šta će on reći na sudu? Da je branio "teritorijalni integritet Ukrajine" u skladu sa evropskim načelima? Neka pokuša.

Ne treba se mešati u tuđa posla, tu može i glava da se izgubi.

Iz istog broja

In memoriam

Pavluško Imširović

Dokumentacioni centar "Vreme"

Manifestacije – »Gospojina« u Novom Bečeju

Najveći porodični festival u Srbiji

M.R

Na licu mesta – Prizren

Život i film, ruku pod ruku

Jovana Gligorijević

Lični stav

Sipanje novca u propali bunar

Saša Radulović

Ugovori sa Etihadom III

Gde je nestao evropski duh

Slobodan Georgijev

Tekeriš – 100 godina od Cerske bitke

Letnje Bogojavljenje

Dragan Todorović

Prvih sto dana postpoplavne obnove-izgradnje

Kratka istorija najavljivanja

Zoran Majdin

Ministarka u ulozi »opozicije«

Glas iz trbuha

Ivana Milanović Hrašovec

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu